Natrag

Do koske

Do koske

Ima li života bez Borisa Tadića

Njegova poslednja petoletka

 Otkako je predsednik Republike obeležio oktobar 2010. godine najavom nove "pjatiljetke" ili, savremenim globalističkim rečnikom rečeno, petogodišnjih "milenijumskih ciljeva" koje će ostvariti u zemlji Srbiji u tom periodu, počelo je odbrojavanje kao i posle XX kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza, kada je i zvanično saopštena godina ulaska u komunizam kao obećani rajski vrt iz koga nema potrebe izaći, i koji, naravno, nema alternative

Nikola Vlahović

 

Zbilja sam se sa saradnicima potrudio da postavimo realan rok da u narednih pet godina učinimo stvarni pomak u ispunjenju svih osam milenijumskih ciljeva - rekao je predsednik Tadić na proslavi 65. rođendana Ujedinjenih nacija u Beogradu. I to usred Etnografskog muzeja, koji je za tu priliku bio više nego simbolično mesto. Među relikvijama prošlosti. Da se zna odakle je krenula budućnost. Sve se desilo u čast proslave 65 godina Ujedinjenih nacija, i mada predsednik Tadić nije bio jedni domaćin ovoj svečanosti, nekako je uspeo da bude centralna figura, jer je istupio sa obećanjima o "novom silasku Svetog Duha", a to je već, po prirodi stvari, bio događaj.

Povod na koji se Tadić pozvao, bio je Svetski samit iz 2005. godine, na kome su najveće države sveta istakle potrebu o osam milenijumskih ciljeva. Suština tih ciljeva je borba protiv siromaštva (prema Tadićevom tumačenju za pet godina ga uopšte neće biti!), nestanak diskriminacije, potpuna zaštita ljudskih prava, prestanak uništavanja životne sredine

Mada to niko na svetu od jedne Srbije ne očekuje, niti zahteva službeno, Tadić je nastupio kao da je u pitanju susret sa sudnjim danom u slučaju da se ova "vizija i misija" ne ostvare.

Izvan njegove zone halucinacije stvari izgledaju tako da je u Srbiji jednostavno nemoguće za pet godina likvidirati siromaštvo (osim ako u ime milenijumskih ciljeva ne dođe dekret o "likvidaciji siromašnih").

Zašto je tako teško reći da je u ovim okolnostima nemoguće iskoreniti siromaštvo za pet godina? Zašto je optimizam važniji od pragmatizma, zašto je laž važnija od istine?

Za pet godina će i dalje biti problematično pitanje ljudskih prava (to je globalistička ideologija još odavno skrojila tako da je u pitanju "borba neprestana").

Za pet godina je nemoguće prekinuti teror nad životnom sredinom koji sprovodi Tadićev koalicioni orkestar na čelu sa ideolozima najprljavije tranzicije kojih se transfer prljavih tehnologija uopšte ne dotiče (javnosti su malo poznata iseljavanja pojedinih proizvodnih tehnologija iz zemalja EU, upravo zbog činjenice da ne odgovaraju ekološkim standardima).

Za pet godina je nemoguće zaštititi sve ono što predviđa tih osam ciljeva u okolnostima kad je surovo uništavanje svega nasleđenog vidljivo svakome osim dirigentu tog orkestra, predsedniku Tadiću.

Srbija se već godinama nalazi u obavezi da razreši neka osnovna pitanja na sopstvenoj teritoriji, od kojih nije jasno čak ni pitanje stvarne veličine te teritorije!

Deset godina traje sudski, zakonodavni i izvršni haos, i niko mu kraja ne vidi. Da ničeg drugog nije, samo ta činjenica bi pomogla svakom ozbiljnom političaru  prilikom davanja "projekcija", nepisanih obaveza ili obećanja.

Iz Srbije i dalje teče reka emigranata svakog meseca, u proseku po par hiljada ljudi. I nisu samo u pitanju Romi ili Albanci, nego i sami Srbi koji pokušavaju da nađu neku milosrdniju domovinu od ove u kojoj pokušavaju da prežive pa im nikako ne ide.

Provereno licemerna birokratija EU (tu dijagnozu je konstatovao 2002. godine lično pokojni dr Zoran Đinđić), tvrdiće i dalje da je Srbija jedna demokratska zemlja u kojoj je kršenje ljdskih prava minorno, a što se gladi tiče, ekonomske emigrante iz Srbije EU ne priznaje. Konačno, i zašto bi? Srpski ministri nisu odgovorni poreskim obveznicima Belgije i Holandije. Narod koji plaća svoju nesreću u čvrstoj ili u domaćoj, nestabilnoj valuti, jedini je faktor koji može da odluči kad je dosta.

Ovo evropsko dno ima toliko dobrih prirodnih darova, da je pravo čudo zašto ima gladnih čak i u vojvođanskim selima (predsedniku očigledno niko nije rekao kakav je "kvalitet" života u selima centralnog i zapadnog Srema i Mačve, i kolika je tamo stopa smrtnosti zbog tog "kvaliteta").

Upravo u duhu licemerja EU birokratije, Srbija je "interno" procenjena kao "zemlja veoma problematičnih migracionih tokova", ali je zvanično, kad su u pitanju ovdašnji emigranti, vrlo sklona da potegne argument kako je u pitanju jedna zemlja u kojoj sve pršti od demokratije i mogućnosti izbora za svakog građanina.

Ni taj problem, problem emigranata, neće biti rešen za pet godina. Taj "milenijumski cilj" nije ostvaren ni za poslednjih deset, pa mu je i perspektiva još tolika.

Predsednik Tadić nije nemački kancelar, ali ima isto tako puno pravo da se pozove na iskustvo savremene Nemačke pa da kaže kako je "multikulturno društvo" nemoguće u Srbiji ukoliko postoje manjine koje ne žele da uđu u proces jedne prirodne asimilacije, kroz jednu dobrovoljnu socijalizaciju, prihvatanje srpske kulture i srpskog jezika.

Jer, u Srbiji danas postoje regije u kojima i deca i njihovi roditelji ništa ili skoro ništa ne znaju (i ne žele da znaju) o zemlji u kojoj žive i čiji su državljani.

Ovaj problem, kao ni brojne druge pod kojima Srbija više stenje nego što živi, neće rešiti za pet godina, čak ni svemogući Boris Tadić u nemogućem, trećem mandatu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane