Katastrofa

 

Paradoks: Bedna država finansira bogate multinacionalne kompanije da se osposobe da prevare bednu državu i njene još bednije građane

 

Robovlasnički park iz doba jure

 

Da bi stimulisala strane investicije i izvoz, Vlada je osnovala i Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza, preko koje se vrši i subvencionisanje stranih investitora za otvaranja novih radnih mesta. Reč je o bespovratnim sredstvima u iznosu od 2.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu. Već ta činjenica je, međutim, i motiv i razlog za široku polukriminalnu aktivnost raspojasanih i pohlepnih vladalaca tuđim novcem

 

Piše: Milan Malenović

 

Praksa privlačenja stranih investitora postoji u mnogim državama sveta. Ono što je karakteristično za postupanje Srbije na tom polju jeste besprizorno ulagivanje svakom belosvetskom mufljuzu koji samo izrazi želju da ovde investira. Osim toga, vredi primetiti da je Srbija verovatno jedina evropska zemlja koja u ovom trenutku sve to plaća iz sopstvenog budžeta, bez bilo čije strane pomoći.

Postoji nekoliko načina preko kojih srpska država potpomaže otvaranje radnih mesta, kako bi se izborila sa neviđenom stopom nezaposlenosti. Nacionalna služba zapošljavanja na svojoj zvaničnoj prezentaciji nudi sledeću mogućnost subvencije.

Subvencija za otvaranje novih radnih mesta odobrava se poslodavcima koji otvaraju nova radna mesta radi zapošljavanja nezaposlenih lica prijavljenih na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje, na osnovu javnog poziva. Za svako novozaposleno lice, odobrava se jednokratni iznos od:

- 160.000 dinara u najnerazvijenijim opštinama,

- 130.000 dinara u nerazvijenim opštinama,

- 80.000 dinara u ostalim opštinama.

Uz to i organi lokalne samouprave mogu iz sopstvenih sredstava da subvencionišu otvaranje novih radnih mesta. Tako Čačak, recimo, za svako novootvoreno radno mesto nudi jednokratnu pomoć u visini od 200.000 dinara.

 

Nema nigde kao kod Mlađe

 

Ovo su, kao što vidimo, polazne osnove za procenu vrednosti svakog radnog mesta. Po republičkim merilima, bez subvencija lokalne samouprave, najvrednije novostvoreno radno mesto vredi oko 1.500 evra.

Po istim tim republičkim merilima, strani investitori, međutim, zaslužuju daleko više od pomenute svote, posebno kada se proceni da će veći deo proizvodnje ići u izvoz.

Dosadašnji apsolutni rekorder u visini državne subvencije za grinfild investiciju i otvaranje novih radnih mesta jeste južnokorejska kompanija Jura. Za svoj planirani pogon u Nišu ova firma besplatno je dobila građevinsko zemljište, oslobođena je plaćanja najvećeg dela komunalnih taksi i u gotovini će da dobije 7.000 (i slovima: sedam hiljada) evra za svakog od 1.500 radnika planiranih da ih uposli, dok je statistički prosek cenu novog radnog mesta postavio na oko 3.500 evra. Na ovaj način Jura je od srpske države novcem poreskih platiša subvencionisana sa preko deset miliona evra.

U svom ranijem poslu u Srbiji, Jura je privatizovala Zastavu elektro iz Rače, preduzeće koje je u prethodnom privatizacionom pokušaju preuzeo suprug Slavice Đukić-Dejanović i potpuno ga upropastio. Cena koju su građani Srbije morali da plate posle njegovog igranja privrednika jeste 4,5 miliona evra. Toliko je, naime, iz republičkog budžeta pod izgovorom subvencionisanja 1.000 novih radnih mesta uplaćeno Južnokorejcima.

U tom poslu, vidimo, Jura je dobila 4.500 po zaposlenom i to bez besplatnog građevinskog zemljišta. Čime je ova firma zaslužila ovoliko uvećanje subvencija? Sigurno ne svojim neustavnim odnosom prema pravima zaposlenih u Rači, kojima je rukovodstvo korejske kompanije odmah saopštilo da ne prihvata nikakvo sindikalno organizovanje u svojim preduzećima.

Sve u svemu, Juri je za ulazak na srpsko tržište radne snage plaćeno bezmalo 20 miliona evra. Po gornjoj tabeli Nacionalne službe zapošljavanja, ona bi morala da otvori daleko više od deset hiljada novih radnih mesta. Umesto toga, ministar Mlađan Dinkić je svoje azijske partnere obavezao na otvaranje tek nekih 2.500 radnih mesta, ispod četvrtine onoga što bi se dobilo da je subvencionisanje obavljeno preko NSZ-a.

Poređenja radi: Jura planira da u pogon u Rači investira osam miliona evra. Od toga više od polovine dobiće odmah nazad kroz navodne subvencije. Ostatak će da dobije kroz subvencije za pogon u Nišu.

 

Mani se proizvodnje, trguj!

 

 

Jura nije i prva strana kompanija koja je od Srbije dobila masne dotacije za navodno otvaranje novih radnih mesta. Prethodni rekorder bila je švedska kompanija Sivus, kojoj je obećano šest hiljada evra po jednom radniku u pogonu u Nišu. Prethodno je Mlađan Dinkić nemačkoj firmi Leoni obećao pet hiljada evra po zaposlenom za otvaranje fabrike u Prokuplju.

Srbija je tako poslednjih godina u proseku izdvajala devet miliona evra godišnje za otvaranje novih radnih mesta. Sada samo Jura, i to samo za jedan pogon, treba da dobije - deset miliona.

U normalno uređenim državama koje, takođe, imaju problema sa nezaposlenim državljanima, subvencije se ne daju u gotovini, kao u Srbiji, već kroz fiskalne i popuste pri plaćanju za korišćenje građevinskog zemljišta. U takvim uslovima, međutim, nema one za naše vlastodršce obavezne motivacije da bilo šta učine: tamo gde nema protoka gotovine ništa ne može ni da se zalepi za prste alavih političara.

Da bi pospešila strane investicije i izvoz, srpska vlada je osnovala i Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA - Serbia Investment and Export Promotion Agency). Preko ove agencije vrši se i subvencionisanje stranih investitora za otvaranja novih radnih mesta. Na osnovu Uredbe Vlade Srbije donete u prvoj polovini 2010. godine, investicioni projekti u svim delatnostima, osim trgovine, ugostiteljstva i poljoprivrede, mogu da konkurišu za dodelu bespovratnih sredstava preko Siepe. Sredstva su namenjena za finansiranje investicionih projekata u proizvodnom sektoru i sektoru usluga koje mogu biti predmet međunarodne trgovine.

Ukupna sredstva koja mogu biti dodeljena određuju se prema novim radnim mestima otvorenim u periodu od tri godine od dana potpisivanja ugovora o dodeli sredstava i to u zavisnosti od oblika investiranja, mesta investiranja i ispunjenosti kriterijuma. Za investicije u proizvodni i sektor usluga koje jesu ili mogu biti predmet međunarodne trgovine dodeljuju se bespovratna sredstva u iznosu od 2.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu.

Zanimljiva je disproporcija sredstava predviđenih za dodelu preduzećima koja uđu u program Siepe. Za proizvodne projekte u proizvodnji u bilo kom delu Srbije predviđena je subvencija od 2.000 do 5.000 evra po svakom novozaposlenom, uz minimalnu investiciju od milion evra i najmanje 50 novootvorenih radnih mesta.

Za sektor usluga, međutim, Uredba Vlade predviđa subvencije od 2.000 do 10.000 evra po glavi novozaposlenog, uz minimalna ulaganja od pola miliona evra i bar 10 novootvorenih radnih mesta. Ako uzmemo u obzir da su u proizvodnji potrebna mnogo veća ulaganja i da je duži vremenski period potreban do prvog prihodovanja, čudi procena srpske države da je potrebno da daleko više dotira preduzeća koja se bave uslugama.

Takođe ostaje pitanje zašto se kroz program Siepe ne subvencionišu projekti iz poljoprivrede, ako se svi naši političari već decenijama unisono kunu da je poljoprivreda naša najveća izvozna šansa. Kada se isključe još i sektori ugostiteljstva i trgovine iz ovih programa, u uslugama ostaju samo - knjigovodstvo, konsalting, špedicija i eventualno kreditiranje. Da li su nam ove oblasti vrednije od poljoprivrede? Narodu nisu, ali jesu onima koji odlučuju kome će da se dodeli novac ovog siromašnog naroda.

 

Subvencionisane karijere

 

Siepa je, kao i kompletan sektor finansija u ovoj vladi, pod kontrolom mutivoda iz G 17 plus koji, istina, nemaju nikakvog interesa u poljoprivrednoj proizvodnji, ali se napadno nude za stručnjake baš u onim sektorima usluga koji se subvencionišu kroz Siepu. Da li je i to još jedna slučajnost?

Novopostavljeni direktor Siepe je Božidar Laganin, još jedan iz plejade golobradih došljaka sa dalekih kamenjara, čijim je upornim trudom i zalaganjem Srbija postala najsiromašnija zemlja regiona. Rođen je u Livnu, završio je Četvrtu beogradsku gimnaziju, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Slično kao i ostali momčići okupljeni iz nekog razloga u roj oko vladara Srbije, od Đinđića do Tadića, i Laganin je odmah uskočio na dobro plaćeno radno mesto bez ikakve odgovornosti. Profesionalnu karijeru otpočeo je u junu 2004. godine kao savetnik direktora za strana ulaganja baš u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza. Najznačajniji projekti na kojima je radio su kreiranje mreže od preko 100 lokalnih partnera agencije Siepa, pomognut od Ujedinjenih nacija - Programa za razvoj (UNDP), i podizanje investicionih kapaciteta gradova i opština kroz program regionalne akreditacije implementiran u saradnji sa Svetskom bankom (WB). Od 2007. do 2008. godine bio je specijalni savetnik direktora Siepe. Pregovarao je o  uslovima realizacije najvećih investicionih projekata i koordinirao aktivnosti na svim nivoima državne uprave.

Posle toga prelazi nakratko u Ministarstvo za telekomunikacije. Tamo je bio savetnik ministra zadužen za promociju stranih ulaganja u oblast domaćih telekomunikacija. Juna 2010. vraća se u Siepu, gde je počeo karijeru pre samo šest godina, ali ovog puta na mesto direktora. Munjevita karijera, nema šta.

To je, dakle, osoba od koje zavise državne subvencije teške stotine miliona evra. Prethodni direktor Agencije, Vesna Perić, ostavku je podnela zvanično zbog prezasićenja tim poslom, posle sedam godina rada. Način na koji je ostavka podneta i prihvaćena bez trenutka premišljanja i brzina kojom je postavljen novi direktor ukazivali su na nešto drugo kao motiv ove personalne promene.

Upućeni u dešavanja u Siepi uvereni su da u pozadini Perićkine ostavke stoji njen sukob sa ministrom Dinkićem, i to baš oko nekritičkih dodela subvencija šakom i kapom preduzećima koja formalno za to ne ispunjavaju uslove. Glavni kamen spoticanja bila je već pomenuta južnokorejska Jura.

 

Pljačkaški pohodi ulaze u legendu

 

Stručna javnost i mnogi političari Dinkiću nisu ni zaboravili ni oprostili gaf sa Zamberom, odnosno njenom matičnom kompanijom Alena. Ko je tu od koga i koliko uzeo para, ostaje misterija u ovoj prevari veka, kako su je mnogi već krstili.

Podsećanja radi, britansko-kiparska kompanija Alena u vlasništvu Janija Savasa potpisala je 2006. godine sporazum sa Vladom Srbije o izgradnji novog tekstilnog pogona u Vranju, na zemljištu propalog preduzeća Jumko. Država je velikodušno odmah uplatila tri miliona evra Savasu, odnosno njegovoj kompaniji Zamber, kao subvenciju za (samo) planirano otvaranje 3.000 novih radnih mesta.

Savasova kompanija Zamber je počela izgradnju nove hale, ali ne od para dobijenih na ime subvencija, već na kredit dobijen od lakovernih izvođača radova. Nekih 800 radnika je, protivno svojoj volji, iz Jumka prebačeno na poslove u Zamber, za koje nikada nisu dobili platu. Posle izvesnog vremena, kada je postalo jasno da je Savas u sopstveni džep stavio milione dobijene od srpske države, poverioci su zakucali na vrata Zambera koji u tom trenutku u Srbiji nije raspolagao nikakvom imovinom.

Jani Savas se poslednji put javio iz Rumunije u koju je prebegao, tvrdeći da je Srbija njega prevarila i oštetila. Srpska vlada je sa svoje strane aktivirala bankarske garancije dobijene od Alene, ali su oštećene ostale firme koje su sa Savasom poslovale na lepe oči, kao i 780 radnika iz Jumka. Od tri miliona evra koji su naplaćeni kroz garanciju, država će najveći deo morati da potroši na otplatu dugova koje je vispreni Savas ostavio za sobom. Veruje se da je ovom mizernom operacijom-transakcijom sebi i svojim mentorima iz srpske vlasti on zaradio oko milion evra.

Posle njegovog pljačkaškog pohoda ostao je izraz "zamberi" za radnike koji su u klasičnom ropskom odnosu prema poslodavcu, kada niti primaju platu za svoj rad niti imaju pravo da biraju za koga će da rade.

Poučena ovim iskustvom iz posla koji je takođe na svoju ruku inicirao Mlađan Dinkić, prethodna direktorka Siepe Vesna Perić tražila je da se ne uplaćuju unapred pare Juri pre nego što ona bar ne stvori uslove da zaposli nove radnike, jer (isto kao u slučaju Zambera) u Nišu Korejci tek treba da počnu sa izgradnjom proizvodnog pogona. Dinkić, međutim, misli drugačije, pošto je preko deset miliona evra subvencija za Juru faktički start-ap kredit, za koji se daju masne provizije.

U Božidaru Laganinu Dinkić je očigledno našao saradnika nespremnog da formira sopstveno mišljenje.

  

Guska i mastan rep

 

Već u svom prvom obraćanju javnosti novi direktor Siepe je izašao sa radosnim vestima da je za ovu godinu planirano da grinfild investicije u Srbiji donesu milijardu evra, a da je za samo prva tri meseca već ostvareno 509 miliona evra. Koliko je to novih radnih mesta donelo i šta to u perspektivi znači za srpsku privredu, nije bilo ni reči.

Posmatrajući uporedne statistike lako se može zaključiti da Srbiji ove investicije, ako uopšte jesu, nisu donele bog zna kakvo poboljšanje.

Po poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je zaposleno nešto manje od dva miliona ljudi, ali je zato na evidenciji NSZ-a njih 767.418, što znači da je skoro svaki treći radno sposobni građanin bez posla. Ovoj brojci treba dodati i one koji su formalno zaposleni, ali ne ostvaruju nikakva prava iz radnog odnosa, pa tako dolazimo do nekih milion socijalno ugroženih osoba. Ovo tvrde sindikati i nezavisni procenitelji, dok država ima neku svoju računicu tvrdeći da "samo" 720.000 građana Srbije živi ispod apsolutne granice siromaštva. Koliko je ta granica veštački povučena pokazuje i činjenica da je ona trenutno na 8.000 dinara mesečno po članu porodice.

Pošto se ovi podaci odnose na 2009. godinu kada je evro prosečno vredeo 80 dinara, to bi značilo da je ispod granice apsolutnog siromaštva svako ko dnevno raspolaže sa manje od tri evra. Afrički standard.

Kada se ove brojke uporede samo sa svotom koja treba da bude plaćena Juri za zapošljavanje 2.500 ljudi, i to ne računajući ostale beneficije koje je država skidajući gaće obećala Južnokorejcima, vidi se da je od tih para najmanje 150.000 ljudi moglo da se izdržava ceo jedan mesec. Dok narod umire od gladi, na drugoj strani se masnoj guski maže rep.

Iako Srbi stalno teže izmišljanju tople vode, vredi pogledati i iskustva drugih, uspešnijih država na ovom polju. Najrazvijenija industrijska zemlja Evrope je Nemačka, to svi znaju. Ono što malo ko zna je podatak da u nemačkom bruto nacionalnom proizvodu mala i srednja preduzeća učestvuju sa nekih 80 odsto. Postojbina Simensa, Mercedesa, Krupa i sličnih giganata svoj ekonomski uspeh duguje sitnim preduzetnicima.

Umesto da se ugleda na Nemačku i ulaže u mala preduzeća, Srbija ono malo para kojima raspolaže daje multinacionalnim kompanijama. Kompletno ludilo bazirano je na tome da srpski vlastodršci znaju da od malih privrednika ne mogu da očekuju nikakav mito. Pokušajte na trenutak da zamislite frizere, vulkanizere ili zanatlije koji su se samozaposlili zahvaljujući subvencijama NSZ-a od po 1.500 evra, kako stoje u redu pred kabinetom Mlađana Dinkića da bi mu, svako od njih, dao deset odsto dobijenih para. Nezamislivo.

 

Punto kao da ideš na Mesec

 

Ako se prihvati da je čačanski model subvencija u iznosu od 2.000 evra po novom radnom mestu bliži realnosti od onoga što nudi NSZ u svom programu, to bi značilo da bi na ovaj način kroz subvencije za samozapošljavanje u okviru kojih bi svi nezaposleni dobili šansu da započnu svoj posao i tako prestanu da zavise od državne pomoći bile teške oko milijardu i po evra. A toliko je planirano da država zaradi od prodaje Telekoma.

Dok razmišlja kako da desetine miliona evra pokloni belosvetskim protuvama, srpska država potpuno zanemaruje individualni sektor u privredi. Šta je isplativije za celo duštvo, da zanemarimo humanu komponentu: plaćanje nekih stotinak evra mesečno svakom gladnom da bi kako-tako preživeo, ili investiranje u tog gladnog da započne neki svoj posao i tako se sam prehrani?

Ono što sledi je najdrastičniji primer nenamenske potrošnje para namenjenih subvencionisanju radnih mesta.

Da bi zaposlila nekih 3.000 radnika iz Zastave u Kragujevcu država planira ulaganja od preko šest milijardi dinara samo za njihove plate. Ovome treba dodati još preko 300 miliona evra investicija u infrastrukturu, pa se procenjuje da će Srbija na kraju uložiti skoro pola milijarde evra u zajedničko preduzeće sa Italijanima, koji su se zauzvrat obavezali da zaposle - manje od 2.500 ljudi. Tako ispada da će u zapošljavanje svakog od radnika Zastava Punta Srbija uložiti preko 20.000 evra, dok će istovremeno italijanski partner imati pravo na dve trećine prihoda zajedničkog preduzeća.

Po dosadašnjem iskustvu (vidi okvir) za iste ove pare moglo je da se zaposli petnaestak hiljada ljudi i to samo od sredstava koja će da uloži srpska strana. Dakle, Fijat Zastava, posao ili prevara stoleća?

Ono što, za razliku od Jure ili Fijata, ne dobija mali privrednik iz Srbije u postupku otvaranja radnog mesta, jeste oprost plaćanja poreza i doprinosa na platu novozaposlenog. U pojedinim slučajevima je, istina, moguće preko posebno za tako nešto predviđenih fondova NSZ-a dobiti povraćaj manjeg dela doprinosa.

Gornju formulaciju "u pojedinim slučajevima" treba shvatiti doslovno. Pomoć ove vrste je rezervisana samo za one koji bi da zaposle nekog ko do tada nije bio u radnom odnosu i ne prelazi određen broj godina starosti. Pri tome, oprost plaćanja samo dela doprinosa traje upola manje od perioda na koji se poslodavac obavezuje da primi novog radnika

"Favorizuju se kapitalni projekti, pre svega proizvodnja, ruralni predeli, ali i bivši industrijski centri - Niš, Zaječar, Kraljevo i Novi Pazar", tvrdi Aleksandar Miloradović iz Agencije za promociju izvoza.

Najviše nezaposlenih, međutim, ima u Beogradu, preko 95.000. Politički interes G17 plus, koji upravlja dodelom bespovratnih sredstava za finansiranje otvaranja novih radnih mesta, ovaj novac usmerava u centralnu Srbiju i to najviše u sredine u kojima ova stranka ekspertskih lopova očekuje najveći broj novih glasača na sledećim izborima.

Za kraj još samo da napomenemo da ni Siepa ni NSZ ne obavezuju korisnike sredstava koliku će platu da daju radnicima čije radno mesto finansiraju. Ne postoji čak ni ugovorom predviđena obaveza da poslodavac uopšte daje bilo kakvu platu novom radniku. Iz ovoga proizilazi da Srbija bukvalno finansira moderne robovlasnike.

 

 

 

 

Možete i da se slikate

 

Od juna 2006. do početka ove godine stranim investitorima u Srbiji podeljeno je 47,3 miliona evra podsticajnih sredstava za ulaganje u Srbiju. Tako je otvoreno 17.200 novih radnih mesta i realizovano više od 600 miliona evra investicija.

Po ovome ispada da otvaranje jednog radnog mesta u Srbiji košta oko 3.500 evra, pa se postavlja opravdano pitanje šta država zaista želi da postigne dodelom subvencija za samozapošljavanje koje variraju od 800 do 1.500 evra.

Kakav posao u Srbiji možete da započnete sa 1.500 evra koliko vam u najboljem slučaju sleduje pri samozapošljavanju? Skoro nikakav.

Možete, eventualno, u nekom ćošku svog stana da napravite sebi radni prostor i da se bavite nekom uslužnom delatnošću (kao npr. prevođenje, lektura ili knjigovodstvo). Ako imate sreće da posedujete odgovarajući prostor možete da otvorite prodavnicu ili kiosk, eventualno neki mali ugostiteljski objekat.

Ako osim prostorom raspolažete i odgovarajućim znanjima, odnosno veštinama, možete da se okušate u nekom zanatu ili da postanete kooperant nekog velikog proizvođača.

Sve u svemu, preživljavanje na socijalnim jaslama je sigurnije i neretko isplativije.

 

 

 

 

 

Ko ima interes da - ne kontroliše

 

Da bi očuvala radna mesta i smanjila socijalne tenzije, Vlada Srbije izdvojila je značajna sredstva za subvencionisanje kredita namenjenih privredi. Uslov je bio da u periodu dok ih koriste, preduzeća ne otpuštaju radnike. Reč je o kreditima za likvidnost ili obrtna sredstva, za koje su preduzeća aplicirala preko poslovnih banaka, ali je deo kamate za te pozajmice pokriven sredstvima iz budžeta.

I sve bi bilo u redu da neki od privilegovanih korisnika jeftinog državnog novca, nisu zloupotrebili tu poziciju ne ponašajući se u skladu sa uredbama Vlade Srbije. Osim primera zloupotreba prilikom odobravanja kredita iz Fonda za razvoj, imamo i čitav niz primera nenamenskog trošenja para.

Fabrika šinskih vozila Goša iz Smederevske Palanke, koju je na aukciji kupio slovački ŽOS, godinama već koristi te subvencije. Isto je bilo i 2009. kada je ovoj fabrici, preko Banke Inteza i Folksbanke, odobreno oko četiri miliona evra subvencionisanih kredita. Takođe, u toku 2009. godine Goša je, koristeći poziciju remontne firme koja obavlja poslove za železnicu, obezbedila budžetska sredstva za zarade zaposlenih (u ovoj godini su preko Fonda za razvoj obezbeđene dve povoljne kratkoročne pozajmice od oko 1,2 miliona evra).

Jedan od uslova za dobijanje subvencionisanih kredita bio je da se zadrži postojeći broj zaposlenih. Međutim, prema završnom računu Fabrike šinskih vozila Goša, objavljenom na zvaničnom sajtu Agencije za privredne registre, ta fabrika je kraj 2008. godine dočekala sa 930 zaposlenih, a u toku prošle godine otpušteno je 175 radnika.

Problem je nastao namerno, i ne samo u Goši, jer iako su predviđene sankcije za one koji se ne pridržavaju dogovora, zaboravljeno je ili namerno izostavljeno da se odredi način na koji će Fond da kontroliše ispunjenje ugovora.

Tako je Savet za borbu protiv korupcije nedavno obavestio javnost da je iz Fonda za razvoj dobio potvrde da Fond u suštini ne proverava kako su utrošeni namenski krediti.

"U svom dopisu od 10. avgusta, Fond nas obaveštava kako namensku kontrolu privrednih društava vrši prilikom puštanja sredstava i to na osnovu dokumentacije koju privredno društvo prilaže prilikom podnošenja zahteva za puštanje sredstava", kaže Danilo Šuković iz Saveta. "Tako će za poreske obveznike ostati tajna da li se sredstva od tih kredita, koja se najvećim delom obezbeđuju iz budžeta, ulažu u proizvodnju, trajna obrtna sredstva, ili njihovi korisnici od tog novca kupuju jahte, kuće ili otplaćuju privatne dugove".

Da nema ove zakonske nepreciznosti teško da bi povlašćeni privrednici sakupili sredstva za davanje mita čelnicima Fonda i ostalih institucija koje ovako dele budžetska sredstva.

Na čelu Upravnog odbora Fonda za razvoj nalazi se Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Ostali članovi su Slobodan Milosavljević, ministar trgovine i usluga, Diana Dragutinović, ministarka finansija, Sulejman Ugljanin, ministar bez portfelja, Milutin Mrkonjić, ministar infrastrukture, i Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike.

Oko 3,2 milijarde dinara samo ove godine je dato iz Fonda za razvoj, a da nikakva kontrola trošenja tih sredstava nije urađena.Ovaj novac je dat kroz ukupno 82 kredita samo za trajna obrtna sredstva.

Pet najvećih kredita za obrtna sredstva dodeljena su bez ikakve kontrole sledećim korisnicima:

- Simpo - 350.000.000 RSD

- Galeb Group - 280.000.000 RSD

- Rubin - 200.000.000 RSD

- Farmakom - 200.000.000 RSD

 

 

 

 

 

Svako deseto dete gladuje

 

Srbija ima oko 2.961.000 radno-sposobnih građana, sa stopom nezaposlenosti od oko 25 odsto (Kosovo i Metohija oko 50 odsto). U poljoprivredi radi oko 30 odsto, industriji 46 odsto i uslužnim delatnostima 24 odsto.

Početkom aprila je i Mlađan Dinkić, analizirajući podatke za 2009, priznao ono što svi mi odavno znamo: da stopa nezaposlenosti nikada nije bila veća. Znači, sada imamo manje zaposlenih nego u vreme sankcija!

Socijalna karta Srbije po poslednjim zvaničnim podacima izgleda ovako:

- Zaposleno manje od dva miliona ljudi,

- Nezaposleno 767.418 ljudi,

- Prosečna plata u martu 33.508 dinara (336 evra),

- Prosečna potrošačka korpa u februaru iznosila je 36.196 dinara,

- 36.000 građana zavisi od obroka u narodnim kuhinjama,

- Procenat dece koja nemaju ni za osnovne potrebe je 9,3 odsto,

- Najveći rast siromaštva beleži se među porodicama sa pet i više članova,

- Oko 500.000 ljudi na posao čeka duže od godinu dana,

- Žene čine 55 odsto trajno nezaposlenih,

- Najviše nezaposlenih je među mladima uzrasta od 25 do 29 godina, čak 13,9 odsto, zatim onih između 30 i 34 godine - 12,55 odsto.

   Najnerazvijene opštine u Srbiji su:

- Bojnik (sa 26,59 odsto republičkog BDP-a)

- Medveđa (30,56 odsto)

- Bela Palanka (31,60 odsto)

- Trgovište (31,64 odsto)

- Tutin (33,13 odsto)

U ovoj grupi su i: Crna Trava, Svrljig, Bosilegrad, Žabari, Malo Crniće, Žitište, Plandište, Nova Crnja...

Socijalna pomoć za februar 2010. godine iznosila je 5.434 dinara za jednočlano domaćinstvo, a 10.870 dinara za petočlano i višečlano domaćinstvo. Prag gladi je, podsetimo, osam hiljada dinara po osobi.

 

 

 

 

 

Mapa (ne)zaposlenosti

 

Dugotrajna nezaposlenost je ako se na posao čeka duže od 12 meseci. U Srbiji u toj kategoriji je 63,81 odsto nezaposlenih, odnosno 489.753 lica.

Najveća dugotrajna nezaposlenost zabeležena je u:

- Raškom regionu - 75,40 odsto,

- Pomoravskom - 70,10 odsto,

- Šumadijskom - 69,49 odsto,

- Rasinskom - 69,03 odsto

- Nišavskom okrugu - 68,55 odsto.

Najmanje učešće dugotrajne nezaposlenosti zabeleženo je u Severnobačkom okrugu - 50,44 odsto. Slede: Braničevski (54,47 odsto), Srednjebanatski (54,58 odsto), Severnobanatski (54,99 odsto) i Sremski okrug (55,72 odsto).

Gradovi sa najvećim brojem nezaposlenih:

- Beograd - 95.326,

- Niš - 34.688,

- Novi Sad - 29.463,

- Kragujevac - 24.397,

- Leskovac - 21.931,

Gradovi sa najmanjim brojem nezaposlenih:

- Požarevac - 5.457,

- Užice - 5.961,

- Sremska Mitrovica - 6.556,

- Zaječar - 7.422,

- Sombor - 7.782.

Gradovi sa najvišom stopom nezaposlenih:

- Novi Pazar - 51,1 odsto,

- Loznica - 41,5 odsto,

- Leskovac - 41,4 odsto,

- Kragujevac - 35,7 odsto,

- Kruševac - 34,5 odsto.

Gradovi sa najnižom stopom nezaposlenih:

- Beograd - 13,5 odsto,

- Novi Sad - 17,0 odsto,

- Požarevac - 17,9 odsto,

- Valjevo - 18,5 odsto,

- Užice - 19,3 odsto.

Opštine sa najvišom stopom nezaposlenih:

- Lebane - 61,4 odsto,

- Vladičin Han - 54,1 odsto,

- Bojnik - 53,4 odsto,

- Batočina - 52,9 odsto,

- Prijepolje - 52,2 odsto,

Opštine sa najnižom stopom nezaposlenih:

- Savski venac - 2,5 odsto,

- Stari grad - 3,7 odsto,

- Vračar - 6,9 odsto,

- Petrovac - 10,6 odsto,

- Novi Beograd - 10,6 odsto.

Podaci se odnose na prvo tromesečje ove godine.