Zadnja strana

 

I ovde se krčka, dužni smo k'o Grčka

 

Radovan Jelašić

 

 

Došlo vreme, braćo Srbi, da prevrnete džepove. Da potrošite zadnje što imate. Pa posle vidite šta ćete. Kao što rekoh nedavno, bande na vlasti su vam pojele, popile, otele, ukrale, u inostranstvo iznele ili naprosto upropastile jedno tridesetak milijardi dolara.

Kako ja mogu mom stranačkom bratu Dinkiću da kažem da je Agencija za privatizaciju jedno lopovsko leglo, a da i njega ne uvredim? Ali, ako ja ne mogu da ga suočim sa istinom, može onaj Konuzin, ruski ambasador u Beogradu. Evo već je progovorio. Kaže da se ovde ne zna ni ko pije ni ko plaća, da prodavac ne zna šta prodaje, a da kupac ne zna šta kupuje, a da je baš ta Agencija za privatizaciju običan vrbov klin!

Šta će nam Agencija za privatizaciju koja ne zna da li je neko preduzeće dužno ili nije dužno? Šta će nam onda i ministarstva ekonomije i finansija ako je to tako?

Da budem sasvim otvoren: otkako su me doveli kao poštenog Srbina iz Madžarske da pomognem domovini u tranziciji, ja vidim da je samo jedna stvar promenjena. Umesto države komunjara, dobili smo državu funjara. To je jedina promena. I nemojte da vas neki Božidar Đelić vara ("...biće para, biće para").

Para nema. I ovo što ja kao guverner čuvam, to je da dinar nekako opstane. Ali, da znate, neće dugo. Niko, bre, ništa ne radi, nema nikakvih priliva, nema investicija, neće nas niko k'o smrdljiv sir, teško smo se iskompromitovali, ceo svet zna da nam je kriminal najživlja industrija. I sad neko hoće da mi dinar dobro stoji! Pa ne može, gospodo, ni ona stvar da stoji ako se nešto ne prezalogaji, majku mu!

 Kako onda mislite da produžavamo ovu nepodnošljivu ljudsku vrstu koja govori srpski, ako je sve tako?

Dalje, moram da vam kažem da ja dinar više neću da branim. Neka ga brani Dinkić. On uvek tvrdi da ima čime i da zna gde. Pa kad je tako, izvoli kolega, pošalji me nazad za Madžarsku da ti iz komšiluka aplaudiram, da ti pišem hvalospeve: bravo Mlađo, junačino, imaš petlju svaka ti čast, jer si samo ti mogao da obećaš snažan priliv stranih investicija i izlazak iz krize na dan 30. juna u 12 časova po zapadnoevropskom vremenu!

 Kad se vidimo sledeći put, reci barem meni koje će to godine biti. Računam, stari smo pajtosi, nemaš razloga od mene da kriješ bilo šta! Ako mi kažeš koje godine će biti taj svečani događaj, imaću te u vidu kad budeš krenuo u političku emigraciju. Dobro stojim sa Nemcima i Madžarima, naravno.

Braćo Srbi, kad je u pitanju ova finansijska katastrofa u Grčkoj, ja želim da vam saopštim istinu: mi smo u još gorem stanju! Tu smo ispred Grčke! Mi smo, u stvari, već odavno zemlja članica Evropske unije! Ako je Grčka uspela da prevari celu ovu zajednicu sluđenih naroda, onda smo mi jedna prestižna administracija. Pa nije valjda da su grčke barabe veće od naših baraba? Nešto sumnjam, mada, ne treba zaboraviti da su Grci stari narod, svašta su prošli u životu. Imali su i nisu imali. Imali su i kralja i partizane, isto kao mi.

Ali, nikad, baš nikad nisu imali hiperinflaciju kakvu smo mi imali. Ipak smo u nečemu prvaci sveta. Do daljeg. Jer, kako stvari sada izgledaju, možemo mi i sebe da preskočimo.

 I još nešto, ja ne volim parole, ali bojim se da će neki neznani autor usred bela dana napisati grafit na zgradi Vlade Srbije: Sami sebe Srbi će da bese!

Ovo, naravno, u okolnostima teškog ekonomskog sloma države koji može svakog momenta da se desi. Ako mene pitate, on se već desio, samo ja nisam nadležan da to objavim. Onaj ko je nadležan da objavi bankrot države, govori i radi drugačije. Evo, ovaj tunjavi predsednik Vlade Mirko Cvetković, čovek koji je do juče govorio da smo izašli iz krize, nedavno ode na Kopaonik (Dinkić organizovao, da ne ide sam na skijanje), pa će sa nekog ekonomskog foruma svojim oronulim glasom da poruči kako iz krize još nismo izašli.

E, sad, šta ga je nateralo da promeni priču, da li vazduh planinski koji ga je malo razbistrio, ili mu je neko tako rekao da ne lupa gluposti, ne znam. Znam samo da je od tog zaludnog kongresa zaradio samo jedan čovek, neki Miodrag Kostić Kole, ovlašćeni državni lopov i bandit sa sertifikatom, a da je račun platila Vlada Srbije, odnosno ti, narode moj galilejski, što si u stalnom bekstvu od sopstvenih vođa tokom cele istorije, a posebno danas.

Ja sam Mlađi kazao da ne ide na to skijanje da mu ne iskija na proleće, jer nas je tako nasankao da smo na klizavom! Na ledu! A led je tanak! Kako si mogao, rekoh mu nedavno, kako si mogao da mi ovo smestiš, da me pretvoriš u čuvara trezora Narodne banke, u čoveka koji skuplja devizne rezerve i veštački održava dinar u životu... I još sam mu rekao: lako ti je bilo da budeš guverner u vreme kad je Zapad davao onolike donacije i kredite, lako ti je bilo da puniš bisage u vreme kad ste onako lako prodali cementare, pivare i šećerane!

Ali, eto šta ti je život, ovaj Mlađin ekonomski forum na Kopaoniku koji se održavao kod nekog Kostić Miodraga, od ranije poznatog organima gonjenja, a narodu poznatog po tome što mu je država poklonila vojvođanske šećerane, samo je dokaz više da lisice kokoške nose dok traje hajka na vuka. Eeee, ni to više neće moći. Ni tu basnu više niko tako ne čita. Sad svi znamo da je jedino rešenje da se međusobno pohapsimo. Ja bogami neću ni da hapsim niti da budem hapšen. Ja sam ovo radno mesto prihvatio sa poštenim namerama i sad hoću pošteno da odem. A Mlađa nek se svađa. Nek vidi šta će dalje. Koliko ja vidim, nema više od koga da se otima. Mada, moram da priznam, njemu bi bolje komunizam odgovarao, dogovorna a ne odgovorna ekonomija. Pa ko bi onako starog Miloševićevog kadra Dragana Tomića i njegovu firmu Simpo na silu provozao do Kuršumlije, do propalo preduzeće Kopaonik i rekao: "...Ovo je sad tvoje a ti gledaj da bude i naše, isplati plate, smiri radnike...)? Niko kao Mlađa!

 Htedoh na početku reći (ali sam sačuvao za kraj) da smo dužni kao Grčka (ako ne i više), da smo raspadnuti kao bugarska skupština, da nas mrze kao Nemce, da smo plaćeni kao afrički crnci i da ćemo nestati kao Hazari. Ako je sve tako a jeste (neka me neko uveri da nije), onda ja želim da se ovim Esejom o propasti pozdravim sa tobom, narode moj istorijski, pa sad idem kod Huna i Avara, tamo odakle sam i došao. I ako me neko slučajno bude tražio, kažite, otišo je do Pešte, pa posle i vi bež'te!