Tragom vesti

Čačak, podeljen grad: Fabrika u čipsu, radnici u gipsu

 

Posle emotivnog govora, sledi hladnokrvno ubistvo

 

Zašto se vlasnik Slaviša Purić nalazi u zatvoru? Zvanično zbog kriminala. No, pravi razlog je likvidacija čačanske čipsare, da bi se novoj čipsari u Vojvodini otvorilo tržište. Kad investira u Srbiji, strani kapital postavlja uslov - prvo tržište. Pogasite fabrike, pogasite svetla, pa da trgujemo u mraku

 

Miodrag Milojević

 

Srba Dani sitnu knjigu piše: - Jesi primila alementaciju?

Ali nije tako. Šta ima da se piše. Srba i Dana, oboje rade u čačanskoj fabrici čipsa, ista su firma, viđaju se svakodnevno. Ista su im primanja - ne primaju platu.

Radnici gledaju u Milana, Milan, kažu, ima kliker. Milanu se otkačila vijuga. Srba i Dana su razvedeni. Milan će napraviti eksperiment sa Srbom i Danom. Dobar su primer da se utvrdi ko krade, da se uđe u trag kriminalu. Milan u privatnom detektivskom poslu. Šta je pokazala Milanova privatna istraga? Srba je proverio, Srbi odbijaju alimentaciju, Dani ne daju alementaciju.

Ko otima od Srbe za Danu, a Dani ne daje? Nema tu mnogo da se priča, krug je sužen. Uzima vlasnik ili država. Jedna grupa viče: krade vlasnik. Milan viče: nije vlasnik već država!

Nemam komentar. Kapu dole pred radnicima iz Čačka. Inteligentno je Milan postavio zamku, ali Milanu, a ni radnicima, to neće pomoći.

 

Ko preživi pričaće

 

Podela Čačka je izvršena. Do fabrike čipsa pokorene u travi, u ravnici, u čačanskoj industrijskoj zoni, nije lako doći. Ulazi se iz sporedne ulice. Ulaz tesan, pritiskaju ga privatne firme okovane gvožđem. Gvozdene ograde, do tri metra visoke, putniku se čini - to je zatvor. Sveže pešačke staze, crne su puteljci, presečene gvozdenom ogradom. Privatna firma, čekaju dugački šleperi, vetar zaviruje pod cirade, verovatno je zauzela, išla u krug fabrike čipsa. Geometri nemaju šta da traže, Čačak je podeljeni grad. Fabrika u čipsu, radnici u gipsu!

Ista slika, jednolična, stoji godinama. Danas se mora gledati u krompir, krompir je problem Čačka. Halo, halo, stani malo, grickaj čipi-čips! Bila je to reklama iz prastarog vremena. Krompir je sirovina, čips je proizvodi od krompira. Vlasnik, Slaviša Purić, uhapšen. Radnici bili u štrajku, dva i po meseca, 1. juna ove godine počeli sa radom. Ministar Mlađan Dinkić posetio Čačak. Ministar ekonomije i regionalnog razvoja izjavio da preduzeće, bez obzira na to što ima tržište, ne može dugo da radi sa dugom od 820 miliona dinara. Dinkić predlaže stečaj, to će, prvi put biti - "radni stečaj." Ministarstvo ekonomije, poslovodstvo i sindikat firme sačiniće protokol i naći rešenje iz "pravnog galimatijasa."

Ministar je radnicima iz Čačka doneo lepu vest. Primaće plate, i to dva meseca. Zvaće se to "radni stečaj." I ne samo to. Sedište firme će iz Beograda biti prebačeno u Čačak. - Niko od radnika neće ostati bez posla. Samo će preći iz stare firme Slap Group u novu firmu koja će se zvati PIK Čačak. Na taj način biće razrešeni svi dugovi i osnovana nova firma sa novom perspektivom. Rešićemo i problem radnog staža radnicima kojima godinama nisu uplaćivani doprinosi i overene radne knjižice, da bi ovi ljudi mogli da se leče kao svi ostali građani.

Ko preživi, pričaće. Ovi radnici nisu mogli da se leče pet-šest godina, od privatizacije. Međutim, neki radnici nisu izdržali, nisu lečeni, nego su poumirali. Ali šta se može. Takav je život. Samo najjači opstaju!

U procesu stečaja dugovi će biti namireni, novi PIK će biti državna firma. Država će biti garant da će svih 115 radnika ostati na poslu, da će poljoprivrednicima biće plaćen sav otkupljeni krompir, da će kombinat ponovo biti simbol Čačka.

Ministar je održao emotivni govor: - Pamtimo čačanski čips iz perioda kada nije bilo nijednog drugog u bivšoj Jugoslaviji i zbog toga nećemo dozvoliti da taj brend propadne, već naprotiv, učinićemo da bude još bolji.

Emotivno govori, hladnokrvno ubija. Dinkić je nekoliko dana ranije otvorio čipsaru - stranog investitora. Štrajkovi često menjaju planove.

 

Dinkićev diktat

 

Vlasnik Slaviša Purić uhapšen je zbog kriminala. Cilj je zatvaranje čačanske fabrike. Ministar Dinkić je pre samo nekoliko dana otvorio fabriku čipsa u jednom malom mestu u Vojvodini.

Dnevnik, Dinkić govori: - Investitor je zadovoljan, naročito kvalitetom krompira. Investitor će obučiti seljake kako da proizvode krompir i za izvoz.

Zašto da ih obučava ako je kvalitet krompira odličan, bez obučavanja? Zato što ovaj glupi, kretenasti narod ništa ne zna.

Vekovima žive od proizvodnje krompira, ali sada moraju u školu.

Fabrika čipsa privatizovana pre šest godina, fabrika radi dobro, radnici u agoniji. Najgore je što su gladni. Pravda je zakasnila. Dinkić donosi pravdu: - Pravda će stići one koji su upropastili vašu fabriku. Država će nastojati da vrati imovinu, opremu i mašine koji su izvučeni iz čačanske fabrike.

Zašto se vlasnik Slaviša Purić nalazi u zatvoru? Zvanično zbog kriminala, a pravi razlog je likvidacija čačanske čipsare, da bi se novoj čipsari otvorilo tržište. Kad investira u Srbiji strani kapital postavlja uslov - prvo tržište. Pogasite fabrike, pogasite svetla pa da trgujemo u mraku.

Dinkić odgovara zašto država nije reagovala na vreme: - Tek pošto je donet Zakon o oduzimanju imovine stečene korupcijom i kriminalom, moglo je da bude započeto rešavanje ovog i sličnih slučajeva u privatizovanim firmama.

Kada je donet Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom? Vlasnik čačanske fabrike čipsa uhapšen je na vreme. Pred otvaranje nove fabrike čipsa. Moglo je ranije, nije bilo potrebe. Međutim, Radomir Vasilijević, zastupnik radnika i akcionara koji su tužili firmu, ne veruje da će ministarstvo rešiti problem. Vasilijević traži da se okonča sudski spor i utvrdi ko je pravi vlasnik čipsare. - Radnici i akcionari su na legalan i nelegalan način opljačkani, i to je dokazano tokom sudskog procesa. Firma za zarade i dividende duguje od 2002. do 2004. dva miliona evra. Da bismo to dokazali, morali smo da platimo 12.000 evra za sudske troškove.

Radnici sa neredovnim primanjima su i te pare platili iz svog džepa. Prodavali su nameštaj i televizore iz kuća. Ni to nije dovoljno. Kriminalna država postavila novu zamku: - Sada su presude postale pravosnažne, nemamo mogućnosti da za troškove izvršenja platimo 50.000 evra.

Dragan Radulović, v. d. direktora, zahvalio je Dinkiću što je "predložio i što je pronašao pravi put kojim će bivša čipsara izaći iz krize." Direktor v. d. kaže "bivša", iako ona radi punom parom. Purić iz zatvora posluje preko ćerke Slap fud, jer je račun firme u blokadi.

 

Niko nikom ne veruje

 

Treba naći firmu, tu fabriku zastrtu krošnjama, tu fabriku čipsa. Sad se zemljaci, sad se krompiri bore za tržište. Krompir iz Vojvodine, Dinkić otvorio fabriku sa krompirom iz okoline Čačka.

Nije lako pod nadvožnjakom - dole je neka škola, pre toga dolazi čačanski Roda centar, mastiljav u staklu - pronaći firmu, zatvorenu, učaurenu u industrijskoj zoni. Firmu Slap Group o kojoj se priča. Privatnici, biznismeni su zatvorili svoj atar. Stalno udaram, odbijam se o teške gvozdene ograde. Iz fabrike koju su stisli kamioni i privatne firme izlaze žene, neke su i našminkane.

Radnicama, kao da su nešto izgubile, pogled luta po trotoaru i travi. Prazan stomak se ugiba kao posle torture. Najgore je što firme u okruženju, privatne firme, uglavnom rade, radnici primaju platu. Biti sam i biti otpisan, biti bačen u rešetke i ograde.

Puši se asfalt, ispušta crn i oštar miris. Tabla, na kojoj piše Slap. Drvoredi, visoke lipe zaklanjaju vidik. Može se pročitati pod ovalnim krovom - HLADNJAČA.

Portir je bio razborit i miran, kao student koji ima znanje, kao optuženik koji ima alibi. Pred portirom tri dugmeta. Dva crvena i jedno plavo. Jede paradajz, beli plastični čanak, pustio je bradu.

- Radnički skup je završen, bio je skup, dođi sutra.

Portir je siguran da pravda stiže, sve će se razjasniti, da je bio neki nesporazum: - Proizvodimo hranu, čips, a mi gladni. To nema nigde u svetu. Radili smo do zadnjeg dana. Ne možemo da napravimo. To ide za Bosnu i na Kosovo. Viđali smo vlasnika. Dolazio je. On je iz Šapca, Beograda.

- Je l' kriv, vlasnik je uhapšen.

- Kako nije kriv. Nego ko je? Ne mogu ja da budem kriv.

Portir maže paradajz po čanku, kipi sok, drugom ruku nevidljivo pritiske dugme, kapija se otvara, vozila ulaze. Portir mi ne savetuje da idem u kafanu. Tamo su radnici, mogu svašta da čujem. Najbolje je da se informišem preko sindikata. Shvatam u trenu, firma je izdeljena, pocepana kao trula zastava, radnici su se podelili. Nikome ne veruju. Samo, jedni ne veruju Dinkiću, a drugi Puriću.

 

Ko za koga radi

 

Drveće je stajalo mirno, ukočeno i preparirano.

Priznajem, retko se to gde može videti. Autobusi su iz industrijske zone vukli radnike i đake.

Šta je ovo? Ni kafana, nije ni prodavnica. SUR "Hladnjača", vlasnik Milisav Smolović. Prazni rafovi. Dve crvene konzerve - mesni narezak. Izbrojao sam, jedna preko druge, 22 jetrene paštete, boje zlata. Dve polovine hleba, meke, šupljikave, sunđeraste, presečene. Jedna cela vekna. Milisav Smolović, povrnuo kosu, kao povrnut rukav, oguljeno ćelavo čelo. Prodavnica li je, kafana li je, pričvršćena uz samu fabričku kapiju. Zaneti razgovorom, radnici me i ne primećuju. Gledam šta piju, naravno, naručujem isto.

Visoki, preplanuli Jorgovan, nema živaca: - Purić, o njemu neću da pričam ništa. Ne, ne. Nema čoveka u firmi ko o njemu ima dobro mišljenje...

Milan pije, Milan naručuje pivo svakome ko uđe. Ne vidim mu lice: - Ne, ja oću da te pitam nešto, drugarski.

- Idi pa pitaj radnike. Otiđi u podrum i pitaj ako ti devedeset posto ne odgovori ono što sam ti reko, seci mi glavu. Niko nema lepo mišljenje o njemu.

- Oću ja tebe da pitam nešto drugo, to nema veze s Purićem. Pitam ja tebe šta misliš, da li Zoran Belić radi za Purića, drugarski te pitam. Ja tebe pitam misliš li ti da on radi, to nema veze sa Milanom Nikolićem, to nema veze sa Purićem i nekom politikom koja je vezana za to. Je l' ja ne mogu da razgovaram sa Canom, šta sam ja radio, gde sam bio, kome sam... Je l' ona žena toliko shvata, njen okvir je toliki. Cana pljuje. Što je niži stadijum obazovanja bolje pljuje. Ja ti kažem da je Zoran Belić korektan što se tiče toga, drugar je neviđen. Moje mišljenje.

...Što kažu, kod gazde ima pare i za sitnu raju. Ko je napravio Purića, ko je napravio Purića?

Vladimir Cvijan, sad kod Tome Nikolića, iz kruga Borisa Tadića, postavljen je za direktora. Da se, kao pravnik, suprotstavi Dinkiću. Dinkić nudi plate za dva meseca. Za ljude koji godinu dana nisu videli platu, to je mnogo. Niko ne misli šta će biti posle. Misli Milan. Milan je i protiv Cvijana: - Dođe ova budala.

- On je poslat.

- Ma nije on poslat...

- Nije on sam mogo da dođe.

- Ludak. Ja sam njega gledao u Skupštini. Isto se ovako ponašao.

- Traže u Španiji onog direktora, kako se zove. Dulić, Dulić-Marković...

- Radulovića.

Milan se smeška: - Traže ga. Za milion evra ima pored Bele kuće da mu sazidaju sklonište.

- Uhapsili troje ljudi na železnici, jednog iz Čačka.

- Uhapsili ga što je Veljov čovek. To nema ni na filmu. Ne hapse iz Požege, iz Stalaća, gde su čvorovi, nego iz Čačka. U Čačku nema putnika nego do Požege i nazad. Ljudi, ja to ne razumem.

Nama je odbijano od plate penzijsko i socijalno. Tebe će, možda, država da poveže staž, možda. Ima da ti poveže na ono najminimalnije što može.

- Šta misliš da l' je Purić prijavljen inspekciji, što inspektori nisu reagovali? Purić nije plaćao porez. Zamisli, Srbi odbijali alimentaciju, ali Dani nisu uplaćivali, kud ćeš gore.

- Kud ćeš gore!

- Sedamdeset hiljada ljudi u Srbiji nema uplaćeno penziono i socijalno. Sedamdeset hiljada. Je l' kriv Purić za sedamdeset hiljada? Pa je l' kriv Purić za to, ja ga ne branim. Nego, on je imao informaciju za oni sedamdeset hiljada što su objavljeni, pa nije uplaćivao ni on. Šta je država radila? On bi završio za dve godine da mu je država tražila penziono i socijalno, ne bi mu dozvolili da pljačka pet godina. A ko je to dozvolio? Imaš li bolesnih u tih sedamdeset hiljada? Ima li neko bolestan?

 

Kad je narod lud, lako mu je živeti

 

Milan se okrete, puče zategnuta košulja. - Al' mora da je Purić nekom nešto davao da ga ne diraju pet godina. Došla inspekcija kod mene, pre dve, tri godine, ne znam tačno. I nikom ništa. On priča da je uplaćeno penziono i socijalno. Odeš u socijalno, kaže - nije uplaćeno. Kolko je Purić kriv tolko je država. Jer je Purić krao i država je preko njega krala. Da su ga odma udarili po nosu....

A ja se sećam devedeset treće, kad je bila propast, da nije mogao da ode kolega u penziju dok se ne uplati radni staž. Bilo je tako. Moglo je i da se kupi. Uplatiš četir hiljada i ideš u penziju.

Penzioneri su krivi, misli Milan: - Sad kod god da pitaš - on penzioner. Penzioner. Ko da ti zaradi? Nema nigde besplatan ručak. Neko mora to da plati. Nema besplatan ručak, samo je pitanje ko će da plati. I ovo pivo mora da se plati.

Država, dok je preko njih radila, krpila se... Još priča, doći će kapital sa Zapada, živela u snovima. Priča narodu, lagala. Znaš šta su meni rekli - sačekaj, Milane, još deset godina pa ćeš imati platu hiljadu evra. Deset godina?

Jege skotrlja: - Jebi ga... Život prošao. Za deset godina ti ćeš da budeš invalid, penzioner.

Po fabričkom krugu Radoš juri kera, tri puta ga juri. Kapija se povukla ka zemlji. Luk se digao iznad krošnji. Crvena slova, piše - HLADNJAČA.

Milan je, rekao bih, Purićev čovek. Nije Purićev nego Milan ne veruje Dinkiću. Država je Purića uvela u firmu. Milan sumnja da je Purić uplaćivao staž radnicima, država je otimala te pare. Otimala alimentaciju, otimala, penziono, socijalno.

Otkud toliki penzioneri? Milan lutao po Čačku. Koga god sretne - on u penziji.

Ušao je naglo, ispod sijalice. Milan mu naručuje pivo. - Ti si sad... Ti imaš firmu...

- Nije privatnik onaj ko ima firmu. Ti si veći privatnik od mene. Nije privatnik samo ko ima firmu, privatno je sve što radiš. Proizvodiš krompir. Kad si ga prodavao i radio u fabrici, tad ti bilo lepo. Ja sam tad još bio podstanar.

- Je l' tebe gledaju, kako te gledaju? Je l' tebe gledaju kao Purićevog čoveka?

- Ja ne znam ni ko je Purić. Ko me proglasi za Purićevog čoveka, nek jede govna.

- Alo! Treba mi Rade Simović. Ovde Ljubo Milutinović, tvoj bivši prijatelj!

- Kako ti reče pre neki dan: svi će oni da budu dobro a narod će da bude go i bos. Sećaš se, pričali smo, ovi kapitalisti, tajkuni, klinci, penziono, socijalno...

- Ne znam šta sam reko. Ako sam ja to reko.

Ostade Milan, on ima za pivo. Drugi radnici nemaju za kiflu.

Dobro zamišlja Milan: - Ako je nas uništio Purić, ko je uništio ostale, sve firme po Srbiji?

 

 

 

 

- Pamtimo čačanski čips iz perioda kada nije bilo nijednog drugog u bivšoj Jugoslaviji i zbog toga nećemo dozvoliti da taj brend propadne, već naprotiv, učinićemo da bude još bolji - reči su ministra Dinkića. Emotivno govori, hladnokrvno ubija. Dinkić je nekoliko dana ranije otvorio čipsaru stranog investitora.

 

 

 

Vladimir Cvijan, preletač kod Tome Nikolića, iz kruga Borisa Tadića, postavljen je za direktora. Da se, kao pravnik, suprostavi Dinkiću. Dinkić nudi plate za dva meseca. Za ljude koji godinu dana nisu videli platu, to je mnogo. Niko ne misli šta će biti posle.