Natrag

Tragom vesti

Tragom vesti

Ko i kako vara radnike fabrike Livar

Od Topole, od Topole, do Stare Pazove

 

    Zastava livnica krštena je posle privatizacije slovenačkim imenom Livar. Livnica već dva meseca ne radi, a u livnici vladaju haos i štrajk. U Livaru u Topoli štrajkuje 240 radnika puna dva meseca. Radnici cirkulišu oko bele fabričke kapije. Radnici su stali na kapiju, zaustavili direktora: "Direktore, gde su pare?" Direktor se, bez službenog vozila marke škoda, u Staru Pazovu vratio autostopom

 

Miodrag Milojević

 

 

Jedina fabrika u Topoli kao da se kotrljala Oplencem, pa se slučajno trava kojom šeta beloružičasto, bodljikavo, ljuto rastinje zadržala na periferiji varoši pod Oplencem, ispod puta za Kragujevac. Pored fabričke kapije, automobil bez tablica stoji izložen kao na Sajmu automobila. Radnici nisu polirali i glancali crnu limuzinu jer su u štrajku. Dvojica radnika obilaze, naslanjaju se, pritisak dlanom, isprobavaju gibnjeve, a zatim kažu: Dobar auto!

Putem ka Topoli visi cvet divlje trešnje, sve je belo i svečano.

 

 

Gazdovanje

 

Predsednik štrajkačog odbora Velibor Stanković, odmah su ga dozvali, bio je kratak. Malo sam ga zbunio pitanjem gde su ostali od 240 radnika? Sve govori da je radnička manjina preglasala i potisnula inertnu radničku većinu.

Bila je svojevremeno najavljena blokada puta Topola - Kragujevac radnika livnice iz Topole. Dragan Jovanović, predsednik opštine, je iz Nove Srbije. Ima li neka tajna veza ili ja samo nagađam? Napad i pesničenje Velimira Ilića u centru Beograda desilo se dan uoči najavljene blokade puta. Drugi, okasneli pokušaj, sprečio je kordon policije. Kako je mogao da spreči? Ako u štrajku aktivno učestvuje četrdeset radnika, to je moguće.

Radnici stoje okolo, portir me ljubazno prima i upućuje na radničku klasu i štrajkački odbor. Trebalo je da prođe skoro sat da shvatim da portir što mi je ljubazno otvorio vrata, nije u štrajku.

Velibor Stanković, prvi čovek štrajka: - Privatizacija je bila 2005. godine. Pre privatizacije primali smo platu sa nekim zakašnjenjem, ali smo primali. Dve godine je bilo normalno, zadnje dve godine je krenulo tako loše da nam duguju deset plata. Ti to snimaš... Kupac je Slovenac, njihov je Upravni odbor. Slovenci su bili poslednji put ovde pre šest meseci. Direktor je iz Stare Pazove.

Slovenci ne dolaze. - Direktor dolazi, ali nas je više puta obmanuo i prevario. Potpišemo razne zapisnike i ugovore razne, on to nikad ne ispoštuje. Ubedi nas, mi prekinemo štrajk, krenemo da radimo a plata nema.

- Ima li posla?

- Trenutno ima posla sigurno za oko trista tona mesečno, šta vredi kad nemamo struju, obrtna sredstva i ostalo.

- Posle privatizacije šta se promenilo, ista delatnost?

- Ista delatnost, samo što su Slovenci tražili sedamdeset posto za Sloveniju, a trideset posto za tržište sa ovih prostora.

Najavili smo blokadu, krenuli smo, ali nas je kordon policije sprečio da izađemo, jer postoji uredba od 23. januara ove godine. Mi nismo hteli halabuku, otišli smo kod gospodina Nebojše Ćirića, državnog sekretara, koji rešava neka pitanja. Predali smo biznis-plan. Efekta ima, došli su neki Bugari koji se interesuju za fabriku. Privatizacija još nije raskinuta, ali je kupac predao 65 posto akcija.

Predsednik slovenačke kompanije je Uroš Korže, nismo ga videli od juna prošle godine, videli smo ga u kabinetu gospodina Ćirića, februara ove godine.

Ja sam Velibor Stanković, predsednik štrajkačkog odbora.

Vi ste ovde svakog dana dva meseca?

- Normalno, očekujemo da se naše pitanje reši, da ne očekujemo ne bismo bili ovde.

Radikalnije mere niste primenjivali?

- Nismo, štrajk glađu. Kud ćeš veći štrajk glađu, kad smo ceo dan tu a ništa ne jedemo?! - Kako nije štrajk glađu kad smo od jutra do mraka ovde?

- Dve godine plata je bila normalna. Kad  su Slovenci digli ruke, platu više nismo primali. Ni mi ni ''Mašinska obrada'' u Topoli, koju je kupio isti kupac. Mašinska obrada, oni platu nisu primili trinaest meseci. Direktora smo oterali onomad i kola smo mu uzeli, uzeli smo mu auto, on samo tera da se radi, bez para.

- Oće da pokrene proizvodnju a nema struju, nema ništa, isključili su nam struju 5. januara. Svaki dan putuje u Staru Pazovu kolima, 120 kilometara, u oba pravca 240 kilometara. Šta ga briga - kola ima, gorivo ima...

- Za njega imala plata, a nas radnike ko jebe.

- Imamo ljude koji je trebalo da odu u penziju, nije im uplaćivano socijalno, penziono osiguranje. Pravili smo korpe za lamele, nekad za Zastavu. Od privatizacije nismo radili za Zastavu nego za Sloveniju, za Košane u Makedoniji.

 

Crvena linija

 

Mlad čovek iz Novog Sada je poslovni partner. Brada riđa, samo što mu ne ispadne. - Novi Sad. Ovaj otprilike došao za alat.

Ne treba biti paranoičan, mladić se dugo vrti oko fabričke kapije. Njegov razgovor sa radnicima, pitanja koja im postavlja, sve govori da ima neka tajna veza između njega i direktora iz Pazove. Da je stigao kao kurir, tajni izaslanik direktora.

- Zajebano, zajebano. Nema overe radne knjižice. Kad se razboliš sve plaćaš, odakle da platiš kad ne primaš platu?

Novosađanin pita: - Je l' planirate vi da radite?

- Čekaj ako bude drugi vlasnik, biće isto.

- Čekajte, ko predstavlja firmu sada?

- Fabrika je na ovom mestu, sutra da je prekstimo, ne sme ništa da fali. Zvao se Marko, sad se zove Janko. Neki Bugari se interesuju, u proceduri je, odavde ne sme ništa da izađe. Radnici čuvaju magacin.

- Da li vi imate papire, da sve nije sklonjeno negde?

- Ne, ne bre, taman posla, stoji u magacinu. Oni, kao obezbeđenje, imaju odluku da ništa ne sme da fali. Mi, kao radnici, ne želimo da izgubimo kupce, hoćemo da radimo za sve kupce za koje smo radili. Ako dođe drugi vlasnik, ne odgovara vam cena, uzmite svoje alate i idite.

Ne znam  shvataju li radnici, jasno je, direktor ga šalje: - Ali meni treba danas, meni je sutra kasno. Meni sutra ništa ne znači.

Radnici tajanstveno, mekim korakom obilaze ukrug. A na oglasnoj tabli piše: - Štrajkački odbor, Topola, Livar d.o.o., broj 412.

"Na današnjoj sednici 6. 4. 2010, koja je počela u 10 časova, doneti su sledeći zaključci i odluke: Štrajkački odbor upućuje poslednje upozorenje generalnom direktoru da mu ne garantuje bezbednost u krugu fabrike. Očigledno da on svojim postupcima i načinom ponašanja u zadnje vreme nije shvatio ozbiljno upozorenje, jer je nastavio sa starom praksom provociranja, pretnji, vređanja i nepoštovanja zakona tako što je sa ulazne kapije fabrike samovoljno skinuo tablu sa natpisom ''štrajk''. Po Zakonu o štrajku mora se, pored pisanih odluka, vidno obeležiti i mesto na kome je štrajk organizovan. Direktor se oglušio o zakon nepoštovanjem institucije predsednika štrajkačkog odbora svojim arogantnim ponašanjem. Pokušao je predsednika štrajkačkog odbora da izbaci iz svoje kancelarije. Ovakvih primera, postupaka i ponašanja ima dosta.

Upozoravamo Topola, Livar, još važećeg većinskog vlasnika: radnici su spremni da mu fizički zabrane ulazak u krug fabrike kako ne bi došlo do ekscesnih situacija. Apelujemo da izvrše pritisak na generalnog direktora da prekine sa ovakvom praksom, jer ako dođe do fizičkog obračuna, posledice su nesagledive. Svesni situacije u kojoj se nalazimo, svesni smo da nemamo šta da izgubimo jer smo sve već izgubili, ne svojom krivicom. Postoji crvena linija koju ne smemo da pređemo, upozoravamo da se niko ne igra našim životima jer smo na sve spremni kako bismo obezbedili egzistenciju sebi i svojim životima.

Predsednik štrajkačkog odbora V. Stanković."

Ispod prvog, visi bajato saopštenje: "Zapisnik. Na današnjoj sednici koja je počela u 11 časova, doneti su sledeći zaključci i odluke. Na inicijativu štrajkačkog odbora da se zakaže sastanak sa generalnim direktorom i poslovodnim rukovodstvom kako bi se razrešile trenutne dileme i otklonile sve sumnje i dosadašnji napori koji se ulažu u rešavanje nagomilanih problema. Predsednik štrajkačkog odbora V. Stanković podneo je izveštaj sa sastanka štrajkačkog odbora i najužeg rukovodstva održanog 16. 3. 2010. Na tom sastanku članovi pregovaračkog tima izvestili su o sastanku kod generalnog sekretara Nebojše Ćirića u resornom ministarstvu. Pregovori koji su tamo vođeni bili su usmereni na rešavanje tehničkih, kadrovskih i ekonomskih pitanja za odobravanje finansijskih sredstava za nastavak proizvodnje."

Ovako predočen izveštaj imao je za cilj da se upozore generalni direktor i poslovodstvo Livnice kako ubuduće ne bi širili dezinformacije, stvarali zabunu i nepoverenje među zaposlenima, u pokušaju da odustanu od ostvarenja legitimno postavljenih zahteva. Posle diskusije koja je usledila svi su se složili da je ovo jedini pravi ispravni put za rešavanje problema, uz primedbu generalnog direktora da su izgubljena dva meseca.

Štrajkači.

Vukašin Bubanja: - Za donošenje bilo kakvog zaključka neophodno je tražiti stav štrajkačkog odbora i reprezentativnih sindikata.

Rajko Maričić: - Nakon otpočinjanja proizvodnje neophodno je da se dosadašnje najuže rukovodstvo zameni jer, očigledno, svojim današnjim radom nisu doprineli da livnica nađe poslove na ekonomski isplativ način. Drugo, isplata zaostalih zarada. Ne vidim koji bi motiv bio da zaposleni, posle višemesečnih neisplaćenih zarada, nepovezanog staža, neisplaćenog socijalnog i zdravstvenog osiguranja, nastave da rade.

Štrajkački odbor apeluje na zaposlene da budu strpljivi jer je brzina kojom se problemi rešavaju maksimalna s obzirom na to da su problemi vrlo teški. Štrajkački odbor apeluje na poslovodno rukovodstvo da svojim pretnjama ne vrši pritisak na zaposlene koji nisu u štrajku. Uvereni smo da većina zaposlenih podržava naše legitimne zahteve, a zbog straha i širenja dezinformacija nije spremna da učestvuje u generalnom štrajku. Apeluje se na zaposlene da daju učešća u generalnom štrajku jer postoji realna šansa za rešavanje problema i nastavak normalne proizvodnje. Mi druge alternative nemamo."

 

Mile Šojić

 

Radnici, štrajkači i oni koji su protiv štrajka, dva meseca zabarikidirani u fabričkom krugu i odsečeni od sveta. Jedna uniforma prolazi pistom. Da li je policija bila tampon, pravo je čudo kako nije došlo do većih ekscesa. Silom prilika, radnici priznaju podelu. Nisu svi u štrajku?

- Nisu.Tamo su u zgradi, uđi kod njih. Dok smo mi u štrajku oni rade.

- Šta rade?

- Rade, šta rade? Radi ona što kuva kafu, ona radi ceo dan.

Platu ne primaju ni oni?

- Platu ne primaju. Primaju kur.. u dupe. Ko i mi. Dosta je više volelo funkciju nego pare, samo da nosi mantil i zajebava ljude. Ima i takvih dosta. Ne traži platu, motiv mu je da bude rukovodilac i da zajebava ljude. E, kad su osetili da će nešto biti, traže da se priključe štrajku. E sad ne može. Evo im ga!

Mlađi radnik je iskrivio lakat, zatim se naglo okrenuo.

- Kako ih je direktor privukao, čime ih je kupio?

- Naš direktor je Milan Šojić, tako ga zovemo. Branko Glumićić iz Stare Pazove.

- Slede direktora. Znate, naš  direktor ima slano dupe, pa su lizači osetili so.

- To su naši sugrađani. Varošani, odavde iz Topole.

- Platu ne primaju ni oni. Ali šta mi znamo kad rukovodioci dođu u fabriku, šta mi znamo prima li neko u džep pare. Sve je moguće. To nikad ne mož' da znaš da l' su imali posebne koverte. To niko ne mož' da kaže.

Radnici gledaju u beton, ćute, ali spas nailazi u liku dva mladića. Oni su čitaoci Tabloida. - Koje novine? Tabloid, onda može.

- Ovo su ti ovi. Na portirnici. Sede na kapiji, pišu ko je u štrajku, ko nije.

- Nemoj da pričate, ljudi su me ljubazno primili.

- Primili su te sad kad je gotovo. A da l' bi te primili na početku? Morao bi da uđeš na malu kapiju kojom je direktor pobegao, peške. Morao bi da ideš na vagu.

Kapija pored glavne. Kroz tu kapiju neprekidno prolaze traktori i mali kamioni natovareni starim gvožđem, nose olupine, presečene karoserije automobila, koje stegnute, privezane, lebde i klate se.

Radnici objašnujavaju da je preko puta privatnik, otkupljivač starog gvožđa, koji pod kriju koristi tačnu, proverenu baždarenu vagu iz livnice.

Kako se dogodilo da vam direktor, jedan čovek, pored toliko radnika skine tablu?

- Nije sam. Skinuo je preko ovih njegovih pijuna u fabrici. Oni su pratili. Ovi ludaci odoše!  Kad smo mi izašli, direktor došao, skinuo tablu. On nama: stoko, majmune, nećemo da radimo. On obećava da ima posla, on nama duguje godinu dana plate. Ni dinara. Mi nemamo godinu dana ni knjižice, znači imamo pravo da radimo, nemamo pravo da se lečimo, nemamo pravo ni na život. I kako ja da kažem o takvom čoveku nešto najbolje?!

- Nemoj mi ga pominješ, diže mi se kosa na glavi. Neka ga voda nosi, nek negde ispliva, nemoj kod nas da ispliva.

- Ne pričaš dobro! Nemoj voda. Nemoj voda, prlja vodu! Neka ga kanalizacija nosi.

- Bio je veliki praznik, verski praznik kad smo ga isterali. Njemu je taj dan bio mrtvački ponedeljak.

- Alo, ljudi, važno je, mi nismo obrukali Topolu ni radničke bluze. Rukovodili smo se demokratskim načelom. Radnici su u Staroj Pazovi, gde je opet uništio firmu, rešili problem prosto, seljački. Izudarali direktora - seljački, znači kolac u čelo.

Mladih radnika Srbija skoro i da nema. Pričaju mladi ljudi, Ivan Lazarević, pod kačketom, i njegov najbolji drug Velibor Radošević.

Direktor je na jednom sastanku pričao kako on dobro poznaje zapadni kapitalistički način i organizaciju proizvodnje. Radio je u Danskoj.

Javlja se za reč radnik livnice Ivan Lazarević i dobija reč: - Direktore, bili ste u Danskoj. Verovatno ste i tamo upropastili neke firme.

Direktor obara pogled, namešta naočari pa kaže: - Momak, ti to mene zajebavaš.

Drugi slučaj: Laza, tako ga zovu radnici, pita u prolazu direktora kad će plata: - To je prosto pitanje. Plata u sredu.

- Koje srede? Znate li, direktore, u godini ima 52 srede. Koja sreda? Treba reći koje srede i koje godine.

- Momak, ti mene opet zajebavaš.

- Ja ne zajebavam. Ti ovde jebeš pa rasturaš 250 porodica.

Radnici se zagrlili pa zagradili kapiju.

- Otvorili smo mu malu kapiju. Mogao je peške da izađe. Kad gospodin neće da ide peške. Kad dođe kući, da ga žena i deca pitaju - gde su ti kola?

Kako Slovenci nađoše baš njega?

- Kako, preporučio ga je neko iz Vlade. Pitaš kako? Ništak ništaka uvek nađe.

Radnici su dva meseca u štrajku, Slovenci se ne pojavljuju od juna prošle godine. Gde je razlika, za koga ste radili u međuvremenu?

- Za direktora. On je skidao kajmak, on i njegovi saradnici. Država nema zakona. Račun blokiran, od radi normalno, preko njegovih računa prebacivao pare. Stavljao pare u džep. Nije važno državi, prodaj fabriku, a radnici, ko ih jebe.

Dok drugi radnici gledaju u beton i ćute, dvojica momaka vezu o kriminalu i pljački. Vidi se da su čitaoci Tabloida, zato mora fotografija: Lazarević i Radošević, samo oni pričaju bez straha: Da se zagrlimo, brate!

Radnici livnice osvojili auto, crnu škodu, skinuli tablice, obilaze oko njega, ne pipa ga niko. Uzbuđeni i ustreptali, gledaju, direktor odlazi peške.

- Idi, idi i ne okreći se, sine!

Mogao je od kapije da pozove taksi, da ne ide peške, da spase obraz. Ali kako da pozove kad je kriminal u pitanju, plus kolac u glavu, u Pazovi.

A što se mene tiče, ja posmatram parkiranu škodu. Glatka, crna, doterana, našminkana,  bele felne se presijavaju. Nije ni ogrebana. Znači, direktor se predao bez borbe.

Njegovi su izdajnički gledali sa prozora.

 

 

Avion

 

Topolci su duhoviti, iako ne radi niko ništa. Na ulazu u grad ima bedem, nad bedemom avion postavljen u brišućem letu. To je samo maketa aviona. Uspomena na pilota iz Topole poginulog 1999. godine. Pilot Zoran Tomić dobio je i ulicu. Kuća na kojoj stoji sjajna crna tabla mu je preko puta.

Bio je to kafanski razgovor: - Ajd' da se kladimo ću ga upalim i da ću da poletim.

Da li je bila noć, da li dan? Doneo je merdevine, stavio unutra motornu testeru. Zatim se uvukao u kabinu. Kad je testera zaurlala, kad je zadrhtao lim, kad se zatreslo staro gvožđe, opklada je dobijena.

- Ispravan je! Upalio si ga. Nemoj, molim te, da polećeš, da ne udariš u bedem, da pogineš, ja da te nosim na duši.

Ili su Topolci jako duhoviti ili je nezaposlenost velika, pa iz dosade izmišljaju. Tako je izmišljena priča o avionu.

 

 

Dinkićeva prevara

 

Susedna opština, Rača Kragujevačka. Treba samo krenuti valovitom i klizavom padinom. Nije štrajk, nego zapošljavanje. Mlađan Dinkić pokreće proizvodnju, radnici firme Zastava elektro neće ni da čuju, beže od posla. Dolazi korejska firma Jura da bi pokrenula proizvodnju i zaposlila hiljadu radnika. Kapaciteti fabrike su takvi da u njoj hiljadu radnika, kada bi bilo postrojavanje, ne bi moglo da stoji, bez mašina.

Dobra vest: - Umesto izglednog bankrota nakon katastrofične privatizacije, pojavljuje se spasilac u vidu jake svetske kompanije, koja istovremeno državu namiruje sa tri miliona evra, i istovremeno najavljuje investiciju sa osam miliona investicija u Zastavu elektro i obećava hiljadu radnih mesta što je za današnju srpsku  industriju, bogami, golema firma.

Lepa prilika, koju nikako ne treba propustiti: da fabrika počne sa radom, da radnici zaposle prvo sebe pa posle i svoju decu - ako deca žele i hoće da rade. Nijedan od 280 radnika trenutno zaposlenih u Zastavi elektro ne želi da radi, nijedan neće zagarantovan posao u svetski uspešnoj firmi koja maloj i uspavanoj varoši nudi budućnost i perspektivu. Ili su radnici neradnici ili su oni ludi, ili im nešto fali ili im nešto nedostaje, a to su radne navike.

Opet Mlađan Dinkić. Dinkić je korejskoj firmi Jura ponudio 4,5 hiljada evra po zaposlenom radniku, što za hiljadu radnika iznosi četiri i po miliona evra. Računica je prosta. Korejska firma ulaže tri miliona evra, dobija 4,5 miliona, što znači da ništa ne ulaže, ulaže srpske pare, opljačkane u srpskoj privatizaciji od građana Srbije, tako da joj ostane milion i po evra. Korejci dobijaju suve pare, ne ulažu ništa da dođu i statiraju kao investitori!

Prevara je u tome što su radnicima ponuđeni ugovori na određeno vreme. Na primer, na dva-tri meseca. Jedni će ispadati, drugi će upadati, tako se za godinu dana može zaposliti hiljadu ljudi, pet puta po dvesta, to je hiljadu. Investitor bi se onda povukao i odneo dva-tri miliona evra čiste zarade, bez uloženog evra.

 

 

 

Reagovanje

"Karađorđevići, Miloševići, Tadići, a mi uvek stradamo", Tabloid br. 204

Nisam preletač

 

Uvaženi Gospodine Brkić

Vrlo sam neprijatno iznenađen netačnim tekstom u prošlom broju Vašeg lista "Karađorđevići, Miloševići, Tadići, a mi uvek stradamo"

Kakav sam predsednik mogao je da se uveri i Vaš novinar Miodrag Milojević, kada je bio u gostima u opštini Topola, ali samo da podsetim Vaše čitaoce da sam na izborima 2004. godine dobio 54% a na izborima 2008 godine 60% glasova. Potpuno su laži iznete o  mojim saradnicima, moj zamenik Gavrilo Nikolić nikada nije osumnjičen, a kamoli osuđen za bilo kakvu pljačku u Beogradu, kaže se dalje da sam podigao nekakav dvorac u Blaznavi, a ja Vas pozivam da me posetite u mom selu u Blaznavi i da se uverite da živim na imanju na kome su živeli moji pradedovi i gde sam samo renovirao kuću koju je podigao moj deda 1934. godine. Inače, moj deda je bio Aleksije Jovanović-Blaznavac sveštenik i narodni poslanik u Skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa šta je trebalo da srušim dedinu kuću koja je bila jedina dvospratna između Oplenca i Rudnika.

Uradio sam u 2004. godini koliko sam mogao za opštinu Topola, a građani će proceniti kao što su i do sada procenjivali da li je to dobro (vodosnabdevanje, prečišćavanje otpadnih voda,  zaklj. sa 2009. god. 160 km. puteva, najmanji činovnički aparat u Opštini).

Nemamo ni jednog viška zaposlenog niti u Opštinskoj upravi niti u Javnim preduzećima ili Ustanovama gde je osnivač Opština, naravno nekome to smeta, kada sam došao na mesto Predsednika Opštine Oplenačka berba je bila najobičniji buvljak, a danas je među 5 najvećih privredno turističkih manifestacija u Srbiji (priznanje Turističke organizacije Srbije).

Kažu mi da treba da promenim stranku i uverenje da bi mi dali dinar iz Nacionalnog Investicionog Plana, e neću da promenim ubeđenje i tačka. Moga dedu su komunisti ubili 1947 godine, a mene su preobučeni komunisti na krst razapinjali zbog "Peščanika" jer sam se suprotstavio belosvetskim protuvama koje truju ovu našu jadnu Šumadiju, govore kako je neki moj saradnikpijun Mića" pa nemojte biti tako zlonamerni kakavpijun" kakvi bakrači, ja Vas molim da kada dobijete potpisano ili nepotpisano pismo najpre proverite činjenično stanje a voleo bih da mi dođete kao gost u Opštinu i sve navode lično proverite, a ako se ispostavi da su navodi lažni, bar javno izvinite.

 

S poštovanjem

predsednik opštine Topola

Dragan Jovanović

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane