Natrag

Podmetanja

Podmetanja

 

Francuski predsednik nudi Srbiji evropske integracije preko veze

 

Sarkozi bi da otme Kosovo

 

Za koji mesec u goste nam dolazi muž lepe Karle, Nikola Bruni Sarkozi. Mali rastom ali velik po bezobrazluku i lažnim obećanjima, što je vrhunski kvalitet svih današnjih političara. On bi da na brdovitom Balkanu povrati slavu pritiskom na Srbe da priznaju Kosovo bar malo. To bi pripisao sebi i šepurio se kao svetski mirovnjak i kandidat za Nobelovu nagradu. Ako je mogao Obama, što ne bi mogao i Nikolas

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Pre nego što bilo šta kažem o Francuzima i dolasku njihovog predsednika u Beograd,  dozvolite da vam ispričam najaktuelniju priču iz zemlje slobode i ljudskih prava.

Kao što su nekada Rimljani uživali u smrti gladijatora, tako je u okviru jednog TV rijalitija prikazan kviz u kom su takmičari i publika morali da do smrti muče kandidate koji daju pogrešan odgovor. Za svaki promašaj po jedan električni udar, bez obzira na kuknjavu i zapomaganje jadnog čoveka. Oko 80 odsto učesnika išlo je do kraja torture. Naravno, ovo je bilo simuliranje i struje nije bilo u kablovima, ali za to su znali samo voditelj i organizatori. Sličan eksperiment pravljen je u Americi pre 40 godina, kada je 62 odsto kandidata išlo do kraja.

Verovatno da nijedan komentar nije potreban o ljubavi koju u sebi nose pripadnici visokocivilizovanog sveta.

 

Blago nama, dolazi nam Karlin muž

 

Volimo Francusku kao što je ona volela nas od 1914. do 1918, kaže kalemegdanska zakletva. Pitanje je koliko ta Francuska voli nas. Možda je malo i trzala na Srbe u vreme dok smo zajedno ginuli od zajedničkog neprijatelja, Nemaca. Volela nas sigurno nije, jer ona nikoga ne voli osim sebe.

Uostalom, Nemci su joj već odavno najdraži i najmiliji rod. Ne treba zaboraviti da su Franci bili germansko pleme koje je primilo latinsku veru i jezik za vreme Rimskog carstva. Ali, to je bilo davno.

Danas, dok prosjačimo ispred vrata Evrope, u sećanja nam nadolaze uspomene na stare  ljubavne avanture po livadama oko Soluna: naša pešadija napred, a francuska konjica pozadi. Arogantna Francuska nas je volela i one nedavne 1999. godine kada nam je s neba bacala  humanitarne bombe po fabrikama i mostovima. Jer ko se voli, taj se i bije. Možda nas je koristoljubiva Francuska volela od sveg srca i kada je prva priznala nezavisnost Kosova? Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje. A može biti da će Francuska tek da nas zavoli uskoro, za koji mesec, kada u Beograd stigne najveći njen usvojeni sin i čovek sa kojim se Zemlja slobode diči po svetu. 

U goste nam dolazi muž lepe Karle, Nikola Bruni Sarkozi. Mali rastom ali velik po bezobrazluku i lažnim obećanjima, što je vrhunski kvalitet svih današnjih političara. Nikola je toliko obećao i toliko lagao za vreme svog mandata, da ga danas podržava jedva 30 odsto Francuza. Uz sve poštovanje funkcije predsednika i svu ljubav prema francuskom narodu, ne mogu a da ne pomenem neke bespotrebne neistine i falsifikate dokumenata kojima je poštovani i voljeni predstavljao sebe kao heroja koji je svojeručno srušio Berlinski zid. Nije govorio istinu ni kada je tvrdio da je zaustavio finansijsku krizu i ukinuo fiskalne rajeve. Tako se hvalio i da je isterao Ruse iz Gruzije. Uz sve poštovanje funkcije prvog čoveka zemlje slobode i ljudskih prava, moram posumnjati da gospodin i dalje laže, oprostite na izrazu, ali kada je obećao punu zaposlenost i povećanje kupovne moći bio je ozbiljan i trezan. Stanje ne može biti gore sa oko pet miliona nezaposlenih i deficitom od skoro 80 odsto dohotka.

Neki zlobni satiričari pišu da je Sarkozi toliko mali jer su u laži kratke noge. Ako je zaista tako, zašto ne bi farbao i nas dok obećava ulazak u Evropu i mnogo kredita? Sarkozi lepo laže jer je školovani advokat i zna da je ovaj svet u svojoj bazi zasnovan na lažima. A ljudi vole kad ih neko lepo laže. Svi ljudi sveta. Istina je grozna i nju ni sud u Hagu neće, a kamoli Nađ de Bokša koji se predstavlja kao Nikola Sarkozi. Zato je teško poverovati u dobre namere Francuske i njenog nekrunisanog cara. Ne, on ne dolazi zbog nas već zbog sebe. 

 

Nepoželjni gost koga obožavaju

 

Sarkozi nije svuda tako dobro viđen niti rado očekivan kao u Beogradu. Na televiziji ili u štampi je redovno ismejavan. Nekoliko puta je tužio sudu one koji ga ne vole, što nijedan predsednik pre njega nikada nije činio. 

Sarkozija ni poljoprivrednici, ili ako hoćete seljaci, neće da vide očima. Doduše, on im tu nije ostao dužan i ljubav je recipročna, pošto ni on njih ne gleda rado u oči. Ove godine čak nije došao na dan otvaranja sajma poljoprivrede. I to je prvi put u istoriji Francuske da sajam otvori ministar stočarstva, a ne predsednik. Seljaci su to protumačili kao potcenjivanje i ocenili da je francuski vladar i plejboj najveći snob Pariza. Drugi misle da je ljut što su mu nedavno ti isti seljaci izručili slamu i svežu balegu ispred kapije Jelisejskog dvorca. Ovaj izliv gneva je tradicija u Francuskoj i seljaci upravo tako protestuju kada im prihodi spadnu na nulu evra godišnje. Tako su prosipali mleko po Briselu i voće na španskoj granici ili ribu po primorskim gradovima jer im je profit pojela evropska zajednica i njeni zakoni slobodne trgovine. Mnogi ni toliko ne zarade i uništeni finansijski i prezaduženi kreditima, vešaju se po štalama ili skaču pod metro. 

I u drugim oblastima trogodišnji bilans sarkosizma je poguban. Njemu pripisuju razbacivanje novcem u vreme kada drugi moraju da stežu kaiš. Pripisuje mu se i glavnina deficita koji je u Francuskoj monstruozno veliki - hiljadu i po milijardi evra! - i svake godine još po sto pedeset milijardi više.

Na aktuelnim lokalnim izborima koji su u toku, očekuje se totalni poraz vladajuće partije i sto odsto regija treba da ostane u rukama levice. Dvadeset dva regiona koji čine francusku državu. Popularnost ovakvog čoveka je gotovo nikakva. Ama baš ničim nema da se pohvali, osim možda svojom suprugom. Što on rado čini.  

Takvom liku trebaju pozitivni poeni po svaku cenu i on ih traži tamo gde ga ne poznaju, u inostranstvu. Nažalost i tu je Sarkozi u velikoj nevolji. Obama ga ne ceni baš mnogo, a nedavna poseta Ruandi bila je ismejavana čak i u samom Parizu. Vodali su ga po ćele-kulama i grobnicama genocida u Ruandi za koji je Francuska dosta kriva. Iako se nije izvinio za ono što su tamo od Kušnera tražili a od Sarkozija očekivali, on je ipak priznao političke greške Francuske u tom građanskom ratu.

 Nekoliko dana kasnije uspeo je da oslobodi jednog francuskog taoca u Maliju, ali je zauzvrat isposlovao oslobađanje četvorice terorista iz zatvora Malija. Malog u Maliju dobro slušaju. Amerika i Alžir su bili ogorčeni ovakvim postupkom.

Nakon svih ovih političkih i diplomatskih uspeha Sarkozija, normalno je da čoveku treba infuzija popularnosti, a to je izgleda najlakše na zavađenom i brdovitom Balkanu. Kada bi Srbi priznali Kosovo bar malo, on bi to pripisao sebi i šepurio se kao svetski mirovnjak i kandidat za Nobelovu nagradu. Ako je mogao Obama, što ne bi mogao i Nikolas.

 

Šta nam nude, a šta traže

 

Uz sve poštovanje diplomatije i funkcije njenih predstavnika, kao i uz sve simpatije prema francuskom narodu, moramo se ograditi od preteranog optimizma i slatkorečivosti onih koji su nas bombardovali i optužili za sve zlo sveta. Mogu francuski ambasador i njegov ministar Kušner da pričaju šta hoće i da nas ubeđuju kako nikakvi uslovi ne postoje za bilateralnu saradnju, ali svako pametno dete zna da Francuzi dolaze po Kosovo. To je glavni razlog zbog koga je levičar Bernar Kušner, bivši kosovski kralj, uopšte i pozvan na mesto ministra inostranih poslova.

Francuzima je Kosovo izgleda mnogo bitno i veoma hitno. Dokaz za ovo jeste sama izjava Kušnera da priznanje nezavisnosti Kosova i ulazak u NATO nisu uslovi za članstvo Srbije u Evropsku uniju. U politici važi aksiom da je svaka izjava obrnuto srazmerna njenom logičnom značenju. Pogotovo nakon odlaska ministra put Prištine gde je priča bila malo drugačija. Politika je to. Samo su interesi važni, kakva ljubav i kralj Petar, kakav Tači i bakrači.

Zvanično Francuska ceni da je mesto Srbije u Evropi. Bravo, mi smo bili ubeđeni da je Srbija u Sibiru. Ambasador Žan-Fransoa Teral  je i pre dolaska Kušnera najavio veliku čast koju će Srbi uskoro imati kada im dođe predsednik Sarkozi. Kao poklon donosi penkalo kojim treba da potpiše tekst sporazuma o strateškom partnerstvu dveju država. Ovaj ugovor se sprema još od prošlog maja i čuvene posete srpskog predsednika Tadića Parizu, o kojoj, osim Figaroa, nijedan medij nije mnogo govorio. Figaro je bio pozvan u Kulturni centar na razgovor, tvrde pouzdani izvori. Poseta Jelisejskoj palati bila je rekordno kratka i Tadić je ostalo vreme proveo u šetnji po Parizu i u vojnom muzeju. O tome je već pisano u majskom broju.

Ono što nas zanima jeste tema o kojoj se piše o francusko-srpskom sporazumu. Zna se da su predloženi dogovori o unutrašnjoj bezbednosti i o mobilnosti mladih, kao i nešto tajno iz oblasti vojne odbrane. U prevodu: prodaće nam opremu za policiju, pustiće studente da studiraju u Parizu, ako naravno plate, i uvaliće nam neko zastarelo oružje. Ne mora da znači da je tako, ali je često bilo ovako u ostalim državama po Africi. Čuli smo i neverovatnu vest da će da se obnovi tradicija prijema srpskih oficira na školovanje na Sen Siru, gde je nekada  kralj Petar Prvi studirao. To ako nas ne izvadi, ništa neće. Gde se seti kralja Petra kad to nijedan moderan Francuz nikada nije čuo?!

Ako i dobijemo status kandidata i uđemo u pregovore s Unijom o različitim aspektima lepog ponašanja, to će biti na principu diktata. Šta može a šta neće moći? Gradivo je poznato, to su: srpska poljoprivreda u evropskim uslovima, konkurentnost tržišta i obavezan uvoz, fiskalna politika povećanja poreza i kazni, ili oblast energetike gde će biti teško kupovati gas ili naftu na drugom mestu sem u Evropi. Sigurno je jedno - da ćemo kao beznačajni činilac proći ko Grčka, ako ne i kao onaj kandidat TV simultanke koga su mučili, iz zadovoljstva i sadizma.

 

 

 

Francuzima je Kosovo izgleda mnogo bitno i veoma hitno. Dokaz za ovo jeste sama izjava Kušnera da priznanje nezavisnosti Kosova i ulazak u NATO nisu uslovi za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. U politici važi aksiom da je svaka izjava obrnuto srazmerna njenom logičnom značenju.

 

 

Zvanično Francuska ceni da je mesto Srbije u Evropi. Bravo, mi smo bili ubeđeni da je Srbija u Sibiru. Ambasador Žan-Fransoa Teral je i pre Kušnerovog dolaska najavio veliku čast koju će Srbi uskoro imati kada im dođe predsednik Sarkozi.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane