Samovlašće

 

Pljačkanje fondova Udruženja ratnih vojnih i mirnodopskih invalida Srbije (2)

 

Za Dom spretni

 

 

Upravi kriminalističke policije Beograda prosleđena je prošlog meseca prijava protiv nekoliko lica koja su opljačkala imovinu Doma ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije i pare Republičkog odbora RVMI Srbije. Mala grupa ljudi pljačka dotacije koje dolaze iz republičkog, iz budžeta grada Beograda i budžeta opština u Srbiji. I imovinu Republike Srbije, vrednu nekoliko desetina miliona evra...

 

Milica Grabež

 

 

  Krajem 1996. godine, jedna, očigledno dobro organizovana, grupa članova RVI Srbije počinje da opstruira rad i vodi kampanju protiv dotadašnjeg predsednika, pukovnika Zdravka Bulajića, služeći se izmišljotinama, što on tada teško doživljava te je doživeo infarkt, pa posle tromesečnog lečenja na VMA odlazi u prevremenu penziju i povlači se sa svih funkcija u udruženju. Ostavku podnosi i ondašnji sekretar, a udruženje na taj način ostaje takoreći obezglavljeno.

U takvoj atmosferi, u udruženju se prvi put pojavljuje izvesni Željko Vasiljević koji je izabran na nelegalnoj skupštini RVI Čukarica. U tom trenutku, od 200 upisanih članova bilo je prisutno svega njih pedesetak, te predsednik skupštine Radoš Žugić, shvativši da je skupština bez kvoruma, insistira da ona bude odložena i predlaže zakazivanje nove. Žugić u takvim okolnostima podnosi ostavku, ali se obavezuje da zakaže novu skupštinu.

 Do tada skoro nepoznat u članstvu udruženja, izvesni Željko Vasiljević predlaže da prisutni prihvate da je skupština valjana, te da se izaberu novi organi i predstavnici u republičkom udruženju. Mada to niko od prisutnih nije znao, dve godine ranije, Vasiljević je kao ratni vojni invalid od SO Rakovica, već dobio stan u ulici Vukasovićeva broj 50. Ali o njemu i njegovom poslovno-političkom angažmanu, članovi udruženja će tek čuti...

 

 

Kako bi se tek borili za imovinu da nisu invalidi?

 

Početkom 1997, tako izabranog na sednici Republičkog upravnog odbora, Vasiljevića biraju i na mesto sekretara celog udruženja. Tada je doneta odluka da sekretar za svoje angažovanje ima pravo na 15 putnih dnevnica plus mesečni putni troškovi. Dve godine kasnije, pored funkcije izabranog sekretara, Vasiljević stupa i u radni odnos na mesto profesionalnog sekretara (u radni odnos)!

 Prema izvorima Tabloida, iz Udruženja RVI mnogi su se pobunili zbog načina na koji su izvršeni izbori i nepravilnostima u radu udruženja. Nezadovoljno članstvo zbog toga zahteva sazivanje nove skupštine, te je ona na jedvite jade nekako i zakazana 1997. godine i posle četiri prekida i isto toliko nastavaka okončala je sa radom u decembru 1999. godine.

 

Na skupštini je donet i novi Statut, izabrano je i novo rukovodstvo. Kako su skupštinu činili nelegalno izabrani delegati, RVI Beograd pokreće kod MUP-a Srbije, koji vodi registar Udruženja, preispitivanje zakonitosti upisa Statuta i ovlašćenih lica.

MUP vrši upravni nadzor i donosi rešenje o poništaju upisa, a Vasiljević se žali u RVI drugostepenom organu, ali mu žalbu odbijaju. Tada se pokreće i upravni spor kod Vrhovnog suda Srbije, pa već krajem 2002. godine Vrhovni sud odbacuje tužbu Udruženja i potvrđuje rešenje MUP-a. Udruženje ponovo podnosi zahtev za upis, ali se i on odbija.

MUP tada donosi rešenje kojim se Udruženju RVI nalaže da sazove novu skupštinu i da u skladu sa statutom izabere nove organe.

Tadašnji predsednik skupštine je bio sprečen od strane Vasiljevića i njegovih sledbenika da se skupština uopšte održi.

Istovremeno, Vasiljević i njegova grupa ponovo podnose molbu MUP-u da ih upiše u registar, da bi imali pravo da zakažu novu skupštinu. Da bi se problem nekako rešio, MUP donosi rešenje i upisuje ovlašćena lica. Oni koriste ovaj upis i u septembru 2003. zakazuju novu skupštinu. Prethodno izvršen upis osporen je žalbom nekih opštinskih udruženja, pa je to kasnije rezultiralo odlukom Vrhovnog suda kojim je izvršeni upis poništen.

 Dakle, iako se može reći da su skupštinu zakazala nelegalna lica, ona je održana pa MUP ponovo dobija zahtev i podnosi za upis izabranih lica.

Podneti zahtev je ponovo osporen prigovorima nekih opštinskih udruženja, te MUP ponovo odbija zahtev za upis!  Sagledavajući sa čim ima problema, neka opštinska udruženja iniciraju postupak kod Ustavnog suda za ocenu ustavnosti i zakonitosti statuta donetog 1999.

Ova, narodnim rečnikom govoreći, igranka bez prestanka, trajala je od 2000. pa sve do 2005. godine...

 

 

Nezakonito, bez računa, ali sračunato...

 

U julu 2004. godine, Ustavni sud proglašava Statut RVI nezakonitim i stavlja ga van snage. MUP Republike Srbije, pozivajući se na odluku Ustavnog suda, sredinom 2005. godine donosi rešenje kojim se odbija obnovljeni zahtev za upis ovlašćenih lica udruženja.

Prema tadašnjim informacijama iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku, ono je dobilo na uvid Odluku Vrhovnog i Ustavnog suda kao i rešenje MUP-a, pa shodno tome donosi odluku krajem 2004. godine da Udruženju RVI obustavlja finansiranje!

 Udruženje čija je personifikacija Željko Vasiljević već punu deceniju reaguje tako što protiv pomoćnika ministra dr Mira Čavaljuge pokreće veliku harangu, a ministar (tada Slobodan Lalović, prim. red.) biva prisiljen da ga smeni!

 Na mesto smenjenog Čavaljuge dolazi stomatolog dr Božidar Simatković koji od udruženja RVI zahteva da ono konačno organizuje skupštinu i izabere lica za zastupanje. Željko Vasiljević i njegova grupa organizuju skupštinu, ali MUP odbija da primi njihov zahtev na razmatranje!

Treba znati i to da se žiro račun udruženja RVI od leta 2002. godine nalazi u stalnoj blokadi i to pravosnažnom presudom Trgovinskog suda, te je udruženje RVI bilo prisiljeno da posluje preko tuđih računa, pa preko njih da dobija i sredstva iz budžeta (što je zabranjeno Zakonom o Budžetu).

 Kako ovo stanje nije bilo održivo, rukovodstvo odlazi u Ministarstvo za ljudska i manjinska prava ondašnje SCG, gde registruje novo udruženje pod nazivom Udruženje građana RVI Srbije svih ratova, zadržavajući istovremeno i upravljajući i starim i novim udruženjem uz posedovanje pečata, ključeva i kompletne imovine, uključujući i posedovanje sedišta i svega ostalog.

Prema tumačenju iz Ministarstva finansija, prema republičkim propisima, Vlada Republike Srbije nema nikakvu obavezu prema organizacijama osnovanim na tadašnjem saveznom nivou. Suprotno tome, novopostavljeni pomoćnik ministra Simatković - dostavlja udruženju sredstva za rad.

Udruženje je 2001-2002. godine iz budžeta raspolagalo sa oko 20 miliona dinara koja su trošena (prema finansijskim izveštajima), na krajnje kriminalan način, za lično bogaćenje pojedinaca.

Recimo, tokom 2001/2002. godine, prikazuju se troškovi u visini od 500. 000. dinara pod stavkom RS TREM. Naime, Vasiljević je upoznao organe udruženja da je na blokiranom žiro računu ostalo 500.000 dinara, međutim, vlasnik preduzeća RS TREM tvrdio je da nije naplatio nijedan dinar po presudi Trgovinskog suda (reč je o preduzeću sa kojim je udruženje poslovalo). Gde je taj novac, zna samo Željko Vasiljević.

Za troškove goriva samo jednog službenog automobila tokom 2001. godine, udruženje daje 450.000. dinara, a 2002. godine 380.000. dinara, dakle više nego ceo kabinet gradonačelnika Beograda!

Ovakvih i sličnih primera koji su se vukli iz godine u godinu ima u skoro svakom drugom dokumentu koji se nalazi u posedu redakcije Tabloida, ali i Ministarstva za rad i socijalnu politiku i drugih Vladinih ministarstava i institucija... Ova i druga dokumenta poseduju i tužilaštvo i policija (Uprava za organizovani kriminal) ali i mnogi drugi državni organi, računajući i sve dosadašnje predsednike Vlade i dva poslednja predsednika republike.

 

Borac iz nepoznatog rata

 

 Invalidska imovina, (prema podacima ove organizacije) prvi put biva uknjižena kao imovina SUBNOR-a tek 1975. godine. Od dobijenog prostora, oko 600 kvadratnih metara, SUBNOR daje svom štampanom glasilu 4. juli krajem 80-ih godina kada je list došao u finansijsku krizu.

 Da bi nastavio izlaženje, 4. juli je bio pripojen preduzeću Revijalna štampa. Godine 1993. sada već privatizovana Revijalna štampa u vlasništvu Radeta Atića, inače vlasnika raznih medija tokom devedesetih godina, pokušava da u zemljišne knjige upiše 650 kvadratnih metara kao svoje vlasništvo.

Svi ovi stanovi su u prvom postupku privatizacije 90-ih godina privatizovani, a mnogi i više puta preprodati. Tokom svih ovih zbivanja dugogodišnji upravljači Domom bili su Slobodan Vukašinović i Branka Stojić, uz potpunu podršku Željka Vasiljevića.

Kako se postupak svih privatizacija primiče kraju pa je to zapretilo ovom trojnom rukovodstvu da izgubi zlatnu koku od koje su lepo živeli, pokrenuli su pitanje vlasništva shvatajući da će možda uskoro biti u prilici da sa pozicije pregovarača sa eventualnim novim vlasnicima prigrabe nešto i za sebe ili sačuvaju funkcije na kojima su.

Eto odgovora zašto posle dvadeset godina stolovanja u udruženju RVI, preduzeće Stojić-Vukašinović tek sada poteže pitanje vlasništva nad imovinom čiji je titular sporan, i zbog čega njihov operativac, invalid iz nepoznatog rata, Željko Vasiljević, bivši član Demokratske stranke na Čukarici, bivši član Socijalističke partije Srbije i narodni poslanik, razrešeni državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku (razrešen prošlog meseca nakon izjave da treba uvesti pola miliona žena sa Dalekog istoka, a preko njegove agencije), nesuđeni član i koalicioni partner Srpske napredne stranke, generalni direktor  i predsednik upravnog odbora preduzeća URVIS, predsednik Veterana Srbije, sekretar Fonda Sveti Dimitrije, i uz to nikad izabrani potpredsednik Doma RVI, do današnjeg dana opstajava protivno svakom zakonu u ovoj zemlji u poslovnom prostoru koji je protizakonito prigrabio za svoju neregistrovanu partiju Pokret veterana Srbije, koju je smestio u kancelarijama SUBNOR-a, iznad Fudbalskog saveza Srbije (250 kvadratnih metara!), koje takođe uzurpira kao trojac Vukašinović-Stojić-Vasiljević. Prostor na Savskom trgu, njegova Partija veterana takođe bespravno koristi.

Šokantno je da čovek koji nikada nije učestvovao ni u jednom ratu, okuplja penzionisane generale, te sa njima vodi penzionersko-invalidsku politiku. Jednom od tih okupljanja (koktela), prisustvovali su i urednici Tabloida.

Pored svih plaćenih funkcija koje ima, Vasiljević prima i invalidninu sa dijagnozom "paranoidno-depresivni sindrom". Zahvaljujući ovoj psihodijagnozi, ima li bolje simbolike za sve što se u ovoj kući za uživanje dešava već dvadeset godina?

 

Slučaj priučenog električara: iz visoke politike u prevaru i nazad

 

Kako Željko Vasiljević, električar i borac iz nepoznatog rata štiti interese invalida i upravlja njihovom imovinom, najbolje se vidi po tome kako je, dovodeći u zabludu druga lica, neovlašćeno prodao gradilište Centra za rehabilitaciju invalida u Velikog Gradištu za 600. 000. evra Marjanu Peternelu iz Slovenije.

Neposredno po sudskoj overi Ugovora kada je prevara otkrivena, i Ugovor raskinut, istu imovinu ponovo prodaje, ali ovaj put u zabludu dovodeći preduzeće Silver lake investment, u javnosti poznatije kao Grand kafa za 170.000. evra koje se nalaze na žiro računu Fonda Sveti Dimitrije. Taj novac, prema podacima Policijske uprave Beograd, koristi za kupovinu luksuznog službenog automobila marke Ševrolet, a ostatak stavlja u banku, pod kamatu, koju diže i troši.

Zbog svega ovoga, odbornici opštine Veliko Gradište podneli su krivičnu prijavu protiv njega i protiv same opštine.

Kako Vasiljević štiti interese invalida, veterana i drugih koje predstavlja, govori i podatak da je sa žiro računa Fonda Sveti Dimitrije, bez ikakvog osnova prebacio privatnom preduzeću novac za koji je podigao pun kamion robe široke potrošnje i prodao je na pijaci!

Zbog toga je po okončanoj istrazi javni tužilac protiv Vasiljevića podigao optužnicu broj K-1523/01.

Ni to nije sve. Željko Vasiljević nikada nije objasnio organima ni članstvu udruženja RVI kakva je sudbina 5.100 tona naftnih derivata, koje je Savez udruženja Jugoslavije dobilo za udruženje RVI Srbije (za članstvo, prema Rešenju Vlade).

Prema podacima koji i danas kruže među članstvom, ova donacija je prosleđena Srbima na Kosovu. Međutim, niko ne ume da objasni kako je moguće da 600 cisterni po 25 tona goriva pređe celu Srbiju, stigne do Srba na Kosovu, a da to niko niti vidi niti u javnosti pomene? Biće da odgovor i na ovu misteriju zna samo Željko Vasiljević i najuži krug njegove, konspiraciji sklone družine.

 

 

 

 

 

 

Nezakonito po zakonu

 

 

 Kad se kod Ministarstva za rad i socijalnu politiku Srbije obnavljalo finansiranje RVI za drugu polovinu 1995. godine (jer je prvom polovinom te godine, u maju, tek bilo registrovano, a do tada je bilo pod zabranom!), na ime novoosnovanog udruženja, registrovanog kod tadašnjih saveznih organa, udruženju RVI dostavljeno je preko deset miliona dinara.

 O utrošku su podneta dva izveštaja za isti period, ali su ona međusobno potpuno različita i sa različitim stavkama o utrošku. Tako na jednom od njih piše da bruto zarade iznose 287.500, a u drugom 1.220.000!

 Naknada za izabrana lica u jednom izveštaju iznosi 882.000, a u drugom 1.319.000! Ukupni lični rashodi su u jednom izveštaju 1.562.000 a u drugom 4.290.000!

Mada je bilo jasno da republički organi tada nisu imali nikakvu obavezu prema udruženju, izvesno je da je ovde bila reč o protivzakonitoj radnji.

 

 

 

 

 

Sudbina legata, pre i posle rata

 

Dom RVI je, prema podacima iz Arhiva Srbije, izgrađen 1934. godine i završen sredstvima iz legata Fondacije kneza Mihaila, u iznosu od tadašnjih 13 miliona dinara namenjenih za izgradnju RVI domova i lečilišta. Izgradnju doma pomogao je lično kralj Aleksandar, pa je tako i dobio ime Dom RVI Beograda Kralj Aleksandar.

Posle 1945. godine pored doma RVI, koji je okupljao invalide iz oba svetska rata, članstvo je brojalo 320.000 članova. Invalidi su raspolagali sa preko 600 invalidskih preduzeća i radionica u rasponu od 1945. do 1956. godine. U njihovom vlasništvu nalazilo se i više lečilišta, kao i bolnice u Sokobanji, Igalu i Ivanjici.

Posle Zakona o denacionalizaciji 1958. godine, nastaje veliki problem kako od invalida sa masom spomeničara i narodnih heroja tek tako oduzeti toliku imovinu. Problem je rešen tako što je na čelo ove organizacije došao lično ondašnji prvi policajac u državi, Aleksandar Leka Ranković. Treba reći da je od ukupnog broja ratnih invalida, 82 odsto bilo srpske nacionalnosti.

To je odmah značilo i političku dimenziju problema. Ranković je svoju dužnost kasnije preneo na Branka Pešića. U rasponu od 1961. do 1963. osnovan je Savez udruženja boraca koji je konačno verifikovan na zemaljskoj konferenciji održanoj u Sarajevu, pod imenom SUBNOR. U njegov sastav ulaze invalidi, rezervne starešine i drugi borci rata. Tadašnji Dom RVI u Beogradu imao je u vlasništvu 10.700 kvadratnih metara. U Domu su bile prostorije za prenoćište invalida koji bi dolazili iz unutrašnjosti na invalidsku komisiju. Invalidska komisija je radila u istoj zgradi na Savskom trgu.

Branko Pešić uspeva da nagovori invalide da prihvate da država uzme oko 6.000 kvadratnih metara i preda taj prostor na upravljanje SO Savski venac. U pitanju je bilo osam lokala plus bioskop Partizan i još nekoliko prostorija. Na taj način je invalidima ostalo oko 4.000 kvadratnih metara za organizovanje sportskih i rekreativnih aktivnosti, kao i prostorije za poslovne aktivnosti udruženja.