Natrag

Povodom

Povodom

Huliganstvo između države i navijača: otkud političkoj truleži u Srbiji ideja da se igra sa "vanrednim stanjem"

 

Heroji "demokratije" uzvraćaju udarac

 

Kada najavljeni obračun protiv navijačkog huliganstva nevešto sakriva neuspeo obračun protiv istinske mafije u sportskim organizacijama, onda je reč o licemerju ili o krajnjoj nemoći i nesposobnosti jedne vlasti i njenih amatera u institucijama

 

Nikola Vlahović

 

 

Više od dvadeset godina Srbija živi u vanrednom stanju. Od razbijanja Jugoslavije, ratova, miliona pristiglih izbeglica, hiperinflacije, svrgavanja Slobodana Miloševića, ubistva Zorana Đinđića, preko kriminalne privatizacije, masovnih otpuštanja radnika i odsustva socijalne brige za njih, gubljenja dela teritorije i masovnih prevara koje su sprovodili pojedini nesmenjivi ministri u poslednjoj deceniji, pa do ustoličenja lične vladavine Borisa Tadića i njegovih juniora, maloumnih državnih sekretara, dekadentnih savetnika i poluhisteričnih glasnogovornica, traje jedno kolektivno sluđivanje, držanje u stanju pripravnosti, stanju u kome nikome nije sigurna sutrašnjica, ponajmanje samim kreatorima jednog suludog sistema u kome nema sistema.

 U takvim okolnostima najnovija konverzija fudbalskih navijača u huligane (i obratno, po potrebi) ponovo je postala politička tema bez premca. Jer, kako su poslednji skandali pokazali, poreklo te alhemije znatno je dublje.

Naime, mnogi, do juče nepoznati najširoj javnosti a danas izrasli u zvezde crnih hronika (na čelu sa svojim superstarom, Ivanom Bogdanovim, nekom varijantom prvog srpskog Spajdermena) nisu uvek bili u nemilosti ovdašnjeg demokratskog centralizma.

Naprotiv, reč je o prvonagrađenima za nemerljivi doprinos rušenju prethodnog režima i dolasku na vlast sadašnjeg!

 

Heroji Petog oktobra

 

Navijačku grupu s nazivom Ultrabojs, kojoj pripada i Bogdanov, predvodi Marko Vučković Mare, čovek koji je, na poziv jednog krila nekadašnje političke koalicije DOS, predvodio probijanje policijskog kordona ispred Savezne skupštine i zgrade omražene "TV Bastilje", 5. oktobra 2000. godine.

U ono vreme on i njegovi sledbenici predstavljali su neku vrstu "vojnog krila" Demokratske opozicije Srbije.

Zahvaljujući njihovom razbijačkom talentu, ponosni Radio B 92 i njegova tada kultna emisija Ritam srca imali su čast i zadovoljstvo da ove momke proglase nacionalnim herojima.

Neposredno pred Novu 2001. godinu upriličena je jedna svečanost u beogradskom bioskopu Rex, gde je Zvezdinim navijačima uručena ni manje ni više nego nagrada za životno delo!

U obrazloženju je doslovno pisalo: "...Momci koji su se 10 godina suprotstavljali režimu tukli se sa milicijom dok su ostali spavali u svojim kućama. To su delije".

 

Dan kada su podeljene počasne baklje

 

Ko još pamti događaj u beogradskom bioskopu Rex uoči Nove 2001. godine, kad je elita "druge Srbije" delila počasti svojim mladim i hrabrim sugrađanima, sigurno pamti da su u publici bili: Sonja Liht, Sonja Biserko, Nataša Kandić, ali i Čedomir Jovanović, Dragan Šutanovac, Boris Tadić, Nenad Čanak, kao i mnogi drugi.

Na scenu, pred tako eminentnom publikom, izašli su Gaga, Marko, Šavija, Peđa, Jovica, Tima i Ciga, primili su plakete i, sasvim simbolično, deset baklji!

U ime delija, tadašnji heroj, a sadašnji huligan, lice sa TV poternice, Dragan Vasić Gaga zahvalio se rečima:

"Nadamo se da više nećemo primati ovakve nagrade, jer to neće biti potrebno. Očekujemo neke mnogo lepše nagrade". Usledio je najduži i najsrdačniji aplauz, prikazan je i film o delijama (izabrane su scene slavne tuče sa policijom na utakmici protiv fudbalskog kluba Torpedo, prikazi stadionskih superkoreografija, sekvence sa prekinutog derbija i ispred Skupštine 5. oktobra). Nije jedino prikazano kako su nosioci nagrade za životno delo razoružali policijsku stanicu u ulici Majke Jevrosime.

Marko Vučković Mare dao je tih dana jedan intervju dnevnim novina u kome je opisao kako je zajedno sa ostalim delijama, ekipom navijača Rada "i nešto malo grobara", na znak jednog lidera DOS-a "...golim rukama poveo narod u proboj na zgradu Skupštine Srbije" i da je sa svojim saborcima "...razoružavao policajce i navlačio im majice Otpora kako bi ih zaštitio od linča", te da je pokušavao da spreči pljačku, ali ne i razbijanje RTS-a.

 

Nova predstava: uzurpatori ustava

 

Na inicijativu Ministarstva pravde Srbije podnet je još 16. oktobra 2009. godine zahtev Ustavnom sudu za zabranu 14 navijačkih grupa fudbalskih klubova Crvene zvezde, Partizana i Rada "...zbog delovanja koje je usmereno ka nasilnom rušenju ustavnog poretka, kršenju zajamčenih ljudskih ili manjinskih prava i izazivanju rasne, nacionalne i verske mržnje".

U zahtevu je pisalo da su grupe navijača Zvezde i Partizana regularno upisane u registar udruženja građana, dok pristalice FK Rad, grupa Junajted fors 1987 - nije.

Povod za ovaj obračun u najavi bio je (i ostao) učešće ovih grupa "...u rušilačkom pohodu na Beograd, prilikom samoproglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije 2004. godine, i protesta protiv hapšenja Radovana Karadžića 2008. godine" (citat jednog zvaničnog saopštenja srpskih državnih organa, prim. red.).

Postalo je jasno da su navijačke grupe (po potrebi nazivanih "takozvanima") iskorišćene u svrhu političkog profita, od izuzetne važnosti za svaku iole značajniju stranku i njene ciljeve. Otuda je u upravama sportskih klubova toliko političara.

Jedna ista socijalna grupa, koja je iskorišćena za rušenje Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine, ubrzo je odbačena od strane "demokratskih", a prihvaćena od strane "nedemokratskih" političkih krila i koalicija.

 Onog dana kada su se navijačke grupe pojavile kao pobunjenici protiv jednostranog otcepljenja Kosova ili kao "destruktivna masa" koja je nezadovoljna hapšenjem Radovana Karadžića, "demokratska koalicija" ih se odrekla, barem zvanično. Nezvanično, nije bilo tako.

 Mnogi koji su pohapšeni u oktobarskim događajima 2010. godine, što u Beogradu, što u Đenovi, i dalje bi mogli da budu značajan činilac svakom zavađenom političkom krilu ukoliko patološka mržnja iz raznih skupštinskih, vladinih i drugih busija ponovo izađe na ulicu.

U tom svetlu treba posmatrati i činjenicu da brojne krivične i prekršajne prijave protiv ovih ljudi nikada nisu procesuirane.

 

Bog i druge okolnosti

 

Glasilo Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje (nekada vrlo čitano za vreme socijalizma i Jugoslavije!) ne tako davno objavilo je intervju sa vođama navijača sportskog kluba Crvena zvezda Vladimirom Šavijom i Draganom Vasićem Gagijem. U brojnim osvrtima na sopstvenu ulogu u mnogim događajima koji su neraskidivo povezani s političkom epohom u kojoj žive i u kojoj su, takoreći, odrasli, Šavija i Vasić doslovno kažu:

 "...U navijačkom svetu ima i ovog i onoga, ali 90 odsto tih mladih ljudi ima duboko religiozan osećaj u sebi. Navijači su ljudi koji vole zajednicu: on hoće sve da podeli sa tobom, neće nikada da te ostavi, putovaće da gledaju nekih 11 igrača koji žive mnogo dobro za ono što pružaju u odnosu na druge ljude. Više nema igrača za koje se navijači vezuju, i ne treba da se vezuju! Osnovni motiv koji pokreće navijače je ljubav prema sportu, a ne huliganstvo. Ja nisam huligan, nemam nijedan huliganski ispad. Dvaput sam se potukao u životu, jednom zbog devojke, drugi put kao klinac u školi. Stvarno volim fudbal i Zvezdu, i meni je to osnovni i jedini motiv.

Velikom broju Srba su Srbija i Zvezda u srcu i obavezno dolaze na Marakanu kada dođu veliki klubovi. Nas navijače to malo iritira, jer da je drugačije, mislimo da bi kvalitet fudbala bio bolji i u srpskom fudbalu ne bi svako mogao da mešetari."

 

O iskušenju i prilozima

 

"Kasnije, 2000. godine, kada smo počeli veru pravoslavnu i srpstvo da spoznajemo na pravi način, znači ne samo ono "slavim slavu i odem dva puta godišnje u Crkvu", ili "ja sam pravoslavac, stavim 10 brojanica na sebe i udaram na sva zvona", javila se ideja da pomažemo srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Tada je bukvalno krenulo petoro ljudi sa pet torbi. Sećam se, baš taj dan su bili izbori, otišli smo autobusom do Mitrovice pa taksijem do Zvečana, zatim vozom do sela Prilužje, 15 kilometara od Prištine. Nije bilo struje, podelili smo deci te paketiće, proveli smo tamo noć. To je bila, da kažem, prva akcija."

"Pedeset navijača je nedavno bilo u Pećkoj patrijaršiji i Dečanima, došli smo ujutru na liturgiju, bila su dva krštenja, nekoliko nas se pričestilo. Posle toga smo krenuli, ali je saobraćaj u Peći bio blokiran. Stali smo, mnogo mladih Albanaca gleda nas pedeset mladih u autobusu... to su bili trenuci iskušenja. Bilo je puno mladih u kafićima, nedelja, 12 sati, bili smo na 2-3 metra od njih.

Nismo mogli da verujemo gde smo i kako smo prošli. Zvali su nas iz Gračanice da su im stigle pare. Ne znam da li da pričam uopšte u ciframa, nikada nam nije bilo važno, ali ljudi su nam govorili da možda nekada i treba reći. Ono što je najsvežije, skupili smo 350.000 dinara od koncerta. Za Vidovdan smo bili tamo i tražili blagoslov od vladike gde da uputimo sredstva od koncerta. Prethodni put je od koncerta skupljeno preko dva miliona dinara. Došli smo i na ideju kako da skupimo veća sredstva, pa smo rekli upravi kluba, kada je Zvezda igrala sa Bajernom i Boltonom, da podigne cenu karata za 100 dinara. Uspeli smo da skupimo 3.760.000 dinara. Eto, možda ni danas ti ljudi koji su bili na te dve utakmice nisu svesni da su svojim prisustvom pomogli."

 

O milosrđu

 

"Od tih para deo smo poslali manastirima, deo narodnoj kuhinji, a od 1.360.000 dinara, na sugestiju igumana manastira Duboki potok, kupljen je manji stambeni prostor za samohranu majku sa dvoje dece, izbeglicu iz Peći. Sve je to išlo preko manastira, mi smo samo uplatili sredstva. Tu ženu nismo ni videli, ali se čujemo telefonom. To su lepe stvari. Takođe, mnogo smo se lepo osećali za Vidovdan, kada dođe popadija Svetlana koja vodi Narodnu kuhinju i kaže: "Vi ste, deco, spasli narodnu kuhinju od gašenja kada je bila kriza". Takva je bila Božja volja da baš mi u tom trenutku odnesemo hranu.

 

O politici

 

"Nas politika ne zanima, svako od nas ima svoje privatno mišljenje o tome za koga će da glasa. Uspeli smo da budemo apolitični jer su mnogi pokušali da nas pridobiju na ovaj ili onaj način. Mi smo tu ostali jedinstveni, srpstvo nam je iznad svega, tako da smo uzeli učešće u tom protestu zbog nacionalnog osećaja u nama."

 

O Petom oktobru 2000.

 

"Svi znaju kako se to desilo. Mi se nismo promenili. Navijači, mi, skrećemo pažnju na dešavanja u klubu ali i šire, jer stadion je, na neki način, glas naroda jer nigde nema u kontinuitetu toliko skupljanja naroda na jednom mestu koji iskazuje neko svoje nezadovoljstvo. Tako su navijači uvek bili glas naroda i nikad nisu bežali od toga. Tada, 5. oktobra, bilo je i drugih navijača Partizana, Rada, Vojvodine... Čak nam je i B92 davao grand pri za tadašnje zasluge, tada smo za njih bili borci za demokratiju, a danas smo za njih ultranacionalisti. Mi se, ponavljam, nismo promenili..."

 

O "fudbalskom pravoslavlju"

 

 "Osnov za tu ideju je, pre svega, pravoslavlje. Činjenica je da je to najjača karika koja nas povezuje. Što se tiče kontakata sa navijačima Olimpijakosa, to datira jako davno, još od 1994. godine. Kasnije su kontakti stagnirali da bi se ponovo aktivirali u poslednje vreme. Mi smo negde na sredini.

Ne znam koliko su grčki navijači religiozni, ali su Rusi vrh: način njihovog razmišljanja i organizovanja, to je moja želja da zaživi ovde. I njihovi okršaji, to je sve na ruke, sve je časno, pošteno, nema žrtava. Vođa navijača Gladijatora jednom mi je rekao: "Zašto se vi ubijate, vi ste mnogo manji narod od nas?" On je tu u pravu, i moja je želja da u u Srbiji bude takav navijački pokret."

 

Metode svih režima

 

I u prethodnoj deceniji, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, fudbalski navijači, kao najjači po broju i snazi, predstavljali su politički činilac od prvorazrednog značaja.

 Da je to tako, svedoče i događaji iz druge polovine devedesetih godina dvadesetog veka, kada je rođena ideja da treba bojkotovati na stadionima svaku Jugoslaviju, zviždati njenoj himni, a posebno bojkotovati susrete Jugoslavije i Hrvatske, jer se smatralo posebno ponižavajućim za Srbiju neko da štiti nekakvu upokojenu državnu ideju.

U ono vreme nalog za hapšenje navijača Crvene zvezde dao je lično tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković. Spisak sa imenima problematičnih navijača bio je ispisan na jednoj masnoj kafanskoj salveti. Doušnik koji je diktirao imena problematičnih navijača bio je više nego smešan. Navijačke vođe poznavali su svi koje je to moglo zanimati.

Ali neverovatne sličnosti između odnosa vlasti 2010. godine i odnosa svrgnutog režima prema herojima i huliganima (kvalifikacije su korišćene i onda i danas po potrebi) svakako "bodu oči".

Jedan od tadašnjih uhapšenika, Zoran Timić Tima, ponajbolje je opisao koliko je jedan režim truo iznutra kad su mu toliko važni bili on i još dvojica Zvezdinih poglavica…

Sve je počelo tako što su Vladimir Šavija (koji je tada imao samo 25 godina, prim. red.), Zoran Timić Tima i Jovan Staletović Stane pohapšeni u "iznenadnoj akciji" beogradske policije, samo jedan dan pre utakmice reprezentacija Jugoslavije i Hrvatske, a dva dana pre mitinga neke manje opozicione grupe, po nazivu Pakt za stabilnost Srbije.

Par dana kasnije su bez zvaničnog objašnjenja oslobođeni a da ni sami nisu znali šta je bio razlog privođenja, jer ih niko u međuvremenu nije ispitivao ni o čemu, niti su dali bilo kakvu izjavu.

- Sedeli smo i blejali u plafon tri dana, objašnjavao je Zoran Timić, govoreći kako je njihovo hapšenje bilo "direktna režija vladajućih stranaka koje su se uplašile antijugoslovenskih ispada i prisustva na utakmici i demonstracijama".

- Timić je kasnije govorio da je uhapšen tako što su ga telefonom pozvali u SUP Beograd. Tamo su mu rekli da moraju da mu oduzmu pištolj za koji je imao dozvolu. Kolima su otišli do njegovog stana, uzeli pištolj i vratili se nazad. Staletovića su inspektori probudili u šest ujutru, a Šaviju su oko podne istog dana našli u nekoj kafani.

Policajci su sve vreme bili veoma korektni i govorili da još ništa ne znaju, da im je samo naređeno da moraju da ih privedu. Govorili su da nisu osumnjičeni ni zbog čega, da nema nikakvih problema, ali su čuli da će biti najverovatnije zadržani tri dana zbog utakmice i zbog mitinga. Kasnije su saznali da je naređenje stiglo direktno od ministra policije Vlajka Stojiljkovića. Koliko je sve bilo haotično, govori i podatak da je Timiću bio uključen mobilni telefon pa je iz SUP-a obavio neke poslove i telefonirao ženi.

Tadašnji inspektori Odeljenja za javni red i mir neformalno su govorili da su oni lično protiv takvog načina hapšenja, ali da samo izvršavaju naređenja, da su se sa nekima od njih znali odranije i da su imali "relativno dobru saradnju".

"...Rekli su nam još kako oni znaju da smo Stane i ja stariji navijači, da skoro deset godina nismo hapšeni, i da oni nikada ne bi napravili takav izbor da su se pitali. Pričali su da to rade protiv svoje volje. Na spisku za hapšenje nalazila su se još trojica navijača koje policija nije uspela da uhapsi pošto ih nije pronašla...".

"...Spustili su nas u ćelije SUP-a u ulici 29. novembra, gde smo proveli noć. Onda su, par dana kasnije, po zakonu, ili morali da nas puste ili da nas vode kod sudije za prekršaje. U tom trenutku dolaze potpuno drugi inspektori iz Odeljenja za kriminalitet, i daju nam da potpišemo papir gde piše da se određuje pritvor protiv nas trojice pod sumnjom da smo izvršili više teških krađa iz člana 166!

Inspektor nam je rekao, onako drugarski, da je to samo forma kako bi nas zadržali, da se to u petak cepa i da oni imaju pravo da nas drže tri dana ako smo pod sumnjom. Kao, znaju oni da mi ništa nismo uradili. I našoj rodbini su javili da ne moraju da angažuju advokate, jer mi u petak izlazimo...", govorio je kasnije Timić.

Kasnije, pod "novom sumnjom", odvedeni su u Centralni zatvor i razdvojeni u samice. Ušli su u redovnu proceduru za prijem. Nisu se pošteno ni adaptirali na "sredinu" kada su im u petak oko podne zatvorski stražari saopštili da su slobodni!

Timić je kategorički tvrdio da je u pitanju bila "...čista politička nameštaljka, jer smo kao Zvezdini navijači zasmetali nekome zbog našeg poznatog antirežimskog i antijugoslovenskog stava. Neko je pomislio da od nas preti opasnost, pa su uhapsili nekoliko glavnih ljudi. Ovo je prvi put u mojoj dugogodišnjoj navijačkoj karijeri da se ovako nešto dešavalo. Jedan pogrešan način - niti smo nas trojica toliko bitni, niti tako mogu da se smire određene stvari u ovoj zemlji. Ako smo nas trojica najveći državni problem, onda ne znam..."

 

Ni para ni politike

 

U neprekinutom dvadesetogodišnjem nizu upotreba i zloupotreba navijača i navijačkih grupa u svrhe političkog profita rodila se i generacija na koju nijedna ideologija i nijedna politika neće moći da računaju.

Da je to tako, pokazuje i krajnje "poslovni odnos" najnovije megazvezde stadionskog nasilja, Ivana Bogdanova, koji je jasno stavio do znanja italijanskoj policiji da je tu zbog protesta protiv kriminala u Fudbalskom savezu Srbije i protiv njegovog predsednika Tomislava Karadžića. Nijednom rečju nije pomenuto neko političko nezadovoljstvo ili bilo šta slično tome.

Kako i zašto su vlasti u Beogradu panično reagovale, danima sprovodeći jedno pravo medijsko vanredno stanje, postaje jasno tek ako se sagleda ogromna materijalna beda i ekonomski kolaps u kome se Srbija nalazi.

Događaji u Italiji, skoro da su im dobro došli...

Problem je podignut na najviši nivo, kao da je u pitanju opstanak nacije, a ne jednog režima koji je, po svemu sudeći do te mere kompromitovan da mu je blizu kraj. Zbog toga je odmah uzvraćen udarac: neko je očigledno prerano objavio neproverenu vest o ceni "pozorišta u Đenovi", i da je prekid te utakmice plaćen gotovo 300.000 evra te da je policija na tragu tog novca.

Bogdanov je, ne treba to zaboraviti, u Italiju otišao sam, dok su vođe Ultrasa ostale u Beogradu. Platio je karte i spavanje za pedesetak svojih drugova da bi zatim skoro sam izazvao incidente, a onda se, takođe sam, italijanskoj policiji prijavio za hapšenje, upadljivim prikazivanjem svojih tetovaža (jer on nikoga na stadionu nije udario, niti je učestvovao u nekom fizičkom kontaktu!).

Ukoliko kreatori preuranjene i neproverene vesti o skandalu po ceni od 300.000 evra ne budu dokazali svoje tvrdnje, on može da bude optužen samo za remećenje javnog reda i mira, i ništa više od toga.

Bude li tako, a po svemu sudeći hoće, nema nikakve sumnje da će hitne promene Zakona o krivičnom postupku biti isprobane na nekoj "sitnoj boraniji" (kao da srpsko zakonodavstvo i bez tih promena nije imalo mogućnosti da nekoga osudi za prestup), i da će ovo "vanredno stanje" biti zamenjeno nekim ozbiljnijim povodom za stvarno vanredno stanje. Ali to je već jedna druga priča i nije povezana sa fudbalom u tolikoj meri, kao i sa prevođenjem heroja u huligane i obratno.

 

Koje je boje Telekom Srbije

 

Uoči najavljene prodaje Telekoma ova najprofitabilnija državna firma poslala je svoje predstavnike u sportsko društvo Partizan, u vezi sa pregovorima oko sponzorskog ugovora za sezonu 2010/2011. Ovo svakako ima veze sa ljubavlju predsednika Borisa Tadića prema Partizanu, jer je poznato da poznaje skoro sve navijačke pesme i slogane (što je i pokazao na jednoj međunarodnoj košarkaškoj utakmici kada je zdušno navijao sa grobarima, nevešto se krijući od kamera u svojoj VIP loži).

Po svemu sudeći, novi većinski vlasnik Telekoma Srbije biće nemački Dojče Telekom. Navijači Crvene zvezde su najavili još ranije masovni bojkot usluga budućeg vlasnika Telekoma Srbije ukoliko i njihov klub ne bude ravnopravno sponzorski zastupljen.

Možda se ni ovo ne bi desilo da nije predsednik republike lično dao svoj doprinos krajnje skandaloznim stavljanjem na stranu "svog" kluba. Ovde treba tražiti i razloge za mnoge druge konflikte pa i čitave ratove koji se vode u vezi s podelom plena od prodaje državnih dobara čiji se novac usmerava u sportske organizacije, a odatle i u politiku.

 

 

 

 

 

 

Spajdermen

 

Beogradski dnevni list Blic objavio je nedavno "senzacionalni" psihološki profil zamaskiranog državnog neprijatelja u samo jednoj rečenici:

"…Poznat je (Ivan Bogdanov, prim. red.) po tome što se, iako ima 30 godina, stalno penje na ogradu i viče."

 

 

 

 

Nepoželjne grupe i pojedinci

 

 

"Ultrabojs" - Marko Vuković

"Belgrejd bojs" - Velibor Dunjić

"Ultras" - Vladimir Šavija

"Šedous" - Goran Klještan

"Ikstrem bojs" - Ljubiša Stević

"Čuvari časti" - Aleksandar Vasić

"Brejn demidž" - Dragan Đurđević

"Alkatraz" - Nikola Dedović

"Ludaci - Padinska Skela" - Dragan Ćurčić

"Anti Romi" - Simić

"Saut femili" - Alen Kostić

"Hed hanters" - Branislav Penčić

"Iridučibili - NBG" - Žarko Vidaković

"Junajted fors 1987"

 

 

 

 

 

Gospođa ministarka

 

 

Jedna od "pojava" u čitavom zamešateljstvu oko navijačkih skandala i njihove neizbežne političke pozadine tokom oktobarskih događaja 2010. godine svakako zaslužuje apsolutnu pažnju. To je ministarka za sport i omladinu (naziv ministarstva ukazuje na boljševičku ideju o "sređivanju omladinskog pitanja").

Naime, Snežana Samardžić-Marković, koja je bila grlatija u pogledu poziva na "hapšenje izgrednika" od svih članova vlade zajedno, iz nekog nepoznatog razloga sedi na mestu za koje, kao i neki drugi ministri, nema reference. Ona je profesor jugoslovenske i svetske književnosti, a kako je dotle došla govore neki podaci iz njene "radne biografije".

Kako je krajem devedesetih godina prošlog veka živela u Norveškoj kao izbeglica, po dolasku nove vlasti i nove ambasadorke u Oslu Vide Ognjenović, nekako je iz tog poznanstva došla do veza sa članovina DOS-a te je doslovno vraćena u Beograd i postavljena kao službenik srpske diplomatije, i to kao zamenik direktora Direkcije za susedne zemlje, zatim kao zamenik šefa misije i savetnik u ambasadi SCG u Oslu, i savetnik u Direkciji za Evropu.

Potom ju je zapala funkcija pomoćnika ministra za politiku odbrane u Ministarstvu odbrane (od 2005. do 2007. godine). Bila je nadležna i za strategijsko planiranje, međunarodnu vojnu saradnju (!), verifikacioni centar, a bila je i kopredsedavajuća u grupi Srbija - NATO za reformu odbrane!

Ovo joj je drugi mandat na mestu ministra omladine i sporta. Šta je u ta dva mandata radila sa omladinom vidljivo je na svakom koraku, a šta sa sportom - takođe. Umesto da iz moralnih razloga (ukoliko neko u međuvremenu ne "iščačka" neke druge) podnese ostavku zbog svega što se dešavalo u oktobarskim događajima, ovaj Tadićev jastreb pretvorio se u kreštavu kokošku koja traži hitnu robiju za neposlušne. To što nije našla nimalo svoje krivice u neradu njenog ministarstva, nisu krivi ni sport ni omladina. Te teme su očito i za nju i za celu srpsku vladu metafizička kategorija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane