Klizav teren

Nemačka politika na Balkanu se ne menja

 

Pajac Bele kuće

 

  Nemačka diplomatija je u bizarnom položaju da brani interese svoje države u regionu u kome tradicionalno prisustvuje samo kao okupatorska sila. A pri tome još mora i da se dogovara sa zemljom koja u istom regionu tradicionalno važi za oslobodioca

 

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

 

Jedini put kada je Nemačka bila na strani Srbije u modernoj istoriji bilo je na Berlinskom kongresu, kada je Oto fon Bizmark izdejstvovao proširenje Srbije i njenu nezavisnost od Otomanskog carstva. Od tada postoji rečenica "gvozdenog kancelara" kako Balkan nije vredan da na njemu kosti ostavi i jedan jedini nemački vojnik.

Ni danas Nemačka ne želi da žrtvuje svoje sinove za sprovođenje nečega što bi iz daleka moglo da se nazove "balkanskom politikom" NATO alijanse i Evropske unije. A i zašto bi dok su tu Haris Silajdžić ili Bajram Redžepi, spremni da bombarduju, ako treba, još deset pijaca sa svojim stanovništvom kako bi dozvali američke bombardere da napadnu Srbiju. Nemačka politika prema Balkanu ne menja se još od vremena ubistva poslednjeg srpskog progermanskog kralja, Aleksandra Obrenovića.

  

Bez svilenih rukavica

 

Ono što se u nemačkoj spoljnoj politici takođe ne menja već decenijama, jeste njena potpuno nesposobna diplomatija. Čak ni jedan Hans Ditrih Genšer, koga su s pravom zvali doajenom evropske i svetske diplomatije, nije našao svilene rukavice u kojima bi izveo krvavi raspad SFR Jugoslavije, već je sve odradio tako bahato i očigledno da je na kraju postao žrtva svoje sopstvene ludačke politike.

I nekadašnji ministar u Saveznoj vladi Nemačke, Oto Švarc-Šiling, nije uspeo da prikrije da stoji na platnom spisku muslimanskog lobija, pa je konačno morao da se povuče sa nemačke političke scene. To mu, međutim, nije smetalo da kasnije preuzme mesto međunarodnog visokog predstavnika u BiH, državi u kojoj se samo neku godinu ranije otvoreno svrstao uz jednu zaraćenu stranu. Nije ga opametila ni blamaža da su za njegova mandata SAD prvi put stale na stranu Srba kako bi ih zaštitile od ovog pomahnitalog muslimanskog plaćenika.

Danas bi Švarc-Šiling opet da deli lekcije nepokornim Srbima, javno pozivajući nemačku vladu da se jače angažuje na Balkanu. Samo, kako?

Bolna tačka nemačke diplomatije nije samo nedostatak kvalitetnih kadrova već daleko više nedostatak sredstava da se sprovede zacrtana politika. Skoro pola veka jedini posao nemačkih diplomata bio je da se po svetu izvinjavaju za strahote Hitlerove politike. U isto vreme, srpske diplomate u okviru jugoslovenskog SIP-a aktivno su radile na stvaranju nesvrstanog pokreta, a neretko bili i jedini kanal za komunikacije između dve svetske supersile. Razlika u iskustvu više je nego vidljiva, bez obzira na to što je aktuelni beogradski režim učinio sve da otera stare i dovede nove, poslušne kadrove.

Nemačka, osim toga, nema ni sredstva kojima bi bilo koju vladu u svetu privolela na saradnju i poslušnost. U ovom slučaju Vuk Jeremić i njegovi saradnici iz srpskog MSP-a mogu slobodno da zahvale Grčkoj i Španiji što su iz nemačke privrede isisale sva raspoloživa sredstva koja su u proteklim decenijama bila glavni adut nemačke spoljne politike.

Kasa EU je prazna i Nemačka mora prvenstveno da brine kako da se ta rupa popuni. Zato Gvido Vestervele prilikom svoje nedavne posete Beogradu nije mogao da glumi zavrtača ruku Slobodana Miloševića, Ričarda Holbruka, iza koga je stajala najmoćnija vojna sila sveta. Iza Vestervelea, u najboljem slučaju, stoji - njegov dečko. Čak se i nemačka kancelarka Angela Merkel mudro drži po strani puštajući svog neukog koalicionog partnera da baulja po svetskom diplomatskom parketu.

Blamiranje sa pompezno najavljenim dolaskom u Beograd, za koji se unapred znalo da neće doneti bitniji pomak u kosovskom problemu, nemačka diplomatija je jednostavno morala da preuzme na sebe. Dovoljno iskusna Hilari Klinton za ovo nije bila spremna da žrtvuje čak ni nekog najniže rangiranog službenika Stejt dipartmenta. Glava nemačkog ministra spoljnih poslova tako je za Amerikance bila najjeftinije rešenje.

 

Oprezno sa Moskvom

 

Poziciju lidera u Istočnoj Evropi i Pribaltiku Nemačka nije smela da zauzme iz obzira prema svom nadmoćnom istočnom susedu - Rusiji. Moskovska administracija je blagovremeno, ali i veoma energično, Berlinu dala do znanja da nije spremna da investira milijarde dolara za gasovod kojim bi se snabdevala Nemačka, ako će on da prolazi kroz region u kome Rusiju tretiraju kao neprijatelja. Tako je došlo do tihe i gotovo neprimećene preorijentacije baltičkih republika i Poljske ka Rusiji, uz istovremeno formalno ostajanje i u EU i u NATO-u.

Istu poziciju Rusija zastupa i kada je u pitanju drugi krak gasovoda ka Evropi - "Južni tok". Da bi uopšte počela realizacija ovog za Nemačku i Evropu od životnog značaja važnog projekta, Moskva je tražila da se u najmanju ruku poštuju njeni interesi u regionu, u koji treba da investira milijarde svojih dolara. Kako ni Brisel a ni Berlin nemaju ni potrebna sredstva niti drugi način da dođu do energenata, crnomorski region i Balkan treba da budu ostavljeni Rusima. Zato je i upadljivo odsustvo iskusne Merkelove iz svih razgovora o destabilizujućim pitanjima Balkana.

Vestervele ovu poruku nije shvatio. Ili jeste, ali se odlučio na teatralni potez kojim bi svima jasno demonstrirao da je Zapad izgubio uticaj u Jugoistočnoj Evropi.

Prilikom svog dolaska u Beograd nemački ministar imao je prazne ruke. Pretpristupni fondovi EU su ispražnjeni, a Srbija nema odakle više u Evropi da zajmi pare jer Evropa para jednostavno više nema. Sve što može ona investira u Španiju, Grčku i ostale svoje bankrote. Baš zbog potpune finansijske iscrpljenosti, EU trenutno ni ne razmišlja o daljem proširenju, osim možda u slučaju Hrvatske. I sa te strane Vestervele, dakle, nije imao šta da ponudi.

U vremenima Holbruka ili Solane, Zapad je na raspolaganju imao i štap i šargarepu. Štap je danas polomljen - jer bi destabilizacija Balkana dovela do kašnjenja realizacije "Južnog toka" koji mnogo više treba Evropi nego Rusiji - a šargarepa je davno pojedena.

Nemačkoj zaista treba novi pristup Balkanu, u tome se slažu svi u Berlinu. Jedino što Vestervele, kao neiskusni političar i još neiskusniji diplomata, nije najbolje rešenje sa osobu koja bi dovela do tih promena. Za razliku od Merkelove koja ima i zavidan kontraobaveštajni staž, Vestervele uopšte ne razume nijansirane odnose u međunarodnoj politici. On još uvek nije uspeo da shvati da se srpska politika sve manje formira u Nemanjinoj a sve više u Moskvi, i da bi zato pri svakom svom koraku na Balkanu trebalo pažljivo da osluškuje eho sa Istoka.

Opet, za razliku od svog koalicionog partnera, kancelarka kao političar realnosti shvata da evropska politika mora sve više da se orijentiše na potrebe najprostranije evropske i svetske zemlje - Rusije. Ono što Zapad zamera Tadiću, da svoje spoljnopolitičke nastupe u vezi sa Kosmetom ne usaglašava sa njima, isto to Rusija zamera Vesterveleu. Ako Nemačka želi da nastavi politiku približavanja Rusiji i njenim neizmernim energetskim resursima, moraće više da se obazire i na ruske spoljnopolitičke interese. Rusija želi stabilan Balkan, a to nije moguće postići bez Srbije ili, čak, protivno njenim interesima.

Vestervele će kad-tad morati da prihvati ovu realnost i da ubuduće manje bude pajac Bele kuće, a više kreator moderne nemačke spoljne politike. Ili od te politike neće biti ništa.

 

 

 

 

Živo blato

 

Ozbiljni analitičari u Berlinu i oko njega od samog momenta najave Vesterveleovog putovanja u Beograd i njegovih ciljeva, postavljali su pitanje da li se Nemačka to dobrovoljno vraća u status američke kolonije.

Neizbalansirana politika na Balkanu već je donela dovoljno glavobolja Americi, smatraju upućeni, i ona iz tog košmara želi što pre da se izvuče i posveti daleko važnijim problemima kao što su Iran ili Kina. Sa druge strane EU nema nikakav ni približno jedinstven stav o ovom delu evropskog kontinenta, što se najbolje videlo na samom kosovskom primeru, ali i u beskonačnoj diskusiji oko daljeg proširenja.

U taj politički vakuum sve snažnije ulazi Rusija sa petro-dolarima i primamljivošću svog ogromnog tržišta. Kao poslednji džoker, iz američkog rukava je istresena Nemačka čiji su interesi na Balkanu utemeljeni na istorijskim iskustvima.

Pod izgovorom da po koalicionom sporazumu spoljna politika spada u domen šefa FDP-a, Gida Vestervelea, kancelarka Merkel se virtuozno izvukla iz ovog živog blata. Primarni cilj njene politike je da spreči da Nemačka bude zdrobljena između Amerike i Rusije ili razapeta zbog sveevropskih interesa. U to se nikako ne uklapa zastupanje pristrasne američke politike u delu sveta koji Rusija tretira kao sopstvenu interesnu sferu.

  

 

 

 

Nemačka jeste privredni džin i lokomotiva evropskog razvoja, ali je istovremeno i potpuno iscrpljena zalaganjem za očuvanje kako EU, tako isto i NATO-a, i u obe organizacije je najveći platiša. Uz sve to, jedino parče sveta za koje se može reći da je nemačka interesna sfera jeste Balkan.