Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (I)

 

Kad poglavnik krene u kafiće

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

U sledećim brojevima Tabloida, iz knjige Pere Zlatara, saznajemo šta se iza svega krilo, kao i o vremenu u kome se dešavalo.

 

***

 

Zagreb, nedelja, 17. jun 1956. Niko od petorice pripadnika službe koje je potpredsednik Sabora Hrvatske Ivan Krajačić Stevo pozvao da toga prolećnog vedrog neradnog jutra u pola devet dođu na vrlo važan radni sastanak u njegovu kancelariju na Markovom trgu nije mogao da dokuči povod zbog kojeg ih je okupio. To nije znala da im kaže ni bogato popunjena Stevina sekretarica, koja ih je telefonski obavestila u petak kasno uveče:

"Naglasio je kako u slučaju izostanka neće prihvatiti nikakvo izvinjenje", ponovila im je šefov odlučni nalog da se moraju neizostavno pojaviti.

Pukovnik Đuro Milić Šiljo pitao se šta je navelo Stevu da u ovo probrano, visoko i iskusno policijsko društvo, neočekivano uključi i njegovog mladoga saradnika Petra Raka, kojeg je upravo predstavio velikoj trojici: Veljku Drakuliću, Daliboru Jakaši Maljčiku i Srećku Šimurini. Sumnjičavo su ga odmerili.

Mimo običaja diverzantski tačan Stevo Krajačić zakasnio je osam minuta. Svalio se u fotelju i počeo poštapajući se španskim frazama. Navika koju je neizbrisivo upio kao pripadnik Internacionalnih brigada u građanskom ratu u Španiji:

"Oprostite, amigos, što ste me čekali, ali upravo sam treći put razgovarao s Njujorkom, s Lekom Lončarom, koji je tamo generalni konzul. Trebalo je da danas bude s nama... Ali zbog prekjuče iskrslog delikatnog, uznemirujućeg konspirativnog zadatka koji ne sme biti odgođen a on je zadužen da ga nadgleda,  ostao je u Americi. Uprkos tome što bi nam Lekino znanje bilo neophodno i dragoceno za posao o kojem ćemo se upravo dogovoriti... Nažalost, ne možemo ga duplirati da istovremeno bude i ovde u Zagrebu i u Njujorku...", kazivao je okupljenima dok su oni bučno duvali u šoljice guste zapenušane turske kafe koja se vrelo pušila i zamamno mirisala. Zagonetni Krajačić je zatim u njima jače potpalio haotičnu znatiželju: "Ne bih voleo da nas ometaju i stoga ćemo se, čim popijemo kaficu, odvesti na Jabukovac i osamiti se u našoj vili. Telefoni će, naravno, biti isključeni..."

"Bićemo, znači, izopšteni od sveta, kao kardinali koji su u Sikstinskoj kapeli 1939. izabrali papu Pija XII. Pa će tako i pred nama, baš kao što je i pred njima, glavni vatikanski majstor papinskih liturgijskih obreda, a to ćeš u našem slučaju biti ti, druže Stevo, zapovediti pre početka glasanja: Extra omnes! Svi napolje osim nas! Hoćemo li i mi, kao i kardinali, ostati sami i, con clave, pod ključem, sve dok ne izaberemo papu i to oglasimo puštajući beli dim?", mudrovao je Šiljo.

"Ti se, amigo, razbacuješ latinskim... Jesi li, možebitno, učio u semeništu za sveštenika?", rugao mu se ispod brka Stevo.

"Nikad to nećeš saznati, baćo!", nasmeje se bezglasno Šiljo i pozove Petra Raka da se odvezu na Jabukovac.

Sa oca na sina

    Vozeći službeni mercedes Šiljo je sažeto upoznao Petra ko je opravdano odsutni Budimir Lončar Leko:

"Leko je za konzula u Njujork otišao s mesta šefa zadarske OZN-e. On je iz Preka, kod Zadra. Dvadeset četvrto godište. Sada mu je, dakle, trideset druga. U partizanima je od 1942, od svoje osamnaeste. U borbi je postao policajac i izrastao u sjajnoga profesionalca. Radeći u službi pročuo se pre sedam godina, kad je 1949, s još dvojicom naših, u Rimu oteo ustaškog policajca Dragu Jileka..."

"Ništa ne znam o Dragi Jileku...", prozbori obzirno Petar Rak. I osrednji sluhista čim bi čuo njegov vrskavi izgovor prepoznavao je u njemu mladića koji je progovorio na španskom govornom tlu i tamo dugo živeo. Petar, koga je krasilo uzorno obrazovanje, pre nepune četiri godine, s jeseni 1952, preselio se iz rodnog Čilea u Zagreb i kao vanredni student upisao se na prava. Prethodno je kao artiljerac odslužio godinu dana vojske u Školi rezervnih oficira u Zadru, odakle se vratio s poraznom otpusnom karakteristikom, koju mu je napisao njegov kapetan. Da je polupismen zato što nije znao ćirilicu. Nakon preporuke generala Ivana Krajačića, bez uobičajenih detaljnih bezbednosnih provera, Petra Raka su odmah primili u Udbinu operativu, kojom je rukovodio pukovnik Đuro Milić Šiljo. To što je došao njemu presudilo je jer se, pored Krajačića, među policajcima još jedino on mogao sporazumevati s Petrom na kastiljanskom i tako ga od početka sistematski uvoditi u osetljive i opipljive tajne policijskoga posla. Petrov otac Esteban Rak  nepopustljivih levičarskih uverenja, koji se divio Titu, obožavao svoje tri kćerke i ženu, uživao da dugo hrani kućne ljubimice u akvarijumu, morske korjače Lulu, Leonu i Lio-Lao, i panično se plašio struje, poslao je široka srca i s beskrajnim poverenjem sina jedinca u Zagreb, starom companero de guerra. Bio je to Ivan Krajačić Stevo, njegov capitan i amigote za sva vremena. Esteban Rak je u jesen 1936, zaobilazno iz Valparaisa, putničkim brodom potegao u španski rat, a pod uverljivim izgovorom pred lokalnim vlastima da će poprilično proboraviti u Evropi i obilaziti vinske podrume u Portugalu, Francuskoj i Italiji, a i skoknuti u stari kraj, na Brač. Vinarijom Dalmacia dotle će upravljati njegova okretna senora Mila. Na aragonskom frontu, u Internacionalnoj brigadi, Esteban se zbližio s republikanskim kapetanom, hrvatskim zemljakom Ivanom Krajačićem i stekao njegovu naklonost i simpatije. Esteban Rak iz sela Ložišća na ostrvu Braču, kao Stipe Rakela, 1929. trbuhom za kruhom, otplovio je u Čile i naselio se u Valparaisu, lučkom gradu na Tihom okeanu, drugom po broju stanovnika u državi, iza nedaleke metropole Santjaga. Prvi poslodavac bio mu je najbogatiji Čileanac, don Paskval Baburiza, negdašnji Pasko Baburica iz Koločepa kod Dubrovnika. Preimenovani Esteban se munjevito umešno snašao i osamostalio. Zaslužio je glas jednog od vinogradarskih careva, a njegova vrhunski kvalitetna vina osvojila su sijaset nagrada na domaćim i inostranim izložbama. Esteban Rak oženio se lepoticom, Čileankom bračkih roditelja iz Škripa, Milom Fabjanović, koja mu je darovala četvoro dece: najpre sina Petra (koga je nazvao po pokojnom ocu i nije mu hispanizovao ime u Pedro), i potom triling kćerki, Dinu, Dolores i Danijelu. Petar Rak ugledao je svet 19. juna 1932. u Valparaisu, kojim je bio opčinjen. Hvalio je svoj grad "prelep poput Madone". S ljubavlju je govorio kako je potrebno deset pari očiju odjednom, a i više, da se vide sve njegove lepote. Zato se nije mogao načuditi što zanemarljivo malo Zagrepčana zna da tamo neki Valparaiso postoji na južnoameričkoj karti:

"Kao da je to gomila koju je naneo vetar, ili pustinjska zabit, caramba!"

Demon i pas

    Prekosutra će skromnom fiestom posle radnog vremena Petar Rak s drugaricama i drugovima iz službe nerazmetljivo zaliti dvadeset četvrti rođendan.

Pukovniku je neobuzdano izletela psovka nakon što je, naglo zakočivši kola niz strminu, uleteo u dublju rupu na putu i jedva spasao budalasto razigrano štene žućkaste dlake, koje se otrglo s povoca, da ne završi pod točkovima. Uplašeno je zacvilelo i podvijenog repa skočilo u stranu:

"Dragu Jileka, rođenog Sarajliju, površno poznajem iz Zagreba, s Pravnog fakulteta". Pukovnik je potom uravnoteženije odgovorio Petru: "Bio je nekih pet godina stariji od mene. Prekinute studije nastavio je nakon što su ga 1939. pustili iz zatvora. Policija ga je ulovila dok je delio proustaške letke protiv Kraljevine Jugoslavije. Uspostavljanje NDH 1941. dočekao je u Zagrebu. Ante Pavelić ga je ubrzo poslao u Sarajevo, za zamenika Juri Francetiću, ustaškom povereniku za Bosnu i Hercegovinu. Odatle Jileka premeštaju u Zemun, gde postaje poverenik najmoćnije od svih policija UNS-a, Ustaške nadzorne službe. Iz Zemuna ga vraćaju u sarajevski UNS, a krajem 1942. stiže u Zagreb na više nego uticajnu dužnost pročelnika Protukomunističkog odela. A kad je Pavelić smenio Didu Kvaternika, Drago Jilek je seo u njegovu fotelju, glavnoga zapovednika UNS-a.

Napredovao je do mesta prvog policajca Endehazije i čina dopukovnika zato što ga je poglavnik hvalio da je u njega snaga demona, upornost psa tragača, lukavost lisca, brzina zeca i okrutnost sokola. Pre ulaska partizana u Zagreb, početkom maja 1945, kidnuo je u Austriju, gde je s magistrom farmacije, Zagrepčaninom Božidarom Kavranom, sledeće godine organizovao ustaški pokret otpora. Ubacivali su teroriste u Hrvatsku, u nameri da obore našu vlast. Domogli smo se njihovih šifara i u korenu sasekli akciju nazvanu Deseti april. Razbili smo i obezglavili grupu od devedeset šest križara koje je poveo Kavran." Pukovnik je tajanstveno zaobišao istinu da je on bio jedan od mozgova Oznine ubitačne protivkomandoske operacije. Otro je levom rukom znoj s čela, obazro se na krasotnu crvenokosu devojku koja je milila sitnim koracima sa suprotne strane i nastavio da veze: "Božidara Kavrana smo zarobili. Obesili su ga posle javnoga suđenja u Zagrebu, završenog u avgustu 1948. Krah Desetog aprila obeshrabrio je Dragu Jileka. Povukao se u Rim, gde ga je prihvatio i zbrinuo sveštenik Krunoslav Draganović. Smestio ga je u samačku sobicu, u Via XX settembre, na broju 43, blizu samostana časnih sestara Cento Celle, u Via dei Glicini 27. S krivotvorenim dokumentima, kao lažni Drago Duvnjaković, pritajeni Jilek čekao je papire da emigrira u Argentinu i pridruži se sve brojnijoj ustaškoj koloniji, predvođenoj poglavnikom. Ali naš ubačeni drug ga je otkrio i javio da dotični retko izlazi iz kuće. Jedino svakodnevno odlazi kaluđericama, u podne na ručak, i u sedam na misu, a potom večera. Leko Lončar je u Rimu stao na čelo trojke zadužene da otme Dragu Jileka i dopremi ga u Jugoslaviju. Pratili su ga desetak dana. Odlučili su da ga napadnu 16. marta 1949, posle večere, kad zasivi sumrak. Jilek je životinjskim instinktom predosetio zamku i kao da su mu oči na leđima bezglavo je potrčao nazad, put samostanskih vrata. Jedan od naših je potrčao za njim i bodežom ga ranio. Posrnulom Jileku koji je krvoliptao dvojica drugova nabila su u usta krpu natopljenu eterom, uvukli ga u kola, uspavali injekcijom i sakrili u iznajmljenoj kući u predgrađu Rima. Kad se oteti donekle oporavio, prebacili su ga noću u Napulj. Omamljenog opijatom i vezanih ruku stavili su ga u prostrani prtljažnik cadilaca s registarskim brojem nedodirljive američke vojske i ukrcali u ribarski brod snažnih motora, koji ih je čekao u zaklonjenoj uvali, desetak milja udaljenoj od luke. Prevezli su ga u Zadar, a odatle vojnim avionom dopremili u Beograd i predali istražiteljima. Posle toga smo Leki, premda je tek bio napunio dvadeset petu godinu, poverili vrlo odgovoran posao načelnika Udbe u Zadru", završio je pukovnik.

Ali Petar bi da čuje koju više:

"Šta se dogodilo s ustaškim policajcem?"

"U Beogradu su ga ispitivali više od godinu dana. Jilek je rasvetlio neke nerazjašnjene sumnje. O saradnji pojedinih naših najviših ratnih rukovodilaca s ustaškom policijom...", okolišajući reče pukovnik.

"Je li Jilek bio osuđen na smrt?"

"Nisu mu sudili. Drugovi u Beogradu su se uplašili da na suđenju ne kaže štogod opasno, nešto što se nije smelo saznati."

"I kako je napokon završio? Naravno, ako bih to smeo saznati..."

"U načelu ne bi smeo, baćo. Ipak, reći ću ti zato što sam siguran da ćeš začepiti usta i ovo nećeš izbrbljati... Kako pravda ne priznaje sažaljenja, likvidiran je bez suđenja. Za spoljnu upotrebu, pre svega za Italijane, pustili smo litaniju da je Drago Jilek podlegao prostrelnim ranama u Rimu nakon što je posle atentata, koji smo pripisali četnicima, nestao u nepoznatom smeru."

"Jesu li u Rimu poverovali u tu neuverljivu pričicu?"

"Naravno da nisu. Ali osim lokve Jilekove krvi ispred samostana časnih sestara, policajci nisu pronašli ni najmanji dokaz da bi je porekli. Italijani su, uopšte ne bezrazložno, uvereni kako nam je podatak o Jilekovom skrovištu odala obaveštajna služba M6, Military Intelligence, pa nisu želeli da stvaraju nepotrebnu gužvu, mute vodu i zameraju se Englezima. Digići su elegantno skinuli teret s leđa. Zašto bi se zamarali ustašom koji je promašio brod za Argentinu. Živo im se fućkalo za nekog njima nepoznatog i nezanimljivog policajca Jileka koga su koknuli komunisti."

Tajno sladostrašće

  Vilu na Jabukovcu, koju su zvali Zabranjenim gradom, služba je koristila za poverljive sastanke. U nju su vezanih očiju, da ne znaju kuda ih dovode, dovlačili važnije zarobljene neprijatelje, koje su izvan zidina zatvora, u luksuzno nameštenim sobama, po pravilu daleko lakše navodili da brže popuste i propevaju. U žargonu, ta vrela otkrivenih tajni zovu jezicima. Za strance - koje su pokušavali da zavrbuju kao stalne špijune ili samo za jednokratnu upotrebu - u vili su upriličivane raspusne zabave s obiljem jela i pića i s podatnim zavodljivim lepoticama kao slasnim desertom. Zagrebački policajci najvišeg čina pogdekad bi uletali u poročnu napast da se ušunjaju u vilu s nekom tajnom ženskom. Ali su pazili da se prečesto ne upuštaju u švalerske akrobacije, da ih potčinjeni ne otkriju u nedelu, zamere im što zloupotrebljavaju službeni položaj i zavidno ih ogovaraju da koriste dobrobit time što na Jabukovcu na državni račun nude rajske jabuke greha prolaznim zemaljskim Evama. Šiljo je, na svoj način opisujući vilu, jednom dobacio gotovo povređenom Stevi da joj je predsoblje namešteno poput otmenog francuskog kupleraja. Ali ga je potom utešio dodavši kako je i u takvom kiču enterijer stilski ludo privlačan.

Šestorka odabranih - a od njih je tada jedino Krajačić bio upoznat s radnim nazivom teme o kojoj će raspredati - posedala je oko stola s dvanaest stolica. Da ga bolje čuju, šef je zaseo u čelo. Lagano je popio pola čaše mineralne vode i najpre rekao nekoliko reči o najmlađoj zvanici, Petru Raku:

"Naš Petar je sin vrle ljudine Estebana Raka, s kojim sam se pobratimio u Španiji. Nesalomivi komunista od čelika. I najodvažniji guerreador koga sam sreo na tamošnjim ratištima... Zavetovali smo se jedan drugome da ćemo poslati sinove, on meni svoga iz Valparaisa u Zagreb ako komunisti zavladaju u Jugoslaviji, a ja njemu svoga iz Zagreba u Valparaiso budu li komunisti pobedili u Čileu. Čim smo obnovili u ratu puklu vezu, Esteban mi je poručio da nije zaboravio špansko obećanje... Zato njegov Petar sada kod nas studira pravo i teše zanat u odeljenju kod druga Šilje. Drugovima Maljčiku, Veljku i Srećku, koji to ne znaju, reći ću da je mladi kolega Petar Rak bio jedan od najboljih čileanskih sportskih strelaca iz pištolja, omladinski i seniorski prvak, dvaput je učestvovao na prvenstvu Južne Amerike, a pre dolaska nama našao se u najužem izboru za prošle Olimpijske igre u Helsinkiju 1952. I zašto da vam ne kažem da smo u pojedinim akcijama u inostranstvu efikasno iskoristili Petrovo pouzdano, nepogrešivo umeće pistollerosa..."

Posle Stevine bodre besede okupljena petorka oštroumno je naslepo nazrela u kojem će smeru poteći još neizvesna jutarnja rasprava. A Petar je od nerazgovetnog frajera ("Iz koje li su škrape, da mi je znati, Stevo i Šiljo izvukli tog fakinski nasmešenog i namirisanog bumbara žigolovski začešljanih i briljantinom poškropljenih poput katrana tamnih vlasi?"), u Maljčikovim, Veljkovim i Srećkovim očima naglo izrastao u Vilhelma Tela našega doba, viteza bez mane i straha ("Vidi ti njega, čileanskog dođoša, majku mu milu...").

Na nišanu službe naći će se, znači, neko od krumskih državnih neprijatelja. Počinje hajka na skalp trofejnog kapitalca, s vrha najprioritetnije A liste. Ali na čiji?

 

A šta ako je...

 

    U pretumbavanjima filmskom brzinom smenjuju se lica mogućih kandidata za odstrel i razvlače se njihova titlovana imena. Koga je Udba označila da mu je dosukalo do grla? Je li to Maks Luburić? Da nije Branko Jelić? Možda Andrija Artuković? Ili pak Dido Kvatemik? Ivo Herenčić? Branko Benzon? Danijel Crljen? Rafael Boban? Edo Bulat? Vilim Cecelja? Pavao Tijan? Ivan Šarić? Vinko Nikolić? Džaferbeg Kulenović? Jozo Dumandžić? Ivo Korski? Vlatko Maček? Jakov Džal? Krunoslav Draganović? Srećko Rover? Lovro Sušić? Ivo Rojnica? Vjekoslav Vrančić? Dinko Šakić? Mate Frković? Dušan Žanko? Ivan Oršanić?

A šta ako je to...

Stevo Krajačić resko preseče nedorečena vrludanja:

"Drugovi, kako se više ne biste dosađivali, neću dužiti nego prelazim na stvar. Krenućemo s našom dosad najvažnijom operacijom. Nazovimo je: Operacija Pavelić!" - podigne neprilagođene naočare zatamnjenih stakala slabije dioptrije, koje su mu pale na nos, prigne se i žmirne ispod obrva. Zbog dramskog efekta nekoliko časaka je zaledio slovo. Kako je i predvideo, uzbudljiva obznana o lovu na poglavnika odjeknula je snažnije od topovske paljbe: "Sada znate. Meta nam je Ante Pavelić. Živ ili mrtav!" - najotvorenije zaključi šokantni one man show.

Drakulić, Jakaša, Šimurina i Milić nagonski su se osvrnuli prema Petru Raku, koji je na spomen Ante Pavelića uzdrhtao i preznojio se kao da su ga istukli užarenom šipkom po tabanima. Presekao ga je nagli napad treme.

Otkako su lucidno shvatili čija će ruka presuditi poglavniku, četvorica policajaca prestala su da lutaju po bespuću misli. Odgonetnuli su rešenje pitalice koja ih je dotad progonila: kako i zašto je mlađani doseljenik iz Čilea, na Stevin poziv, mimo hijerarhijskih pravila, naprasno uskočio u njihov najuži elitni zabran.

Petru se pričinilo da ga stariji drugovi sada posmatraju s divljenjem, ali i s primesom straha, kao saigrači strelca koga je trener upravo odredio da u poslednjoj minuti puca presudni jedanaesterac. I od čije pribranosti zavisi hoće li njihov tim osvojiti naslov fudbalskog prvaka.

 

Prvo sledi izviđanje

 

    Stevo Krajačić nije gubio vreme:

"Po našim saznanjima Ante Pavelić je u Buenos Ajresu, gde živi s porodicom. Dao je nekoliko intervjua, a osim za argentinske, govorio je i za neke vrlo poznate italijanske i francuske listove, pa i za američku agenciju United Press. Više se ne skriva, vozi se gradskim prevozom i povremeno zasedne u kafeteriju u kojoj se okupljaju njegovi sledbenici. Vodi građevinsku firmu. Prekjuče, 15. aprila, prvi put je javno istupio i govorio posle bekstva iz Hrvatske, na skupu u Buenos Ajresu, povodom petnaeste godišnjice uspostave NDH, a u organizaciji društva Hrvatski domobran. Dotle se obraćao jedino snimljenim porukama. No sada je Pavelić nenadano osvanuo, kako nam je javio naš obaveštajac usidren među ustaše, uživo, ispred više stotina osoba. Ovoga meseca osnovao je Hrvatski oslobodilački pokret ili skraćeno HOP. Evo šta je o tome izjavio" - Krajačić je izvukao presavijene emigrantske novine Hrvatska, koje izlaze u Buenos Ajresu i iz članka na tri stranice, ilustrovanom Pavelićevom trostubačnom fotografijom, gutajući slova pročitao nepotpunu rečenicu: "...na temelju nauke Otca Domovine dr. Ante Starčeviča, a sa ciljem rušenja Jugoslavije, borbe proti komunizmu i za uzpostavu slobodne, nezavisne i suverene Države Hrvatske" -  progutavši još gutljaj Krajačić je, uz pomoć beleški, nastavio nizati šta još zna: "Osim Pavelića, potpisnici ukaza o osnivanju HOP-a su ministri iz vlade NDH: Džaferbeg Kulenović, Vjekoslav Vrančić, Stjepan Hefer, Oskar Turina, Jozo Dumandžić, Ivica Frković, grof Petar Pejačević i Andrija Ilić, potom visoki funkcioneri ustaškog režima Stipe Matijević, Ivan Kordić i Josip Marković, i napokon Ivan Asančaić, glavni starešina već spomenutog argentinskog Hrvatskog domobrana. Pavelić stvaranjem HOP-a želi da osnaži ozbiljno poljuljanu moć i srozan autoritet u ustaškom pokretu, jer su ga napustili i počeli vrlo kritički pisati protiv njega čak i njegovi pajtaši iz prve garniture. Najpre Stijepo Perić, koji je pre dve godine, nekako u ovo vreme, umro u Buenos Ajresu, a zatim Vinko Nikolić, Ivo Bogdan i Mate Frković, koji su takođe u Buenos Ajresu, Josip Ciliga iz Rima, Matija Kovačić iz Barselone i, što je najveće iznenađenje, Srećko Rover iz Australije, Branko Jelić iz Nemačke, a naročito Dido Kvatemik iz Argentine i Maks Luburić iz Španije. Dvojice potonjih Pavelić se odrekao pisanim dekretom. Pavelića čuvaju dva telohranitelja... Osvojio je izvesne pozicije u vrhu vladajuće Peronove stranke, ali ne znam kako sada stoji kod novog argentinskog režima, kod vojne hunte koja je lane u septembru zbacila generala Huana Perona... Kako je ono ime sadašnjem privremenom predsedniku?"

"General Pedro Euhenio Aramburu!" - bez razmišljanja samopouzdano istrese Petar Rak i jednako užurbano pridoda: "U Peronovoj eri bio je šef generalštaba!"

"Tako je, general Aramburu" - prihvati Krajačić. A onda izbaci jutarnju supersenzaciju broj dva: "Šiljo i Petar će, posle priprema koje ne bi smele potrajati duže od tri do četiri meseca, odleteti u Buenos Ajres, i to kao predstavnici uvozno-izvozne firme. Otvorićemo im tamo predstavništvo. Omirisaće teren, nekoliko meseci izviđati stanje, na osnovu stečenih saznanja odlučiće, ali tek posle konačnog dogovora s nama ovde u zagrebačkoj bazi, o danu kad će oteti ili smaknuti Pavelića." Tajac.

                                              Nastaviće se

 

 

 

Između istine i hvalisanja

 

Pero Zlatar lansira istorijsko otkriće koje je bilo najstrože čuvana državna tajna. Jeste Udba u Beogradu i Zagrebu spremala atentat na Pavelića, nešto se i preduzimalo u Buenos Ajresu, bilo je poslato nekoliko eskadrona smrti. Završilo se na neuspelim pokušajima. Možda je i to bila nečija volja. Možda i Titova, a možda su tako rešile velike sile i njihove tajne službe koje je Pavelić ko zna kada i ko zna zašto zadužio, da mu je neko dovoljno važan garantovao i sačuvao život bez obzira na to ko je bio i šta je radio u vreme NDH.

Znači, na Pavelića je mogao da puca isključivo neko bez ikakvih tajanstvenih obaveza i stega, nošen željom da, kao nekada Gavrilo Princip, samostalno zadovolji istorijsku pravdu i osveti srpske žrtve.

Istina, godinama se u krugovima četničke emigracije u Americi govorilo zagonetno i sladostrasno da je Pavelić stradao od četničke ruke. Nikakve detalje niti imena učesnika niko nije pominjao još zadugo. U svojoj rekonstrukciji događaja Pero Zlatar je krenuo upravo tim tragom i stigao do oficira Kreljevske jugoslovenske vojske Blagoja Jovovića, koji je na veliku istorijsku scenu stupio 27. marta 1941. godine pošto je posle vojnog puča i rušenja Trojnog pakta, što je naišlo na opšte oduševljenje Beograđana pod parolama "Bolje rat nego pakt" pročitao proglas maloletnog kralja Petra Karađorđevića.

Tek pred smrt u Americi, Blagoje Jovović je priznao da je baš on organizovao atentat na Pavelića u Buenos Ajresu. Niko na to nije obratio pažnju osim Pera Zlatara. U međuvremenu su se i stari preživeli udbaši, u vrtlogu najnovijeg bratoubilačkog rata na Balkanu, busali u prsa kako su oni lično presudili Paveliću.

Iz predgovora Milomira Marića