Natrag

Tragom vesti

Tragom vesti

 

Kragujevac: Austrijske packe srpskoj vladi, u kojoj dremaju proevropske marionete

 

Bagra gore, bagra dole

 

    Prvi put u Srbiji: internacionalizacija štrajka. Slučaj o kome će sociologija štrajka jednog dana raspravljati. Desilo se u Kragujevcu. Radnici Metal sistema, tako se zovu privatizovani delovi nekad moćne fabrike lanaca Filip Kljajić, blokadom ulazne kapije prekinuli proizvodnju malog pogona austrijske firme. Austrijski pogon nalazi se zaturen u fabričkom krugu, daleko od prometne ulice. Vlasnik je mlad čovek, Dragoljub Radulović, austrijska firma radi kao zakupac. Mesečna kirija - 12.000 evra

 

Miodrag Milojević

 

 

Da li su radnici bivšeg Filipa Kljajića presekli Austrijancima proizvodnju iz pukog očajanja, stida - pogon je skrajnut od ulice - ili sa unapred postavljenim ciljem, o tome se može nagađati. Pokazalo se da su uradili pravu stvar. Vlasnik pogona iz Austrije, ni kriv ni dužan trpi štetu, intervenisao je preko ambasade. Štrajk oko tri stotine radnika dobio je međunarodne konotacije. Gladni radnici, koje niko ne šljivi, izgubili na ugledu firme, dobili su na značaju.

Preko noći postadoše uvaženi - kao radnici na privremenom radu u Austriji.

Indirektno je, preko ambasade, izvršen pritisak na srpsku vladu, u kojoj dremaju  proevropske marionete. Vlada se odmah setila, obratila je pažnju na štrajk u Kragujevcu. Radnici Metal sistema, bivši Filip Kljajić, ne primaju platu punih deset meseci.

Vlasnik je, posle preuzimanja firme, radničke zarade prvo sveo na minimalac. Mnogo je to. Dosetio se da umesto plata deli prehrambenu robu. Svaki radnik dizao je kod trgovinskog preduzeća Srbija namirnice do 15.000 dinara, isključivo prehrambene vrste. Bile su to namirnice za preživljavanje. Radnici su bili zadovoljni. Vlasnik je bio zadovoljan. Razmišljao je da se opravda svetskom ekonomskom krizom, da deli zarade u robi za deset hiljada dinara. Odlučio se na radikalniji rez. Da radnicima, koji rade a ne misle na zarade - ne daje ništa. Od januara i februara - ništa. To je dovelo do štrajka.

 

 

Ne koštamo ništa

 

Radnici, oni čekaju penziju. Prosek starosti - pedeset godina. Imali su neograničeno poverenje u novog vlasnika, bolji je nego stari, Tankosić iz Čačka. Neki radnici ga cene zato što je, po preuzimanju firme, isplatio zaostale zarade, drugi zato što je do temelja porušio pojedine fabričke hale. Lako je porušiti - ovaj je nešto i napravio. Šta je objekat u izgradnji -  to jedino on zna.

-  Izgradio je luksuzno. Garderoba. Instalirani su automati za vodu, nećemo piti običnu vodu. U novoj hali blistaju pločice. Fabrika kroji gvožđe, pravi lance. Šta će se desiti ako se omakne, ako veliki komad gvožđa padne ne pločice?

- Ali on gradi nešto novo, po evropskom sistemu. A niko ne zna šta je evropski, ni gazda ni radnici. A sve je evropski.

- Gde ćemo oprati ruke, automati za vodu evropski. Radničke ruke crne od gvožđa, radimo sa gvožđem, to nije evropski.

Mrštili su se radnici Filipa Kljajića. Prolazili su ulicom. Saznalo se tek u martu 2010. da  tokom celog leta plate nisu primali ni oni.

Štrajk je radnike Filipa Kljaića zatekao nespremne. Glad je, bez kucanja, provalila i u fabriku i u kuću. U mračnoj jazbini fabričke hale, pored masnih i ledenih zelenih mašina, održava se radnički skup. Radnike je prethodnog dana napala falanga batinaša, u pokušaju da se probije u fabrički krug. U strahu su velike oči, u zamračenoj hali sija pustoš, gledaju se kao kroz zamašćeno staklo. Prošao sam kapiju u grupi radnika. Zapamtio sam ćelavo čelo, stajao je prav, gledao u mene: - Tamo ti je radnički skup, tamo su ti svi.

Radnik što stoji na kapiji, obratio se lično meni. Pored kapije sakriveno belo policijsko vozilo iznemoglo dahće, upaljenim motorom. Na vozilu zamagljeni zelenkasti prozori. Pored portirnice šator, plamen, vatra. Mokra drva gore sporo, kiselkasto i smradno. Radnici su nepoverljivi. Ko je mene pustio na tajni radnički skup? Otrčali su do portira koji spava. Portir je bio budan. Poznaje radnike, prošao sam u grupi. Zašto spava, prilike su vanredne? Treba da prođe neko vreme, radnici su preplašeni, verovatno i naoružani.

Obilazio je dugo oko mene hodom mačke, najnepoverljiviji od svih. Prošlo je pola sata dok se nije sabrao i progovorio: - Izgubili smo sve. Zakon što nas štiti. Mi smo postali jedna obična marva, stoka. Niko nas ne vidi, niko nas ne obilazi, niko nas ne plaća. Ne koštamo ništa. Imam 59 godina, četiri meseca mi treba do penzije. Najteže dane sada preživljavam, najcrnje... Pazi, za ovo je kriva država, država je lopovska, tako se i priča. Pazi, tako svi pričaju. Direktori naši su lopovi, nafatirali se... On sad čeka. Ovo mu je kapital. Njemu leži para, ovo će on da proda. Njemu smetamo mi, radnici. Fabrika više košta bez radnika nego sa radnicima.

- Ovo vam je trange-frange.

 

Batinaši

 

Metež i guranje ispred fabričke kapije. Hladno vreme. Laktovi udaraju u laktove kao napumpani plastični baloni, hladni. Laktovi policije, u uniformi boje indiga, laktovi napadača. Jedan je urlao: - Oni mene sprečavaju da radim. Ja sam jedva čekao da dobijem posao, da počnem da radim. Ne daju da radim!

Nosio je crne rukavice, bokser sija na ruci. Nije radnik, nije obezbeđenje, niti nosi uniformu obezbeđenja.

Nije radnik nego plaćenik na zadatku da zastraši probijanjem u fabrički krug, istera radnike zbog austrijske firme. Ambasada je uznemirena i ljuta.

Iz mase batinaša, radnici kažu da ih je bilo dvadeset, drugi su izbrojali trideset, treći pedeset, izdvaja se jedan. Bio je grlat i obučen da provocira: - Imate samo sede glave. Šta imate u glavi? Glavom se radi. Da imate nešto u glavi ne biste štrajkovali, snašli biste se, radili biste nešto... Pogledajte mene! Imam kola, imam kafić, imam kuću... Šta da tražim više od života!

Došli da rade sa rukavicama, sa gvozdenim bokserima.

- Oni sa kapije zezali su, provocirali, drmali kapiju.

Drugi napad, predvodnik viče: - Šta ćeš ti matori, majke ti ga sponabijam? Ja u 25 godina imam, steko sam, vidi lanac, polakilaš, zlatan, zaradio sam. Da imaš pameti i ti bi steko. Da imaš pameti steko bi nešto, ne bi tražio fabriku, ne bi prosio!

Ima radnika koji ne znaju šta se desilo: - Policija je trebalo momentalno da hapsi.

- Ovo je Kragujevac. Poznajemo je. Primećeni su ljudi iz rvačkog kluba. Jedna radnica  prepoznala je svog kuma.

- Prepoznali smo ih. Neki su sinovi naših radnika. Sin Svirca, Svirac je nekad radio u Filupu Kljajiću u Transportu. Znaš Svirca, nije imao jedan prst, svirao je svadbe, harmonikaš bez prsta.

- Znam ko ih je predvodio. To je zet ovog Austrijanca, on je pokupio te momke.

-  Mi se poznajemo. U toj grupi bila su samo dvojica koji rade u obezbeđenju austrijske fabrike. Ostalo su huligani, dovučeni sa ulice.

Trese se kapija, kordon podrhtava. Sukob je sprečio kordon policije, sa brda se slilo, na licu mesta se pojavilo petnaestak belih policijskih marica poprskanih pegama od blata.

Nadvožnjak, oštre makaze pruge, udžerice, kaplje med sa belog veša. Pospani radnik vraća se sa dežurstva kući: - Došla su jutros dvojica. Jedan s bradom i jedan ćelavi. Izvinjavaju se. Ali ništa.

- Koliko je noćas bilo ljudi? On ne zna koliko je dužan, čoveče! Koliko on duguje, kome ne duguje...

- Možda oko trijes. Prošle noći bilo preko sto. U vezi Beograda? Odobreno je, od Agencije za razvoj, dva miliona evra... Trebalo bi da legne danas, eventualno sutra. Oni razmišljaju da se batali štrajk čim legnu pare na Metal sistem.

Ja kažem: slušaj, dok ne legnu pare ne bataljuj štrajk.

-  Ne verujem ja njima ništa.

Za sve isto

 

Nebojša Petrović je još snažan i korpulentan, po konstituciji rođen za obezbeđenje, da je trideset godina mlađi. Obraća mi se, vidim bivši sindikalni funkcioner, bio je mladi radnik, samoupravljač: - Šta  ti znači ovo ''pres". Da nisi iz Pressa? Press je dao netačnu informaciju  da su se radnici bivšeg Filipa Kljajića sukobili sa obezbeđenjem. Nije tačno. Plaćeni momci su dovedeni da se obračunaju s nama. Ovo je sramota, huligani pokupljeni. Da li smo mi došli dotle da ne može da štitimo ovo što je naše? Mi smo ovo pravili, ovo je naše. Ove nove gazde se ponose. Ne znam ni ja... Kao da je ovo neko doba ne znam ni ja koje...

Nebojšu odbacuje gomila radoznalih radnika, Nebojša se vraća: - Ovi radni ljudi su uložili svoj rad i trud i sve ovo napravili, država se javila kao vlasnik, iako dinar nije uložila u sve ovo. Kako je rađena privatizacija? Ona je urađena za račun države da se njihov budžet napuni, ne gledajući na radne ljude. Ovo je najbolja slika koliko gazde brinu o svojim radnicima. Deset meseci radnici nisu dinara primili.

Pravi novu fabriku... On ima podršku Vlade, ne sme niko to da kaže. Isto je, rode, gore i dole. Mafija gore - mafija dole. Zašto ne postoji radnička mafija? Nema je, znači, ti ljudi su pošteni. Oni gore kupuju vile, stanove od trista kvadrata, ti ljudi putuju po svetu, oni nas hvale, oni nas blate, ti ljudi su bruka ovog društva.

Znamo ko je to uradio za ovog Austrijanca. Ko  je pokupio te momke, platio. Mislim, ako  se ovo ovako bude nastavilo da jedan čovek plati momke da bi tukli ove naše poštene radnike, ja mislim, kuda to ide naše društvo?

Ovo je taj gazda. Iz onog kupoprodajnog ugovora koji ima, on ima obaveza. Taj gazda nije uveo sistematizaciju radnih mesta, taj gazda je uveo minimalnu zaradu otkako je došo. Taj gazda nije uveo vrednovanje radnih mesta, on isto plaća čistačicu koja čisti krug i pogonskog inženjera.

Gde su inženjeri?

- Imamo ovde inženjera, dosta. Samo ako oće da dođu. Ljubinko, Ljubinko!

Odmah se videlo da je Ljubinko inženjer: - Inženjer sam sa višom tehničkom školom. Inače, načelnik sam proizvodnje krupnih lanaca.

Kolika je plata? - Nema plate. A, ti misliš na zadnju platu koju sam primio? Zadnja plata dvadeset hiljada. Svi primamo isto. Kolega, koji je čistač kruga, i ja. Bila je prvo neka stimulacija. Bili smo zadovoljni prvih meseci. Koliko beše? Dva-tri meseca. I onda je krenulo od marta prošle godine...

Vlasnik je brzo shvatio da pred sobom ima disciplinovane i vredne radnike. Toliko dobre - ne mora uopšte da ih plaća.

- Kako on motiviše inženjera, kako on motiviše majstora?

Je li neko od inženjera napustio fabriku?

- Odavde iz proizvodnje nisu.

- Imao je ogromnu administraciju, čak veću nego bivša fabrika sa dve hiljade radnika. Imao je svoj Agb biro, u birou su radile arhitekte, četvorica ljudi. Trojica su otišla, jedan je ostao.

Pojavi se pred radnicima, daje obećanja. Nije se pojavljivao u zadnje vreme. Od 15. decembra prošle godine nije se obraćao.

Inženjer ima komšiju: - Doveli su ljude iz specijalnih jedinica. Jedan moj komšija bio je u specijalnim jedinicama. Komšija priča da su mu nuđene pare da ide na goloruke žene, da ide za pare da mlati. Ta ista ekipa krenula je juče i na nas.

Glas je delovao umirujuće: - Nas je ovde bilo oko dvesta muškaraca.

- Nemo da zajebavaš! Ovo je matoro, čoveče. Nemaš ti ovde čoveka ispod trideset godina staža. Da nas ima ne znam - oni bi ušli. Koji ti je mlađi radnik ovde? Najmlađi ti je Milan, a Milan ima 23 godine staža.

Na kraju pobeđuje životinjsko, životinjska borba. Čija je fabrika? Nije bitno, bitno je ko je jači.

- Nosi bokser, kuglice na ruci. Šta bi reko policajac: ja i ti da imamo bokser, ja i ti bismo bili bačeni u ćorku.

Najmanji je u grupi radnika, ćelav, rekla kosa, vilica bez pola zuba: - Nema. Ostali bi bez ruku i nogu, samo da smo ušli. Držali smo svi metalne šipke u rukama.

- Tu bi sigurno bilo mrtvih. Nema, živci su na izmaku. Zarada nema, porodica trpi...

- Ljudi s fantomkama. Ko je ove robijaše doveo ovde? O ovome bi čak i Dačić trebalo da se obavesti...

- Nemoj da lažeš! Gde si video fantomke? Nisu bile fantomke, nego kapuljače!

- Ovo je pravna država. U kojoj zemlji to ima? Ko se krije ispod kapuljače? Ko garantuje da se ne krije neko lice sa poternice? Ja bih lično Dačića obavestio...

 

Sve gore

 

Došao je prvi vlasnik, došao je drugi vlasnik. Prvi vlasnik, Tankosić iz Čačka, obratio se ovim rečima: - Ja sam vas kupio. Ja znam da vi ne primate platu.

Došao je drugi vlasnik, Dragoljub Radulović, mlađi čovek. Dragoljub se obratio istim radnicima, od reči do reči: - Ja sam vas kupio. Ja znam da vi ne primate platu.

Po fabričkim halama su prošle glasine. Prvi vlasnik, Tankosić iz Čačka, umro je iste noći, posle isplate, za kockarskim stolom. Ko zna da li je Tankosić zaista umro ili se pretvara. Možda je Tankosić malo umro a malo nije. Umro je, koliko treba radnicima da se malo  obraduju.

- Čak je Radulović malo bolji. Isplatio je zaostale zarade.

- Tačno. Prvo je bio bolji. Posle, kako koji dan sve gore...

Milorad je bio na terenu. Na terenu je prošao kao na tenderu. Na teren je pošao bez dinara, Milorad se vratio bez dinara. Porodica ga ne razume. Žena ga pita - gde ideš i gde radiš i gde su ti pare?

- Niko te ne razume u porodici - kaže Milorad.

Milorad Proković je bio na terenu. Šešir se povrnuo nagore, beži šešir od Milorada. Milorad je tanak, suv ali vrlo rečit.

Milorad se snebiva, psihološka pauza.

Jedan oštar glas sa strane seče Milorada, rezao je na kriške kolutove dima. Priča kako je vlasnik, Radulović, sve dao pod hipoteku. Ponudio je ruku i nogu. Sve za radnike. Poslednji put kad se obratio, rekao je: - Ljudi, imajte poverenja u mene. Među vama ima i strugara. Secite nogu, secite ruku, ako plata ne bude 20. februara.

Jedan radnik iza mojih leđa reče: -  Ko da ne veruješ takvom čoveku?

Milorad, pramenovi kose klizaju, mokri, pod šeširićem: - Bio sam na terenu 20 dana. Pošao sam u Užice. Pošao sam. Prvo, porodicu sam ostavio bez dinara i sam sam krenuo bez dinara. Radio sam dvanaest sati. Dvadeset dana sam proveo na terenu, gazda nam poslao po dve hiljade. Ako je to neka vrednost i cena našeg rada... Obezbeđena hrana i prenoćište. Smeštaj u hotelu. Ali, nažalost, porodicu ostavljaš bez novca i bez novca polaziš.

Kako je Milorad krenuo iz kuće za Užice? Korak mora da je bio krivudav.

U neposrednom komšiluku, preko plave ulice požari - gorela su dva štrajka. Milorad je tada bio u Užicu. Čudio se radnicima koji štrajkuju. Nije bio zadovoljan ni nezadovoljan.

- Od kada je ovaj gazda došao, obračun primili nismo, gazda nam daje koliko nam daje, osam hiljada, sedam hiljda, pet hiljada, tri hiljade. Imam sina i ćerku. Sin je sad počeo da radi, letos nije radio, ćerka ide u srednju školu.

Koji posao je Milorad radio u Užicu?

- Montaže regalnog skladišta u Tempu, Užice. Montirali smo regale. Regale smo montirali i prošle godine, juna meseca u Beogradu, Univerzitetsko naselje, Beograd. Isto smo regale postavljali.

Ranđel Radović, on je žut i Žuća. Žuća prilazi: - Dve zime ja provodim gore, nema ni vrata ni prozora. Pravim lance. Ne ja, nego i moje kolege. Verovao ne verovao, mi ruke ne mož' da zgrejemo kod kuće. Ja dođem kući, vunene čarape. I stavljam ciglu. Ne mož' krv da proradi.

- Onaj Tankosić iz Čačka, on je prodao celu stranu mašina. Izvadio preko tih mašina uložene pare, ostali limovi, zupčanici, lančanici, bakar, mesing. Sve je Tankosić prodao u staro gvožđe. Ostala mu fabrika.

- Ljudi, još sedamdeset tona lanaca je zarobljeno, zna sindikat.

- Ko kaže? Nema više ništa.

Kad se posle Tankosića iz Čačka pojavio Radulović, došao je kao dobar čovek: - Tankosić je isprodavao mašine koje su se zatekle na remontu. Mašine iz drugih delova Filipa Kljajića, to Tankosić nije kupio.

Nije bilo odbijanja posla.Na teren, na put, bez dinara. Niko ne sme da prizna da nema za put: - Ko na to sme da pomisli. Na teren krećeš bez dinara, ne smeš da odbiješ, znaš šta te čeka.

Nebojša Petrović, Nebojša stalno živi u samoupravljanju, bio je radnički funkcioner: - Ljudi, nema više suda Udruženog rada ni institucija koje bi štitile radnike.

- Ima ekipa koja se nalazi na terenu u Kostolcu. Kako nezvanično čujemo, oni dobijaju zarade, koverte, jednom nedeljno. Ali oni rade rizične poslove i na velikim visinama.

Radulović plaća samo radnike na visini. Gladan čovek nije za visinu. Gladan radnik brzo se omakne.

Nijedan se još nije omakao.

Vlasniku se još nije omaklo, da isplati radnika na zemlji. Radnike, što idu po zemlji k'o kokoške.

Pitanje je da li su u pravu radnici koji su prihvatili zarade u namirnicama, pa su, posle deset meseci, shvatili da to nisu zarade.

- Prvo je osnovano preduzeće Metal sistemi. Posle je gazda kupio Procesnu u Zastavi, pa je kupio stari deo Filipa Kljajića, takozvanu Lančaru, pa je kupio nas. Mi smo se zvali FOM - Fabrika opreme i mašina. Pa smo se prekrstili u - Fabrika mašina, alati i opreme. Sada smo u firmi Metal sistemi tehnika.

Radulović nije delio radnike. Pošteno i jednako plaća one koji rade i one koji ne rade. Ni jedni ni drugi ne primaju ništa.

 

 

 

Papirologija

 

Ceo Filip Kljajić, podeljen na četiri celine, prodat je za pet miliona evra. Danas u Agenciji za privatizaciju kažu da je poturen neki čudan ugovor, da nedostaje nekih dva i po miliona evra, toliko duguje Tankosić iz Čačka. Agenciji za privatizaciju poturila je čudan ugovor sama Agencija za privatizaciju.

Prema rečima radnika - ili je Tankosić kupio kragujevačko preduzeće samo papirološki bez para ili je Tankosić platio ceo iznos pa je Agencija za privatizaciju podelila dva i po miliona evra.

- Ljudi, mafija gore, ljudi mafija dole! Ljudi, ljudi...

Ali to nije radnička briga. Štrajkovaće dok ne stignu zarade, pa će opet ćutati kao i do sada.

Ostali radnici preduzeća Metal sistemi ne štrajkuju, to je oko dvesta radnika. Znači,  vlasnik njima isplaćuje zarade. To niko ne zna, to je poslovna tajna. Do juče, dok glad  pasjim korakom nije počela da vuče za mantile, tajna je bila i poslovanje bivšeg Filipa Kljajića. Svi su glumili radnike uspešne firme.

 

 

 

Mala hala

 

Stop za štrajk. Zbog Austrijanaca i batinaša. Batinašima, sve  bokseri, rvači, među njima poneki robijaš, žuri se u Evropu. Oni rade za Metal sistem. Metal sistem - to je sve metalno. Crne, kožne rukavice, šiljci metalni, kuglice metalne. Austrijanac ne može da čeka! Da se ne setismo Austrijanca, najebali bismo... Al' bi najebali ko žuti... Nego, Austrijanac okrenuo ambasadu. Ovi u Vladi drhte, počeli da se tresu...

Mala je austrijska firma, mala hala, jedna jedina među  dvesta hala: - Mala, mala - al je austrijska!

 

 

 

 

 

Agencija za privatizaciju zakinula od 17 do 20 plata radnicima. I to ne samo radnicima u štrajku nego svim radnicima bivšeg Filipa Kljajića, ukupno 1.861 radniku

 

 

 

Činjenice upućuju na to da plaćeni momci, naoružani bokserima i bejzbol palicama, predstavljaju parapolicijske snage.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane