Natrag

Amerika

Amerika

 

Smrtna kazna: Za ili protiv

 

Mrtvog samo Bog može da oživi

 

 

    Amerika ne odustaje od smrtne kazne u svom zakonodavstvu, iako se njene organizacije za ljudska prava u drugim zemljama uspešno bore za njeno ukidanje. Konzervativci u Sjedinjenim Državama bore se za pravo na život nerođenog deteta i protiv abortusa, smatraju da je eutanazija zločin, ali su isto tako glasni u stremljenjima da počinioce najtežih krivičnih dela bez milosti treba ubijati

 

 

Piše: Marko Vasić

dopisnik iz Amerike

 

Da bi sačuvali privid humanosti, Amerikanci stalno uvode nove načine izvršenja smrtne kazne kako bi žrtva manje patila. Kao da smrt sama po sebi nije dovoljna patnja? Poslednja inovacija je smrtonosna injekcija kojom se osuđenik prvo uspava, zatim mu se zaustavlja rad srca i pluća. Smrt nastupa brzo i, veruje se, bez bolova i agonije. Da li je sve baš tako?

  

Metodi egzekucije

 

Početkom sedamdesetih je u Sjedinjenim Državama došlo do privremene obustave izvršenja smrtnih kazni jer je Vrhovni sud želeo da proveri njenu ustavnost. Da li država ima pravo da ubija svoje podanike? Tesna većina sudija je smatrala da ona to sme da čini i 1976. je ponovo dozvoljeno pravosudno ubijanje.

Ako bude izvršena smrtna kazna streljanjem nad Ronijem Li Gardnerom, on će biti treći osuđenik koji je od ponovnog uvođenja smrtne kazne, na ovaj način egzekutiran.

Streljanje je doskoro bilo omiljena metoda u saveznoj državi Juti, odakle je Gardner. Za poslednjih 160 godina od 49 osuđenika na smrt, njih 40 je umrlo pod kišom kuršuma. Poslednji put je na ovakav način smrtna kazna izvršena 1996. godine.

Edvard Natanijel Bel je 103. egzekutirani osuđenik u Virdžiniji od ponovnog uvođenja smrtne kazne 1976. godine. Po broju izvršenih smrtnih kazni ispred ove savezne države na istočnoj obali jedino je Teksas, jedna od najkonzervativnijih saveznih država američkog zapada. Strogost krivičnih veća tako ne može da bude pripisana samo određenom geografskom položaju - u celoj Americi velika većina građana je za smrtnu kaznu.

U svim saveznim državama, osim u Juti, zabranjeno je izvršenje smrtne kazne streljanjem. Doskora je egzekucija vršena na električnoj stolici koja je potisnula gasnu komoru, omiljeni metod početkom dvadesetog veka.

Savezna država Juta na zapadu SAD, jedna je od poslednjih koja je kao način izvršenja smrtne kazne uvela injekciju. Od 2004. ovo je jedini način egzekucije i u ovoj državi. Roni Li Gardner je, međutim, na smrt osuđen još pre dve decenije, po zakonu koji je onda predviđao streljanje. Zbog toga je početkom juna ponovo izveden pred sudiju kako bi se formalno promenila izreka presude i odredilo da osuđeni ima da umre ubrizgavanjem injekcije. Gardner je ovo odbio i zahtevao da se presuda izvrši onako kako je pre dvadeset godina odlučeno.

Prilikom streljanja osuđenik se vezuje za metalnu stolicu pričvršćenu za zemlju iza koje su poslagani džakovi peska kako bi se sprečilo rikošetiranje. Ispod stolice je metalna posuda u kojoj se skuplja krv žrtve. Osuđenom se stavlja crni džak preko glave, a na grudi, tamo gde je srce, prikačinje se bela meta. Kaznu izvodi streljački stroj od pet osoba.

  

Slučaj Brum

 

U prošlosti se dešavalo da i posle prvog plotuna osuđenik daje znake života, pa je cela procedura ponavljana. Zbog toga se ovaj metod smatra nehumanim. Zašto je, onda, Gardner ipak odlučio da bude streljan, a ne uspavan do smrti?

Krajem prošle godine trebalo je ubrizgavanjem smrtonosne mešavine da bude usmrćen osuđenik Robert Brum iz savezne države Ohajo. Tačno u 14 časova 15. septembra 2009. ovaj pedesettrogodišnji crnac je vezan za krevet u ćeliji smrti, čime je počela završna faza egzekucije. Medicinska sestra i tehničar jedino je još trebalo da u njegove vene zabodu igle kojima će smrtonosna mikstura da bude upumpana u krvotok.

Umesto klinički čistog umiranja nastala je tročasovna tortura, jer medicinari nisu uspevali da nađu vene dovoljno čvrste da izdrže ubistvenu infuziju. Brum je ozbiljno krvario iz mnogobrojnih sitnih rana i jaukao je od bolova svaki put kada su sestra i tehničar sve dublje zabijali igle pokušavajući da nađu podoban krvni sud.

I sam Brum im je pomagao u želji da prekine ovu agoniju, pa je u jednom trenutku sam sebi vezao ruku kako bi procedura što pre bila završena. "Iznervirao sam se i zapomagao da prestanu sa mučenjem", ispričao je kasnije Brum agenciji AFP. Osoblje, međutim, nije odustajalo, zabadajući igle u nekim momentima do kostiju nesrećnog osuđenika. Ukupno 18 uboda je Brum morao da istrpi.

Na kraju, pošto je osuđenik već izgubio svest, uprava zatvora u Luksvilu je naložila prekid izvršenja. Izmrcvarenom Brumu straža je donela kafu i cigarete, a zatim ga vratila u njegovu ćeliju. Guverner države Ohajo je posle ovoga privremeno suspendovao dalja izvršenja smrtnih kazni dok se ceo slučaj ne ispita i ne otkriju uzroci ovog neviđenog maltretiranja čoveka osuđenog na smrt, ali ne i na mučenje.

  

Dugotrajna agonija

 

Ovaj prekid izvršenja smrtne kaze u Ohaju produžio je život Lorensu Rejnoldsu, čija je egzekucija bila zakazana nedelju dana posle Brumove. Njegovi advokati su čak podneli i tužbu protiv države tražeći da njihov klijent bude pošteđen ovakvog mučenja. Tužba je odbačena, a guverner je ponovo odobrio izvršenje smrtne kazne injekcijom.

Rejnoldsova egzekucija je bila planirana za kraj maja ove godine, ali je on uoči nje progutao veći broj tableta za spavanje koje je uspeo da prošvercuje pored straže. Zaposleni su ga ujutro zatekli u besvesnom stanju i prebacili u bolnicu gde su lekari uspeli da ga povrate. Nedelju dana je trajalo Rejnoldsovo lečenje, a zatim, pošto su ga lekari proglasili zdravim i svesnim, odveden je u komoru smrti i egzekutiran.

I kada sve prolazi bez problema, smrtna kazna je mučenje za osuđenika. U Americi osuđenici dosta unapred znaju za termin kada je predviđeno njihovo ubijanje. Ovo se čini kako bi oni mogli da pokušaju vanrednim pravnim sredstvima da odlože ili čak ukinu izvršenje, ali se pretvara u dugotrajnu agoniju.

Poslednji sati su prožeti još nekom tankom nadom da će guverner ili sudija pokazati milost, ali sve prestaje onog trenutka kada službenici otključaju vrata ćelije da bi osuđenika poveli u njegovu poslednju šetnju - onu do gubilišta.

Edvarda Natanijela Bela u zatvoru Džaret, savezna država Virdžinija, prošle godine je šest stražara jedva savladalo i odvuklo u komoru smrti. Bel je pravosnažno osuđen na smrt zbog ubistva. Sud je smatrao kao dokazano da je Bel ubio policajca Rikija Timbruka iz osvete zbog jednog ranijeg hapšenja. Bel je sve vreme tvrdio da je nevin.

I njegove poslednje reči bile su upućene porodici ubijenog: "Ubijate pogrešnog, jednog dana ćete uvideti istinu. U mojoj smrti nema nikakve pravde."

Belov advokat, Džejms Konel, koji je prisustvovao egzekuciji, posle toga je izjavio: "Ovaj sistem ne dozvoljava ispravku greške."

Nepopravljivost počinjene greške jedna je od najvećih zamerki koju iznose protivnici ovakve vrste kažnjavanja. Mrtvog samo Bog može da oživi, a ljudi ionako nikada ne mogu da budu sigurni da znaju punu istinu. Ni višestepena provera izrečene presude nije dovoljna garancija da je osuđeni zaista kriv i to u stepenu koji dozvoljava smrtnu kaznu.

 

 

            

 

 

Na smrt

 

Od 50 saveznih država u 38 je predviđena smrtna kazna, a u čak 19 njih do marta 2005. bila je moguća egzekucija i osuđenika koji su u trenutku izvršenja krivičnog dela bili maloletni. Vrhovni sud je tek 1988. zabranio izricanje smrtne kazne počiniocima mlađim od 16 godina.

Tesnom većinom Vrhovni sud je marta 2005. izricanje smrtne kazne maloletnicima i duševno poremećenim osobama proglasio suprotnim Osmom amandmanu američkog ustava, kojim je zabranjeno neproporcionalno teško kažnjavanje počinilaca krivičnih dela. Vrhovni sud je tom prilikom ubijanje maloletnika i duševno zaaostalih doslovno nazvao "stravičnom i neprimerenom kaznom".

Po jednoj studiji, učešće crnaca u broju osuđenih na najtežu kaznu iznosi 42 odsto, dok je njihovo učešće u broju stanovnika 13 odsto. U pojedinim slučajevima, kako tvrde istraživači, izvesnu ulogu je igralo i rasno predubeđenje porotnika i sudija.

  

  

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane