Natrag

FELJTON

FELJTON

 

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (7)

 

Do poslednje kapi vode 

 

Svetski sistemi sveže vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će ona biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

Progresivna evolucija izvesnih geografskih zona planete ka deficitu vode, kao i postojanje rečnih međunarodnih basena, primoravaju zemlje koje dele obale takvih voda da razmišljaju o podeli tog resursa sa drugima. To su glavni faktori problematike vode koji vode u geopolitiku vode koja postaje daleko značajnija počev od polovine 20. veka.

Po brojnim ekonomskim predviđanjima, 2015. godina će označiti preokret u upravljanju čovekovom okolinom i njeno dovođenje u sklad sa ekonomskim rastom.

Kineski scenario za 2025. godinu

 

Doći će, sve na to ukazuje, i do sukoba zbog interesnih tenzija između bogatih i siromašnih provincija, uzvodnih i nizvodnih provincija, između lokalnih, provincijalnih i državnih vlasti, između gradova i sela. Odavno je poznato odsustvo solidarnosti među provincijama u oblasti vode, u Kini, na primer. Provincija Džiangsu mršti se svaki put kada dođu na red energetski troškovi za transfer vode ka severu, jer one trpe najveće neugodnosti zbog toga.

Kina i Kazahstan imaju zajedničke energetske probleme i probleme vode.

Ekološka katastrofa preti basenima Ili i Irtiš, ali su u regionu trenutno i dalje zabrinuti: energetikom, trgovinom i bezbednošću. Između Kaspijskog mora i Šangaja je u toku gradnja velikog gasovoda.

Što se tiče basena Ili i Iriš, Kinezi nameravaju da odatle crpe sve više vode. Tehnički će to postići oko 2020. godine u punom kapacitetu potreba. To će značiti "degradaciju kazačkih basena, gubitke u poljoprivrednoj produktivnosti, koncentraciji industrijskih i poljoprivrednih zagađenja, što će imati i posledice po javno zdravlje", tvrdi se u zvaničnim procenama stručnjaka.

Kazahstan, zapravo, već preterano eksploatiše svoje resurse vode, i malo toga menja po standardima održivog razvoja OUN. Nema sumnje da će kinesko uzimanje tih voda oko 2015. godine, iako je reč o tek 10 odsto obeju reka, izazvati interne tenzije u Kazahstanu, na relaciji lokalne vlasti - država, a da će sve biti okrenuto protiv Kine.

Oko 2015. godine, dakle, doći će i do verovatnih promena odnosa između Kine i njenih suseda u nizvodnom delu Mekonga i Bramaputre. To će takođe pokazati nove dimenzije trajnog potvrđivanja Kine kao prve azijske sile.

Generalno posmatrano, kod zapadnjaka je svest o krizi vode danas veoma realna u razvijenim zemljama. Ali je to u sve većoj meri i u zemljama u razvoju. Srednja urbana klasa postaje isto tako osetljiva na ova pitanja na Tajlandu, u Kini, Indiji. Ipak, ovo je i dalje pretežno briga bogate zemlje.

Frederik Laser, kanadski profesor geografije sa Univerziteta Laval u Kvebeku, spada u temeljne poznavaoce problema vode. On kaže da "ideja ekološkog upravljanja rekama preko basena koji pružaju vodu, na Mekongu na primer, takođe nailazi na otpore jer je tamo smatraju zapadnjačkim hirom. Ali, Mekong Komisija funkcioniše koliko voljom zemalja članica, toliko i injekcijom zapadnih fondova kako bi ona funkcionisala.

Kina će ograničiti uspon konkurentskih sila koje bi mogle da joj ospore centralnu ulogu u azijskoj zoni, kao i američko mešanje. U Južnoj Aziji, Kina ima orijentaciju politike neutralnosti prema Indiji, uz učvršćivanje na miran način okruživanja Indije ekonomski, diplomatski, pa i vojno. Direktno vezano sa ovim geopolitičkim tendencijama, jeste i upravljanje Kine svojim resursima voda koje otiču ka jugu.

 

Smanjenje tenzija

 

Kina je već smanjila tenzije povodom pitanja Tajvana, suvereniteta nad Kineskim morem, a i Japan dobija povremene signale o savezništvu naspram SAD u Aziji. Zato se i smatra da bi gradnja džinovske brane na Bramaputri na Tibetu dovela u pitanje status quo sa Indijom, ali i sa Bangladešom. Kineski projekat nije samo hidroelektrični već i poljoprivredni, što bi prouzrokovalo smanjivanje raspoloživih resursa za obe zemlje nizvodno.

Slična logika vezana je za basen Inda, gde bi preterano ambiciozne infrastrukture pokvarile odnose sa Pakistanom, drugim saveznikom Kine spram Indije, uprkos međusobnim razmiricama oko islamista u bliskoj prošlosti.

Zanimljiva je i kineska hidropolitika saradnja prema Mijanmaru. Kinezi su preduzeli značajne hidroradove na Salvinu, ali su ih potom prekinuli zbog utvrđenih posledica po okolinu. Smatra se da će do sličnog razvoja situacije doći i kada je u pitanju basen Ind i Bramaputra. Tako bi Bejdžing (Peking) privilegovao svoju strategiju prema Indiji ne kompromitujući svoje odnose sa Mjanmarom, Bangladešom i Pakistanom.

Velike brane u izgradnji u Kini, Tri klanca, ali i one u Indiji, na reci Narmada, predmet su u zapadnoj štampi zapenušanih denuncijacija. A koliko je tu reč o ekologiji i poštovanju prirode, toliko je i o sudbini stanovnika koje bi trebalo preseliti. Ekolozi u Indiji su zabrinuti što Kina planira da postavi branu na gigantskoj reci koja protiče kroz njenu teritoriju. Ovo pitanje sve više bi trebalo da bude, smatraju Indijci, predmet dogovora zemalja u takvim slučajevima, da niko od toga nema štete. Indijci se boje katastrofe ako Bejdžing sagradi branu na Jarlung Zangbo reci, koja se uliva u indijsku gigantsku reku Bramaputra. The Times of India je pisao 2006. godine da Kina želi da skrene 200 milijardi kubnih metara reke kako bi hranila Žutu reku u pokušaju da olakša problem akutnih nestašica vode. Novine su citirale izvore u Bejdžingu koji su rekli "kako plan navodno ima podršku kineskog predsednika Hu Džintaoa, koji je hidroinženjer po formaciji". Kinesko ministarstvo inostranih poslova je svojevremeno osporilo ove tvrdnje.

 

Naučna saradnja

 

U basenu Mekonga, cilj Kine će biti da spreči stvaranje neprijateljskih frontova. Mjanmar, Tajland i Laos dele brojne interese sa Kinom, poput energetskih i trgovinskih razmena, te ne bi smele da budu pogođene kineskim zahvatanjem vode. Međutim, Kambodža i Vijetnam, izložene već ranije promenljivosti protoka reka, strahuju od uticaja budućih kineskih infrastruktura. Procenjuje se da bi preterana zahvatanja vode Mekonga oživela tenzije koje bi potencijalno stvorile čak i antikineski front u regionu, što Bejdžing svakako ne želi. Zato je Kina verovatno spremna da u sprečavanju ovakvog neprijatnog scenarija pokaže svoje kooperativno lice, čak do mere da privremeno zaledi svoje revandikacije na Kinesko more.

Ako se nesmanjenim ritmom nastavi gradnja brana u Junanu, umesto dve brane 2006. godine, biće ih osam do deset 2015. godine. Kineske vlasti će vrlo izvesno tu gradnju usmeriti na proizvodnju hidroelektrične energije, umesto na navodnjavanje, radi ograničavanja uzimanja voda iz tokova.

Što se rusko-kineskih odnosa na planu vode tiče, u prvom redu je reč o važnosti reke Amur za Kinu. Za obe zemlje, ovaj rečni resurs je prebogat i još uvek nije precizno vrednovan energetski i poljoprivredno. Jedini izvor današnjih sporenja jesu kineska zagađivanja reke Amur, direktno, ili jednom od kineskih pritoka. To će se retko i dešavati, procenjuje se, i čak u najgorim scenarijima ekoloških incidenata, reč je o, za Ruse podnošljivim, privremenim prekidima snabdevanja pijaćom vodom nekoliko ruskih gradova.

Kinezi i Rusi pribegavaće sve više naučnoj saradnji tim povodom, što je i svetska tendencija u domenu transgraničnih zagađivanja. Saradnja već postoji u upravljanju rekom Tumen. Najjače tenzije, mada ostaju simbolične, rezultat su sinofobnih ponašanja vlasti u ruskim administrativnim regionima. Ta povremena zagađenja reaktuelizuju uvek teme kineskog preplavljivanja ruskih graničnih zona. Reč je o ilegalnoj migraciji Kineza ka Sibiru i drugim delovima Rusije koji dodiruju Kinu.

No, Kina je postala i jedna od scena novih hidrostresova planete u ovom stoleću. Kineske industrije neumereno troše vodu za svoju zahuktalu industriju, do te mere da se manifestuju već danas velike opasnosti za čitav kineski sever. To je cena neverovatnog ekonomskog buma ove zemlje, koji je, sada je već očito, toliko zastrašio i kompletan Zapad, a možda i čitavu planetu. Niko ne može da predvidi granice eksplozivnog rasta Kine, kojoj je uvek malo i sirovina, i vitalnog resursa vode.

Studija junskog broja iz 2006. godine časopisa Ecological Economics kaže da se zagađujuće industrije koje intenzivno koriste vodu šire u nekim od najsuvljih kineskih regiona. Studija alarmira da se ponovo proceni razmeštaj industrija sa velikim zahtevima za isporuke vode, koje se nalaze na severu Kine. One proždiru oko 20 odsto sveukupnih kineskih vodnih resursa, ali su i podrška gotovo polovini kineskog sveukupnog stanovništva, koje je doseglo 1,3 milijarde.

Štednja vode

U julu 2007. godine, 20 kanadskih i devet američkih gradskih opština sporazumelo se da smanje potrošnju vode za 15 odsto do 2015. godine. Takozvana Great Lakes St. Lawrence Cities Initiative okuplja Toronto, Montreal, Solt Sent Meri, Čikago i Njujork. Čak 11 od tih gradova, poput Toronta, već i imaju spremne planove za potrošnju vode u budućnosti. Grad Toronto daće, kaže gradonačelnik Dejvid Miler, u svrhu čuvanja vode 75 miliona dolara do 2010. godine, ali su stručnjaci izračunali da će ušteda u infrastrukturnim izdacima biti čak 225 miliona dolara. Namera je da se, uz pomoć provincijskih vlasti Kanade, ojača striktno građenje i poštovanje kodeksa zahteva koji se tiču efikasnosti energije i vode. Kao jedan od primera, Miler najavljuje uklanjanje starovremskih toaleta i postavljanje novih, koji koriste znatno manje vode. To je najpre učinio, još 2003. godine, grad Kalgari.

Ujedinjene nacije upozoravaju 9. jula 2007. godine kako će se dve trećine sveta suočiti sa ozbiljnom nestašicom vode do 2025. godine. Ekološki eksperti su zabrinuti zbog nedovoljnog alarma povodom situacije u vodnom regionu Velikih jezera, koja dele SAD i Kanada. Delovi jezera pogođeni su već zagađenjem i invazivnim vrstama. Velika jezera predstavljaju oko 20 odsto svetske sveže vode. Ona snabdevaju vodom oko 30 odsto kanadske populacije.              

Kanada, zanimljivo je takođe, poseduje 7 odsto svetskih obnovljivih rezervi sveže vode i 20 odsto svetskih resursa sveže vode, u šta se računaju i vode dobijene u glečerima i oko polarnog kruga.

The World Wildlife Fund, njegova kanadska branša je nemilosrdna prema ovoj zemlji, pa je saopštio da je Kanada među najgorim primerima kada je reč o arčenju resursa Zemlje. Po glavi stanovnika, samo tri zemlje, navodno, koriste više vode i drugih resursa od Kanade: Ujedinjeni Arapski Emirati, SAD i Finska. A Kanada trenutno ima jednu od najvećih svetskih rezervi sveže vode.

Britanski liberalni demokrati su lansirali 2003. godine poziv da se potrošnja meri vodometrima. Ova ideja je očito naišla na odjek u svetu, posebno u Kanadi. Federalna vlada Kanade već godinama radi na novim merama za merenje vode po domovima. Vlada smatra i da politika cene vode širom zemlje nije efikasna. Zato se bave idejom da uvedu vodometre koji bi tačno naplaćivali potrošnju vode. To je najava revolucije, jer je utvrđeno da i Kanađani, kao i mnogi drugi građani u svetu, za vodu plaćaju manje od neophodnog iznosa. Najveći deo zajednica u Kanadi plaća manje za pitku vodu nego što iznose troškovi da se ona proizvede.

U Novoj Škotskoj, potrošačka cena vode je samo 26 odsto cene proizvodnje. Više od trećine kanadskih institucija za vodu naplaćuje osnovnu cenu po stambenoj jedinici za vodu. Mnogi potrošači u tim oblastima koriste znatno više vode nego ljudi u oblastima u kojima moraju da plaćaju po litru. Jedan interni izveštaj za federalno ministarstvo finansija predlaže u Kanadi uvođenje novih metara za vodu kao rešenje.

Vodene kule

Kanada razmišlja i o budućem stavu o izvozu velikih količina (kontejnerskih) voda u SAD, smatra Pol Selući, bivši ambasador Kanade u SAD. Po njegovom mišljenju, masivno snabdevanje sveže vode trebalo bi da se uključi u istu kategoriju kao i drugi izvozni resursi. Kanadske provincije i dalje dozvoljavaju izvoz flaširane vode, ali sve više glasova zahteva u zemlji zabranu izvoza kontejnerske vode. Kanadski političari boje se da bi, ako ne dođe do te zabrane, "Kanada mogla da izgubi kontrolu ovog resursa, ako bilo koja provincija ili teritorija otvori vrata za prodaju kontejnerske vode regionima koje počinju u SAD da se suočavaju sa rekordnim sušama." Kanadski torijevci takođe rade na nacrtu nacionalne vodne strategije. Grad Tofino, u Britanskoj Kolumbiji, sa 1.800 stanovnika, doživeo je u jednom momentu potpuni prekid snabdevanja vodom 2006. godine. Ljudi su morali kamionima da dovoze vodu, iako se mesto nalazi u divljini, dubokim šumama, i imao je prosečno padavine od tri metra godišnje. No, u leto sve presuši, što je takođe posledica zabrinjavajućih klimatskih promena i u Kanadi.

Skup poznat kao The Rosenberg International Forum on Water Policy održan je septembra 2006. u gradu Baniff, u Stenovitim planinama, uz učešće 50 naučnika i starijih menadžera vode. Švajcarski ekspert Bruno Messerli sa Univerziteta u Bernu upozorio je Kanađane da Stenovite planine treba da smatraju manje rekreacionim resursom, a više kao vodene kule kojima je potrebna vladina zaštita. On je upozorio da je prosečna temperatura u Stenovitim planinama tri stepena viša u poslednje tri decenije, a rezultat je što tamo ima manje snega i leda koji se tope i daju vodu. Rešenje je, tvrdi Messerli, veći napor za primenu Protokola iz Kjota o klimatskoj promeni.

U Kanadi, klimatske promene su još vidljivije na Arktiku: obala se topi kao i glečeri,  životinjske vrste premeštaju se ka severu, opada broj belih medveda, itd. Eksploatacija bitumenskih peskova u Alberti sve više zagađuje okolinu, a to suštinski služi zadovoljavanju potreba SAD. Javno mnenje je na to sve osetljivije, pa su i kanadske političke partije bile primorane da donesu znatno "zelenije" platforme. Treba reći da je ovo osvešćivanje obeleženo i izvesnim severnoameričkim protivljenjem. Kada je čovek osetljiv na svoju okolinu, to znači da se jasno suprotstavlja američkom materijalizmu personifikovanom tada Bušovom administracijom, njegovim razarajućim unilateralizmom, njegovom nedovolnom  brigom o ekološkim efektima.

                                                       Nastaviće se                                                                                                                                

 

Sukobi zbog vode

Na Bliskom i Srednjem istoku upleteno je sedam zemalja; u Aziji 16, u Africi 25 zemalja. Sukobi, što je manje poznato, postoje i u Severnoj Americi i Evropi. Stari kontinent ima probleme oko vode reka Dunav, Elba, Mozel, Esko, Šamoš, Tag. Severna Amerika se spori (Kanada SAD) oko Velikih jezera, zaliva San Loran, Kolorada, Rio Grandea.

 

 

 

Brane

 

Prava eksplozija gradnje brana u svetu desila se, inače, posle 1950. godine. Čak 35.000 velikih brana sagrađeno je od tog doba, a polovina u poslednje dve decenije. To ukazuje na brzu promenu tehnologija koje su namenjene rešavanju dela problema vode. Reč je, na primeru brana, o tehnologijama u službi savremenih gospodara vode.

Statistika nam govori da danas te brane imaju niže učinke proizvodnje energije od očekivanih kada su građene. Pri tom nisu retke nesreće, poput kineskih megapoplava, kao i zagađenja okoline, ili nasilne emigracije hiljada ljudi. A tu su i nepopravljivi udari ovih nesreća na eko-sisteme mnogih oblasti. To sve spada u velike tehnološke rizike.

 

 

"Razvoj bez kočenja"

Gotovo jedna petina od nekih 10.000 vrsta koje žive u slatkim vodama u opasnosti su od istrebljenja, ili su već nestale, prema organizaciji za odbranu čovekove okoline. "Kriza slatke vode pokazuje u čemu razvoj bez kočnice ugrožava kapacitet prirode da zadovolji naše sve veće prohteve", poziva na uzbunu direktor programa za slatku vodu WWF-a, Džejmi Pitok. "Kako se vlade sada brinu zbog smanjenja resursa slatke vode zbog klimatske promene, oni sve više grade brane za njeno veće odlaganje, što za rezultat ima da se još više vode zahvati iz reka i da se stvara još više ekoloških problema", upozorava on. Isto tako, "mnoge vlade žele da grade hidroelektrične centrale kao izvore čiste energije, što, još jednom, blokira vodotokove i ubija ribe", uverava ekolog.

 

 

Ubiranje kajmaka

    Najveći graditelji brana jesu velike multinacionalke iz SAD, Evrope i Japana. One posle izgradnje uglavnom i upravljaju tim branama. Tako na kraju, gotovo uvek, te kompanije ubiraju kajmak velikih radova, koje su obično finansirale Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Lokalni narodi na kraju dobiju samo još jedan veliki dug na nacionalnoj grbači.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane