Natrag

Svedočanstvo

Svedočanstvo

 

Makedonski pogled: Organizovani kriminal na prostorima Balkana nije bio ni lokalnog ni privremenog karaktera, zato je menjao istoriju i države 

 

A trebalo je sve to popušiti

 

Tek kad su preko zemlje prošle vojske i traume, mnogi svesniji i analitičniji Makedonci, pripadnici minorne manjine koja razmišlja svojom glavom, došli su do šokantnog saznanja da je ono i onakvo, čuveno  povlačenje JNA iz Makedonije, u stvari delo duvanske mafije, predvođene izvesnim Dančetom Šuturkovim, kome je Makedonija bila potrebna kao nezavisna, dakle sa kakvim-takvim granicama. Jer, kad nema granice nema ni šverca. Ni cigareta, ni ičega drugog. Poznati istraživač organizovanog kriminala ne samo na makedonskim nego i na širim balkanskim prostorima, objašnjava kako je to sve počelo i do čega dovelo, i kako se to prelomilo preko običnih, malih ljudi  koje niko ni o čemi nije pitao  

 

Zoran Božinovski

 

Šta reći o sebi, biti objektivan, ne ispasti patetičan, ne reći ništa deplasirano, a zadržati pažnju čitaoca saopštavajući mu istinu. Onakvu kakvu ne očekuje. Ogoljenu do kosti. Surovu i svakidašnju. Bolnu i razarajuću, kakva je naša balkanska stvarnost. Biću iskren na početku, možda na svoju štetu. Za istinu nisam mario toliko dok me nije lupila po glavi. Dok nisam, ni kriv ni dužan, bez posla i sa porodicom ostao maltene na ulici. U januaru 1997. Moje ćerke su bile male. Jedna je imala tri godine, a druga je tada bila još mlađa.

Do tog momenta sam bio upućen u sve, najviše u sport i medije u kojima sam takoreći odrastao. I zbog kojih sam patio. U sportu sam, kao fudbalski sudija, samo nazadovao jer nisam bio u šemi, nisam nameštao utakmice. U medijima sam nazadovao jer sam voleo rad u radio-stanicama, gde bi uvek na mom mestu zaposlili nekog koji je imao ujka vladiku. Ali, nisam se zbog toga ljutio. Nadolazila je privatizacija medija i otvaranje novih i novih, pa nisam strepeo da neću naći posao.

Raspad SFRJ sam dočekao nespreman. U samo predvečerje događanja, na godinu dana pre "balvan revolucije", okršaja na Plitvicama, a pred samit nesvrstanih u Beogradu 1988. godine, radeći na Kornatima kao turistički vodič na brodu, uživo sam, četiri meseca, posmatrao pripremu onoga što je krenulo u junu sledeće 1989. godine...

 Nedugo nakon što je Franjo Tuđman proglasio nezavisnu Hrvatsku, posavetovan sam od vlasnice agencije u kojoj sam radio da krenem kući, da turizma neće skoro biti na Jadranu, da se rat sprema i da je najbolje da se pozdravimo.

Kući sam došao na tri dana pre krvave sarajevske svadbe kad je ubijen jedan od svatova. I, zatvorile su se granice. Što je za mene bilo ravno izricanju kazne zatvora, jer sam do tada, kao omladinski aktivista, krstario od radnih akcija, preko štafetnih sletova, do volontiranja na zagrebačkoj Univerzijadi.

No, šta je tu je. Moralo se živeti dalje. Umrla je Jugoslavija, rodila se nezavisna Makedonija. U stvari malo se teško rodila, porođajne muke su bile baš teške. JNA se povukla nevoljno, ljuto, u napetoj situaciji, zveckajući oružjem.

Da bi napakostili Makedoniji, general Blagoje Adžić i njegovi najbliži saradnici komanduju povlačenje žive sile, ali i svog naoružanja i logistike. Pa su iz osvete na odlasku odnosili sve što su mogli poneti, čupajući i štekere i utikače iz zidova...

Malo morgen, na srpskom i na grčkom

Mnogo kasnije, svesniji i analitičniji Makedonci, pripadnici minorne manjine koja razmišlja svojom glavom, došli su do šokantnog saznanja da je u stvari ono i onakvo povlačenje JNA delo duvanske mafije, predvođene izvesnim Dančetom Šuturkovim, kome je Makedonija bila potrebna nezavisna, sa kakvim-takvim granicama. Jer, kad nema granice nema ni šverca. Ni cigareta, ni ičega drugog.

Ja sam lično tim događanjima prisustvovao kao i svaki običan građanin. Kao nemi svedok, nemoćan da bilo šta promeni. Na referendumu o nezavisnosti nisam glasao, jer su Kiro Gligorov, Branko Crvenkovski, Ljupčo Georgijevski i crkveni velikodostojnici organizovali referendum o samostalnosti Makedonije sa dvosmislenim, kompromisnim trik pitanjem: Da li ste za nezavisnu Makedoniju, sa pravom da stupi u savez suverenih država nastalih od ex-SFRJ?

Naravno, narod je prevaren potrčao da glasa za nezavisnu Makedoniju koja će koliko sutra ući u savez za ostalim republikama bivše SFRJ koje su se osamostalile. To koliko sutra nikada nije došlo, jer je Slobodan Milošević jasno rekao svoje "malo morgen!", a krvavi rasplet u Hrvatskoj i BiH tek je uzimao maha.

I, naravno, odmah posle trik prevare sa referendumskim, usledile su i nove prevare. Prvo je jedna klika, danas okupljena od vladajuće VMRO DPMNE, isprovocirala Grčku fingiranim zatvaranjem granica sa makedonske strane. Onda su Grci prihvatili izazov ludaka sa one strane granice, pa su pokazali i dokazali da i oni ludake za trku imaju...

U igru su ušli veliki majstori, Kiro Gligorov i Branko Crvenkovski, predsednik i premijer, pa su Makedoniju privremeno učlanili u UN, na tri-četiri meseca, pod privremenim imenom FYROM (Former Yougoslav Republic of Macedonia, ili Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, prim. red).

Plitkoumno je neko razmišljao: eto, dok Grci popuste, pa se to "ispegla" i onda smo završili posao. Ili, eto, sad samo da se učlanimo, da uđemo u UN, da podignemo zastavu na jarbolu, za par meseci eto nas pod pravim imenom na pravom mestu. E, tada je Grčka umesto Miloševića rekla "malo morgen!". Pa ta privremenost evo traje punih 17 godina. Ne meseci.

I šta je onda bilo? Ako može da se menja ime i bude i ostane FYROM, onda može da se menja i zastava. Pa su Grci tako ocenili da im se ne dopada makedonska zastava. Naravno da smo promenili izgled zastave i naravno da je nova bila po ukusu Grka. Da ih ne ljutimo, da nam popuste oko imena, a i da popravimo dobrosusedske odnose. Kojima smo se samo nadali. U stvari, kao Makedonci koji su dobili svoju nezavisnu državu, sa svim prerogativima, nismo pojma imali da je Makedonija samo mafijaška teritorija za šverc cigareta i nafte, kasnije droge, oružja i ljudi. Nismo ni sanjali da naši vodeći političari, bez izuzetka, bez imalo srama, odlaze na grčke jahte, prodaju makedonske interese, a prodaju ih budzašto uspešne makedonske kompanije...

Varteks, Otex, pa ulica

 Svemu ovome sam bio svedok do januara 1997. godine. Mnogo toga sam i znao ali nisam toliko obraćao pažnju. Niko me nije ništa pitao, pa sam sedeo po strani. Radio sam u nekoliko radio-stanica zaredom, pisao honorarno kao sportski novinar i čekao bolje dane. Profesionalno sam sa suprugom bio zaposlen u centralnoj prodavnici čuvene makedonske kompanije Otex iz Ohrida. I bili smo prezadovoljni. Čekali smo kraj rata na ex-Yu prostorima, jer bi onda bila rešena i sudbina poslovnog prostora u kom smo radili.

Naime, Otex je bio podstanar varaždinskog Varteksa, firme koja je u Makedoniji bila vlasnik 15 prodavnica koje je kupovala 30 godina unazad. Kako je tih godina u Hrvatskoj besneo rat, Varteks nije mogao privređivati sa svojim vlastitim prodavnicama, pa je dobar deo prodavnica dao u zakup. Ali, novokomponovana mafija u Makedoniji, uz blagoslov premijera Branka Crvenkovskog, nije gubila vreme. Krenula je u pohod na poslovne prostore svih ex-Yu firmi koje nisu mogle braniti svoje.

Apsurd je da je Varteksove prodavnice kupio biznismen iz Kumanova, i to svih 15 prodavnica za samo 300.000 tadašnjih nemačkih maraka! Navodno, imao je nenaplaćena potraživanja od firme koja je u ime Varteksa upravljala prodavnicama.

 Sudbina je htela da srećni kupac 15 prodavnica za 300.000 DEM umre od infarkta nekoliko sati nakon što mu je na kriminalan način sudski overena kupovina. Ni kriva ni dužna, njegova žena je sve nasledila i postala najbogatija udovica u Kumanovu!

 Godinu dana kasnije, kad je muža isplakala i prežalila, lako je kupila sudije u Privrednom sudu, koji su joj ekspresno dosudili da se svi bivši Varteksovi objekti oslobode od zakupaca i da joj se hitno preda njena imovina. Naravno, prodavnice su joj bile potrebne za izdavanje, ali deo i za prodaju po mnogo višoj ceni od one po kojoj su kupljeni. Jer, rat u Hrvatskoj je stao, valjalo je kupiti i faktore iz Varteksa, da ne traže svoje. I kupila ih je. Nikada i nigde nisu postavili pitanje šta je sa njihovom imovinom.

Nešto ranije, nova, nesuđena vlasnica imovine Varteksa sudskom je odlukom najurila Otex iz prodavnice u kojoj smo radili supruga i ja.

Nas je, na osnovu gubitka poslovnog prostora, Otex najurio sa posla. Proglasili su nas tehnološkim viškom. Pojma nismo imali, poslednjih dana decembra 1996. godine, šta nam se sprema prvog radnog dana, iza Božića, 1997. godine. Moja supruga je bila na porodiljskom bolovanju. Kad sam, otvarajući radnju prvog radnog dana u novoj godini, ispod vrata pronašao pismo iz Ohrida, nisam ni slutio šta je u njemu. Tek, okrenula mi se prodavnica kad sam pročitao naša rešenja o otkazima. Ta dva meseca nikada neću zaboraviti i po tome što nas niko, ama baš niko nije pozvao telefonom da pita da li nam nešto treba, jesmo li dobro, kako živimo, imamo li hranu, nemamo li... U stvari, naivno sam još uvek verovao u ljudsku solidarnost i altruizam.

No, dva meseca i prvi znaci krize i potrošnje novca koji smo imali kod sebe kao rezervu, mene su trgli iz bunila, blage depresije i apatije. Kako nisam karakter koji se predaje i od straha umire, a nisam ni sklon prelasku na drugu stranu zakona kako bih preživeo, u tom periodu sam se odlučio na potpuni medijski angažman, tačnije vraćanju svojoj prvoj ljubavi - novinarstvu...

Kako sam od najranijeg detinjstva bio prisutan u Radio Kumanovu i kasnije proveo i mladost u omladinskoj redakciji, a pisanje mi je baš išlo od ruke, čvrsto sam odlučio da mafiji pokažem i dokažem da može imati dostojnog, upornog, tvrdoglavog i razumnog neprijatelja. Neću reći pametnog, jer sam u tu bitku ušao instinktom i srcem, mnogo više nego pameću. Imao sam jedan jedini cilj. Mafiji oko Crvenkovskog, koja je mene i porodicu uvaljala u blato, pokazati da sam živ i oran za bespoštedni rat, da sebe neću štedeti jer nemam šta da izgubim i da će taj rat trajati dok ne povratim svoje i dostojanstvo svoje porodice, dok ponovo ne pronađem mesto pod suncem koje su nam silom uzeli...

Cigaret-reforme

Nisam kriv što me mafija potcenila, što je mislila da sam lak komad, bokserska vreća za trening, papirni brodić u njihovom potoku koji mogu zatalasati kad pomisle i udave me. Priznajem, kriv sam što im nisam rekao da se ne plašim ničega, da se smrti ne bojim, da ne robujem lažnim veličinama, a da za Crvenkovskog i Gligorova imam čvrsto uverenje da su lopovi i kriminalci kakve majka decenijama unazad nije rodila. Priznajem, kriv sam jer sam ih doveo u zabludu. Nisam im rekao da znam da plivam u bari punoj krokodila, da znam da preživim, da mogu da živim na egzistencijalnom minimumu mesecima i da me ženska ekipa od kuće prati i sluša bespogovorno, ma šta novo smislio divljoj hordi na vlasti koja je harala Makedoniju, a razarala region.

 Rodio sam se i najveći deo života proveo u Kumanovu. Ono što je Subotica za Srbiju, to je Kumanovo za Makedoniju. Na način na koji organizovani kriminal ulazi preko Subotice u Srbiju, na isti način preko Kumanova ulazi u Makedoniju. Onako kako na primer danas slovenački bankar Boris Malej (učenik Borke Vučić!) u Subotici pred nosom srpske policije "reformira" srpski money-laundry biznis, tako je bugarska bankarska mafija okupljena oko Multigrupa i Balkanske banke, preko Kumanova osvajala Makedoniju. I, osvojili su je...

Na moju veliku žalost to se desilo na kraju 1998. godine, kad je narod u Makedoniji smogao snage da se pokrene iz mrtvila i da smeni Crvenkovskog i njegove švercere cigaretama, duvanom i naftom. Tad sam se ponadao da je došao kraj lopovluku, da je dolaskom na vlast Georgijevskog i Tupurkovskog, došla neka nova demokratska vlast koja će Makedoniju demokratski reformisati. Prevario sam se kao i ceo makedonski narod. Prevario se i sam Tupurkovski koji je godinu dana kasnije najuren iz vlasti, a njegovi stranački saborci su se prodavali Georgijevskom za prljavi novac. Praveći mu tako većinu u Skupštini, kojom je vladao do septembra 2002. Vladao je tako da sam ja, pišući istinu o njemu i njegovim pomagačima, doživeo i preživeo dva teška atentata, oba u septembru, 2000. i 2002. godine. Pošto sam o tome više puta javno govorio i dosta puta pisao, ovoga puta neću o tome.

Tek, smena vlasti u Makedoniji 1998. godine, pad Crvenkovskog i dolazak Georgijevskog, Makedoniji ništa dobro nije donela. Mafija oko Crvenkovskog, bezobrazno obogaćena na embargu koji je godinama gušio Srbiju, na dnevnoj bazi je formirala of-šor kompanije po Devičanskim i sličnim ostrvima i tamo transferisala kapital. Crno knjigovodstvo Makedonija Tabaka koje posedujem i analiziram godinama, jer sam se najviše novinarski potrošio na istraživanju šverca cigareta, meni locira Skoplje, naselje Mađari, akcizno skladište cigareta Makošped špedicije i Makedoniju Tabak, kao regionalni centar, odakle su Srbiji, BiH i Crnoj Gori otpremani ogromni kontingenti cigareta i duvana. U falsifikat varijanti, bez akciznih markica, sa mnogo keša u prometu. Novac iz tog biznisa je išao put tih ostrva, jedan deo prema Švajcarskoj, deo prema Frankfurtu, a nemali deo je ostao do danas da "pliva" po nerezidentnim računima u bankama na Balkanu. Taj novac je u 2001. godini, nakon smrti kralja duvana i cigareta Dančeta Šuturkova, ostao da "spava" na tim računima, da čeka bolja vremena za podizanje od onih kojima je Šuturkov poverio finansijsko nasleđe propale Makedonije Tabak...

Tek, bilo kako bilo, dolazak Ljupčeta Georgijevskog na vlast bilo je obeleženo zaplenom 65 tona cigareta zaostalih od ekipe Crvenkovskog, koja se razbežala nakon poraza. Te cigarete su "pronađene" u skladištu Makedonija Tabaka u naselju Mađari, a dragocenu informaciju Georgijevskom je došapnuo švercer cigareta Kosta Jankovski, koji je tako otkupio sebe i postao omiljen na dvoru Ljupčetovom. Naravno, trebalo je samo da zaboravi Crvenkovskom čiji je partner u švercu bio dok je Branko vladao. Zaplena tih 65 tona cigareta nije sprovedena da bi te cigarete bile uništene u visokoj peći Skopske željezare, već da bi bila prodata. Tako je i učinjeno. Cigarete su zaplenjene, hitno je organizovan transport na Kosovo i prema Crnoj Gori.

Novac zarađen od te preprodaje je prvi novac u životu Ljupčeta Georgijevskog koji je u tolikoj količini (tri miliona USD) video uživo, svojim očima. Podrazumeva se da se odmah, na prvi pogled zaljubio. U novac. Zaljubila se i njegova žena, Snežana. Toliko se zaljubila da je, zajedno sa jednim školskim drugom svog supruga i još jednim poslušnikom, postala suosnivač skopske firme Volej Komerc. To je firma koju je držala crnogorska ekipa iz Nikšića, inače kontrolisana iz Novog Sada, od biznismena koji je pasionirani ljubitelj fudbala. Direktor u suvlasnik te skopske firme je Aleksandar Mijailović iz Nikšića. Kad se cela ekipa sastavila i uigrala, premijerova supruga Snežana Georgijevska i Aleksandar Mijailović su se specijalizovali za finansiranje izrade falsifikata monte carlo japanskog JTI. Pune dve godine su falsifikovani i štetni monte carlo (neretko je u taj falsifikat ugrađivan niskoradioaktivni duvan iz Moldavije), proizvodili u Duvanskom kombinatu Kumanovo, a proizvedene količine su plasirali na Kosovu, do Crne Gore i dalje preko Italije ka EU. Interesantno je da JTI (Japan Tobaco International) nikada nije poveo istragu i nikada se kao kompanija nisu zainteresovali za Kumanovo. A istovremeno su finansirali velike operativne akcije privatnih detektivskih agencija sa Zapada, koje nikad nisu ni nos promolile u Kumanovo. Kao da su tražili da nađu ko im to protura na teren falsifikat njihovog brenda, ali se nikada nisu do kraja zainteresovali da dođu u Makedoniju i pronađu izvor produkcije falsifikata.

Trebalo je to preživeti

 Ja sam, naravno, istraživao ova dešavanja, skupljao dokaze, analizirao ko je ko u tom biznisu. Mnogi poznavaoci materije su mi tumačili likove i pojave. Jedan deo tumača me je lagao, svesno me vodeći u pogrešan pravac. Ali, srećom, nisam nikada poverovao u nešto što mi je poturano da vidim onako kako mi  prezentiraju, a ne kako jeste...

Istražujući, pišući istinu, bez rezerve i ograda, dočekao sam kraj i vladavine Georgijevskog. Nažalost, odmah nakon poraza, u narednih sedam dana su me kaznili. Poslali su na mene tri pripadnika specijalne jedinice "Lavovi", koja je bila u rasformiranju. Prebili su me za znanje i ravnanje. Preživeo sam. Samo ja znam kako.

Život nakon toga je kao život vraćenog s onog sveta. Vratio sam se kao čovek svestan da je najveće bogatstvo čoveka - zdravlje... Sve drugo je relativno. Ja sam svoju kondiciju i zdravlje iskoristio do dana današnjeg da se što žešće suprotstavim kriminalu. Pisao sam za najznačajnije makedonske medije. Nekada uspešno, nekada apsolutno bez uticaja na javno mišljenje jer sam tada radio u medijima koji su marginalizovani i bačeni u zasenak.

Moje pisanje i način izražavanja, državnoj mafiji oko Crvenkovskog, kasnije Georgijevskog i danas Gruevskog, nikada nije pričinjavalo radost i zadovoljstvo. Narod koji me čitao radovao se, na izborima je počeo da glasa protiv, pa protiv, pa protiv... Pa je tako danas na vlasti uplašeni Nikola Gruevski, nekada broker i blagajnik u bugarskoj Balkanskoj banci, a kasnije ministar trgovine, finansija u Vladi Gerogijevskog. Danas Makedonijom vlada dvotrećinskom većinom u Skupštini i u koaliciji sa političkim krilom terorističke UČK, strankom koja se zove Demokratska unija za integraciju. I pored svoje dvotrećinske većine i iskrenog albanskog partnera, Nikola Gruevski strepi za svoju premijersku fotelju, jer budžetska kasa je opljačkana od njega i njegove ekipe, a preostalo mu je da rigoroznom upotrebom sankcija po raznima osnovama namiruje minuse i pokriva rupu od 45 miliona evra, koja mu se ovih dana nadvija kao Damoklov mač... 

Pod tom i takvom vlašću, a pritisnut maltretiranjem na svim mogućim nivoima, Makedoniju sam s porodicom napustio 2008. godine, nakon dugogodišnjeg psihičkog i fizičkog maltretiranja mene i moje porodice, nakon 90-ak tužbi za klevetu i uvredu, 16 pravosnažnih presuda, ko zna koliko procesa koji su još u toku, nakon jednog petodnevnog pritvora zbog nejavljanja na suđenja, nakon jednog četvorodnevnog zatvora. Oba puta, i iz zatvora i iz pritvora, najurili su me nakon intervencije međunarodnih asocijacija novinara, nevladinog sektora, predstavnika EU i OUN, State Departmenta, Amnesty Internationala i sličnih organizacija koje su od početka ozbiljno shvatili moju rovovsku bitku protiv organizovanog kriminala na području Balkana. Na moju ličnu i nesreću moje izmaltretirane porodice, svaka nova pobednička makedonska koalicija na meni je trenirala strogoću. Relativno brzo, do kraja 90-ih, nakon nekoliko izbornih ciklusa, Crvenkovski i Georgijevski (kasnije Gruevski!), uspešno su podelili makedonske novinare na "vaše" i "njihove". Sa još dva, najviše tri časna primera u celoj Makedoniji, kao nepripadnik plavih ili crvenih, našao sam se na sredini. Jedini 19 puta hapšen od kuće ujutro u 04 h da bi me sproveli na suđenje, jedini sa onolikim brojem tužbi i od pozicije i od opozicije, jedini sa blanko i neskrivenom međunarodnom podrškom da istrajem, jedini kao nepripadnik jednih i drugih, jer stranke nikad voleo nisam, u trenutku kad sam uspeo da dokazima ubedim Republički sudski savet da me progoni lično predsednik Osnovnog suda u Kumanovu - okrenuo sam sve u svoju korist. Ali, od trenutka kad sam bitku za mesto pod suncem počeo (april 1997) do tog trenutka (sredina 2003), već je prošlo šest godina "leta u mestu", borbe za goli opstanak, za odbranu sopstvenog i dostojanstva porodice, za litar vazduha više oko sebe, u državi koja se gušila u organizovanom kriminalu, u gradu u kojem sam se rodio a sve manje sam ga prepoznavao...

Dragi moj Sejdiu

Uspeo sam ubediti Republički sudski savet da im je predsednik suda koji mi je sve "pakovao" - kockar i kriminalac. Uspeo sam u tome materijalnim dokazima i na delu. Njega su smenili, a sud se kasnije još malo mučio pa stigao do prinudne uprave. Ali je taj isti sud, prepun korumpiranih sudija i tužilaca koji "ordiniraju" u istoj zgradi, grad od 100.000 ljudi doveo do bankrota. Te 2003. godine je 28 najvećih firmi u Kumanovu otišlo u stečaj pa kasnije u likvidaciju, da bi na kraju postalo lični posed narkodilera iz šiptarskog podzemlja, koji je u trenutku hapšenja (oktobra 2008) već imao na platnom spisku dobar deo sudija, tužioce, policijske inspektore, gradonačelnika i lokalne političare. U trenutku hapšenja njega i njegovih poslušnika već je stigao do kupovine najbližih saradnika i rođaka premijera Gruevskog. Meni je danas mala uteha da sam o Bajrušu Sejdiuu pisao 2000. godine, zbog čega sam od njega lično napadnut i teško povređen. Policija, sud i tužilaštvo nikad nisu procesuirali Sejdiua, sve još i danas stoji u nekoj fioci. Vlast je reagovala tek kad je uzeo zamah i kupio Duvanski kombinat Kumanovo i kad je krenuo da falsifikuje brendove British American Tobaccoa. Sejdiu je napravio prvi krupniji previd u životu kad se dohvatio da falsifikuje brend koji je vlasništvo britanske krune. Mogao je doživotno prodavati drogu u Kumanovu i okolini i nikada ne bi nastradao. Ali, pružio je ruku u džep Imperije, zbog čega je premijer Gruevski hitno pozvan u britansku ambasadu, septembra 2008, pa mu je u tipičnom britanskom stilu bilo postavljeno retoričko pitanje: "Hoćete li, g. Gruevski, kao domaćin počistiti sami vašu kuću ili vam treba pomoć naših službi?" Posramljen i ponižen Gruevski je odbio ponudu i akciju specijalne policije organizirao lično, u sadejstvu sa komandantom specijalne policijske jedinice. Da bi akcija hapšenja uspela, na dan operativnog delovanja Gruevski je ministarku policije, direktora javne bezbednosti i direktora tajne policije poslao u Ohrid na Balkansku konferenciju za borbu protiv organizovanog kriminala. A komandantu specijalne jedinice je dao znak da obavi u najvećoj konspiraciji akciju "Pepeo" i uhapsi Sejdiua i njegov narko klan. Ovo je odrađeno na ovaj način zato što je ista akcija planirana godinu dana unazad, nekoliko puta je zakazivana i u poslednji trenutak otkazivana, jer je uvek neko iznutra, iz policije, javljao Sejdiuu da se skloni na sigurno.

U međuvremenu, dok je bio u pritvoru, jalovo i korumpirano makedonsko pravosuđe je uspelo da osudi Sejdiua samo jednom, na mršavih pet godina zatvora, i pored toga što se tereti za više ubistava, za narko trgovinu, pranje novca, organizovanje i udruživanje zločinačke grupe, kao i izradu i trgovinu švercovanih cigareta i produkciju falsifikata. Možda će u produžetku procesuiranja ostalih 50-ak krivičnih dela velikog narkobosa, makedonsko pravosuđe popraviti svoju prvu grešku, ali početni utisak je svakako porazan. Pogotovo što je Makedonija za ovu akciju dobila velike pohvale od međunarodne zajednice.

Od ruganja do simpatija

Ipak, što se tiče ukupnog utiska o reformskom kursu makedonske vlade u ovom trenutku, više je nego evidentno da je Makedonija pod vlašću Gruevskog, koji u ovom trenutku ima svoju dvotrećinsku većinu u Skupštini i koja je na vladinom nivou još dodatno ojačana albanskom strankom DUI, faktički političkim krilom terorističke ONA, organizacije koja je izazvala vojni konflikt 2001. godine. DUI je danas faktor stabilnosti Makedonije, onoliko koliko Evropska unija to uspeva da iskontroliše, jer je EU bila moderator osnivanja DUI nakon krvavog konflikta i potpisivanja Ohridskog ugovora. Da DUI i njen lider Ali Ahmeti ne talasaju Makedoniju i da ne bi producirali nove tenzije i eventualno novi konflikt, prvo su tvrdi pregovarači EU Ahmetija direktno s planina doveli u Skupštinu, na izborima u septembru 2002. godine. I pored predizbornih obećanja u toj kampanji da, ako pobedi, neće u vladinu koaliciju sa teroristima koji su okrvavili ruke, Branko Crvenkovski je istog trenutka kad je osvojio vlast na tim izborima objavio da će koalicije sa Ahmetijem ipak biti.

Toj koaliciji se javno izrugivao baš današnji premijer Mekedonije Nikola Gruevski, koji je nakon poraza na izborima 2002. i pada s vlasti u kojoj je bio ministar finansija, prvo postizborno smenio lidera VMRO DPMNE Ljupčeta Georgijevskog, a kasnije je na krilima populizma na sledećim izborima porazio socijaldemokrate Crvenkovskog. Taj i takav Gruevski, populista i samozaljubljeni nacionalista po potrebi, javno je predizborno obećavao pobedu i postizbornu vladinu koaliciju sa tradicionalnim partnerom DPA, ali je obećavao i da nikada neće u koaliciju uzeti teroriste iz stranke koju predvodi Ali Ahmeti. Naravno da je lagao. Jer je lagao i svoje partnere DPA obećavajući im kule i gradove i prava i privilegije koje nije nikada ni mogao da im da. Pa ga je DPA na prvoj krivini napustila, nakon fijaska na samitu u Bukureštu, kada Makedonija nije dobila poziv za članstvo u NATO, jer nije rešila svoj spor oko imena sa Grčkom. Gruevski je nevešto odglumio velikog borca za ime Makedonije, izigravajući tvrdog i nepopustljivog Makedonca koji ne prodaje ime. Ali, zato obilato prodaje Makedoniju. Napuštanjem te vladine koalicije, DPA je oborila vladu, isprovocirala prevremene izbore za koje opozicija nije bila spremna, pa je Gruevski svoju vlast još pojačao, sebi obezbedio novi četvorogodišnji mandat, a uprkos javnim obećanjima da sa teroristima neće praviti vladu, ipak je u koaliciju pozvao Alija Ahmetija i "progutao" ga, na nagovor naravno reprezenata EU u Makedoniji. Danas Gruevski neprikosnoveno vlada Makedonijom. Uspeo je u predsedničku fotelju da ugura bezbojnog profesora Đorđa Ivanova, koji se u javnosti gotovo i ne pojavljuje, jer ga je Gruevski tamo postavio da ćuti i glumi predsednika države. Tako Makedonija danas ima predsednika koji se ne meša u posao za koji je izabran i plaćen od građana Makedonije. I što je najgore, nema svoj rejting.

Ne slaže se sa svojim predlozima

Ja sam kao novinar i pre izbora Gruevskog u julu 2006. godine tvrdio, a isto tvrdim i danas, da Makedoniju predvodi čovek koji laže i krade. Čovek koji je zarobljenik svoje samozaljubljenosti i svog visokog rejtinga, koji bilda u proseku sa po devet miliona evra godišnje, novcem kojim finansira medije da bi mu zaglupljivali široke narodne mase. Naravno, ne tvrdim napamet da je Nikola Gruevski lažov i lopov. Igrom slučaja, posedujem validne dokaze, tačnije dokumentaciju koja precizno locira njegovu ličnu odgovornost, kao ministra finansija u vladi Ljupčeta Georgijevskog (1998-2002), u propasti Eksport Import banke Skoplje. Postoji zapisnik, tabelarni prikaz najvećih poverilaca u stečaju ove banke, gde su tačno upisani milionski iznosi novca koji je Vlada Makedonije sa računa pojedinih javnih preduzeća transferisala na račun kasnije propale Eksport Import banke. Nikola Gruevski je bio predlagač na Vladi, kao ministar finansija, da se ta sredstva transferiraju u ovu banku. Ja posedujem deo zapisnika sa sednice Vlade Makedonije, održane 24.11.2000. godine u kome lepo piše da, citiram: "Vlada na predlog ministra finansija Nikole Gruevskog, odobrava da slobodna sredstva Biroa za robne rezerve u iznosu od 210 miliona denara (3,4 miliona evra) budu deponovana u Eksport Import banku i budu oročena na dva meseca, sa pravom revolvinga do 2002. godine..." Naravno, banka je kasnije opljačkana, oterana u stečaj, a ovi milioni i još mnogo više su otišli u nepoznatom pravcu. Prilikom otvaranja stečaja, Ministarstvo finansija je kao poverilac u stečaju prijavilo 10 miliona evra potraživanja, sredstava koje je Gruevski kao ministar finansija predlagao vladi - prihvatani su njegovi predlozi, sredstva su transferirana i deponirana. I onda je banka propala. No, to nije bilo sve. Ministar Gruevski je vlasniku ove banke Metodiju Smilenskom (uhapšen u Beogradu, kasnije ekstradiran!), omogućio da na evropskim novčanim tržištima ekskluzivno trguje makedonskim obveznicama. Radi se o Odluci Vlade Makedonije, koja je doneta u maju 1999. godine i ima oznaku Str. Pov. 40/1, kojom je Vlada zadužila Narodnu banku da iz deviznih rezervi Makedonije upotrebi iznos od 20 miliona USD za otkup obveznica izdatih u okviru reprograma Republike Makedonije sa Londonskim klubom kreditora. Ova odluka Vlade je na predlog Nikole Gruevskog izmenjena 10.08.1999. godine i njen iznos je uvećan na 40 miliona USD. U izradi ove informacije koju današnji guverner Narodne banke Makedonije dostavlja tadašnjem premijeru Hariju Kostovu, jasno je napisano da je prilikom odlaska Vlade Georgijevskog s vlasti u septembru 2002. ova dokumentacija nestala iz Arhiva Vlade. Nije ni čudo da je dokazna dokumentacija nestala, ako se dobro zna da je Gruevski učesnik i potpisnik ugovora o prodaji skopske Rafinerije Okta grčkom Helenik Petroleumu. Iz tog ugovora nedostaju aneksi koje je Gruevski kao ministar finansija potpisivao i kojima je Makedonija oštećena za nekoliko desetina miliona dolara, iznos koji je država kasnije platila kao štetu iz te kupoprodaje.

No, ni to nije sve. Nikola Gruevski je kasnije morao i da laže o nestalim milionima u propasti Eksport Import banke. Vlada Makedonije i skupštinski sastav koji je nasledio problem sa ovom bankom, na kraju 2005. godine su osnovali parlamentarnu komisiju za utvrđivanje odgovornosti Nikole Gruevskog i eventualne zloupotrebe službenog položaja. Ta komisija je saslušavala eksdirektora Biroa za robne rezerve Vanču Pelovskog koji je prethodno, pre svedočenja pred Komisijom, bio i u pritvoru i pod istragom. Na vrućoj stolici za saslušanje je seo i Gruevski, kao eksministar finansija, ali i poslanik i lider opozicione VMRO DPMNE, u tom trenutku. Radi se o periodu od nekoliko meseci pre julskih izbora u Makedoniji. Ja posedujem zapisnik sa saslušanja i Pelovskog, ali i Gruevskog. Koji je hladno lagao o svojoj ulozi u propasti i proneveri sredstava iz budžeta koji je kao ministar finansija menadžirao.

Evo šta Gruevski izjavljuje Komisiji: "...Ja sam za nekakav zaključak Vlade čuo iz medija. Sve predloge koje je Biro za robne rezerve imalo dostavljao je Vladi direktno, ja sam ponekad prosleđivao Vladi, da dublje ne ulazim u njih, Biro je sprovodio svoje politike koje smo mi na Vladi prihvatali ili ne prihvatali. Ja se konkretno ne sećam da sam dao predlog na Vladi za transfer novca...". Eto tako laže Gruevski, isti onaj koji je kao ministar finansija jasno i nedvosmisleno na sednici Vlade lično predložio transfer od 3,4 miliona evra sa računa Biroa za robne rezerve u Eksport Import banku...

 

Istina nije na dnevnom redu

 

Tužna zemlja je danas Makedonija. Predvodi je i nosi u propast čovek koji javno laže kao lider opozicije i poslanik u trenutku saslušanja, a kao ministar finansija potpisuje ugovore i prodaje resurse i trguje deviznim rezervama, a kasnije u Arhivi nema ni traga tim transakcijama. Takav čovek danas vodi Makedoniju. I laže ljude da se bori za njihovo bolje sutra.

I naravno, ni to nije sve. U vreme dok je predvodio finansije (1999-2002), kao ministar i nominalni šef direktoru Poreske uprave Toniju Dimitrijevskom, dozvolio je da ovaj učestvuje u švercu cigareta iz Duvanskog kombinata Prilep, u iznosu od 76 miliona evra. Posedujem kompletno analitičko računovodstvo ove fabrike cigareta, za ove četiri godine. Sa imenima firmi, iznosima, tipovima cigareta. Čak i da kažemo da Gruevski nije kriv za ovo, jer je premijer bio Ljupčo Georgijevski, pa je on komandovao švercom iz Prilepa, ne možemo današnjeg premijera Makedonije amnestirati jer se bukvalno vratio na mesto zločina. Nakon ponovnog osvajanja vlasti u julu 2006. godine, jedno od prvih direktorskih imenovanja je bilo ono Tonija Dimitrijevskog, ali ne za direktora Poreske uprave. Postao je Toni generalni direktor Duvanskog kombinata Prilep. Za vrlo kratko vreme je uradio dve stvari. Sa blagoslovom Gruevskog je organizovao produkciju falsifikata i šverc popularnog brenda medallon. Za plasman na crna tržišta, najviše na Kosovu, Dimitrijevski i Gruevski su iskoristili kiparsku firmu Interplaza. Naravno da je sve to fiktivno i naravno da na Kipru nema u registru takva firma. Tek, biznismeni Gruevski i Dimitrievski su "ladno" odradili i ovaj šverc, a prezaduženu firmu su oteli od malih akcionara i na bazi dugovanja za neplaćen porez, ovo dioničarsko društvo je Gruevski podržavio pa je opet Vlada vlasnik prilepskog Kombinata. Kao nekada...

Smatram da ne treba da ponavljam da i za ovo posedujem dokaze. Jedini je problem što nema kome te dokaze prezentirati, jer nema organa u Makedoniji koji to sme da uzme u razmatranje. Ne sme taj dokazni materijal da čita ni korumpirana opozicija, jer je desetak godina Gruevski iz perspektive opozicionara posmatrao kako to rade Crvenkovski i njegovi puleni. Kasnije, kad je došao na vlast, Gruevski kao ministar finansija i potom i premijer, samo je na delu pokazao Crvenkovskom da ga je u pljačkanju vlastitog naroda i laganju čak nadmašio...

Ovo što sam vam malo opširnije ispričao, tačnije napisao, niti jedan medij u Makedoniji ne sme da objavi. Novinari su duboko podeljeni na pristalice Gruevskog i Crvenkovskog, a ja imam najgore mišljenje o njima dvojici. Pa sam neoficijelno "zabranjeni autor" na teritoriji Makedonije, jer svojim stavovima i nastupima uznemiravam narod, koji trbuhom za kruhom vodi dnevnu bitku za opstanak i obezbeđivanje najosnovnijih potrepština, a Istina nije na njihovom dnevnom rasporedu.

Na moju i njihovu veliku žalost...

 

 

 

Ovo što sam vam malo opširnije ispričao, tačnije napisao, niti jedan medij u Makedoniji ne sme da objavi. Novinari su duboko podeljeni na pristalice Gruevskog i Crvenkovskog, a ja imam najgore mišljenje o njima dvojici. Pa sam neoficijelno "zabranjeni autor" na teritoriji Makedonije, jer svojim stavovima i nastupima uznemiravam narod, koji trbuhom za kruhom vodi dnevnu bitku za opstanak i obezbeđivanje najosnovnijih potrepština, a Istina nije na njihovom dnevnom rasporedu.

 

 

 

 

 

Nije ni čudo da je dokazna dokumentacija nestala, ako se dobro zna da je Gruevski učesnik i potpisnik ugovora o prodaji skopske Rafinerije Okta grčkom Helenik Petroleumu. Iz tog ugovora nedostaju Aneksi koje je Gruevski kao ministar finansija potpisivao i kojima je Makedonija oštećena nekoliko desetina miliona dolara, iznos koji je država kasnije platila kao štetu iz te kupoprodaje.

 

 

 

I pored predizbornih obećanja u toj kampanji, da, ako pobedi, neće u vladinu koaliciju sa teroristima koji su okrvavili ruke, Branko Crvenkovski je istog trenutka kad je osvojio vlast na tim izborima objavio da će koalicije sa Ahmetijem ipak biti.

 

 

 

 

Plitkoumno je neko razmišljao: eto, dok Grci popuste, pa se to "ispegla" i onda smo završili posao. Ili, eto, sad samo da se učlanimo, da uđemo u UN, da podignemo zastavu na jarbolu, za par meseci eto nas pod pravim imenom na pravom mestu. E, tada je Grčka umesto Miloševića rekla "malo morgen!". Pa ta privremenost evo traje punih 17 godina. Ne meseci.

 

 

 

Rodio sam se i najveći deo života proveo u Kumanovu. Ono što je Subotica za Srbiju, to je Kumanovo za Makedoniju. Na način na koji organizovani kriminal ulazi preko Subotice u Srbiju, na isti način preko Kumanova ulazi u Makedoniju. Onako kako na primer danas slovenački bankar Boris Malej (učenik Borke Vučić!) u Subotici pred nosom srpske policije "reformira" srpski money-laundry biznis, tako je bugarska bankarska mafija okupljena oko Multigrupa i Balkanske banke, preko Kumanova osvajala Makedoniju. I, osvojili su je...

 

 

 

 

 

 Godine 2003. je 28 najvećih firmi u Kumanovu otišlo u stečaj pa kasnije u likvidaciju, da bi na kraju postalo lični posed narkodilera iz šiptarskog podzemlja, koji je u trenutku hapšenja (oktobra 2008) već imao na platnom spisku dobar deo sudija, tužioce, policijske inspektore, gradonačelnika i lokalne političare.

www.burevesnik.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane