Natrag

Polemika

Polemika

 

Akademik Vajgand: Albanci nisu ni autohtoni niti Iliri

 

Rešavanje jezičkih rebusa

 

Nemac, akademik prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860 - 1930), lingvista i balkanolog, posebno poznat kao istraživač rumunskog i aromunskog (vlaškog) jezika, zauzeo se i studiranjem ostalih jezika Jugoistočne Evrope, naročito albanskog i bugarskog, za šta je preduzeo i putovanja u te zemlje da se na licu mesta upozna sa fenomenima i istinom. Zajedničke elemente ovih jezika povezao je sa jednim zajedničkim "tračanskim" supstratom. On je glavni predstavnik teze da albanski jezik ne potiče od ilirskog, već od tračanskog, iako su o neilirskom poreklu albanskog jezika i samih Albanaca, govorili, pisali i dokazivali i drugi naučnici

 

Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ

 

 

Akademik, profesor dr Gustav Vajgand je u svojoj studiji Jesu li Albanci sledbenici Ilira ili Tračana? izneo 12 argumenata u prilog njegovom pretendovanju da Albanci nisu autohtoni, ni Iliri. Citiram ih sažeto:

 

Latinski toponimi Albanije nemaju onaj fonetski oblik koji bi trebalo da imaju, da su Albanci živeli stalno na njihovim današnjim oblastima. Oni imaju oblik starog dalmatskog jezika.

 

Dalmati su bili ilirsko pleme, rasprostranjeni na obali Jadranskog mora, gde je današnja Dalmacija, i u unutrašnjosti Hrvatske, delimično i u Bosni, Hercegovini. Dalmatija se u ta vremena prostirala ne samo na pomenutom postoru već i u Crnogorskom primorju, sve do reke Drima u Albaniji, pa i nešto ispod nje.

Mislim da je pravilnije i praktičnije da se to ilirsko pleme nazove ovako, Dalmati, i tadašnja njihova teritorija Dalmatija, a jezik dalmatski, da bismo ih razlikovali na ovaj način od današnjih Dalmatinaca, današnje Dalmacije i današnjeg dalmatinskog izgovora južnoslovenskog (hrvatskog) jezika. Akademik Vajgand ne pravi razliku: on i Dalmate-Ilire i Dalmatince-Slovene naziva Dalmatima, mada ova dva naroda i njihove jezike razlikuje sasvim dobro.

Napominjem da je poslednji čovek, Udina Burbur, koji je govorio dalmatski jezik, umro nešto pre stotinu godina, 1887, na ostrvu Vela. Dalmatski jezik, kako su to konstatovali i austrougarski naučnici, koji su zabeležili jezik Udina Burbura, nije bio slovenski. To je bio romanizirani ilirski jezik. Sigurno je da su Dalmati, pre njihovog romaniziranja, govorili ilirskim, moguće i do kraja II veka nove ere, ako ne i u trećem. Taj svoj ilirski jezik oni nisu stigli i da zabeleže, da ga pišu, tako da danas nemamo nijednu reč napisanu na ilirskom jeziku, ali su posredstvom latinskog jezika sačuvane i mnoge ilirske reči, posebno toponimi, na bazi kojih možemo suditi o njihovom jeziku.

 

" Lingvisti, neke toponime Ilirije hteli bi da objasne posredstvom albanskog jezika, sa ciljem da dokažu da je ova zemlja bila mesto odakle su izašli Albanci", piše Vajgand. "Ovako je reč DALMATIA i DELMATIA, kažu oni, mesto ovaca, pošto se "ovca" na albanskom jeziku kaže "delme". U ovom slučaju, da bi se verovalo ovoj etimologiji, sufiks -at treba da bude ilirski. Zna se da poreklo tog sufiksa nije nimalo albanski, jer je ušao u ovaj jezik u kasna vremena kao jedan uznajmljen sufiks iz latinskog jezika, kako ga nalazimo kod reči Malinati, Pulati, Kastrati, Bushati i dr. Tada, istim tim pravom, treba da računamo ovde i reči Dalminium, Delminium, slovenski Dlbmno, srb. Dumno. Ali nijedan od gradova starine, koji su sačuvali njihova stara imena, a koji se nalaze na zemljištu gdje se danas prostire albanski jezik, kao Skodra, Lissos, Ulkinion, Epikaria, Sarda, Aulon, ne može da izađe iz albanskog jezika, utoliko manje i imena reka Aous, Genusus, Apsus, Matia, Drilon...

Da se Albanija na severu Škumbina romanizirala, ovo vidimo kod imena mesta na latinskom jeziku, koja su se sačuvala do danas i nemaju ni oblik prostih albanskih reči, ni rumunskih, već imaju oblik starog dalmatskog jezika, koji je prestao da se dalje razvija zbog dolaska Slovena".

 

Ovde akademik Vajgand iznosi za primer nekoliko toponima, kao Petrosa (jedno mesto-ruševina u blizini Tirane), Valbona (jedna transverzalna dubrava Drima), Domni (jedno selo blizu grada Shkoder-Skadar), Patosa (u Malakastri), Surella (u okolini Tirane), Kupra, Oblika i dr. Etimologiju ovih toponima Vajgand ne izvodi iz albanskog jezika ni iz rumunskog, već iz dalmatskog.

I imena planina Dormitor i Visitor, Vajgand ne izvodi iz rumunskog jezika (kako su verovali Rumuni), već iz dalmatskog.

Mislim da akademik Vajgand ima potpuno pravo. Dodajem ovo: ni najobičnije latinske reči u albanskom jeziku nemaju onaj fonetski oblik koji bi trebalo da imaju, kad bi Albanci bili genetski sledbenici Ilira, naročito da su i meštani, ili autohtoni, kako to oni pretenduju, a ne došljaci. Ovo nam tvrdi i albanski akademik prof. dr Ećrem Čabej.

Znači, latinske reči Albanci nisu uzeli direktno od Rimljana, već posredstvom jednog drugog jezika. A to, sa druge strane, znači da Albanci nisu nikada ni bili u direktnom dodiru sa Rimljanima, što opet znači da Albanci nisu bili u oblastima gde su danas, kada su tu bili Rimljani. A  I l i r i  s u  b i l i. Onda? Zar ovo ne znači da Albanci nisu ni autohtoni, ni Iliri?!

Pomorska i ribarska terminologija albanskog jezika je stranog porekla, grčkog, venecijanskog, slovenskog ili turskog, ili je sasvim nova.

 

Kako se sigurno zna, Iliri su bili jedan narod koji se bavio pomorstvom i ribarenjem. Prema tome treba da su imali i bogatu pomorsko-ribarsku terminologiju. Da su Albanci potomci Ilira i da su živeli na obalama Jadranskog i Jonskog mora, bavili bi se pomorstvom i ribarenjem, kao i svi drugi primorski narodi, pa bi imali i svoju pomorsko-ribarsku terminologiju, ili nasleđenu od svojih pradedova Ilira.

 

" Kad sam za izvesno vreme boravio u Durrës (Drač) godine 1910", piše Vajgand, "saznah da je turska vlada preselila tu ribare Anadolije da bi naučili Albance u poslovima ribarenja, jer meštani (Albanci) ne razumevahu ništa od ovog posla, dokaz ovaj koji svedoči da oni, Albanci, treba da su došli tu iz unutrašnjih oblasti, udaljenih od mora. A zna se da je Durrës od pamtiveka bio pomorska luka... U Elbasanu, koji se nalazi pored reke Škumbini, pun riba, pitao sam da nađem albanska imena riba, ali uzalud, jer sve ribe imađahu tuđa imena; samo reč pendkuq čuh, ali ovo je jedna nova albanska reč.

Reči plovidbe kao gjemi, anije, lundra, lopatë, vel, timon, direk i dr. su tuđe, a ne albanske...

Da su Albanci bili sledbenici Ilira i da su živeli uvek u Iliriji, pa i da su potisnuti na neki način sa obala mora od Romana i Grka, ništa drugo nego neke od najobičnijih reči plovidbe i riba, pokazale bi njihov prvi indogermanski koren, što se u albanskom jeziku ne zbiva. I opšte ime peshk  jednako "riba" je sa latinskim korenom".

 

Dodajem da Albanci dan-danas ne znaju ni upotrebu riba, izuzev onih koji su to u poslednje vreme naučili, živeći pored mora. U unutrašnjosti, po selima, posebno na Kosovu i Metohiji, u Zapadnoj Makedoniji, skoro niko od njih ne upotrebljava u svojoj kuhinji ribu.

I ovde se slažem sa Vajgandom. Albanska pomorsko-ribarska terminologija je sasvim tuđa. A ovo znači da su Albanci došli u kontakt sa morem relativno kasno. Ovo nam najbolje dokazuje REČNIK ULCINJSKOG IZGOVORA, gde sam sakupio sve albanske reči pomorske i ribarske terminologije tog grada, koji se od samih Albanaca smatra kao glavni centar "njihovog" pomorstva i ribarenja. Kako možete videti iz tog REČNIKA, albanska pomorska i ribarska terminologija je strana, uzajmljena od Italijana-Venecijanaca, Slovena, Turaka i Grka. Štaviše i apelativ levrek - jednako "brancin", koji je grčki, uzajmili su ga od Turaka. Pa i apelativ lima jednako "luka", koji je isto tako grčki, dospeo im je preko turskog jezika. Nedostatak pomorske i ribarske terminologije svedoči da Albanci nisu sledbenici Ilira i da su na teritoriji gde danas žive, na obalu Jadrana i Jonskog mora stigli kasno, pošto su Iliri nestali kao zaseban narod.

 

Nedostatak tragova starog dalmatskog uticaja i prisustvo italijanskog uticaja, sledstveno venecijanskog, svedoči da su se pradedovi Albanca instalirali relativno kasno na obalama Jadrana.

 

Već se zna da se sva morska obala Ilirije romanizirala i da su Dalmati bili ilirsko pleme koje se romaniziralo. Tada, ako su Albanci sledbenici Ilira, treba da latinske reči albanskog jezika, iz vremena kad se dalmatski jezik latinizirao, imaju karakter starog dalmatskog jezika. Od ovoga nema ništa u albanskom jeziku. Akademik Vajgand donosi kao primer nekoliko latinskih reči, koje su ušle u albanski i dalmatski jezik i razvile su se paralelno i nezavisno.

I ovde akademik Vajgand ima pravo. Da su Albanci meštani, štaviše autohtoni, a naročito da su i genealoški sledbenici Ilira, stari dalmatski jezik treba da je vršio svoj uticaj na albanski jezik pre i više od ma kojeg drugog jezika.

Nedostatak ovog uticaja svedoči da Albanci nisu ni autohtoni ni genealoški sledbenici Ilira.

 

U albanskom jeziku ima reči tračanskog porekla.

 

Ovdje Vajgand navodi neke tračanske reči, koje spominju starogrčki pisci, i upoređuje ih sa albanskim rečima, kojima se približavaju po formi i semantici. Tako spominje modhullë (rumunski mazare), man (uporedi mantia kod Tračana), amalusta (" kamomil "), koje upoređuje sa albanskim rečima modhullë, mand i i ambël/i ëmbël. Ovu poslednju daje sa rezervom.

Ovde se ne slažem sa Vajgandom.

Reči tračanskog porekla u albanskom jeziku ne svedoče o tračanskom poreklu Albanaca, pa ni njihov zajednički život u Trakiji.

Pre svega Tračani su se romanizirali, apsolutno svi, i oni koji su živeli po planinskim vrletima, kao što su konkretno Aromuni, među Albancima tzv. Čobani, Kucovlasi, Vlasi.

Da su Albanci genealoški sledbenici Tračana, bili bi i oni romanizirani. Iz albanskog jezika se jasno vidi da nisu romanizirani.

Sa druge strane, kako se već zna, Albanci su živeli zajedno sa Dačanima i Getima, Rumunima i Aromunima -Vlasima, preko Dunava, u Transilvaniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, u današnjoj Rumuniji, gde su ovi stigli bežeći sa Balkana pred najezdom Rimljana. Negde u isto vreme stigli su tamo i Albanci, ali sa jednog drugog, suprotnog pravca, sa obala Baltičkog mora. Tako su ovi Albanci živeli u simbiozi sa Dačanima, u produžetku sa Rumunima, od III pa sve do kraja VII veka naše ere. Oni su asimilirali mnoge Dačane, posebno Rumune, i poprimili od njih mnogo čega u svim aspektima, ne samo u jeziku, folkloru i etnografici, već i u genima ADN, što nam potvrđuju analize rumunskih naučnika poslednjih godina.

Sem toga, pošto su 679. godine prešli na Balkan, Albanci su se smestili po vrletima Trakije, gde je sigurno koja tračanska porodica, pa i koje tračansko bratstvo, preživelo rimljansko ropstvo. Albanci su asimilirali ove ostatke Tračana, uzimajući i od njih koješta. Svi Albanci koji se danas prezivaju SKURA i ZIU nisu ništa drugo do albanizirani Aromuni. A za Aromune se zna da su tračanskog porekla.

Sledstveno, polazeći od nekih vrlo retkih reči tračanskog porekla, ne može se izvesti zaključak da su i sami Albanci tog porekla. Albanci imaju mnogo više srpskih i turskih reči, pa ipak nisu ni srpskog ni turskog porekla, mada ima i takvih stranih (nesrpskih!) naučnika koji su ih proglasili i za Srbe.

Oni će koješta poprimiti i od Bugara, ne samo od ovih današnjih, slovenskih, već i od starih Bugara khana Asparuha, koji su ih i uveli na Balkan pomenute godine.

 

 

Neka imena osoba i oblasti u Trakiji i u Dakiji objašnjavaju se posredstvom albanskog jezika.

 

Ovde Vajgand spominje ime dačkog vođe Decebalus ( jednako Dakibal - alb. "balli i dakasve " - srp. " dački čelnik "), ime drugog čelnika tog naroda Burebista (alb. "burrë-bisht ", srp. "čovek-rep "), Dardania (koja se upoređuje sa alb. "dardhë " - srp. "kruška"), Dacia maluenis (drugi deo ovog izraza on stavlja u vezi sa albaskim apelativom "mal " - srp. "planina"), (Maluense je bila kolonija stare Dakije); Drizupara, Bessapara, koje izvodi iz albanskog jezika: "driza" - srp. "žbunje"; "besa" - srp. "besediti, vera, zadata reč"; znači "grad žbunja" (Drizupara), i "grad Besa" (Bessapara): treba znati da je postojalo jedno tračansko pleme koje se nazivalo Besse, dok neki pretenduju da su to Proto-Sloveni. Reči para Fick i Tomašek su dali značenje put, prolaz.

 

"Ali meni", kaže Vajgand, "čini mi se da sa rečju para treba razumeti moguće i bardhë (srp. "beo"); znači Drizupara jednako Drizëbardha (srp. "belo žbunje"). Tako i Bessapara jednako Besbardha (srp. "bela besa"), ili mbara (srp. "srećna"), Driz mbara, Bes mbara (srp. "srećno-žbunje, srećna-besa")..."

 

Sem ovih Vajgand spominje i neka imena mesta u Dakiji, koja završavaju sa -deva, kao Burideva, Dakideva, Arkideva, Marodeva, Pulpudeva i dr. Drugi deo reči, -deva, Vajgand sa Tomašekom upoređuju sa albanskim apelativom dh (jednako "zemlja"), pošto sva ova mesta sa deva označavaju mesto, tvrđavu, grad. Znači Burideva jednako "dheu, vendi i burrave" (srp. "zemlja, mesto junaka"); Dakideva jednako "tvrđava, mesto Daka", i dr.

U Moesiji kažu da se nalazi i ime mesta Girideva, koje upoređuje sa albanskim Gurideva (jednako "mesto kamenja") ili Gurrideva (jednako "qyteti gurrë, burimi", srp. "grad izvora").

Ovde se ne slažem sa Vajgandom i Tomašekom.

Nije istina da se lična imena i imena pokrajina u Trakiji i Dakiji objašnjavaju posredstvom albanskog jezika. Ovo je jedno prednaučno pretendiranje, koje je najbolje oboreno u slučaju toponima DARDANIJA, za koji je nauka već dokazala da ne potiče od "albansk " reči  "dardhë " (srp. "kruška"), već od imena boga Dardanaca, zvani DARDANOS. Za spoljašnje, formalne sličnosti, i albanski akademik Čabej kaže:

 

"Privučeni od sirene jednog formalnog akorda između jedne albanske reči i reči jednog drugog jezika, ne ispitujući koliko treba mesto i unutrašnje okolnosti svake od njih u dotičnom jeziku (neki) su uspostavili etimološka jednačenja, koja su često takva da se o njima ne može ni diskutirati. "

 

Tako i ime dačkog vođe Decebalus nema nikakve veze sa albanskim "ballë" - "čelo". Isto tako Burebista sa alb. "burrë-bisht" - "čovek-rep"; Dacia maluenis sa alb. "mal" - "planina"; Drizupara sa alb. "qyteti i drizës" - "grad žbunje"; Bessapara sa alb. "qyteti i besve  - "grad Besa", itd. Za sva ova jednačenja vredi ono što kaže Čabej u gornjem citatu, mada on to misli samo kad se upoređuje koja albanska reč sa stranom, a ne i kad se strana reč uporedi sa albanskom, jer ovo je princip današnje albanske "nauke": poreći sve što im se ne sviđa, ne konvenira, bez obzira na to što je to istina, i prihvatiti sve što im se sviđa, što im konvenira, bez obzira na to što to može biti i gola laž.

 

 

Da su Albanci živeli stalno u današnjoj Albaniji, onda nasleđena imena mesta od starih vremena treba da imaju fonetski razvoj albanskog jezika. Ona taj razvoj nemaju.

 

U podršku svoje teze akademik Vajgand analizira nekoliko značajnih albanskih toponima, kao što su Tomor, Shkumbin, Durrës, Vlorë, Pojan, Devoll i dr.

 

"Da Albanci nisu živeli stalno u ovim oblastima", kaže on, "vidi se otvoreno od imena mesta koja imaju slovenski karakter. Najviša planina Srednje Albanije ima ilirsko ime Tňmaros ili Tomŕros. Fonetski ovaj toponim treba da bude na albanskom jeziku Tomër ili Tëmar. Umesto toga imamo slovenski fonetski oblik Tomor. Najveća reka Srednje Albanije je Škumbini. Ona se u antička vremena zvala Genusus, zatim Vrego: u romanska vremena zvala se Hiscampa, Skampa. Zatim nam izlazi latinski oblik Scampinus, odakle je izašao slovenski oblik *Skompin, koji je sačuvan u italijaniziranom obliku Scompino, Skumbino. Od slovenskog Skompin došlo je alb. (gegsko) Shkumbini. Da je došlo iz starog ilirskog, trebalo bi da imamo reč Shkëmbë od Scampa, kao što imamo këmbë od camba."

 

Toponim Durrës došao je od italijanskog Durazzo. Da je došao od Dyrrachium, Durachium, imali bismo oblik Dreq. Po Vajgandu it. Durŕzzo>Durčs, sa deplasiranjem akcenta unapred postalo je Důrës, pošto -as je jedan neobičan sufiks u albanskom jeziku, dok je -s jedan običan.

Jedan značajan primer je današnje ime grada Aulowa, koje je sačuvalo stari oblik u grčkom i italijanskom jeziku: Avlona (Ablona, Avellona, Aulona, godine 458). Ali na albanskom imamo Vlorë, što je moglo da postane samo posredstvom slovenskog, u kojemu, pošto je palo početno a-, postalo je Valona, što se desilo u vreme Velikog Simeona, jer da su bili Albanci tu u VI i VII veku, kad su se pojavili Sloveni po prvi put u te krajeve, imali bismo oblik Valinë. Slovenski oblik Valona dao je italijanski oblik Valona, Lavellona, a u usta Albanaca Vëlonë, zatim Vëlorë. Da je bio toponim nasleđen od ilirskog jezika, trebao je da se promeni u Avlunë, Avlurë.

Isto tako i imena Pojan (Apollonia) i Dëvol (ilirski grad Dhboia) Vajgand izvodi od slovenskog Poljana, Dbvol.

Sem ovih, kao primere, Vajgand donosi i mnoge druge toponime iz oblasti Skadra (Shkodër) i Berata (Tomorrica). Sve ove, izuzev malog broja, on ih izvodi od slovenskog jezika.

Slažem se potpuno sa akademikom Vajgandom.

Slovenski karakter toponima Albanije dokazuje ne samo da Albanci nisu živeli od davnina tu, na tim prostorima, u njihovim današnjim oblastima, već da su oni u te oblasti stigli posle Slovena, Srba, Makedonaca i Crnogoraca. Ovo nam kaže i A.M. Seliščev i puno drugih naučnika i istraživača albanološke istine. A u poslednje vreme i kanadski akademik, prof. dr Vladimir Orel.

                                                                                                Nastavak u sledećem broju

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane