Natrag

Prevare

Prevare

Najezda srpskih preprodavaca turističkih snova

Biznis a la Dalas

 

     Nakon gotovo dve decenije, naši turisti i poslovni ljudi ponovo mogu da krenu u svet. Vize su ukinute, ali je nažalost mentalitet ljudi dobio neku novu formu za sve ovo vreme zatvora i omalovažavanja. Pomalo smo i mi postali prevaranti i velike jajare. Profesionalci pogotovo, oni koji organizuju putovanja u najlepše gradove sveta. Raskorak sa Zapadom je veći, finansijske mogućnosti su manje, a profita nikad dosta. Štedi se na službenicima i njihovim platama, na hotelima i vodičima. Toliko se štedi i ukida da su putovanja prava mučenja a program gotovo nikakav. Nestručni ljudi otvaraju kućne agencije, a velike i poznate pokušavaju da im pariraju niskim cenama i mini uslugama, svi od Kon Tikija do poslednje seljačke zadruge koja iznajmi autobus da provoza nekoliko desetina Mongola do Beča ili Pariza

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

    

 

Gledano iz svetske prestonice turizma, Pariza, koji broji oko 27 miliona turista godišnje,  izgleda da smo najgori i najkvarniji prema ljudima željnim da nešto vide i nauče u belom svetu. Svuda po svetu turizam je nauka i postoje škole i fakulteti za one koji se njime bave.    Bez diplome nema turizma i nema dozvole za rad. I najmanji vodič na Zapadu ima bar diplomu istoričara umetnosti i specijalnu dozvolu za muzeje. Razgledanje grada je malo slobodnije, ali treba poznavati istoriju, jezik, put i svaku ulicu da bi se turisti osećali u sigurnim rukama i bili dobro obavešteni. Jedini problem je što sve to košta i niko u Parizu neće da vodi grupu od 60 putnika bez 150 do 200 evra na dan. Niko ko ima prava i vodi se kao lokalni vodič. Ali hoće domaće jajare i sitne duše koje i za 30 evra rade isti posao - isti na prvi pogled, ali gotovo uvek nestručno i nelegalno. Krijući ili tajno, po zapovesti gazde, naravno.

     

Mešetarenje

 

Srpska agencija Kon Tiki, koja je uvek tražila najbolje lokalne vodiče, slala je u isto vreme pratioce koji su hvatali beleške i tako krali znanje, i nakon nekoliko tura po ulicama i bulevarima Pariza ti špijuni su dobijali titulu eksperta i zadatak da od aerodroma do hotela recituju i prepričavaju istoriju Grada svetlosti i svih spomenika kraj kojih prolaze. Tako na svakom putovanju uštede 100 evra ili dva evra po putniku, a vrlo važno što mu vodič iz Srbije prepričava ono što je tri puta čuo od lokalca. U više navrata beogradski vodiči su plaćali lokalce iz svog džepa da bi utvrdili znanje i još po jednom čuli šta će im biti uslov za opstanak na poslu.

Zamislite francuske grupe, koje inače često krstare po Dunavu i obilaze Beograd, i sada da im njihov vodič priča o Karađorđu i Svetom Savi onako kako je pročitao u knjizi ili čuo na prethodnom putovanju? Nijedan pravi turista ne bi pristao na tako amatersku improvizaciju i tražio bi pare nazad.

Ali Kon Tiki može i da "prođe" u odnosu na ostale nazoviagencije, koje na put kreću autobusima, putuju noću i putnici im spavaju u sedećem položaju, a danju razgledaju gradove. Kada spavaju u hotelu, onda je to u najjeftinijim i najgorim kvartovima gde ni policija ne zalazi. Samo iz Srbije je za uskršnje praznike stiglo do Pariza nekih 40 autobusa, ne računajući šest redovnih linija koje su pojačale broj svojih vozila. Neki su putnici već na ulazu u hotel doživeli prepad crnačkih secikesa i u startu ostali bez tašni, pasoša i novca. Takav je to kraj i nije badava spavanje u takvim rupama 20 evra. Gotovo svako proveravanje diskova šofera koje policija obavlja, završava se kažnjavanjem pa i imobilizacijom autobusa zbog prekoračene satnice vožnje.

Na Zapadu postoji zakon i red jer je turizam ozbiljna stvar, a ne samo biznis amatera i profitera. Poseta muzejima i dvorcima je gotovo uvek fakultativna i plaća se posebno, na licu mesta, ali vrlo često nema ni vodiča niti bilo kakvih objašnjenja osim malo nabadanja ispred zdanja ili u autobusu. Evo karte, izvol'te, i za dva sata se nalazimo na istom mestu! To je realnost našeg turizma i već su nas mnogi ovde upoznali kao ljude koji ne poštuju nikakva pravila ni običaje.

Za prvomajske praznike će biti još veća navala i sigurno još više problema zbog krađa po radnjama, izgubljenih torbi ili tuča po diskotekama. Neki su ostajali u Francuskoj ili Nemačkoj nadajući se nekom poslu i gomili deviza. I toga je bilo ovih meseci, mada ni Poljaci, Rumuni i Bugari ne zaostaju za našima, ali su oni Evropa i imaju pravo na rad.

 

Klijent je car                                                                                  

 

Sa završetkom rata na prostoru bivše SFRJ u Parizu su se pojavile dve-tri agencije koje su se specijalizovale za naše turiste. Uspostavljena je saradnja sa hotelima gde se govori naš jezik i sa vodičima koji su obučeni da ljude vodaju profesionalno, uz stručna objašnjenja. Uloženo je novca i znanja u nešto što je domaćim jajarama poslužilo kao neka vrsta besplatnog kursa i čim su pokrali malo znanja i nakupili vizitkartice i adrese hotela, počeli su sami da rade posao na koji nemaju legalno pravo niti moralno opravdanje. Ali Pariz nije  jedini primer bahatog ponašanja organizatora grupnih putovanja. Slično je u Beču, Minhenu, Barseloni, Londonu ili Amsterdamu.

Dobiti profesionalnu licencu u Amsterdamu nije mala stvar. Da bi se dobila licenca potrebno je polaganje ispita na brodu, polaganje u autobusu, polaganje u muzeju, polaganje šetnje u gradu, proučavanje najmanje desetak stručnih knjiga i kada se konačno sve prepreke savladaju i dobije licenca oblivena znojem, onda tek predstoji usavršavanje. Svake sezone od oktobra do marta predstoji dopunsko doškolovavanje. Profesionalni vodič svake sezone prati po dvadesetak predavanja i ekskurzija kako bi produžio licencu i kako bi svuda i na svakom mestu ulepšao boravak svima onima koji su mu se obratili za profesionalno vođenje po Holandiji. Jer kako kažu na trulom Zapadu: - Klijent je car. Kod nas je izgleda car govedar.

U Holandiji postoji samo jedan jedini profesionalni, licencirani vodič za srpsko jezičko područje. Ona je pre nekoliko godina napisala i prvi vodič na srpskom jeziku "Amsterdam - grad na vodi". Otvorila je i svoju agenciju i uložila kapital, vreme i znanje da bi svom narodu pružila samo kvalitet i da mu širom otvori vrata u svet ove zemlje. Taj narod to i zaslužuje, posle svih maltretiranja. Jeste, za Holanđane je klijent car i zaslužuje prvoklasnu uslugu, ali  naše agencije potcenjuju svog turistu od koga žele da izvuku i poslednju crkavicu i smatraju ga paradajz-turistom i ovcom za šišanje.

 Kon Tiki kada reklamira Amsterdam, citira iz knjige vodiča sa kojim više ne radi! Ne treba im više. Sada šalje ljude na licu mesta, onda im podmetne neprofesionalce i mačku u džaku. Kvalitet ni od korova. Uzme se neko ko pošteno ne govori ni srpski, ko je uspeo da ukrade nekoliko istorijskih činjenica i to je to. Idemo sada na jedno mesto da kupite dijamante ili vas vodimo u kupleraj ulicu da nešto kresnete ili popušite po travu, a zna se kome ide provizija. Jer to je ključ priče, provizija za onog ko privede turistu da odreši kesu. A raja ko raja, posle dugog i prinudnog sedenja u zemlji ionako je više navikla na sankcije nego na putovanja, pa neće ni primetiti razliku između profesionalizma i amaterizma. Ako agencija Kon Tiki koja kao važi za neku renomiranu firmu pravi budale od svojih putnika, šta se onda očekuje od sitnih inkognito turističkih agencija?

Po svemu sudeći svi love u mutnom, dok Evropa ne uslovi naše turizmologe standardima i udari rukom o sto: stop ekspedicijama, vreme je da srpske turističke agencije poštuju zakone i pravila koji važe u međunarodnom turizmu.

 

 

 

 

 

Kakva, bre, etika?

 

Agencija u Beogradu i širom Srbije ima mnogo i konkurencija je ubitačna. Treba ubiti cenu, treba ubiti profesionalnost, treba ubiti kvalitet, treba zgaziti tuđi entuzijazam i rad. Pošalju brze momke i cure u izvidnicu da pokradu znanje, da snime rad  profesionalnog vodiča, da zabeleže sve što se može zabeležiti, da otmu sve što se može oteti i da podmetnu mućak svom turisti od koga dobro žive. Gde je kolegijalnost, gde je poštovanje prema kolegama i gde je etika? Izgleda da je nestala u vihoru rata. Da ostave dobar utisak ili da odbrane ugled u svetu - ni to se ne trude. Radi se hajdučki i na principima mafije. To im je u krvi. Gde stignu, tu opustoše. Opljačkaju znanje, otimaju tuđi znoj i muku i misle da je to vrh mudrosti i snalažljivosti. Oni sve bolje znaju i sve bolje rade od glupih zapadnjaka i naših gastarbajtera koji tamo žive. Ni ugled nam nije potreban. Ionako smo ga izgubili, a zašto bismo se trudili da ga vratimo i da dokazujemo da dolazimo iz civilizovane zemlje? Iz pravoslavnog sveta. No, važno je vratiti se s puta sa što više para u džepu.   

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane