Natrag

EPIZODA 19

EPIZODA 19

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Kao nekadašnji trostruki dobitnik Oskara popularnosti, predlažem da se uvede i dodela Oskara za najslađi "minić" iznad krivih nogu, Oskar za najlepšu tetovažu ispod donjih leđa, kao i Oskar za nošenje najvećeg krsta na golim grudima. Ovaj Oskar bi na vrhu imaoutu svraku" u kojoj bi laureat mogao da duva i prozvede instrumentalnu verziju pesme "Oj, Srbijo, nigde lada nema".

Kažu mi da postoje hrvatski Srbi, bosanski Srbi, crnogorski Srbi, američki Srbi, a kažu mi da još ima i kosovskih Srba. Od "srpskih" imamo samo srpske Cigane. Zašto nema srpskih Mađara, srpskih Hrvata, Srpskih Bošnjaka, srpskih Crnogoraca, srpskih Albanaca ili srpskih Rumuna? Zar su Cigani gori od drugih, pa ih ovako potcenjujemo?

Neke srpske kokoške, krave, ovce, kobile, patke, plovke, a posebno zečice i guske, slavile su Dan zaljubljenih uz svoje petlove, bikove, ovnove, konje, patane, plovane, a posebno zekane i gusane. Sledećeg jutra jedna kokoška se hvalila dijamantskim minđušama koje joj je poklonio njen petao. Krava se hvalila visokokaratnim prstenom koji joj je kupio njen bik. Zečica se hvalila intimnom večerom udvoje, tokom koje  joj je njen zeka saopštio da će u jesen u ambasadore, a i ona sa njim. Slušajući ih, jedna svinjogojka im ispriča: "Blago vama, onaj moj vepar došao kući u ponoć, svalio me u krevet i do zore me naterivao u greh". "Ah", uzdahnu kobila, "ti si uvek imala sreće u životu!" Ova istinita basna nije ni nalik pravoj basni. U pravim basnama životinje se ponašaju kao ljudi. U ovoj istinitoj basni životinje su ostale na svom nivou.

Na Kosovu ništa novo! Bojovnici i bjegunci i dalje misle da je Nikoletina Bursać živ. Zlo proljeće je prešlo preko bašte sljezove boje. Vreme smrti je stvarno i moguće.

Nadam se da naš partrijarh nije u pravu kada tvrdi da su Srbi i "Crnogorci" isti narod. Ne mogu da zamislim da sam iste sorte kao Jevrem Brković (napisao da je Njegoš načinio genocid svojim delom), Novak Kilibarda (on Srbin, kći mu "Crnogorka"), Milo Đukanović ili Filip Vujanović. Ja nemam više Kosova u sebi pa da ga se odričem, kao što se gore spomenuti odrekoše Metohije koju im je kralj Aleksandar poklonio. Verujem da će uskoro u centru Podgorice stajati bronzana Hilari, kao Bil u Prištini, i baciti pogled na Lovćen. Ne sumnjam da će joj GOROSTAS iz Meštrovićevog kamenjara škrgnuti zubima: "Ne bojim se ja vražjega kota, no se bojim od zla domaćega!"

Uveče na Tri Jerarha vraćam se kući sa Drakčetom bakalinom. Ispred nas laje pas. "Laje na zimu, na gladnoću", kaže Drakče, "neka se u Srbiji čuje bar jedan slobodan glas zdravog razuma!" Drakče zastade, pogleda me, pa dodade: "E moj pismenko, možeš svoja slova da baciš u Dulićev zeleni kontejner. U Srbiji je vazda bilo bolje da znaš da izgovoriš samo jedno: AV!"

Sačuvajte osmeh na licu, ogorčenost je slabost ljudska.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane