Natrag

Ekskluzivno

Ekskluzivno

 

Srbija pred istorijskom odlukom: Vojna neutralnost ili predaja suvereniteta (2)

 

Šta se ono u Bondstilu bijeli?

 

 

Može li poslednja nesvrstana država nekadašnje Jugoslavije izbeći ulazak u jedinu vojnu alijansu na svetu i šta je čeka ako pristane na ponudu koja još nije stigla? Može li Srbija istovremeno imati ruske energente i američke vojne baze i ko odlučuje o tome?

O ovim i druginm pitanjima raspravljano je na (prvom) naučnom skupu "NATO ili neutralnost" održanom u beogradskoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost polovinom februara 2010. godine, što je prvi ozbiljan pokušaj da do srpske javnosti dođe lice i naličje ovih vojno-političkih dilema koje opsedaju srpsko državno rukovodstvo već punu deceniju.

Skupu je prisustvovao i urednik Tabloida Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a, koji u drugom nastavku traga za odgovorom na pitanje da li je srpsko državno rukovodstvo već neformalno (tajno) podnelo zahtev u članstvo NATO pakta

 

Priredio: Josip Bogić

 

General Siniša Borović: Nemamo novih prijatelja, ali imamo novih ucena i poniženja

 

Mnoge novoprimljene članice ušle su u NATO alijansu iz straha ili su dovedene u poziciju da nisu imale bolju alternativu, ali svakako bi bile srećnije da NATO nije opstao na geopolitičkoj sceni.

Srbija nikada nije bila članica nijednog vojnog bloka, pa je blokovska logika suprotna  srpskoj veri i kulturi.

Ponašanje naših susednih zemalja ne može služiti Srbiji za primer, jer su se neke od njih uvek svrstavale uz jače. Zna se da su bile uz Austrougarsku, Hitlerovu Nemačku, a sada uz NATO. Svoje "vražje divizije" i druge jedinice slale su na bratsku Rusiju i bratsku Srbiju, a to bi uradile i u budućnosti. Neke naše susedne zemlje, koje su iste vere, ne primaju u NATO da bi svojom oružanom silom ojačale NATO snage, već da na uslugu stavljaju svoj prostor, infrastrukturu i resurse.

Velike i bogate zemlje članice NATO-a sada radije plaćaju NATO pohode nego da šalju svoje vojnike, a male zemlje će morati da daju svoje ljude jer neće moći da plaćaju NATO ratovanja.

NATO za 2010. godinu priprema novu strategiju, pa nije izvesno kako će on sam sebe transformisati i gde će se usmeriti, ali je izvesno da neće biti dobrovoljna i humanitarna organizacija, što je eksplicitno potvrdila i Medlin Olbrajt.

Kada bi Srbija i postala članica NATO-a, sigurno njene NATO jedinice ne bi štitile interese Srbije u južnoj srpskoj pokrajini KIM (ni u sastavu multinacionalnih snaga) niti bi srpski general postao komandant u Bondstilu (iako je ta baza bespravno instalirana na srpskoj teritoriji!), uključujući i one generale koji su već dobrovoljno individualno pristupili NATO paktu.

Mi kao pravoslavni hrišćani nikada ne bi trebalo da se dobrovoljno priključimo jednom takvom kolektivnom zlu i tako zauvek izgubimo barem simpatije naših tradicionalnih pravoslavnih prijatelja.

Pokazalo se da i pored sve snishodljivosti, popustljivosti i gubljenja nacionalnog dostojanstva, nismo na drugoj strani stvorili nove iskrene prijatelje, već doživljavamo samo nove ucene, poniženja i otimanja.

 

...

 

Pitanje za Srbiju: neutralnost ili NATO, kasno je postavljeno. Imalo je smisla postaviti ga dok je postojala SRJ koju su činile Crna Gora i Srbija sa KIM. Ako bi to bio garant očuvanja SRJ, imalo je smisla praviti kompromis o drugim interesima srpskog naroda. Za Srbiju to je sada kasno, a NATO alijansa nije više perspektivno udruženje.

Evropske zemlje razmišljaju o vlastitom konceptu odbrane, a predsednik Medvedev najavljuje novi univerzalni koncept bezbednosti. Jača NR Kina, a postepeno se stvaraju i drugi političko-ekonomski savezi, koji u perspektivi mogu imati i bezbednosnu komponentu.

Globalizacija kao koncept novog svetskog poretka nije uspela i racionalna državna rukovodstva se vraćaju očuvanju svojih nacionalnih interesa.

Narodi koji sudbinu prepuštaju liderima koji će ih stalno voditi pod okrilje spasioca, kad-tad će biti prepušteni stranoj dominaciji.

Pitanje je kako neka zemlja može i protiv svoje volje biti uvedena u NATO?

Direktna korumpiranja rukovodstva od finansijskih centara moći i lobista dovode zemlje u poziciju da budu vojno ucenjene - finansijski, imovinski, politički, duhovno, a sve više i fizički, okupirane ekspertima, institucijama, tuđim udruženjima, uticajem na javna mnjenja preko kontrole medija, do uvlačenja u NATO alijansu zemlje kao celine ili razgradnje neposlušnih naroda i država na regije i okruge po etničkim kriterijumima.

 U etničkim regijama ili okruzima izazivaju se krize, zatim dolaze posmatrači, pa međunarodne NATO snage da ih rešavaju. Zatim se od rastavljenih država sklapaju nove celina po želji NATO-a. Ako NATO ovlada regijama koje mu omogućavaju stabilnost u pozadini i neometano širenje u planiranom smeru, svaki referendum ostatka države postaje irelevantan.

Ukoliko se to desi Srbiji, neće biti "Južnog toka", biće kasno sećati se i prizivati braću po veri i po oružju, Koridor deset će biti presečen i stavljen pod tuđu kontrolu. Pravoslavni narodi - srpski, makedonski, grčki i crnogorski biće za duži vremenski period razdvojeni, bili u NATO-u ili ne.

Pozivanje na Skupštinsku rezoluciju i Ustav, gde smo se opredelili i za KiM i za neutralnost kao najčasniju opciju za srpsku državu, slabi su argumenti jer drugi sastav može doneti i drugačija rešenja. Uostalom, da se to poštuje, ovo pitanje ne bi se ni postavljalo i ne bi narodni poslanik Saveza vojvođanskih Mađara, Balint Pastor, sa jednog skupa u Subotici pozivao Srbe u NATO.

Kad dođe vreme za odlučivanje - neutralnost ili NATO, videće se konkretan odnos snaga, ali se i pro NATO opcija za taj trenutak ozbiljnije priprema.

Partnerstvo za mir i vojna neutralnost dovoljan su okvir za dalji stabilan, racionalan i uravnotežen razvoj države Srbije, njene odbrane i međunarodne saradnje. 

Moderna i borbeno sposobna nacionalna srpska narodna vojska i osposobljeno stanovništvo za odbranu, osnovni je garant stabilnosti i opstanka srpske države na svojoj teritoriji, pa onda i svega ostalog što je u interesu njenog mirnog razvoja, od privrede i kulture do vere.

Da li je Srbija danas na raskrsnici?

Srbija je uvek na nekakvoj raskrsnici, ali je na glavnoj raskrsnici 6. oktobra promašila put i nepogrešivo se uputila u pogrešnom smeru.

Danas Srbija treba da zastane i da se ponovo orijentiše, i to kako bismo mi vojnici rekli: da izvrši geografsku, topografsku i taktičku orijentaciju u prostoru i vremenu i po svim segmentima društva.

To figurativno znači da na vrh Doma Narodne skupštine postavi kompas sa kazaljkom od najsevernije do najjužnije tačke srpske zemlje i da sever i jug zemlje znaju gde im je osovina i tačka oslonca, a da oni koji sede u Skupštini prestanu severni deo kazaljke da usmeravaju ka zapadu, jer će Srbija ostati i bez severa - kao što je privremeno ostala bez juga države.

 

Dr Dušan Nikoliš, Institut za evropske studije: Gde su granice nadležnosti NATO pakta?

 

Funkcionalno, prećutno i formalno, proširenje i legalizacija NATO-a u devedesetim godinama 20. veka na istok Evrope, na Balkan, i dalje, na prostore Evroazije, na "evroazijski Balkan" i Srednji istok, a posebno NATO - američka agresija i rat protiv Srbije 1999. godine, iskazale su otvoreni, ogoljeni i dugoročni globalni unipolaristički i unilateralni geopolitički i vojnostrateški interes i pretenzije Sjedinjenih Država da se NATO univerzalizuje - "globalizuje" i prihvati kao novi i najbolje pronađeni sistem bezbednosti za Evropu i svet. Uz to, dakako, i kao "najprirodniji" način daljeg vojnog i političkog prisustva, ostanka i opstanka SAD kao dominantne svetske supersile u Evropi i u evropskim bezbednosnim poslovima.

 Ovaj novi trend je sasvim marginalizovao i de facto ukinuo dotadašnji sistem svetske bezbednosti pod okriljem i u nadležnosti UN, kao i evropski na osnovama Helsinškog Završnog akta iz 1975. god.

Sa takvim NATO-om SAD su započele proces uspostavljanja paralelnog sistema svetske bezbednosti, a NATO, sa SAD na vrhu, kao da je preuzeo u svoje ruke nadležnosti, funkcije i odgovornost UN i Saveta bezbednosti u očuvanju i održanju svetskog mira i bezbednosti.

 Prema rečima istraživača A. Zumacha iz 1997. godine, "kako međunarodne institucije, na primer OEBS i UN, slabe, Vašington u sve većoj meri koristi NATO da bi ojačao uticaj SAD nad UN i Balkanom. Još uvek poverljivi dokument NATO-a, MC 327, detaljno opisuje kako NATO vidi i predviđa svoju buduću saradnju sa UN u oblasti međunarodne bezbednosti. U njemu se, tako, tvrdi da NATO neće sa Ujedinjenim nacijama deliti nikakve obaveštajne podatke do kojih dođe neka njegova članica, da će NATO zadržati potpunu kontrolu i komandu nad operacijama, da će odlučivati o tome kada neka operacija treba da bude zaustavljena a kada da eskalira…"

NATO je i u 90-im godinama, do danas, nastavio da postoji i funkcioniše prvenstveno zbog, s jedne strane, inherentnog straha SAD i njenih najlojalnijih zapadnih saveznika od ruske opasnosti, i, s druge strane, zbog toga što je NATO oduvek bio instrument bezbednosne dominacije SAD nad Evropom i instrument funkcionisanja i opstanka SAD kao globalne supersile u svetskim poslovima.

Planetarna, evroazijska rasprostranjenost nekadašnjeg SSSR-a i današnje Rusije, hartlend.a (srca sveta), jeste ta magnetska geopolitička sila koja privlači i koja će privlačiti svaku silu čija je pretenzija svetska vladavina.

Hipotetičko uključenje - o kome se s vremena na vreme, kao i ovih dana, mogu čuti razmišljanja - Rusije u punopravno članstvo NATO-a, po mišljenju autora ovog priloga, neminovno bi vodilo nestanku NATO-a, barem ovakvog kakav postoji danas.

 Ono bi, takođe, značilo i dobrovoljni pristanak SAD da svoju političko-bezbednosnu dominaciju nad evropskim, i delom evroazijskim, odnosima i pitanjima, ravnopravno dele sa Rusijom ili, sutra, nekom drugom velikom silom ili savezom sila, ili integracijom.

 To bi vodilo odricanju SAD od sopstvenog globalnog primata i planetarne izuzetnosti i, sasvim izvesno, nekom novom vidu izolacionizma SAD u 21. veku, koji bi, međutim, bio izolacionizam samo od - neprikosnovene planetarne hegemonije.

Sa Rusijom kao punopravnim i ravnopravnim članom NATO pakta, Amerika zasigurno više ne bi bila ili ne bi mogla pretendovati na to da bude nesporni lider sveta, te je zbog toga pitanje eventualnog ruskog članstva u NATO-u zaista hipotetičko.

Neki američki autori, na primer ugledni Dejvid Ebšajer (dugogodišnji član Trilateralne komisije, predsednik uticajnog vašingtonskog Centra za strategijske i međunarodne studije i član stalnog Savetodavnog odbora za inostranu obaveštajnu delatnost predsednika SAD, u Reganovom mandatu), razmišljajući o ovoj temi u 90-im godinama, kada su SAD i NATO izgrađivali i učvršćivali svoj novo-stari postbipolarni identitet, bili su mišljenja da "NATO mora jasno staviti do znanja da Rusija nikada neće postati član. (NATO-a, prim. D.N.) NATO je savez Evrope. Poljska, Mađarska i Češka su evropske zemlje - a Rusija (Jeljcinova, prim. D.N.) nije, ili bar još nije. Ostale institucije se mogu prostirati od Atlantika do Urala (koncepcija De Gola iz 60-ih godina 20. veka, prim. D.N.), ali bi NATO trebalo da ostane savez Zapada. Odvojeni sporazum o nenapadanju ili o prijateljstvu između NATO-a i Rusije, moguć je... ali Rusija ne bi trebalo da ima ikakve iluzije o budućem članstvu u NATO-u."

Sa druge strane, jasno je da jedan jedinstveni i celoviti evropski vojno-bezbednosni sistem (poredak) koji bi počivao na ravnoteži moći, nije moguć bez Rusije.

 U tom smislu, A. Zumach je svojevremeno dobro primetio da je "najproblematičniji aspekt ekspanzije NATO-a u tome da ona ne rešava fundamentalno pitanje Rusije u Evropi."

I ovo pitanje proširio tvrdnjom da se "...po treći put u 20. veku SSSR-Rusija sprečava da postane član glavne evropske institucije za bezbednost kao ravnopravni partner sa istim pravima i obavezama kao i drugi članovi."

U samim počecima vojno-strateške i geopolitičke ekspanzije NATO-a na istok Evrope, ispražnjen od SSSR-a-Rusije, bilo je mišljenja (na primer, analitičkog, specijalizovanog vašingtonskog časopisa The Defense Monitor) po kojima se "Rusija, geografski, deo Evrope često ne smatra relevantnim političkim i ekonomskim delom Evrope... Sve dok se bilo koja zemlja, posebno ona koja je moćna kao Rusija, oseća ugroženom, niko se ne može osećati bezbednim."

 

Misija je završena

 

Bilo je autora koji su u, ranoj evoluciji NATO-a, kroz njegovo osvajanje evropskog Istoka, kroz njegovo prerastanje u neku vrstu panevropskog sitema i poretka bezbednosti, kroz novi "selektivni kontejment" i kroz nove vidove intervencionizma i agresije - jasno videli i predvideli opasnost da "...NATO, koji uključuje države Istočne Evrope ali isključuje Rusiju, može postati recept za nestabilnost u Evropi. Može se, čak, zamisliti novi hladni rat koji bi proizašao iz sučeljavanja proširenog NATO-a i jedne izolovane Rusije, sa novom gvozdenom zavesom nekoliko stotina milja istočno od stare."

 Vojnobezbednosnim opstankom, i ostankom SAD i NATO-a u Evropi u 90-im i dvehiljaditim godinama, jačanjem i ekspanzijom njihovog političkog i vojnog uticaja i delovanja, uključujući ratove i agresije protiv Srbije 1999. i u oblasti "evroazijskog Balkana" i Srednjeg istoka, kao i demisioniranjem, samoraspuštanjem Rusije kao političke supersile iz Evrope 90-ih godina, mogućnosti za konstituisanje jednog uravnoteženijeg evropskog i globalnog vojnobezbednosnog i političkog poretka koji ne bi bio isključivo evroatlantski oblikovan i determinisan, bile su odložene i propuštene.

 Prema jednom razumnom i dalekovidom pogledu iz tog vremena, "ono što je potrebno, jeste bezbednosna operacija u koju je uključena svaka država i to na ravnopravnoj osnovi. Proširenje NATO-a nije mudro jer zasigurno frustrira, ponižava i čak otuđuje državu naoružanu sa 20.000 nuklearnih bojevih glava... Imperativ bezbednosti Evrope i sveta jeste u tome da Rusija ne bude isključena iz Evrope. NATO bi trebalo da izgubi u važnosti, a OEBS da ojača i da preraste u osnovni bezbednosni forum i organizaciju..."

Prema drugom pogledu, "mada određenog neprijatelja više nema (misli se na bivši SSSR, prim. D.N.)... podrška NATO-u i stacioniranju oružanih snaga (SAD, prim. D.N.) u Evropi i dalje je postojana... SAD su odane svojoj dominantnoj ulozi u Evropi koju ostvaruju kroz NATO i svoje snage u Evropi. Ovekovečenje NATO-a kao primarnog bezbednosnog faktora u Evropi služi tome da podrije alternativne bezbednosne aranžmane i da ukoči njihov puni razvoj... Neprijatelj je otišao. Misija NATO-a je završena. Vreme je da se gleda unapred, a ne unazad."

U dugoročnoj globalnoj geopolitičkoj i vojnobezbednosnoj strategiji SAD prema Rusiji (Rusoaziji i Evroaziji), Balkan, a unutar njega i Srbija, bili su u epohama i bipolarizma i unipolarizma, i ostaju i u epohi novonastajućeg multipolarizma, region-tačka od suštinskog interesa. SAD i NATO na Balkan gledaju kao na rubni deo, zapadno krilo geoenergetski ključnog i vitalnog Kaspijsko-crnomorskog basena i novog puta svile.

 Za američke strateške planere i kreatore, oba Balkana, i evropski i evroazijski, se dodiruju, nastavljaju jedan na drugoga, s tim da se onaj manji morao, i da se mora, obezbediti, pacifikovati, učiniti stabilnim, bezopasnim i držati stalno pod kontrolom prevashodno radi onog drugog. Ove interese i odnose dobro je osetio i obrazložio Noam Čomski, nalazeći analogiju između Bosne i Bliskog istoka, pri čemu se, po njegovom mišljenju, "Vašington  nada da će pod njegovim vođstvom i kontrolom oba entiteta u Bosni biti, kao što je to već Hrvatska, rubni deo Bliskog istoka, deo proširenog bliskoistočnog regiona kojim upravljaju SAD... SAD su oduvek smatrale Balkan, u osnovi, krilom Bliskog istoka. A na njemu, sa njegovim ogromnim energetskim potencijalima, Sjedinjene Države su od Drugog svetskog rata insistirale na svojoj unilateralnoj kontroli."

Posmatrajući i analizirajući stvari iz ove geopolitičke i geoekonomske (energetske) vizure jasno je da za SAD i NATO i Balkan i Mediteran, sa Srednjim istokom i Kaspijsko-crnomorskim energetskim basenom, i nadalje zadržavaju svoj visoki bezbednosni i strategijski prioritetni značaj kao kopneni i pomorski komunikacioni i transportni putevi.

Bezbednosna arhitektura Mediterana, a sa njom i nadležnost i uloga NATO pakta, proširila je, iz jednog američkog, RAND-ovog, ugla u 90-im godinama svoj karakter i sadržaj na trans (ekstra) regionalnu dimenziju.

 "...Od zapadnog Mediterana do Kaspijskog mora, širenje komunikacijskih linija za naftu i gas stvara nove mogućnosti za saradnju i sukobe... sa budućom naftnom proizvodnjom iz kaspijskog basena koja treba da preko istočnog Mediterana dospe do svetskih tržišta...  mediteranski region postaje središnja tačka u pogledu bezbednosti energije.

 Rekonstrukcija Balkana... dalje će ojačati značaj Mediterana kao puta za isporuku nafte od Bliskog istoka do Istočne i Centralne Evrope..."

Proširena je, u skladu s tim, i zona nadležnosti NATO-a (i kroz njega SAD) njegove južne komande, južnog krila - AFSOUTH. "U toku hladnog rata komandant južne komande NATO-a morao je pre svega da brine o sovjetskoj sredozemnoj floti. Danas njegovo "područje strategijskog interesa uključuje: Balkan, Mediteran, delove Persijskog zaliva i Kavkaz..."

 

Odlazak ili ostanak

 

Na primeru potencijalnog, hipotetičkog poraza SAD u ratu koji su vodile protiv evropske Srbije 1999. godine, može se izvesti hipotetički scenario složenih, krupnih posledica i konsekvenci toga i iz njih plastično razumeti sav značaj američkog imperativa da SAD nikako ne smeju biti poražene u velikim geopolitičkim igrama u koje se upuštaju putem vođenja rata. Poraz SAD i NATO-a na "slučaju" Srbije, a povodom Kosmeta, vodio bi, bez sumnje, bržem ili postupnijem urušavanju i kraju NATO-a, a s njim i dominirajuće vojno-bezbednosne i političko-strateške uloge i geopolitičkog prisustva SAD u Evropi kao supersile koja je preko pola veka, upravo putem NATO-a, kreirala i kontrolisala evropski poredak. To bi bio početak procesa oslobađanja Evrope od SAD i vodio bi, prvom posle Drugog svetskog rata, "imperijalnom povlačenju" SAD preko Atlantika, u novi izolacionizam, izolacionizam u odnosu na Evropu. Stari svet, Evropa, kao odraz u ogledalu, i dalje ostaje onaj deo sveta koji Americi daje najveću i ekskluzivnu potvrdu i legitimitet njenog globalizma i internacionalizma. Povlačenje iz Evrope, "ispuštanje Evrope iz svojih ruku", odnosno američki izolacionizam od Evrope značio bi za Ameriku, i bio bi u njoj doživljen, kao - gubitak svoga globalnog liderstva, svoje dominantne moći i misionarske uloge u svetu. Svega onoga što je za SAD nasleđe Drugog svetskog rata.

 Za Sjedinjene Države, bezbednosno-politički dominirati Evropom, kontrolisati je (a to SAD čine kroz NATO), najbitniji je preduslov i temelj njihovog celokupnog globalnog međunarodnog bića i identiteta i opstanka kao planetarne supersile, a time i smisla postojanja. Samo sa NATO-om, i pomoću njega, SAD ostaju politički i vojnobezbednosno dominantno prisutne u evropskim poslovima, odnosno ostaju najuticajnija vanevropska evropska sila. Bez NATO-a, Amerika gubi svoj "evropski imidž i identitet".

Odlaskom NATO-a sa scene, kredibilitet i vojno-bezbednosna dominacija i opstanak i ostanak SAD u Evropi izgubili bi smisao. NATO je svih ovih "hladnoratovskih" i "posthladnoratovskih" decenija (skupa sa OEBS-om) jedina i suštinski presudna politička i vojno-bezbednosna kopča Sjedinjenih Država sa Evropom. Bez NATO-a i svoje dominantne komandne i tehnološke pozicije u njemu, SAD, jednostavno rečeno, ne bi imale šta da traže u Evropi, osim kao okupaciona sila! 

Dakle, poraz američke strategije na primeru rata protiv Srbije, "rata za Kosovo", u situaciji "ujedinjene Evrope" a bez postojanja vojne pretnje Rusije "ostatku Evrope", vodio bi neminovno američkom napuštanju Evrope, izolacionizmu od Evrope, što bi bilo poslednje  na šta bi SAD mogle da pristanu. Zbog toga do tog poraza nije nikako ni moglo doći. Hipotetički gledano, do poraza SAD i napuštanja Evrope moglo bi doći sutra, u slučaju izrastanja EU ili neke njene velike članice u globalnu vojnu silu i njenog strateškog evropskog bezbednosnog dogovora sa Rusijom za novi evropski bezbednosni sistem, poredak.

Iračka okupacija Kuvajta avgusta 1990. godine i građanski rat u Jugoslaviji, posebno onaj u Bosni od 1992. god., bili su ona tražena i pronađena formula koja je NATO-u trebalo da obezbedi večnu mladost.

                                                                       Nastaviće se

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane