Povodom

Koliko koštaju obračuni finansijsko-političkih klanova u Srbiji

 

Afere bodu oči, zato su pare nevidljive

 

Decenija takozvanog demokratskog preobražaja ostaće upamćena kao epoha najsuludijih pljački nevešto zamaskiranih iza frazeologije o najvišim državnim interesima. U njima je učestvovao najveći deo državnog vrha Srbije, a učestvuje i danas. Nijedan od dosadašnjih multimilionskih skandala nikada nije razjašnjen do kraja, nijedan sudski proces nije sasvim okončan, ali su zato hvatanja u laži, uzajamne ucene i podmetanja, po pravilu završavala nagodbama daleko od javnosti i mimo državnih institucija

 

 

Nikola Vlahović

 

Arbitražni sud  u Parizu, presudom u aferi "Davinić", nanovo je iznenadio samo neupućene u megalomaniju i druga ludila koja u Srbiji traju skoro dve decenije bez prekida.

Ovdašnja javnost je poslovično sa zakašnjenjem obaveštena o odluci ovog suda iz 2008. godine, kojom je određeno da Srbija plati 36 miliona evra na ime štete nanete izraelskoj kompaniji Imidžset internešenel zbog odustajanja ministarstva odbrane bivše Savezne Republike Jugoslavije od iznajmljivanja njihovog špijunskog satelita.

Reč je o ugovoru koji je ondašnji resorni ministar Prvoslav Davinić potpisao 4. juna 2005. godine u Parizu, bez znanja Saveta ministara SCG.

Na ovu okolnost, nakon ponovnog otvaranja afere "Davinić", poziva se i nekadašnji predsednik SCG Svetozar Marović, a Davinićev prethodnik Boris Tadić, za čijeg je mandata i započet taj preskupi i besmisleni posao, uporno ćuti. A ćuti i Mlađan Dinkić, ministar-arbitar koji je u ovakvim i sličnim prilikama dizao čitave medijske hajke, i direktno navodio na hapšenje svakoga ko mu se učinio kao smetnja, ili kao remetilački faktor njegovih budžetskih akrobacija, ili kao smetnja investicijama koje je on lično ili posredstvom stranke i koalicionih prijatelja ugovorio. Ćuti ili samoinicijativno zagovara nekakvo poravnanje sa izraelskom kompanijom...

To što ga sada u aferi "Davinić" nema, ni kao arbitra ni kao policajca, treba razumeti kao razumnu strategiju. Jer, ako je Boris Tadić, bivši ministar odbrane a sadašnji predsednik Srbije, kriv, makar samo kao inicijator zakupa spornog satelita, onda nije trenutak da ga napada. Zna Dinkić da je njegova politička budućnost neizvesna. U nekim ranijim situacijama bi sigurno žario i palio, već bi bilo uhapšenih, ali ovo očito nisu ni ta vremena niti je ovo onaj  Dinkić...

Državna tajna koja je javna

 

Već dobro ispričana priča o zakupu špijunskog satelita, mogla bi da posluži kao model za prikazivanje nekih drugih vojno-finansijsko-političkih skandala koji su se desili i koji se i dalje dešavaju u Srbiji (minorni udeo Crne Gore u nastaloj šteti zbog ovog nerealizovanog posla je između dva i osam odsto od pomenutih 36 miliona evra).

Da bi stvari bile jasnije, treba reći da je spornim ugovorom bilo predviđeno da tadašnja država (SCG), tokom šest narednih godina, koristi usluge izraelske kompanije i njenim satelitom osmatra teritoriju Kosova i Metohije, za ukupno 44,9 miliona evra. Izraelci su prirodno očekivali toliki profit, pa kad ga nije bilo, još prirodnije su sabrali štetu i tužili nesavesnog partnera.

Treba znati i to da je nekadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić zaključio ugovor bez postupka izbora ponuđača i stručne konsultacije sa Vojskom SCG. Saslušano je i desetak svedoka, među kojima su bivši načelnik Generalštaba Dragan Paskaš, direktor Jugoimporta i više oficira zaduženih za nabavke vojne opreme i naoružanja.

Slučaj arbitražnog spora koji je Srbija izgubila pred Arbitražnim sudom u Parizu, proglašen je za državnu tajnu, mada je javna tajna da je Davinić tokom trajanja procesa uporno objašnjavao kako nije potpisao nikakav ugovor nego nacrt ugovora o zakupu satelita koji je u vlasništvu kompanije iz Tel Aviva Imidžset internešnel.

I ne samo to nego je u svakoj prilici ponavljao da je 4. juna 2005. godine u Parizu zajedno sa tadašnjim predsednikom SCG Svetozarom Marovićem posetio prostorije te firme: "...Ugovor nije zaključen jer je taj dokument na engleskom jeziku, potpisan je bez prisustva prevodioca, bez pečata, delovodnog protokola, u firmi ponudioca".

Davinićev omiljeni argument je pozivanje na standardnu procedura nabavke, shodno Zakonu o javnim nabavkama, te da ona nije primenjivana na nabavku satelita jer ju je  Vrhovni savet odbrane označio kao državnu tajnu: "...Tih godina smo bili u posebnoj situaciji zbog nedovoljne saradnje s Hagom i samo je ta firma bila spremna da pregovara sa nama. Kompanije Kamira krejk internešnel sa Devičanskih ostrva ponudila se da posreduje bez naknade i postigne ugovor po povoljnoj ceni".

Ali, sad je već izvesno, Srbija je izgubila 36 miliona evra i nikakve diplomatske aktivnosti sadašnjeg ministra odbrane Dragana Šutanovca i njegove najave pregovora sa izraelskom stranom neće promeniti odluku suda.

 Još manje će pomoći amaterske izjave ministarke pravde Snežane Malović da će Srbija formirati nekakav pregovarački tim kako bi bio obavljen dogovor sa izraelskom kompanijom  o rešenju problema, ponudi neke kompenzacije i slično. Jednostavno, Srbija će platiti još jednu nepotrebnu i preskupu avanturu...

Ali, kako se u ovoj i nekim drugim situacijama ponašao Mlađan Dinkić, ministar-arbitar svih multimilionskih poslovnih transakcija, i zašto je on važan u ovoj stvari?

 

Nagodba uže javnosti

 

U septembru 2006. godine izbila je u srpskoj javnosti afera "Pancir", pa je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, kao personifikacija finansijskog policajca nad policajcima, optužio ministra odbrane Prvoslava Davinića da je odgovoran za sklapanje ugovora o nabavci vojne opreme sa firmom Mile Dragić.

Vrednost tog posla bila je ni manje ni više nego 300 miliona evra, a država je njime bila oštećena za najmanje 80 miliona evra! Većina optuženih je, posle nekoliko dana, puštena iz pritvora, a proizvođač vojne opreme Mile Dragić bio je uhapšen pod optužbom da je davao mito pukovniku Jovici Vučkoviću, zameniku načelnika Uprave za razvoj Generalštaba VSCG. Pukovnik Vučković je bio osumnjičen da je takav mito primio i da je kao protivuslugu  omogućio Dragiću da zaključi ugovore u vrednosti od 175 miliona evra i pripremi teren za petogodišnji aranžman u vrednosti od oko 300 miliona evra.

S druge strane, general Milun Kokanović, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse, bio je osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja. Dragić je tvrdio da je sve to napad na njega od strane Mlađana Dinkića jer je imao nameru da u Ministarstvo odbrane ubaci Aleksandra Radovića, koji je trebalo da bude odgovorno lice sa tri nadležnosti - za nabavke, finansije i vojne objekte, da potpisuje ugovore o nabavkama i rasprodaje vojnu imovinu. Po svemu sudeći, Prvoslav Davinić nije pristao na to, pa je krenuo sukob između njega i Dinkića.

Sve je počelo potpisivanjem ugovora (25. avgusta 2005. godine) kojim je predviđeno  da Proizvodnji Mile Dragić 2006. godine bude isplaćeno 90 miliona, a potom 86 miliona evra za nabavku vojne opreme. U optužnici je opisano kako je ugovor sklopljen van svih tada važećih propisa, kako su naduvani cena i količina opreme. Afera "Pancir" ni do današnjeg dana nije sasvim razjašnjena širokoj javnosti. Ona uža se već nekako nagodila...

 

Motorolanje srpskih ministara

 

Zamalo na sličan način nije završio i posao koji je 2003. godine ugovorio bivši ministar policije Dušan Mihajlović sa kompanijom Motorola.

Ova kompanija, koja je i ranije poslovala sa srpskom policijom, trebalo je da isporuči, između ostalog, i opremu za izdavanje ličnih dokumenata građana. Sledeća vlada je odustala  od projekta, ali posledica nije bilo, pa je Motorola isporučila samo komunikacionu opremu i  automatski sistem za identifikaciju otisaka prstiju (skraćeno AFIS).

Uprava za veze i Uprava za informatiku sačinili su Program modernizacije MUP-a, koji je obuhvatio uvođenje nove tehnologije rada Kriminalističke policije, uvođenje Jedinstvenog integrisanog automatskog informativnog sistema za pretragu podataka i sistema za izradu personalnih dokumenata građana, kao i izradu državnog digitalnog radio-telegrafskog sistema veze za prenos govora, podataka, ali i za zaštitu svih policijskih informacija prema takozvanim Tetra standardima koje je od Srbije zahtevala i Evropska unija prema propisanim standardima.

MUP Srbije je imao izbor da novac za taj projekat nabavi odmah ili da ga pribavlja u etapama, i da plaća modernizaciju od programa do programa... Uprava za pravne i finansijske poslove razradila je pravni aspekt, pa je Projekat modernizacije policije konačno predstavljen i Vladi Srbije.

Kompanija Motorola tada daje MUP-u Srbije da prvi u svetu koristi njen integrisani sistem (po osnovu otisaka prstiju i fotografija koji može da obavi uporednu analizu 10 miliona podataka za samo jedan minut!).

 Na sednici 11. aprila 2002. godine, Vlada Srbije usvaja predlog MUP-a i nalaže ministarstvu finansija i ekonomije da naprave finansijski okvir modernizacije i programa rada MUP-a Srbije, pa je i o ponuđenim Motorolinim sistemima donet poseban zaključak.

Ali, stvari nisu išle kako je Dušan Mihajlović očekivao. Naime, oba sistema vredela su 150 miliona evra, pa je nezaobilazni faktor srpskih finansija, Mlađan Dinkić, tada oštro reagovao da su tom sumom budžet Vlade Srbije i MUP Srbije dovedeni u nezgodnu situaciju i da će otplata te investicije biti nemoguća.

Uzgred, Dinkić je brže-bolje proglasio kriminalcima i kompaniju Motorola i onoga ko je planirao da sarađuje sa njom, optužujući Dušana Mihajlovića za sticanje nezakonite dobiti. Mihajlović se onda javno upitao, zašto bi jedna Motorola pravila sebi sitnu nezakonitu korist ako njen kapital vredi više nego ceo - budžet Vlade Srbije?

U nastavku obračuna, Mihajlović je optužio Dinkića da pravi aferu kako bi naudio Motoroli i Srbiji, odnosno da bi pokvario dobre poslovne odnose između Majkla Zafirovskog, vlasnika ove kompanije, i predsednika Borisa Tadića!

I zaista, Tadić je nešto ranije, u novembru prethodne godine, primio Majkla Zafirovskog u Beogradu, kako bi bili utvrđeni pravci daljih ulaganja Motorole u fabriku Elektronske industrije u Nišu. Dinkić je i tada smatrao da je Motorola sklopila jedan štetan ugovor i ostvarila nezakonitu dobit u Srbiji.

U znak odmazde, objavio je tada papir mađarske policije sa podacima o poslovnim transakcijama bivših Đinđićevih saradnika Janjuševića i Kolesara preko računa jedne banke u Budimpešti, čime je, prema Mihajlovićevom tumačenju, pokušao da kompromituje MUP Srbije pred mađarskim partnerom (čitaj, širenje poslova Motorole).

Mihajlović je kasnije tvrdio da je Dinkić svesno radio na tome da bi sprečio MUP Srbije da dođe do podataka o mutnim transakcijama njegove stranke G17, a taktički je uspeo da kompromituje dva najbliža saradnika Zorana Đinđića, Janjuševića i Kolesara, sa kojima se, inače, takmičio u preuzimanju kontrole finansija u Srbiji: "...Njegova bezočnost je dostigla  vrhunac kada su demantovani budimpeštanski računi G17, za koje je rečeno da su falsifikat Službe državne bezbednosti!".

Mihajlović je pokušao da uzvrati udarac Dinkiću, pa je tražio njegov novac u Budimpešti, ali mađarska policija nije htela da dostavi Dušanu Mihajloviću i njegovom ministarstvu zvaničnu potvrdu transakcija G17.

Dinkić je i zaista sve učinio kako bi prikrio igre sa budžetom i rebalansom budžeta, zaštitio aktere takozvane šećerne afere, prikrio novac Narodne banke koji je deponovao u Moskvi, sklonio od očiju javnosti aferu sa Nacionalnom štedionicom, prikrio visinu utrošenih sredstava za izgradnju direkcije Narodne banke na Slaviji, privatizaciju poslovnog prostora, njegovo lobiranje u korist Slovenaca:

"...Oni su jednostavno preuzeli kompletnu kriminalnu infrastrukturu i sve prljave poslove Slobodana Miloševića. Na taj način izveli su ekspertsko-demokratsku pljačku Srbije, koja je po svom obimu veća od svega što su učinili Jezda i Dafina" (Dušan Mihajlović).

 

 

 

 

 

 

Društvo srpsko-jevrejskog potraživanja

 

Zanimljivo, ali grad Beograd je takođe izgubio sudski spor sa jednom izraelskom of-šor kompanijom, Electronical and Automotion Corp., koji je vođen još od 2005. godine. Prema presudi, grad Beograd je u obavezi da isplati ovoj kompaniji 10 miliona evra i 1,24 miliona dolara.

A sve je počelo još davne 1992. godine, kad je ova izraelska firma, po ugovoru iz 1992, trebalo je da preuzme u potpunosti beogradski parking sektor, a da ga za uzvrat modernizuje i izgradi javne garaže.

Od velikih ambicija nije ostalo ništa. Sve je završeno na kupovini desetak Tojotinih vozila "pauk" a Beograd i njegovi poreski obveznici upali su u dug zbog odustanka od posla tokom 1995. godine. 

Najgore je tek bilo na vidiku. Naime, ova izraelska kompanija uzela je 17 miliona maraka kredita od Dafiment banke za realizaciju samog projekta, ali ga nikada nije vratila!

Tako su građani oštećeni dvostruko.

 

 

 

 

Stabilno nepomični

 

 Sudovi su pretrpani zahtevima za obeštećenje koja čekaju da budu naplaćena iz budžeta. Čak i pojedinci iz sadašnje vlasti obeštećuju ili planiraju da sebe namire takođe iz budžeta. Vladini optimisti bliski budžetu imaju običaj da sebe obeštećuju upravo iz takozvane državne blagajne, pa je na taj način proteklih godina "zahvaćeno" najmanje desetak milijardi dinara! Praktično, zemljoradnici, trgovci i svi drugi koji nešto privređuju, plaćali su porez državi samo da bi se obeštećivale žrtve svih srpskih vlada, počev od vlade Zorana Živkovića, koja je u jednom trenutku uobrazila da je španska inkvizicija sa legitimnom misijom i shodno tome svim ovlaštenjima, pa sve do današnje vlade Tadić-Cvetković koja sebe vidi kao kip slobode u Njujorku: ne miče se ali izgleda stabilno.

 

 

 

 

Ko će sad da napumpa 200 miliona evra?

 

Otkad je počela privatizacija, razna obeštećenja trajno vise nad ovom državom. Ogromna šteta je, na primer, moguća od tužbe koju je hrvatska naftna kompanija INA podnela protiv Beopetrola. Pošto je Beopetrol nastao od pumpi INA u Srbiji koje su se otcepile od centrale, Hrvatska traži povraćaj imovine. Beopetrol je, međutim, pre više od dve godine država prodala Lukoilu za više od 200 miliona evra, pare su otišle u državnu kasu, ubrzo potrošene, a ukoliko INA dobije spor, očekuje se da dobrano isprazni budžet, koji će dugo puniti srpski poreski obveznici, od kojih većina nikada nije sipala ni kap benzina na nekoj od Beopetrolovih pumpi.

 

 

 

 

Da je Dinkiću još jedan Bogoljub...

 

Pre nego će Bogoljub Karić nestati iz Srbije, država (Dinkić-Đelić) je njegovoj imperiji odredila porez na ekstraprofit od preko 20 miliona evra, koji je izgleda platila - sama sebi! Karić je nakon toga tužio državu, doneta je presuda u njegovu korist, pa je uz vraćanje ekstraprofita od 1,8 milijardi dinara isplaćena i kamata od 600 miliona. Na ovom poslu Karić je vrlo dobro zaradio, pogotovo što je umesto Astra banke, kojoj je ekstraprofit razrezan, to platio Mobtel, kao povezana firma. Da li je novac kasnije vraćen Mobtelu, nije poznato, ali je interesantno da je država sama sebi platila Karićev ekstraprofit, s obzirom na to da je ona, po svemu sudeći, bila većinski vlasnik ovog mobilnog operatera!

 

 

 

 

Štetočine nema ko da kazni

 

Unutrašnja opstrukcija kod velikih projekata poput izgradnje autoputa Horgoš-Požega i rat između Velimira Ilića, s jedne, i Mlađana Dinkića potpomognutog vojvođanskim političarima Bojanom Kostrešom i Nenadom Čankom, sa druge strane, ali i mnoge druge i vrlo slične afere doprinele su da strani investitori izbegavaju Srbiju. Na taj način su izgubljene desetine i stotine milijardi dolara i evra, ali i najmanje jedna decenija prosperiteta. Potom je došlo do toga da takozvani demokratski blok napadne ponašanje ruskih kompanija da "koriste unutrašnje nejedinstvo" kako bi u Srbiji kupovale što jeftinije.

Prema tumačenju jednog, sada već bivšeg stranog savetnika u Vladi Srbije, ruske kompanije u Srbiji ponašaju se potpuno u skladu sa tržišnim načelima i smešno je očekivati da se ti isti Rusi drže "patrijarhalnih načela" u zemlji koja je bila spremna da "američkim prijateljima" pokloni Železaru u Smederevu smatrajući da im pripada jer su podržali ovdašnje demokratske promene.

Problem srpske političke i privredne elite je što ne meri svoj odnos istim merilom prema svima. Jedna velika svetska sila hoće i može joj se da ima istu tržišnu slobodu kao i druga velika sila. Svojim nepoštenim odnosom prema nekim od najznačajnijih, pa i onim najznačajnijim investitorima, najveći deo srpske političke elite doveo je i narod državu do jedne nove vrste ekonomske izolacije. Velika je sreća u ovim okolnostima što se makar ruske kompanije i ruska politika ponašaju savršeno racionalno u odnosu na neuravnoteženu Srbiju.

Pre svega, ne zloupotrebljavaju stanje u kome se naša zemlja nalazi, kao što to rado čine pojedine ekonomske sile iz "zajednice naroda", ili kako jedan ugledni ekonomista iz regiona kaže: "Rusi su isuviše veliki igrači da bi bilo šta iskamčili ili izmešetarili na konto trenutne situacije. Oni su globalni igrači i važno im je kako će se postaviti prema zemljama Evropske unije, kao i prema Zapadu..."

 

 

 

Martinov Las Vegas

 

U julu 2005. objavljeno je da su tačni natpisi austrijske štampe o pregovorima koje Vlada vodi sa biznismenom Martinom Šlafom o prodaji državnog udela u kompaniji Mobtel. Pregovori sa Šlafom vođeni su tajno i pre završetka međunarodne arbitraže. Nije prošlo mnogo, a Šlafu je uzet posao sa Mobtelom, ali je on adekvatno obeštećen i njegovoj internacionalnoj kompaniji dato je ekskluzivno pravo da izgradi prvi kockarski raj na Balkanu, u centru Beograda, za 120 miliona evra. Te dve međusobno povezane afere vrede pola milijarde, a ukupna dobit do 2011. godine procenjena je na 10 milijardi evra!