Tabloid proverava

Sudski veštaci: "predmet" manipulacije

 

Veštačenje ili veštičarenje

 

Trgovinski sud u Beogradu svojim postupcima demantuje najavu Ministarstva pravde da će da se zavede red među sudske veštake, pa prihvata i veštačenje dokumenata koji ne postoje. Kad je račun izmiren, u srpskom sudstvu sve je dozvoljeno       

 

Igor Milanović

 

Nakon našeg napisa u broju 209. pod naslovom "Veštački veštaci" javnosti se preko većeg broja beogradskih dnevnih listova obratio i državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. U svojim izjavama dotični je insistirao da nezadovoljne stranke mogu da podnesu zahtev za proveru nalaza bilo kog veštaka i napomenuo: "Ako se utvrdi da je veštak loše radio, biće automatski razrešen."

Problem u ovoj Homenovoj izjavi je činjenica da najveći broj veštačenja potpisuju osobe koje nisu upisane u registar veštaka pri Ministarstvu pravde, a neretko se dešava da isti ni ne polože zakletvu u svakom konkretnom slučaju kada pristupaju sudu, a što zakon izričito zahteva. Kakvu konsekvencu će da snose ovi takozvani veštaci i sudije koje ih angažuju? Verovatno nikakvu, kao i do sada.

Koliko je katastrofalna situacija sa veštacima u srpskom pravosuđu pokazuje i primer Zavoda za sudska veštačenja AD. Od ukupno 109 saradnika ovog zavoda, po dopisu Ministarstva pravde od 29. maja 2010. njih preko 60, odnosno dve trećine, nije upisano u registar sudskih veštaka. Za dobar deo ovih samozvanih veštaka, Ministarstvo pravde nije nikada ni čulo, dok je izvestan broj njih podneo zahtev za upis u Registar, ali im još nije rešen.

Po rednom broju pod kojim je neki od pomenutih zahteva zaveden u Ministarstvu može se zaključiti da pojedinci već godinama čekaju na odobrenje. Anton Hrabovski je, na primer, svoj zahtev podneo još 2001. godine. Ako je ispunio sve uslove, zašto Ministarstvo oteže sa upisom, a ako uslovi nisu ispunjeni zašto njegov zahtev nije odbijen?

Odgovor je veoma jednostavan: lakše je manipulisati osobama koje nisu zvanični veštaci.

Jedan od indikativnih slučajeva koji pokazuju da naše pravosuđe stvara stranke prvog reda (one koje mogu da utiču na rezultate veštačenja i ishod postupka), kao i one koje su nebitne i samim tim nezaštićene, jeste i ročište održano 29. juna 2010. s početkom u 12.30 časova pred Trgovinskim sudom u Beogradu.

U predmetu koji je procesuiran zatraženo je veštačenje spornih spisa od Zavoda za veštačenje iz Novog Sada, a koji je za postupanje ovlastio Anicu Bajić, o kojoj smo ranije pisali. Nalaz i mišljenje, međutim, pored Anice potpisuje i Ljuba Lončarević, koji se takođe pojavljuje na pomenutom ročištu. Kako jednoj stranci nije bilo jasno na osnovu koje i čije odluke je Lončarević angažovan, ona pita zašto je potvrda Zavoda izdata samo na ime Anice Bajić. Postupajući sudija, međutim, uskraćuje odgovor na ovo pitanje.

I inače je tog dana Trgovinski sud bio raspoložen da uskraćuje odgovore na sva pitanja koja bi mogla da bace svetlo na način rada veštaka u pomenutom predmetu. Tako je bez odgovora ostalo i pitanje da li je, možda, veštačenje uradio Miroslav Bursačević, koji je prethodno tvrdio da ne može da veštači i da nije upoznat sa predmetom, iako je postojala potvrda nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije da se predmetni spisi nalaze kod njega.

Sud je takođe uskratio i odgovor na pitanje stranke da li je veštak Lončarević bio osuđivan u periodu između 1984. i 1991. godine, odnosno da li se protiv njega trenutno vodi sudski postupak. Očigledno da sud ima neka saznanja o činjenicama koje bi mogle u pitanje da dovedu Lončarevićevu dostojnost da se bavi poslom sudskog veštaka.

Pošto je Lončarević posvedočio da je spise za veštačenje dobio od Anice Bajić, koja je tvrdila da je iste skenirala u prostorijama suda, jedna od stranaka je postavila pitanje koji je skener korišćen. Sud je, naravno, i ovo pitanje uskratio iz straha da se ne otkrije istina. Tada je, naime, već postojala potvrda sudske arhive da su veštacima na uvid stavljeni samo otisci pečata, a ne kompletni dokumenti koje je, navodno, veštak skenirao.

Osim toga, u veštačenju se pominju i dokumenti koji ne postoje u sudskoj arhivi, kako to proizilazi iz potvrde od 13. aprila 2009. koju je izdao Ratko Vukmirica, šef arhive Trećeg opštinskog suda u Beogradu, gde je trebalo da se spisi nalaze. Još 11. maja 2007. predsednik Trećeg opštinskog suda Nada Mihajlović, izdala je Vukmirici naredbu da se izjasni o tome koju osobu je istog dana neovlašćeno primio u pisarnicu i dao mu dokumenta koja će tek dve godine kasnije da veštače Bajićeva i Lončarević. Do danas ovaj slučaj nije razjašnjen.

Trgovinski sud u Beogradu je, koliko vidimo, učinio sve da zaštiti jednu od stranaka u sporu, kao i sudske veštake koji veštače i ono što im sud nije dao na uvid, niti se nalazi u sudskim spisima.

Da li, onda, ima nade da se ikada sprovede kontrola rada sudskih veštaka koju najavljuje Slobodan Homen? Naravno da nema, niti je ista u interesu srpskog korumpiranog sudstva.

Da nešto nije u redu, pokazuju nam i dva različita troškovnika veštačenja jednog te istog materijala koje je izdao Zavod iz Novog Sada, jednom 6. aprila 2009. na sumu od 42.480, a drugi put 1. juna 2010 na iznos od 79.060 dinara. Upućeni nam objašnjavaju da se niži troškovi fakturišu onda kada su ih veštaci već naplatili od jedne od stranaka.

 

 

 

 

Nema nade da se ikada sprovede kontrola rada sudskih veštaka koju najavljuje Slobodan Homen, jer to nije u interesu srpskog korumpiranog sudstva.