Nemačka

Simbolika krize: o čemu govore protesti protiv prividnog progresa

 

Uspavanka za Angelu M.

 

Najopasnija je vlast koja odlazi. Ovu staru mudrost potvrđuju nedavni nemili događaji na ulicama Štutgarta, mirnog grada na jugu Nemačke.

 

Fridrih Emke,

dopisnik iz Frankfurta

 

Nekoliko stotina demonstranata je povređeno kada je policija izvršila juriš na građane okupljene na protestu. Svi posmatrači nemilih scena se slažu da je policija pri tome nastupila krajnje brutalno upotrebivši pendreke, suzavac, gasne bombe i vodene topove čak i protiv dece.

Scene iz neke zemlje u razvoju, banana republike ili afričke diktature?

Ne, nego iz samog centra Nemačke, do sada mirnog grada Štutgarta u Švapskoj, teritoriji u pokrajini Baden-Virtemberg sa Štutgartom kao glavnim gradom. Nikada u svojoj istoriji Štutgart nije bio poznat po velikim nemirima. Švabe, kako se plemenski nazivaju ovdašnji Nemci, poznati su kao vredni, štedljivi i mirni ljudi. Dok u međuvremenu nije sve krenulo naopako.

 

Mreža nastala davno

 

U čitavoj Evropi besne demonstracije. Radnici kojima se preti otkazima ili smanjivanjem plata izlaze na ulice u Španiji, Grčkoj, Portugaliji, Češkoj. Svuda su sindikati na čelu protestanata koji traže da teret izlaska iz recesije snose oni koji su za nju najviše krivi: banke i finansijski sistemi, a ne narod i obični radnici.

U Štutgartu je inicijalna kapisla za demonstracije i sukobe sa policijom bilo nešto drugo: izgradnja ultramoderne železničke stanice u samom centru grada, nazvane Štutgart 21. Stanica je planirana ispod zemlje, na istom mestu gde već više od veka postoji centralna gradska železnička stanica, tj. spomenik kulture. Odmah pored nje je i dvorski park sa rastinjem iz celog sveta - svojevrsna botanička bašta i pluća grada.

Projekat Štutgart 21 je zaista grandiozan. U centru grada, ispod glavnog dela sadašnje stanične zgrade, biće postavljeno nekih desetak koloseka koji u odnosu na sadašnje, nadzemne koloseke, stoje pod uglom od 90 stepeni. To znači da će kompletan železnički saobraćaj ove metropole biti preusmeren na moćne kružne prstenove koji tek treba da budu sagrađeni. Saobraćajni projekat će samim tim biti iznova rađen, kao da do sada ovde nije bilo značajnih saobraćajnica. Zbog toga je nova stanica već dobila naziv projekt 21. veka.

Nemačka je industrijski kolos još od svog osnivanja u 19. veku pod pruskim Hoencolernima. I tada je ujedinjenje usitnjenih kneževina sprovedeno za potrebe narastajuće buržoazije, kojoj je trebalo jedno veliko, jedinstveno tržište. Stalni pratilac industrijalizacije bile su i recesije, koje se pojavljuju u gotovo pravilnim intervalima.

Prva velika recesija Nemačku je zahvatila odmah posle vojnog sloma 1918. godine. Taman kada se tada mlada republika ponadala da je kriza prošla, naišla je razarajuća svetska kriza započeta 1929. u Americi. Lek za opštu nezaposlenost i socijalno nezadovoljstvo Nemci su tada potražili u Nacionalsocijalističkoj partiji Adolfa Hitlera. A Hitlerov recept za prevazilaženje recesije bili su masovni radovi u infrastrukturi.

Nemačka se danas svrstava u red zemalja sa najmodernijom i najgušćom mrežom autoputeva i modernih pruga. Malo ko zna da je čuveni nemački autoban nastao još u vreme nacista. Mnoge trase postoje još i danas.

Hitler je autoput i železničku prugu gradio kako bi njegova vojska lakše mogla da se prebacuje na različite frontove u Evropi. Zapadni saveznici su posle sloma Trećeg Rajha i okupacije dela njegove teritorije nastavili s izgradnjom transportne mreže, ovoga puta s drugim ciljem: moderan autoput i brze pruge trebalo je da im pomognu kako bi u slučaju očekivane sovjetske ofanzive bez velikih gubitaka stigli do obale Atlantika i odatle prešli na siguran rezervni položaj u Americi. Strah od "sovjetskog medveda" bio je duboko ukorenjen u srcima hladnoratovskih političara i generala NATO zemalja.

 

Isti misle isto

 

Recept izlaska iz recesije kroz ulaganja u megalomanske radove u infrastrukturi izgleda da je preuzela i administracija današnje nemačke kancelarke Angele Merkel. Štutgart 21 je tako postao projekat od prvorazrednog, nacionalnog značaja, bez obzira na to što je baden-virtemberška prestonica u suštini drugorazredno saobraćajno i privredno čvorište. U blizini je Mercedesovo carstvo, ali ono već ima sopstvene komunikacione linije koje ne zavise previše od štutgartske infrastrukture.

No, milijarde evra koje vlast planira da investira u projekat futurističke železničke stanice obezbediće neposredno nekoliko hiljada radnih mesta, a posredno i daleko više. Milioni kubika betona, hiljade kilometara čeličnih sajli i šina - sve će to nemački radnici izraditi u Nemačkoj. Štutgart 21 je zato trebalo da postane jedna lokomotiva nemačkog izlaska iz aktuelne privredne krize.

A onda su se pojavili nezadovoljni građani.

Nikome ni danas još nije jasno šta je bio pravi generator višemesečnih protesta, koji su radove na novoj stanici doveli gotovo do potpune obustave. Prvobitni razlog je bilo rušenje krila stare železničke stanice koju Švabe posmatraju kao simbol. Onako kusa nije im bila po volji. Do konačne eskalacije nasilja došlo je pošto su bageri izvođača radova umarširali u dvorski park i počeli da ruše drveće koje je stajalo na putu napretka.

Pravi razlozi su, međutim, nešto dublji. Javno mnjenje nepogrešivo shvata da "lokomotiva razvoja" u suštini vuče samo jedan vagon - onaj u kome mesta zauzimaju ionako već prebogati. Milijarde evra izdvojene za Štutgart 21 iz državnog budžeta samo su investicija koja će bogatima da donese još više para. Kada se završe masovni radovi na uprstenjavanju Štutgarta, krenuće pravi, veliki talas investicija, ovoga puta od strane privatnog kapitala.

Da li je Angela Merkel ovu ideju kopirala od Mire Marković ili je sličnost slučajna, nije poznato, ali je zadivljujuća slučajnost da je SPS-JUL-ovski režim Srbiju iz mraka privrednog kolapsa devedesetih godina prošlog veka hteo da izvuče gradnjom Evropolisa na lokaciji gde se nalazi stara glavna železnička stanica u Beogradu. Na mestu koje sada zauzimaju koloseci štutgartske stanice u budućnosti treba da nikne evropska četvrt. Autoritarni režimi, izgleda, imaju mnogo više srodnosti nego razlika.

 

Recesija i dalje traje

 

Hektare superatraktivnog građevinskog zemljišta u centru Štutgarta, kada pod zemlju potonu železnički koloseci, treba da preuzmu bogati špekulanti, a ne narod. Boljitak za običnog čoveka je samo slabi odsjaj napretka superbogatih. Stanovnici Štutgarta to znaju i zato su skočili na barikade. Krupni kapital ovu priliku ne želi da propusti i zato je država na demonstrante poslala svu silu kojom raspolaže.

Sartr je napisao: "Režim osuđen na propast intuitivno vuče poteze koji tu propast ubrzavaju". Da li to znači da je i aktuelni Merkelin režim u Nemačkoj na kraju?

Uticajni Handelsblatt, nemački časopis koji prati privredna kretanja, nedavno je objavio da privredni oporavak u Nemačkoj gubi dah. U prvom kvartalu ove godine došlo je do iznenadnog privrednog rasta, ali je već u narednom kvartalu sve došlo ponovo na staro stanje. Po analizi ovog časopisa, nemačka privreda je imala najniži nivo narudžbina za poslednjih 14 meseci. Recesija se samo nakratko udaljila, i sada se ponovo vratila.

Vlada Angele Merkel je tvrdila da je nemački privredni oporavak već počeo. Ponovnim padom u recesiju vlada gubi kredibilitet kod birača, i to uoči važnih lokalnih izbora u novembru. Zato, ako već ne može da formira statistiku koja joj odgovara, može narod batinama da ubedi da je vlast u pravu. Zato mnogi analitičari policijski juriš na demonstrante u Štutgartu tumače kao poslednji trzaj režima koji odlazi u istoriju.

U svakom slučaju, jasno je da je u Štutgartu na sceni sukob dva potpuno različita koncepta: jednog koji zagovara razvoj kroz bogaćenje bogatih, i drugog koji u rušenju drevnih stabala i starih građevina vidi simbol opštenarodne propasti i dalje pauperizacije.

 

 

 

 

 

Oblaci tek dolaze

 

Dok radnici u EU solidarno protestuju protiv brutalnih mera štednje u Grčkoj, Bugarskoj, Španiji i drugim zemljama, pa je i francuski časopis Tribune pisao kako "pobuna građana potresa celu Evropu", u UN upozoravaju da je to tek početak onoga što bi svima moglo da se desi.

Međunarodna organizacija rada (ILO) smatra u svom novom izveštaju s kraja septembra da se nivo zaposlenosti iz vremena pre izbijanja krize neće dosegnuti pre 2015. godine, što znači da ćemo posledice osećati još najmanje pet godina.

Globalno, po izveštaju ILO-a, posao je usled krize izgubilo između 30 i 35 miliona ljudi, tako da je na svetu 213 miliona ljudi nezaposleno (6,5 odsto radno sposobnih). Samo u SAD, zemlji u kojoj je kriza počela, trenutno ima 6,9 miliona radnih mesta manje u odnosu na pretkrizno vreme.

ILO izveštava da čak tri četvrtine ljudi u 82 zemlje sveta, u kojima je izvršeno istraživanje, ne vide nikakvu perspektivu. "Novi oblaci su prekrili horizonte radnika, a izgledi su se drastično pogoršali u mnogim zemljama", smatra ILO.

UN zbog toga upozoravaju na moguće socijalne nemire širom sveta, piše britanski list Telegraf.