Natrag

Zakonopravila

Zakonopravila

Reformisano pravosuđe: zašto je baklja opasnija od metalne šipke

 

Idiotizam i bez predumišljaja

Baklja 10 godina, ubistvo dečaka tri godine, šamar dve godine, a metalna štangla u glavu tri meseca

 

Josip Bogić

 

Do kakvih je epohalnih dostignuća došlo reformisano (rasformisano) pravosuđe može da se vidi na brojnim primerima iz prakse.

Kakva je suštinska razlika između pokušaja ubistva bakljom, koje je izvršio nejaki Uroš Mišić, i nasilničkog ponašanja metalnom šipkom koje su izvršili Zemunci?

Prvi osnovni sud u Beogradu osudio je na po tri meseca zatvora Miloša Mladenovića (18) i Danila Žužu (19) zbog prebijanja Teofila Pančića, novinara nedeljnika Vreme, u gradskom autobusu u Zemunu, jula ove godine. Istom presudom sud im je ukinuo pritvor, ali im je odredio meru zabrane napuštanja boravišta, kao i zabranu da se približavaju Pančiću na manje od 100 metara.

To je nešto što nije dopustivo i poruka ovakve presude nije adekvatna krivičnom delu i napadu iz očigledne mržnje na jednog novinara. Sredstva izvršenja, šipke koje su korišćene, govore u prilog tome da su posledice ovog krivičnog dela mogle da budu izuzetno teške. Činjenica da su se optuženi skrivali posle izvršenja krivičnog dela ne ukazuje na to da je pritvor mogao da bude ukinut onako kako je ukinut. A Mišić i dalje čami u zatvoru.

 

Ko je tu šta umislio

 

Evo šta kaže član 56 Krivičnog zakonika u pogledu izricanja kazne ispod minimuma - sud može učiniocu krivičnog dela izreći kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne, kad: 1) zakon predviđa da se kazna može ublažiti; 2) zakon predviđa da se učinilac može osloboditi od kazne, a sud ga ne oslobodi od kazne; 3) utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti i oceni da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja.

Interesantno će biti da se vidi koji će od ovih razloga sudija navesti u obrazloženju presude. To je verovatno jedan od ovih izabranih, reizabranih, vrlo podobnih, zaslužnih i nadasve poslušnih sudija, zbog kojih se reforma pravosuđa ocenjuje kao uspešna.

Da li su napadači mogli da budu svesni da udarcima u glavu metalnom šipkom mogu da ubiju novinara? Napad su izvršila dva muškarca koja su Pančića izvesno vreme pratila i potom ušla za njim u autobus. Naočigled putnika izvadili su metalnu šipku i njome udarali Pančića po glavi i telu. Potom su pobegli i danima se krili.

Kada je Uroš Mišić osuđen na 10 godina zatvora zbog napada zapaljenom bakljom odnosno pokušaja teškog ubistva s umišljajem žandarma Nebojše Trajkovića na utakmici Crvena zvezda - Hajduk decembra 2007. godine to je bilo opravdano. Ostaje nedoumica kako je sud mogao da prihvati takvu kvalifikaciju tužilaštva kada po Zakonu o sprečavanju nasilja žandarm nije mogao da bude u krugu objekta, jer po tom istom zakonu red na sportskim objektima isključivo vrše redarske službe. Izuzetak su utakmice visokog rizika. Takve utakmice se proglašavaju tri dana pre održavanja utakmice. I tada je precizirano da samo kada dođe do narušavanja javnog reda i mira policija interveniše, i to na poziv komesara za bezbednost. Drugo je pitanje ko je poslao policajca na nezakonit zadatak među ludake da izgubi glavu. To dalje znači da nije u pitanju pokušaj ubistva žandarma već običnog građanina. Verujem da žandarm nije samovoljno otišao među ludake. Zašto niko iz MUP-a nije odgovarao?

         Član 114, teško ubistvo: zatvorom od najmanje deset godina ili zatvorom od 30 do 40 godina kazniće se: 1) ko drugog liši života na svirep ili podmukao način; 2) ko drugog liši života pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju; 8) ko liši života lice koje obavlja poslove od javnog značaja u vezi sa poslovima koje to lice obavlja. Poslom od javnog značaja smatra se obavljanje profesije ili dužnosti koja ima povećani rizik za bezbednost lica koje ga obavlja, a odnosi se na zanimanja koja su od značaja za javno informisanje, zdravlje ljudi, obrazovanje, javni prevoz, pravnu i stručnu pomoć pred sudskim i drugim državnim organima.

Mišić je krivično delo izvršio sa eventualnim umišljajem, nije hteo da ubije žandarma, kako je to navelo tužilaštvo, ali je bio svestan da može da ga ubije i na to je pristao. Sud nalazi da je Mišić pokušao da mu ugura baklju u usta. Sreća je što je oštećeni rukom odgurnuo baklju. Ovo je rekao, obrazlažući presudu, sudija Velimir Lazović.

Sud je utvrdio da je Mišić posle toga nastavio Trajkovića da juri sa bakljom i naneo mu povrede koje se, prema nalazu veštaka, mogu opisati kao teške telesne povrede. Ako se bakljom mogu naneti teške telesne povrede, šta li se sve može metalnom šipkom, i to po glavi. Sreća pa je Pančić držao ruku na glavi i amortizovao udarce.

Ako je Uroš znao da napada žandarma jer ga je prepoznao po motoroli i pištolju, zašto napadači na Pančića nisu na isti način okvalifikovani, optuženi i osuđeni s obzirom na to da su znali koga napadaju, znali su da je to novinar, imali su plan napada, imali su motiv što su i priznali, pratili su novinara i prebili ga metalnom šipkom pri čemu su bili svesni da udarcima u glavu mogu da ga ubiju.

Obrazlažući visinu kazne Urošu Mišiću, sud je ocenio kao olakšavajuću okolnost njegovu mladost i to što ranije nije osuđivan, ali je kao otežavajuću okolnost sud imao u vidu stepen iskazane agresivnosti i posledice napada. Kakvu li su tek agresivnost ispoljili napadači koji su  Pančića "slučajno pratili" od Zelenog venca do Zemuna, gde su ga naočigled prolaznika udarali metalnom šipkom. I ništa - samo nasilničko ponašanje. Ako su policija, tužioci i sud okvalifikovali nejakog Uroša Mišića kao ubicu, kakva je razlika između njegovog ponašanja i ponašanja napadača na Pančića. Da li je baklja opasnija od metalne šipke?

 

Komične poruke

 

Još jedan slučaj govori o nedoslednosti i bezobrazluku reformisanog pravosuđa, a to je slučaj u kome je policajac Miljan Rajičević, pripadnik interventne brigade policije, u martu 2009. godine ubio Đorđa Zarića, za šta je nepravnosnažno osuđen na sedam godina zatvora. Pa onaj nesrećnik što je udario Velimira Ilića i ekspresno dobio dve godine. Pa slučaj na smrt pretučenog 16-godišnjeg dečaka, za šta su akteri dobili samo po tri godine, što je presuda za koju je i otac ubijenog dečaka rekao da je adekvatna kazni za džepne krađe.

A koliko tek smešno izgleda izricanje mere bezbednosti prilaska na razdaljinu od sto metara. Ko će to kontrolisati i pratiti njihovo kretanje? Možda će sam Pančić morati da angažuje telohranitelje koji će sa slikom u ruci, baš kao kod desanta na Drvar i na Tita, zagledati prolaznike i da li su to baš osuđeni? Možda će i Pančić i osuđeni nositi elektronske narukvice kako bi se videlo rastojanje između njih u svakom trenutku, koje ne sme da bude manje od 100 metara. Moraće neko to sve da kontroliše iz nekog centra. Veliki brat, brate!

Da li je Teofil Pančić trebalo da dopusti barabama da ga dokusure metalnom šipkom udacima po glavi da bi zadobio teške telesne povrede i da tada policija i tužilaštvo okvalifikuju takvo ponašanje kao pokušaj ubistva? Takva poruka jasno govori da Pančić nije trebalo ni da se brani. Da li je baklja koja nije završila u telu (ustima) žandarma opasnija od metalne šipke i da li su napadači, takođe, mogli da budu svesni da dejstvom šipke po glavi mogu da ubiju novinara koji ima status lica koje se bavi poslom od javnog interesa, tj. ima sličan status kao i službeno lice?

Reformisano pravosuđe takva pitanja i ne postavlja.

 

 

 

 

 

 

Reformisan i zdrav razum

 

 

Kako funkcioniše reformisano pravosuđe govori i sledeći slučaj.

Naime, spor je poveo pre pet godina unuk, čovek koji danas ima 70 godina, sa ciljem da ostvari pravo na porodičnu grobnicu na Novom groblju, u kojoj je sahranjen njegov deda, a kasnije i njegov otac. Pošto to pitanje nije bilo blagovremeno regulisano u ostavinskoj raspravi, on je pokrenuo spor.

Posle pet godina sporenja, reformisani sud je naknadno utvrdio da nedostaju "ključni" dokazi da bi unuk ostvario pravo i traži da unuk podnese sledeće dokaze:

- Da obezbedi dva svedoka koji mogu da potvrde da je u grobnici sahranjen njegov deda, koji je umro - 1903. godine. Ako sud poštuje pravo, to znači da su svedoci morali biti punoletni na dan sahrane dede, što bi značilo da danas ne mogu biti mlađi od 130 godina.

- Izvod iz matične knjige rođenih za dedu. A pošto je deda rođen u pretprošlom veku na Kosovu, u vreme vladavine Turaka, unuku ne preostaje ništa drugo nego da ovaj dokument lako pribavi iz "urednih crkvenih knjiga koje se nalaze u savršeno očuvanim crkvama po Kosovu", a možda i iz elektronske baze podataka koju su uredno vodili Kemal paša Ataturk i sultani pre njega.

Kada je unuk saznao šta treba da pruži kao dokaz da bi i sam mogao da legne pored svojih predaka doslovno je pao u komu.

Sa svoje strane, reformisani sud će spor svakako efikasno okončati. Prva mogućnost - negativno po unuka zbog nedostatka dokaza, jer takve dokaze ne može da obezbedi niko ko nema kvalitetnu komunikaciju s onim svetom; druga mogućnost - rešenje spora usled iznenadne smrti stranke; treća opcija -  ako sve to ne uspe, unuku za utehu ostaje da prodajom dela akcija NIS-a izgradi velelepnu porodičnu grobnicu na drugom mestu, a da ostatak bogatstva stečenog penzijom ostavi svojim potomcima.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane