Natrag

Užice

Užice

 

Rupe na šinjelu, rupe na putu, rupe u zakonu

 

Niske strasti na visokoj vlasti

 

Užice kao magarac dahće pod teretom istorije. Užičani su loši kriminalci, kriminal ih kao takav ne interesuje, niti bi se u njega upuštali. Nego se treba dohvatiti funkcija i vlasti. A na vlasti niske strasti

 

 

Miodrag Milojević

 

Jutarnjim vozom sa mnom u Užice stiže i poštar. Poštar nosi pismo akademika Ljubomira Simovića. Akademik je zabrinut za razvoj regiona koji propada i zbog toga što Zlatiborski okrug gubi četiri opštine - Nova Varoš, Sjenica, Priboj i Prijepolje.

- Podelom na pet regiona u prvi mah se, istina, ne stvara novi etnički region, ali se njome stvaraju uslovi za njegovo kasnije formiranje. Ako se u kriterijume na osnovu kojih se određuju granice statističkih regiona uvodi etnički princip, regioni, samim tim, prestaju da budu samo statistički. Uvođenjem etničkih kriterijuma stvara se mogućnost da se statistički regioni pretvore u administrativne, što opet stvara mogućnost da se regioni kasnije pretvore u nove autonomne pokrajine, a autonomne pokrajine u nove države.

 

Izolacija

 

Užičane dodatno uznemirava izjava turskog ministra inostranih poslova, koji je rekao: - Otomanska stoleća Balkana bila su uspešna priča koju sada treba obnoviti.

Akademik Simović kaže: - Za narode Balkana otomanska stoleća nisu ''uspešna priča'' nego stoleća ropstva i okupacije. I sve što liči na pokušaj obnove ''otomanskih stoleća'' na ovim prostorima izaziva najveću zabrinutost i otpor. Nije daleko od pameti da se ovakvim inicijativama stvaraju uslovi za reviziju novije srpske istorije.

Zar akademik Simović nije čuo da se ovo što on naslućuje kao mogućnost već realizuje, odnosno da su Boris Tadić i turski predsednik napravili dogovor o reviziji istorije, zajedničkom pisanju istorije ''kako bi se izbrisalo neprijateljstvo dvaju naroda'', po uzoru na Francusku i Nemačku čiji učenici uče zajedničku istoriju.

Ljubomir Simović: - Na rešavanje problema regionalizacije u Srbiji utiče i to što političke stranke u Srbiji, kad osvoje vlast, više misle kako da je zadrže, nego na to kako da je na dobro zemlje upotrebe.

Podelom na pet regiona i uklapanjem u glomazan i nefunkcionalan region kojim dominira Šumadija, zapadna Srbija se još više potiskuje i osuđuje na još veću izolaciju.

Tako se borba za pravu i efikasnu regionalizaciju, koja će u svim delovima zemlje omogućiti brži i ravnomerniji razvoj, pretvara u borbu za naklonost birača.

Lokalni čelnici nekih stranaka su odlučili da promene teren na kome se igra odigrava, i da poene koje gube na jednom, pokušaju da povrate na nekom drugom terenu. U nekom drugom sportu. I tako, umesto da zemlju brane od te i takve regionalizacije, u prvi plan isturaju zahtev da njihov grad postane centar regiona.

Odmah ću se, nije to teško, složiti sa svim tezama iz pisma Ljubomira Simovića. Osim u tonu pisma. Akademik se sadašnjim vlastodršcima obratio biranim rečima. Da li čovek sa takvim iskustvom i sa  toliko godina veruje da u vrhu vlasti ne sede kriminalci, koji vlast žele da upotrebe za dobro zemlje? Može li i sme li jedan akademik, čovek sa iskustvom i u godinama, biti toliko naivan?

 

Civilno

 

Šta hoće Užičani, to je teško reći. Teško je naći konfuzniji i neodlučniji narod. Mladi Užičanin krenuo na odsluženje vojnog roka. Krenuo je ali se predomislio. Odslužiće civilni vojni rok, kao budući doktor. Krenuo da odsluži civilni rok. Opet je odustao. Deda mu solunac. Deda se prevrće u grobu. Neće da bruka dedu civilnim služenjem vojnog roka. Napisao otvoreno pismo o civilnom služenju vojnog roka. Neko bi ga, zbog dilema koje ima, uputio psihijatru.

- Očigledno, vojska je počela da radi protiv sebe, protiv svog imena i ugleda - kaže mladi Užičanin koji se opredelio za civilno služenje vojnog roka.

Iako je protiv civilnog služenja vojnog roka, služiće civilno.

- Pradeda mi je bio solunac, deda je proveo 26 meseci na karauli u Makedoniji, otac časno služio JNA.

U neprilici je, kako da spere ljagu i odbrani obraz porodice u kojoj niko nije služio civilno. Kako? Neka služi redovno. Odlučio se za treću soluciju.

Zato, da ne bi brukao porodicu, neće služiti nikako.

- Mislio sam da ću časno odslužiti vojni rok, međutim, činjenice da se tamo nalaze ljudi protiv kojih se podnose krivične prijave i da takvi ljudi čine vojsku, nikoga ne motiviše da je služi. Moje mišljenje je da je sramota za vojsku što postoji civilno služenje vojnog roka, ali su ljudi prinuđeni da služe civilno jer nemaju izbor da ne služe vojsku uopšte.

Šta su mu radili u užičkom vojnom odseku? 

Potrebno je doneti uverenje da ne poseduje dozvolu za nošenje oružja, da nije registrovan kao vlasnik ili kolekcionar vatrenog i trofejnog oružja, uverenje da se ne bavi prodajom ili popravkom oružja i municije, uverenje da se protiv njega ne vodi krivični postupak, da nije gonjen i prekršajno osuđivan za nerede i tuče. Potrebno je uverenje Streljačkog kluba da nije član, uverenje Lovačkog udruženja iz Užica da nije član.

Potrebno je uverenje da u kući ne drži nikakvo, ni hladno oružje, jer šta nekome ko koristi hladno, smeta vatreno oružje?

A šta će se dogoditi ako se neko ko je služio civilni rok predomisli i odluči da postane lovac? Hoće li ga pozvati da služi vojsku u četrdesetoj godini?

- Potrebno je pored gomile drugih taksi uplatiti dve hiljade i šesto dinara Medicini rada za lekarski pregled. Šta će mu lekarski pregled kad ide na civilno služenje vojnog roka gde neće biti izložen većim naporima?

Zašto mladi Užičanin, budući lekar, da služi vojsku koja ga ničim nije zadužila, nego je izgubila Kosovo od NATO pakta u ratu protiv 19 najmoćnijih država sveta? 

- Imam potpuno pravo na svoj život, besmisleno je da nekome dajem osam meseci života. Sve ću ponuditi što je država od mene zahtevala, ali ću posle kao građanin odbiti jer imam slobodnu volju da odbijem. Koliko je regruta iz inostranstva oslobođeno služenja vojnog roka samo zato što su imali pare?

Poslednje je potpuno tačno, regrut je sada u pravu.

Čovek u Lovačkom udruženju mi je rekao da je besmisleno da mi izdaje potvrdu i naplaćuje taksu, a u Streljačkom udruženju su rekli da, pošto je protiv njih podneta jedna krivična prijava, više neće izdavati  nikakve potvrde.

Ne odgovara mu civilno, jer je to sramota za porodicu, ne odgovora mu redovno jer to je sramota za vojsku. Ne odgovara ni lekarski pregled, jer se plaća. Vojska sakuplja nepostojeće potvrde nepostojećih udruženja. Vojska posle tuži udruženja koja izdaju potvrde.

 

Skandal

 

Rupe na putu i rupe u zakonu.

Veza između sudija, advokata, veštaka... Proteza, krstača i štaka.

Savetovanje sudskih veštaka sa jedne i druge strane Drine, održano maja meseca na Zlatiboru, bilo je prilika da se malo pojede i popije. Zvanično, ''svrha savetovanja je bila upoznavanje sa pravilnostima i nepravilnostima sudskih veštaka i procena šteta u saobraćajaju koje mogu da se eliminiušu bez sudskih veštaka.''

Čitanje napisanih govora i referata uz jelo i piće. A onda je došlo do skandala. Pojavio se Zdravko Parendija, sudski veštak iz Užica.

Ugledni profesor Saobraćajnog fakulteta, Dragač, morao je da prizna da saobraćajne nesreće često veštače ljudi ekonomske ili medicinske struke.

Reč je o podobnim i poslušnim veštacimama, a ako su podobni struka nije bitna.

- Pojedini sudski veštaci, praktično su ljubimci sudija - izjavio je Parendija. Svaki sudija prakrično ima svog veštaka, ali u Užicu postoji saobraćajni veštak koji je ljubimac više sudija. Spona, dakle, postoji između tužilaca, sudija, veštaka i advokata - opet kaže Zdravko Parendija.

Naveo je nesreću na Kadinjači. Teretnjak je prešao na desnu kolovoznu traku 30 santimetara, a sudski vešak je napisao: da se kretao bliže desnoj kolovoznoj traci, ništa se ne bi dogodilo.

Sud u Užicu je oslobodio vozača kamiona jer se ništa ne bi dogodilo da se kamion kretao po propisu. Da se vozač golfa iz Užica nije rodio, ne bi ni došlo do udesa, komentariše veseli Parendija.

Sve presude sa smrtnim posledicama u Užicu, nameštene su presude - kategoričan je Zdravko Parendija.

Umesto da pobegnu ka Beogradu, profesori Saobraćajnog fakulteta samo slušaju i trepću očima.

- Ono što sudski veštak napiše, to je za sudiju zakon. Sudski veštak treba da bude nezavisan u radu. Sudski veštak sam punih 25 godina, bilo je pritisaka i to strašnih, mene niko nije uspeo da podmiti. Nudili su mi novac da se složim sa kolegama veštacima iz Novog Sada i Užica, ali sam odbio da okrivim vozača mercedesa iz Bajine bašte. Uradio sam adekvatan nalaz, napravio skicu koju je priznao Saobraćajni fakultet i presuda je pala.

Zdravko Parendija jedan je od dvojice sudskih veštaka u Užicu, onaj koji trenutno nema posla. Po sudskim kuloarima se priča da ga sudije, zato što je težak čovek, izbegavaju jer sa njim ne mogu da se dogovore. Ne mogu da se dogovore koga da okrive, ne mogu da se dogovoriti ni oko cene. Jednostavno, težak čovek.

Parendija, taj i dalje tera po svome: - Veštaci sa sudijama nemaju šta da se dogovaraju. Nema kompromisa oko pravde.

Perendija navodi da je reč o sprezi na relaciji Užice - Novi Sad. Radi objektivnosti veštačenja, Užičani po narudžbini veštače u Novom Sadu i obratno.

Ipak se okreće!

Saobraćajni fakultet je utvrdio da Miodrag Popov, novinar iz propagandnog štaba Slobodana Miloševića, nije kriv. Mada ga je sud u Vojvodini osudio na godinu dana za saobraćajku, zbog političke nepodobnosti.

- Imali smo slučaj u Čajetini gde je osuđen čovek koji nije doprineo saobraćajki. I ovog puta Saobraćajni fakultet je potrvrdio moj nalaz i taj čovek je oslobođen.

Postavlja se pitanje gde je bio do sada taj Zdravko Parendija, sudski veštak iz Užica sa dvadesetpetogodišnjim stažom? I ko je pustio Parendiju na Zlatibor, gde mu nije mesto?

Pustili su ga u Užicu, smatrajući ga za podobnog, što je Parendija oduvek i bio. Važio je za čoveka koji ume da ćuti.

 Parendiju je očigledno, ako nije popio neku čačicu više, ohrabrilo prisustvo dvojice profesora beogradskog Saobraćajnog fakulteta koji su kritički govorili o presudama u saobraćaju. Kad mogu profesori, zašto ne bi mogao i on - razmišljao je Parendija, koji je navodio brojne primere iz prakse. Profesori su iz Beograda, samim tim oni su bolje upućeni; možda je stigao politički nalog da neki sudski moćnik iz Užica zglajzne sa položaja.

Parendija je, takođe, ohrabren činjenicom da je u lokalnom obračunu sudija jedan od bosova užičke pravosudne mafije pao na reizboru sudija. Parendiji je pao kamen sa srca pa je otvorio dušu.

Između redova konfuznog novinskog teksta, takvi su svi novinski tekstovi u Užicu, se može pročitati da je njegov konkurent, onaj što prihvata ''blanko zapisnike sa uviđaja saobraćajne nesreće'', ogovarao i nipodaštavao Parediju kao veštaka.

Parendija, gde su ti pare? - pita žena Zdravka Parendiju.

- Nekima su novac i titula opsesija i otuda nepravedne presude - rekao je Parendija. Parendija je rekao: sve saobraćajke sa smrtnim ishodom u Užicu, Kosjeriću, Bajinoj Bašti su nameštene! Svaka, svaka bez izuzetka!

 

Klanovi

 

U Užicu sam, u gradskoj vrevi glavne ulice. Preko ulice, sa raznih strana stižu glasovi. Stalno čujem ''zemljače, zemljače.'' Zemljače i zemo. Zemljače, tako i mene oslovljavaju konobari u kafani. Rade klanovi. U Užicu pravdu dele klanovi. Jedan klan - to je klan zemljaka.

Drugi razlog korupcije je mentalitet, vrlo sličan crnogorskom, rodbinske i plemenske veze. Treći razlog je fetišizam vlasti.

- Parendija, tebe neće para. Para vrti gde burgija neće.

Rupe na kaputu, rupe na putu, rupe u zakonu.

Milijan Popović iz sela kod Užičke Požege, čitao je kako se na Zlatiboru žali Zdravko Parendija.

Milijan Popović se 1. juna 2006. godine imao udes. Milijan se, na putu za nekakvu proslavu, sudario sa policajcem. Dobio je tešku povredu karlične kosti, razbijeno staklo prerezalo je arteriju Milijanove supruge, koja je ubrzo preminula.

Ali treba sedeti u kafani, u užičkoj kafani, i čitati članak o Milijanu Popoviću. Kako pišu užički novinari. Staklo prerezalo arteriju, pišu kao da je zaklana kokoška.

Sudski veštak se uhvatio za rupu. Na Milijanovoj kolovoznoj traci nalazila se rupa prečnika 60 centimatara, veštak je od te rupe napravio, nacrtao, izmislio veliku rupu prečnika 160 santimetara. Na drugoj traci stajale su četiri takve rupe a da nijedna nije bila ucrtana u skicu.

Zahtev odbrane da se izvrši rekonstrukcija na licu mesta Opštinski sud iz Požege nije prihvatio, zato što veruje veštaku iz Užica.

Policija ne oskudeva u asfaltu. Odmah su asfaltirane četiri rupe na strani policajca da policajac ne bi odgovarao.

Milijan priča: - Pošto sam zaposlen u Preduzeću za puteve u Požegi, posedujem radne naloge kog datuma su tačno te rupe krpljene. Imam imena radnika koji su radili na krpljenju rupa i najmanje još 50 svedoka da su rupe postojale na desnoj strani od vozača, koji se kretao iz suprotnog pravca.

Milijan je osuđen na dve godine zatvora uslovno, oduzeta mu je vozačka dozvola na devet meseci. Policajac koji je izazvao udes oslobođen je krivice, na suđenju se nije pojavio ni u ulozi svedoka.

U bolnici je alkotestom utvrđeno da Milijan nije imao alkohola u krvi, usmeno je utvrđeno da policajac nije bio pijan, alkotest policajcu izvršen je nakon više od mesec dana, toliko mu je trebalo da se otrezni. Ili je alkotestiran neki drugi policajac.

Postavlja se pitanje kako se Milijan uopšte usudio da izađe u javnost.? Gde je bio do sada? Ko bi pustio  Milijana u novine da nije rešeno i odlučeno da neko važan iz užičkog pravosuđa padne.

Dobro je prošao Milijan. Policajac je dobar čovek. Nije tražio otkaz za Milijana u Preduzeću za puteve. Mogao je to lako izdejstvovati, preko direktora.

Veštačenje užičkih veštaka trajala je osam meseci, iako u uobičajenim okolnostima traje nekoliko dana.. Osam meseci je trajalo crtanje, dogovaranje sudija, advokata i veštaka kako da se policajac izvuče.

Arteriju prerezalo staklo - policajac nije kriv. Nije on staklorezac već policajac.

Na seoskom groblju Milijan sahranio suprugu. Došlo mu da plati sudske troškove, trideset hiljada i nešto.

Obilazio je rupu. Supruga mu završila u grobu.

Tako ti je kad si Srbin i Užičanin. Kad nisi policajac, nego Srbin i pravoslavac. I zoveš se Milijan.

Rupe na putevima, rupe u zakonu, rupu u zemlji pokrila trava.

 

Košmar

 

Užice u košmaru istorije. Užice između Andrije Mirkovića i Krcuna. Ko je je taj Andrija Mirković?

Užice kao magarac dahće pod teretom istorije. Užičani su loši kriminalci, kriminal ih, kao takav, ne interesuje, niti bi se upuštali. Nego se treba dohvatiti funkcija i vlasti. A na vlasti nema kriminala.

Profesori užičkih srednjih škola rade po programu. Preskoče nekoliko važnih lekcija, posle organizuju dopunsku nastavu, privatne časove za sve učenike, uključujući i odlikaše. Nalazim se ispred užičke Ekonomske škole. Na ulici česma, pršti bela voda. Treba da stanem mirno: - U ovoj zgradi formirana je 5. 11. 1941. slovenačka partizanska četa ''Ivan Cankar'' koja je kovala neraskidivo bratstvo sa ostalim narodima Jugoslavije. Zatim sledi isti tekst i na slovenačkom.

Užice je grad istorije. Ima i za prodaju. Imaju za sebe i za Slovence. Shvatam i ponosan sam - slovenački mališani danas uče o Užicu, o četi ''Ivan Cankar'', slave svoje rodoljube.

Ko zna, možda uspomenu na Slovence čuvaju samo Užičani, čuvari revolucionarnih tekovina.

Trebalo je ni manje ni više nego 65 godina da Užičani skupe hrabrosti i sete se Andrije Mirkovića, predsednika opštine, streljanog od komunista, koji će možda biti i rehabilitovan. Užičani pamte istinu, važno je znanje, važnije je imanje.

Brojni Užičani danas se sećaju. Vladimir Prohorov, profesor: - Osetio sam ljudsku potrebu da svedočim o toj uglednoj užičkoj porodici. Moj otac je pitao Mirkovića, zar se nije negde sklonio? Sklonio se u jedno selo kod Valjeva. U Valjevu je potražio Slobodana Penezića Krcuna, znajući šta je učinio za njegovu porodicu. Krcun mu je garantovao bezbednost. I pored obećanja da je u u Užicu bezbedan, Andrija je posle četiri dana likvidiran. Dželat Laki je bio moj komšija i dobro sam ga poznavao kao i njegove. Pored njega poznavao sam i Midžanu i Belog Pukovnika, likvidatore. Zanimljivo je da su sva trojica pali u neki duševni mrak i alkohol i da su ih se stideli čak i njihovi naredbodavci.

Dragoslav Martinović Kinta, penzioner iz Užica: - Andrija Mirković je izdejstvovao da našu porodicu puste iz zatvora. Poznato nam je da su likvidacije vršili u Uremovačkom potoku, kod Kožare, Laki, Duško J. i još neki izvršioci.

Milan Marković, penzioner iz Užica: - Pročitao sam feljton i obradovao se kao malo dete, kad je došlo vreme da se dozna prava istina o ljudima koji su mnogo pomogli Užicu i Užičanima.

- Upućujemo otvoren predlog rukovodstvu opštine Užice da preduzme mere za realizaciju predloga građana za posmrtnu rehabilitaciju gospodina Andrije Mirkovića, za postavljanje njegove fotografije u holu opštine, za vraćanje nacionalizovane imovine potomcima, za davanje jednoj od ulica u Užicu imena Andrije Mirkovića, za prenošenje posmrtnih ostataka u porodičnu grobnicu, kao i drugih nevino stradalih građana.

Priča o zetu Andrije Mirkovića, Lautneru, koji je kao instruktor jedriličara došao na Zlatibor. Nada Mirković je, bez znanja porodice, pobegla za Maribor, Lautneru.

Užičani danas u isto vreme plaču za Andrijom Mirkovićem, kroz priče o nekoliko stotina svedoka, ali se ne odriču ni Krcuna. Hvale u isto vreme i dželata i ubicu. Andrija je spasavao, Krcun je sagradio valjaonicu bakra u Sevojnu.

Sve zavisi od neke buduće vlasti. Užičani su zarad neke dobrobiti koja bi zadesila užički okrug spremni da danima pričaju uz suze o Andriji Marinkoviću. Kao što su, zarad veće koristi, spremni da o Andriji Mirkoviću ćute narednih 65 godina. Rekao im je i Krcun, bio je u Leskovcu, video je kako Leskovčani rade, dok su u Užicu svi žele da rukovode.

Za rukovodeća radna mesta spremaju se svi. Sve o Andriji Mirkoviću, o leševima i jaruga ima u knjizi Ljubomira Simovića ''Užice s vranama'', ali knjiga je u Užicu nezvanično zabranjena.

 

 

 

 

Rokada

 

Jedini užički štrajk, trajao od februara do juna, okončan je bez rezultata. Štrajkovali radnici privrednog društva ''24 septembar'', Užice. Preduzeće posluje u sastavu EPS-a, problem je što je sedište firme iz Užica prebačeno u Kraljevo. Posao dobijaju elektromonteri iz Kraljeva, Užičani su ostali bez hleba, platu nisu primili jedanaest meseci. - Kraljevu je važnije dvesta montera iz kraljevačkog okruga nego hiljadu radnika iz Užica, Bajine Bašte. Snalazimo se sami, radimo, tražimo poslove u okolini Užica, Obrenovca, ali to su mahom mali poslovi, izjavio je Radojko Vidić, predsednik Štrajkačkog odbora, koji preti da će aktivirati štrajk.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane