Natrag

Kontranapad

Kontranapad

 

Naši političari i državni funkcioneri ne mogu da zamisle život bez sporta

 

Fudbal im je u krvi, odmah pored alkohola

 

 

    Velika nesreća se nadvila nad Zaječarom, a Boris Tadić nije našao vremena da obiđe postradala područja. Morao je u to vreme da se druži sa fudbalskim reprezentativcima u Kovilovu. A zamalo i on nije otišao u Alžir da se na licu mesta uveri da su i tamošnji fudbaleri zdravo i živo

 

Miroslav Vislavski

 

 

 

Operacija Alžir je pokazala snagu fudbala. Sa reprezentacijom Srbije koja je u okviru pripremnih utakmica za predstojeće Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi gostovala u Alžiru, gde se sastala sa najboljom selekcijom nekadašnje francuske kolonije, putovali su guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić i ministri Mlađan Dinkić, Dragan Šutanovac i njihova koleginica Snežana Marković-Samardžić, koji su predvodili karavan od 60 privrednika i "privrednika".

Nije ništa neobično kada se sport koristi u funkciji političke diplomatije na međunarodnom planu. U istoriji se najčešće pominje "pingpong" diplomatija, koja je vezana za popuštanje u odnosima SAD i Kine, još dalekih sedamdesetih godina prošlog veka. Slikoviti su primeri i sa početkom letnjih olimpijskih igara ili fudbalskog mondijala. To su događaji koji privlače mnoge državnike sveta i koji se koriste u diplomatske svrhe, koje prevazilaze sportsku dimenziju njihovog sastajanja.

Dobro je da se i u Srbiji sport koristi kao ulaz u "tešnju" privrednu i ekonomsku saradnju sa drugim zemljama. Posebno kada je reč o dve zemlje koje su, do pre dve i više decenija, kao pripadnice pokreta nesvrstanih, imale bliska politička stajališta. Ali je pitanje koliko je država dala i kakve uslove sportu, da bi joj sport služio kao most u uspostavljanju saradnje sa zemljama sa kojima nisu iskorišćeni redovni diplomatski kanali. Naročito zemljama trećeg sveta, kome smo u jednom trenutku okrenuli leđa. Ako je to tako, postavlja se pitanje čemu služi državna diplomatija i organi koji su nadležni za spoljnopolitičku, privrednu, ekonomsku i druge oblike saradnje?

Bez obzira na ta i slična pitanja, valja koristiti sve mogućnosti koje su na dobrobit države i naroda. Tako i susrete nacionalnih selekcija na gostovanjima u inostranstvu. Ova pitanja naviru ponajviše zbog utiska da su ministri bili samo puta radi. Jer, poreskim obveznicima niko, pa ni Vlada Srbije, nisu saopštili sadržaj programa i prave razloge njihovog putovanja u Alžir. I to sada kada je reprezentacija Srbije igrala prijateljsku utakmicu! Nije saopšteno ni to da li će i u budućnosti Vlada koristiti ovakve povode i prigode kada naši sportisti reprezentuju ugled Srbije. A možda se i naši ministri na taj način promovišu u svetu i stiču ugled uz srpske sportiste.

 

Privatni predsednik

 

Šta je dobio sport od putovanja ministara Dinkića, Šutanovca i Samardžić-Marković i guvernera Jelašića na utakmicu Alžir - Srbija? Dobio je informacije koje sportska javnost poduže priželjkuje! Predsednik FSS Tomislav Karadžić je iskoristio priliku da javnosti saopšti da država mora da pomogne fudbalskoj infrastrukturi! Da se mora odmah doneti zakon o sportu i hitno sprovesti privatizacija fudbala (verovatno i sporta)... Da su ministri pokazali razumevanje da država treba da pomogne oko podizanja reflektora na fudbalskim stadionima... Nejasno je rečeno, ali smo shvatili, da će procenat ostvarenih prihoda iz poslova sa Alžirom biti namenjen sportu?! Susret u Alžiru je prikazan kao buduća saradnja u kojoj će svi fudbalski i sportski resursi biti usredsređeni ka toj zemlji... Susreti na klupskim nivoima u mnogim sportovima, "uvoz" trenera koji će iz Alžira doći na školovanje u naše fudbalske klubove, "izvoz" naših trenera na rad u klubove u Alžiru, obrazovno-naučna razmena u sportu... Tih smo se obećanja naslušali u prethodnom periodu pa impresije i najave zvaničnika zvuče nebulozno! Kome to i čemu služi... Uostalom, vreme je najbolji sudija. Videćemo šta su to naši fudbalski i državni funkcioneri materijalizovali i ostvarili od "dogovora" sa značajnim partnerom u narednih godinu dana. Ali, zar su zaista morali da putuju u Alžir da bi nakon višegodišnjih prozivki u vezi sa donošenjem zakona o sportu i ukazivanja na sunovrat sporta bez rešenog svojinskog pitanja, tek sada bili "odlučni" u stavu o neophodnosti njegovog donošenja i privatizacije sporta? Ili se tim izjavama daje "ozbiljnost" naprasnom susretu na državnom nivou i u najmanju ruku pokriva čudna odluka državnih funkcionera da budu uz fudbalere na prijateljskoj utakmici sa trećerangiranom fudbalskom reprezentacijom! Ukoliko su bili u privatnom aranžmanu (a nisu), čemu takav publicitet o brizi naših državnih funkcionera za naš fudbal, za naš sport?

Ima tu i drugih besmislica i nedostataka protokolarnog programa naših državnih predstavnika. To je, na primer, poseta predsednika Srbije Borisa Tadića reprezentativcima Srbije u Kovilovu, gde su bili stacionirani uoči puta u Alžir. Bilo bi to normalno da ih je posetio uoči važne utakmice ili pred put na Svetsko prvenstvo. Može i ovako, ako je to Boris Tadić učinio u privatnoj režiji, željan da se druži sa sportistima. Ali tada to nije udarna vest u informativnim emisijama i za naslove u štampi. Tada je to privatna stvar Borisa Tadića, a ne protokolarna poseta predsednika Srbije. Ako je bio u poseti kako su to mediji preneli, dakle kao predsednik Srbije, nameće se pitanje - koji je smisao njegove posete, ako se izuzme njegov i stranački marketing. U susretu sa reprezentativcima vodio je neformalan razgovor. Kao navijač! Niti je bilo šta poručio, niti njegova poseta ima značajnog sadržaja za sport ili fudbal. Do mogućeg "lobiranja" da Milan-Lane Jovanović uđe na listu kandidata za "ministra za infrastrukturu"!? Uostalom, od čitavog sadržaja Borisove posete fudbalskoj reprezentaciji Srbije, mediji su najviše "špekulisali" sa šansama da Lane postane Tadićev ministar! Nisu se čak ni našalili da su "ljubitelji šampanjca" Boris, Sneža i Tole poželeli da se sretnu na jednoj čašici u punom sastavu, a da ih efikasno srpsko pravosuđe ne procesuira!

Tih dana je Zaječar plivao. Mnogi domovi su bili potopljeni, oštećeni ili porušeni. Velika nesreća se nadvila nad Zaječarom, a Boris Tadić nije našao vremena da obiđe postradala područja. Morao je u to vreme da se druži sa fudbalskim reprezentativcima. Kako se moglo čuti tih dana, ni njegovi stranački drugovi nisu imali naročitog motiva da štite grad od podivljale vode! Kakav predsednik, takvi partijci!

A koliko političari i državni funkcioneri drže do sporta neka posluži i jedna impresija koja ilustruje njihov doživljaj profesionalne funkcije koju u ime naroda (svojih političkih stranaka) obavljaju. Vođenje države i obavljanje državnih poslova često poistovećuju ili upoređuju sa utakmicom ili sportskim događanjima. Boris Tadić, Božidar Đelić, Mlađan Dinkić, Čeda Jovanović, nekadašnji premijer Zoran Đinđić i njegov tragični sledbenik Zoran Živković, narodni poslanik Aleksandar Vlahović, guverner Radovan Jelašić i drugi "prizemni" političari, ilustrujući neke primere iz političkog, privredno-ekonomskog života posežu za sportskim primerima i žargonom. Sad je pitanje koliko se razumeju u sport i nije li takvo ponašanje pokazatelj neozbiljnosti njihovog shvatanja sadržaja državno-političkih odgovornosti i poslova. Narod nije naročito impresioniran njihovim paralelama primera koje ilustruju sportskim žargonom. Sportski ljudi kažu za njih da su najobičniji diletanti za sport - i za državne poslove.

O zakonu o sportu i privatizaciji sada sve češće govori i ministarka Snežana Samardžić-Marković. To je možda ohrabrenje za klubove i sport u celini, koji se nalazi pred kolapsom, bez sistemskih rešenja. Bez perspektive predati na milost i nemilost diletantima i "sportskim funkcionerima" sa kriminalno mafijaškim pedigreom, koji nemilice cede iz njega suvu drenovinu. Jurenje veštica koje je organizovala država po (odabranim) fudbalskim klubovima je utihnulo. Nema novih afera, stare su pod tepihom. Čeka se Brankica da preuzme stvari u svoje ruke. A Savet za borbu protiv nasilja na sportskim priredbama, u saradnji sa RRA usvaja predlog ministarke Samardžić-Marković da na TV mediju ne smeju više od TRI sekunde da se emituju slike nereda i nasilja na sportskim arenama! Kao, uskratiće edukaciju potencijalnim priređivačima nereda i smanjiti nasilničke porive!

 

Rangiranje siledžijstva

 

A šta da radimo sa informativnim programom TV medija koji je pretvoren u crnu hroniku? Sa filmskim programom na TV, sa crtanim filmovima novijih generacija koji protežiraju nasilje i krvoločnim scenama koje bude zverske nagone kod labilnih i nezadovoljnih? Ili sa internetom koji obiluje slikama nasilja. Kako iz inostranstva, tako iz Srbije! Razbojništva, nesreće i katastrofe su jednako poražavajuće za psihu onih koji su skloni siledžijstvu i nasilju. Zar slike zarobljenih kriminalaca sa džakom na glavi u povijenom položaju ili u ležećem položaju licem priljubljenim za zemlju, koje svakog dana vidimo u najudarnijim terminima najgledanijih televizija nisu poruka i slika nasilja? U ovom slučaju države nad kriminalcima. Pa zašto se prilozi o tome ne svedu na tri sekunde? Da li misle da smo željni tih slika i da one ne razvijaju svakojaka osećanja? Zašto nam se servira da gledamo kako je razbojnik ili bitanga slomljen državnom intervencijom i represijom? Misle li članovi Saveta i mudre glave da će sakrivanjem istine o nasilničkom ponašanju na sportskim terenima ujedno iskoreniti zlo? Ništa, gospodo, bez primene zakona. Energične, dosledne i -  neselektivne!

I kada se desi nasilje poput "topovskog udara" u Novom Sadu na rukometnoj utakmici Vojvodina - Crvena zvezda, od koga je, kažu iz Crvene zvezde, povređen njihov trener Igor Butulija. Nesporan je divljački čin obesnog idiota koji je ubacivanjem eksplozivne naprave mogao naneti veće posledice pojedincima pa i Igoru Butuliji. Njega treba pronaći, uhapsiti i primereno kazniti (što ne moramo da gledamo). Na sreću to se nije dogodilo. Dogodilo se nešto drugo, a to je da su Beograđani podigli glas kakav se nije dizao ni u većim neredima, koji su bili najčešće rezervisani za prestoničke sportske priredbe (setimo se fudbala i košarke, pa i rukometa). Toliko da se čak i uprava Fudbalskog kluba Crvena zvezda oglasila da je to "napad na celu porodicu Crvene zvezde i na državu"! Iz Rukometnog kluba poručuju da su sportski ljudi iz RK Vojvodina - miševi! Tako nešto je ne tako davno izjavljivao i za odbojkaške ljude iz Vojvodine generalni sekretar Odbojkaškog saveza Srbije Slobodan Milošević! A ministarka Snežana Samardžić-Marković se pita: "Ne vidim zaista čime je to Igor Butulija zaslužio"? Dakle, gospođo ministarko, nije li ovo pitanje: "Čime je to zaslužilo 1.500 posetilaca na jednoj do tog trenutka sjajnoj priredbi, čime je to zaslužio rukometni sport, ili, konačno - čime je to zaslužio Novi Sad kao grad sportova, kulture i ugleda, da ih jedna vucibatina kompromituje?" To je pitanje. Jer, Igor Butulija je jedan od onih koji su bili u najneposrednijoj blizini mesta na kome se desio "topovski udar". Drugi nisu na sličan način manifestovali "pogibiju" koju je doživeo Igor. On je, nema sumnje, igračka legenda, a o moralnom liku trenera može se raspredati diskusija. I, u ovom slučaju, nije on mera borbe protiv nasilja. Ona je mnogo veća i značajnija od pojedinca koji je bio kolateralna šteta besomučnog idiota. Čašćavanje "ugrožene strane" žargonom "srpske odbojkaške elite", na račun entuzijasta iz Novog Sada i Vojvodine u posledičnom smislu nije ništa manje od "topovskog udara". To bi vi u plavom dresu Srbije trebalo da znate, gospođo ministarko!

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane