Natrag

Prava

Prava

Albanija krši međunarodnu konvenciju o zaštiti nacionalnih manjina

 

Besan bik ili besni toreadori

 

Iz pera najpoznatijeg albanskog disidenta sledi razmišljanje o tome koliko je politički terorizam, pogotovo u odnosu na nacionalne manjine, danas sličan ili identičan onom iz ere Envera Hodže

 

Piše: prof. dr Kaplan Burović, akademik

 

Otkad sam izašao iz albanskog zatvora pre skoro 20 godina nijedna albanska izdavačka kuća, ni Albanije niti njene dijaspore, nije mi objavila nijednu novu knjigu, ni najmanju brošuru. Ne na našem, srpskom jeziku, već ni na njihovom, albanskom jeziku! Meni se ne dozvoljava u albanskoj štampi, ni Albanije niti njene dijaspore, da objavim bilo šta, makar i najkraći člančić, čak ni iz oblasti fonetike, bez ičega političkog, a u prilog albanskom jeziku i albanskoj nauci.

Godine 1969. otkrio sam zakon albanske fonetike, po kome kratki i dugi samoglasnici, duž flekcije reči, prelaze u samoglasnike srednje dužine, kojim sam (između ostalog!) na Univerzitetu u Tirani branio moju drugu diplomu; dali su mi najvišu ocenu - desetku, ali mi nisu dozvolili ni tada (pre hapšenja!), niti sada (po izlasku iz zatvora!) da to objavim ni u Albaniji, niti u njenoj dijaspori, iako se neprekidno busaju u prsa kao niko drugi, povodom slobode misli i štampe. Albanskim medijima, u Albaniji i van nje, albanske vlasti dozvoljavaju samo da me satanizuju svojim falsifikatima, lažima i klevetama, najbesmislenijim i najmonstruoznijim (pišu da sam ubio ništa manje nego 350.000 muslimana u BiH, gde mi ni noga nje kročila, jer sam u to vreme bio u njihovom zatvoru Burelji!). Da im odgovorim na to, da demantujem to dokumentima i činjenicama, ne dozvoljavaju mi. Kad im je trebalo moje ime da dokažu da su uspostavili demokratiju, da smire situaciju i da izbegnu sudbinu Čaušeskua i njegove supruge Jelene sa maloletnim sinom, ne samo što me pustiše iz zatvora, već mi objaviše i nekoliko intervjua, dali su mi i mikrofon Radio Tirane, pa su me uveli i u zvanični program njihovih škola kao savremenog disidentskog i domaćeg književnika. Čim su prebrodili opasnosti i osigurali vlast, skinuše me iz programa i narediše svim medijima da mi ništa ne objavljuju i da počnu satanizovanje mog imena njihovim besmislicama.

 

Crvena krpa

 

Ovu monstruoznu albansku blokadu ja sam probio mojom sirotinjom: kidao sam zalogaje hleba od mojih usta i od usta moje dece, štedeo sam onaj švajcarski franak, koji su mi švajcarske vlasti davale kao političkom emigrantu da preživim, pa sam i uzajmljivao novac da bih objavio moja dela, koja sam zatim razdavao na poklon, jer mi je albanska mafija blokirala i prodaju ne samo na teritoriji Albanije već i u mom rodnom mestu Ulcinju, koji sam mislio da je u Crnoj Gori, a ne u Albaniji! Ili ne?!

Ja sam objavljivao i nastavljam da objavljujem privatno, plaćajući štamparije. Objavljivao sam u Albaniji i van njenih granica, gde sam našao jeftiniju štampariju. Albanska mafija me pratila ukorak, intervenisala je i usred Beograda da mi se ništa ni privatno ne objavi, pa i kod švajcarskih vlasti - da mi ukinu njihovu ekonomsku pomoć, štaviše da me i proteraju iz Švajcarske.

Godine 2009, usred Tirane, spališe mi ništa manje nego čitav tiraž mojih četiriju najnovijih knjiga. Od tog dana nijedna štamparija u Albaniji ne prima mi knjige za objavljivanje i da je zlatnicima plaćam.

U ovoj situaciji dali su mi ruku moji srpsko-crnogorski manjinci Albanije, koji su 2007. godine otvorili na internetu svoj sajt Morača-Rozafa i preuzeli od drugih naših sajtova (eks-jugoslovenskih!) moje radove. I bez mog znanja preštampali su mi ih na njihovom sajtu, pa su me proglasili i za počasnog člana njihovog udruženja. Tada sam im i ja počeo slati moje dopise, jedan konstruktivniji od drugog, striktno naučni, koji su po prvi put videli svetlost štampe na stranicama tog sajta, gde su i drugi počeli da objavljuju svoje pozitivne dopise o meni i mom stvaranju. Tako sam ponovo probio albansku blokadu, ovaj put na našem, srpskom jeziku, što je njih još više uznemirilo. Posebno kad su videli da taj sajt čitaju i Albanci, koji znaju srpski jezik. Albanske ekstremne nacionaliste i enverovce iritira i samo moje ime a kamoli ono što pišem! Ni torovi španskih toreadora ne besne na crveni plašt kako besne ovi Albanci na moje ime. Otkad sam im rekao da nisam Albanac oni me ne mogu zamisliti. A kad su videli da se i strani naučnici, akademici, u svojim stavovima oslanjaju upravo na moje studije, objavljene na sajtu Morača-Rozafa, onda su stvarno pobesneli, što jasno možete videti na mnogim sajtovima, njihovim i našim.

Koliko za primer navodim sajt g. Vojina Grubača  (vojingrubac.blogspot.com, 21. septembra 2009). Ovaj se predsednik NVO Akademska alternativa Crne Gore usudio da im oči u oči pozitivno citira jednu od mojih studija, objavljenu tamo, na sajtu Morača-Rozafa.

Tada su se oni osuli protiv sajta Morača-Rozafa svojim lažima i klevetama. U svom odgovoru na to, evo što piše na tom sajtu predsednik Srpsko-crnogorskog udruženja Pavle Brajović:

"Udruženje srpsko-crnogorske nacionalne manjine Morača-Rozafa sa sedištem u Skadru, kao organizacija koja zastupa interese ove manjine, konstatuje da se u nekim pisanim i elektronskim medijima, u nekoliko navrata krše pravne i ustavne norme, norme međunarodnih Konvencija za zaštitu ljudskih prava i sloboda i prava nacionalnih manjina koja se odnose na zabranu podsticanja etničke i verske mržnje. Slučaj ALSAT televizije u dokumentarcu, intervjuima i komentarima napravljenim na njenoj emisiji o Srbima i Crnogorcima u Albaniji, od 22. februara 2008, gde se od strane sumnjivih analitičara podižu neosnovane tužbe prema pripadnicima naše manjine o umešanosti i vršenju kriminalnih akata kao manjinska grupacija, komentari i analize koji su dobili na intenzitetu naročito posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, predstavlja primer grubog kršenja ovih prava.

Smatramo da i albanski mediji treba da daju svoj doprinos u "suživotu i sporazumevanju Albanaca sa nacionalnim manjinama" (član 3 Ustava Albanije) i treba da se drže dalje od svakog podsticanja netrpeljivosti, provokacije i napada na pripadnike nacionalnih manjina. Zbog toga pozivamo sve pisane i elektronske nacionalne medije da budu obazrive i pažljive u svojim pisanim člancima i emisijama koje potencijalno mogu predstavljati kršenje pozitivnih zakonskih normi na snazi o zaštiti nacionalnih manjina, kao i da očuvaju svoju profesionalnu etiku i da ne prenose emisije koje sadrže kontekst mržnje, omalovažavanja i negativne stereotipe o narodima zemalja regiona i nacionalnim manjinama koje žive u Albaniji. Svaki ponovljeni pokušaj podrazumeva naše pravo da se obratimo nadležnim organima, kao i prijavljivanja kod svih međunarodnih organizacija odgovornih za slobodu medija i informacija, na rešavanje.

Na kraju pozivamo Vas da pojačate vaša nastojanja za proizvodnju emisija i pisanih članaka o istoriji, kulturi i životu nacionalnih manjina i na jeziku tih manjina."

 

Enverovska crna banda

 

Kako vidite, iako su ih napali zbog mojih dopisa objavljenih tamo (drugi se još nisu usudili da objave ijednu reč, koja se ne sviđa Albancima!), moje ime u ovoj dostojnoj odbrani nigde se ne spominje. Ono je tabu i za moju braću! Posle ovoga, rukovodstvo Udruženja Morača-Rozafa, da bi mogli i dalje da objavljuju svoj sajt, učiniše i drugi ustupak albanskim teroristima: prekinuše da objavljuju moje dopise! Štaviše, o spaljivanju mojih četiriju knjiga usred Tirane nisu ni zucnuli!

Ko ne veruje - neka izvoli videti taj sajt!

Ako nastave ovako, svaki dan možemo očekivati da se ovaj sajt (jedino glasilo srpsko-crnogorske nacionalne manjine Albanije!) zatvori, jer nije samo moje ime ono što Albance iritira. Iritira ih, pa ih čini i da pobesne, i najobičnija srpska reč!

Ovo su dokumenta i činjenice o teroru nada mnom u Albaniji i van njenih granica, svukud po svetu gde stiže njihova crna ruka, okupana u mojoj krvi i krvi moje dece, kao i u krvi samih Albanaca, koji se isto ovako dan-danas terorišu samo i samo zato što se nisu slomili i potčinili socijal-fašističkoj kliki na vlasti, koju je i ipsissimus Enver Hodža, pred svoju smrt, javno nazvao crna banda, kriminalna i omražena od čitavog naroda. (Videti njegovo delo Raporte e fjalime 1980-1981, Tirana, 1983, str. 388.)

Da bismo istinu izveli na videlo, naglašavam: oni imaju pravo! Zašto i kako?! Pa ja sam se borio kao niko drugi, i nastavljam da se borim (opet kao niko drugi!) za slobodu i demokratiju Albanije, protiv socijal-fašističkog terora Envera Hodže i njegove klike, protiv njegovih sinova, koji su u aktuelnoj vlasti, kao što su i pod zastavom Envera Hodže bili, samo što nam se više ne busaju u prsa za marksizam-lenjinizam, već za buržoasku demokratiju, kojom maskiraju svoju pređašnju enverovsku demokratiju crne bande.

 

 

 

 

 

Ulcinjska svinja

 

Albanski komentator na sajtu Te njohim kapllan resulin 7. decembra 2003. piše:

"Ova sorta IDIOTA rekao je da Albanci nisu autohtoni, Iliri i Pelazgi... zahvalan sam Bogu ne samo što su ga odrali 10 puta, već daj Bože i još 100 puta da ga oderu. Nadam se da su i 1.000 drugih zla učinili ovom gadnom idiotu! O, tako mi Boga, samo ako ga nađem, otići ću da razbijem njušku ovoj svinji u Ulcinju."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane