Natrag

Do koske

Do koske

Bris Taton kao povod za nešto sasvim drugo

Svi kopiraju, niko ne kapira

 

Građani Vrnjačke Banje s pravom su se podelili oko toga da li "ulica Brisa Tatona" predstavlja počast ili glup promašaj, s obzirom na stotine zaslužnih, živih i mrtvih Srba koji nikada nisu "dobili" ni seosku stazu a kamoli glavnu ulicu

 

Ivan Molotok

 

Suđenje četrnaestorici optuženih za ubistvo francuskog državljanina Brisa Tatona, koji je teško povređen 17. septembra 2009. godine u napadu ispred kafića "Ajriš pab" na Obilićevom vencu u Beogradu, a preminuo od zadobijenih povreda 29. septembra, u toku je. Iako je optužnica dobrim delom nelogična, neutemeljena, zasnovana na gotovo laičkim kvalifikacijama i u neskladu sa svedočenjima i veštačenjima, neki učesnici u ovom procesu uveliko su otišli predaleko i u omalovažavanju i diskreditovanju srpskog pravosuđa i u mizernom podilaženju "francuskoj strani" na način koji ne zaslužuje ni komentar.

Tako portparol Republičkog javnog tužilaštva Tomo Zorić (sve frljajući se kvalifikacijama) kaže da će Tužilaštvo za krivca tražiti 40 godina; Tatonovi roditelji najavljuju da će oni koji su direktno odgovorni za smrt dobiti po 40 godina, a ostali po 20 (!). U intervjuu francuskom Depešu otac Taton čak kaže da će svi stariji od 20 godina dobiti po 40 godina, a mlađi po 20 (!). Tako su im, kaže Tatonov otac, "obećali i iz srpske vlade" (francuski ambasador Žan-Fransoa Teral ne želi da baš ofira dogovor sa srpskom vladom pa samo kaže da u nju "ima poverenja"!). Isto tako, značajan deo javnosti se medijski preparira da proguta svaku vrstu neodmerene i, možda, nezakonite odmazde koja se najavljuje kao "primer" drugima koji bi da učine isto ili slično. Dakle bez obzira kojim će putevima sudski proces da se razvija. 

U takvim uslovima potcrtava se sporedni deo farse, iza glavne scene, kojom se, zapravo, nesrećna smrt jednog mladog čoveka iznosi na berzu ljudskih gluposti, s kojima je, zbog karaktera slučaja i međunarodnog konteksta, objektivno teško nositi se. Naime, ne tako davno je organizacija Koalicija mladih protiv nasilja podnela gradonačelniku Beograda Draganu Đilasa peticiju sa 5.000 potpisa za postavljanje spomen-obeležja Brisu Tatonu, koje bi građane podsećalo "na sve žrtve nasilja koje su stradale na ulicama naše zemlje... i bilo kog oblika šovinizma". Sa svoje strane, Petar Đorđević, predsednik Komisije za dodelu ulica, obećao je da će inicijativu da jedna beogradska ulica dobije naziv po Brisu Tatonu Komisija razmotriti hitno, već na prvoj sledećoj sednici.

Uz sav pijetet prema stradalom Tatonu, slična ujdurma već je, oktobra prošle godine, uzdrmala Vrnjačku Banju, čiji su odbornici u Skupštini opštine, neposredno nakon Tatonove smrti, predložili da čak glavna ulica u Vrnjačkoj Banji, poznatija kao Promenada, dobije ime francuskog navijača. Tamošnji narod se s pravom podelio oko toga da li predlog predstavlja počast ili glup promašaj, s obzirom na stotine zaslužnih, živih i mrtvih Srba koji nikada nisu "dobili" ni seosku stazu a kamoli glavnu ulicu. Oni logičniji tvrdili su da, ako već neko treba da odaje poštu Tatonu na takav način, to treba da bude - Beograd. Ničim izazvana, vrnjačkobanjska skupština je ovaj predlog tada izglasala sa samo dva uzdržana glasa, a samo je opštinski odbor DSS-a ovu inicijativu nazvao neprimerenom i neprihvatljivom i zatražio javnu raspravu o nazivu svih pedesetak vrnjačkih ulica i trgova.

Nema sumnje da su lokalni "evropejci" za svoju hitrost inspiraciju našli u prethodnoj preporuci predsednika Srbije Borisa Tadića (beo)gradskim vlastima da jednu ulicu u Beogradu nazovu po Brisu Tatonu.

Iako postoji mnogo načina da se primerno i dostojanstveno i oda pošta i obeleži mesto Tatonovog stradanja, zanimljivo je da su i Tadić i Đilas olako poklekli upravo pred "uličnom" agresijom, bez obzira na to što su upravo nazivi ulica, njihovo preimenovanje i svakojaka politizacija godinama predmet najozbiljnijih sporenja i, čak, međudržavnih skandala. U tom smislu treba pročitati i neobičnu brzinu kojom su DOS-ovci, u formi neodložnog i prioritetnog zadatka, uklonili nazive "ruskih" ulica - Generala Ždanova, Maršala Tolbuhina i Crvene armije iz Beograda, simbola celokupnih istorijskih srpsko-ruskih odnosa, i takođe neobičnu brzinu kojom su predložili ulicu za nesrećnog francuskog navijača, iako bi to malo koji Francuz očekivao i u podsvesti.  

Izgubljeni između formalnog pijeteta i neformalne servilnosti, oni koji bi da se dodvore Francuzima na najneprikladniji način i najbesmislenijim povodom, mogli bi da se prisete stotina ljudi koji zaslužuju spomenik u vidu ulice više nego oni koji je predlažu, jer insistiranje na ulici Tatonu nije ništa drugo do podizanje spomenika samom sebi, svojoj krivici i vlastitim grehovima.

Zanimljivo je, a koristimo smrt jednog nesrećnog Francuza da na to podsetimo, da se ama baš niko za 15 proteklih godina nije, na primer, setio onog Rusa koji je gotovo sigurno spasao više stotina života Beograđana, a nije morao... 

Mnogi će se, naime, teškom mukom setiti ponedeljka, 19. avgusta 1996. godine, kada se u 03.16 sati, nadomak piste surčinskog aerodroma srušio ruski transportni avion IL-76. Strašna eksplozija je raznela avion čiji su delovi padali i više kilometara daleko. Posle "glavne" dugo su još odjekivale brojne sekundarne eksplozije, pa ni vatrogasci dugo nisu prišli mestu udesa. U udesu, naravno, niko nije preživeo.

Vlasnik tog aviona bila je privatna kompanija "Spair Airlines" iz ruskog grada Jekatarinburga. Posredstvom jugoslovenskog državljanina Miška Đorđevića, avion je bio iznajmljen za potrebe beogradskog Jugoimporta SDPR; na surčinskom aerodromu ukrcan je teret s kojim je avion deset minuta iza ponoći 19. avgusta uzleteo za Maltu. Petnaestak minuta kasnije, kad je "iljušin" bio negde iznad Valjeva, kapetan aviona Vladimir Starikov javio je Beogradu da je avion izgubio struju, i to je bio njegov poslednji kontakt sa kontrolom letenja. Pilot je potom okrenuo avion za 180 stepeni i sve od 01.00 pa dok nije pao, u tragičnom i dramatičnom, dva sata dugom letu nad Beogradom, koliko mu je bilo potrebno da ispusti gorivo da bi se bezbednije prizemljio, pokušavao je da u gustoj magli, bez navigacije i kontakta sa zemljom, nekako "napipa" aerodromsku pistu, jer je jednostavno nije video. Za sve to vreme, oni na zemlji nisu osetili potrebu (ili nisu ni hteli da po magli rizikuju) da dignu vojne avione koji bi nesrećni "iljušin" vizuelno nekako doveli do piste. Tako se pilot Starikov sa još 11 ljudi (osoblje aviona i pratioci tereta) srušio blizu aerodroma.

Ova priča ima smisla kad se zna da su te noći stanovnici Novog Beograda dva sata učestvovali u agoniji ogromnog aviona koji je tražio pistu i koji je u mrklom mraku leteo i po svega stotinak metara iznad njihovih glava i dižući ga uz zaglušujuću buku kad bi ugledao svetla stambenih blokova. Sve do eksplozije. Tek od sutradan su stanovnici počeli da dobijaju dozirane informacije šta je i kako je bilo i šta je (s obzirom na "osetljivost" tereta u avionu) moglo da bude da je pilot Starikov, shvativši da mu niko ne pomaže i da spasa nema, u trenucima rastrojstva i poslednjim minutima života, odlučio da se osveti i avion spusti na masovne novobeogradske spavaonice. Niko nikada nije pitao ko je taj čovek i kako mu se odužiti. Možda ulicom? Pa makar i paralelnom sa ulicom Brisa Tatona. To bi imalo smisla i niko ne bi ni pomislio na ničim izazvanu servilnost beogradskih politikanata.

Takav njihov pijetet nije potreban nikome, pa ni Brisu Tatonu. A o Vladimiru Starikovu ionako nije reč.  

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane