Natrag

Francuska

Francuska

Bunt protiv diktatora Sarkozija

Ne’e da pomru, pa to ti je

Podliju, pokvareniju i ciničniju vladu od Sarkozijeve zaista je teško pronaći u celoj Evropskoj uniji. Gori su samo neki afrički lideri levih banana-republika i svi jači diktatori Dalekog istoka. Sarkozijeva diktatorska drskost prevazišla je sve mere i postao je prava opasnost po građanski mir u Francuskoj. Postao je najomraženiji predsednik koji je ikada vladao u "zemlji slobode i ljudskih prava"

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Otprilike 70 odsto Francuza priča ovih dana među sobom o diktaturi Sarkozija, preko telefona ili javno na medijima, uglavnom putem FM talasa slobodnih radija ili na nekim TV kanalima. Štampa daje veliki publicitet masovnim štrajkovima i narodnoj volji da se zaustavi kapriciozni mali čovečuljak, koji se igra nervima naroda i uz sve to gura policiju na narod i narod na policiju ne bi li stvorio razdor, podelio da bi bolje vladao i onda na silu proturio svoju reformu o penzijama. Ne samo da je optužen za kršenje svih propisa i standarda francuske političke tradicije već na njegov teret padaju i mnogo teže sumnje.

Jednostavno sumnja se da predsednik koristi huligane ili razbijače, kako ih ovde nazivaju, da bi zaustavio manifestacije. Čak i sama policija, koja je pod Sarkozijevom komandom, optužena je da namerno propušta huligane da se mešaju sa mladim manifestantima, a onda ih napada suzavcem i pendrecima, što naravno, obeshrabruje prave manifestante da se drugi put opet pojave i nađu u sličnoj situaciji. Tako su huligani, u stvari, upotrebljeni kao saveznici vlasti, najefikasnije oružje za ubijanje morala poštenih radnih ljudi.

Ovakve optužbe su, naravno, teške i dolaze uglavnom od pojedinih članova sindikata i opozicije. Vlada tvrdi da je skandalizovana da neko uopšte može i da pomisli da se predsednik bavi ovakvim stvarima, ali ne objašnjava kako je moguće da 300 huligana razbijača pali i pljačka centar Liona, a 800 policajaca sa helikopterom i pod punom ratnom opremom izigrava - posmatrače. Da li je strah od civilnog rata i početka nove revolucije toliko veliki da policija hvata maglu čim se pojavi grupa mladih i počne da baca kamenje na predstavnike vlasti.

 

Šta se događa

 

Oni koji u klasičnim medijima traže pravo objašnjenje za ono što se trenutno događa u Francuskoj, vrlo često ostaju razočarani. Svi se zadovoljavaju konstatacijom da je oko milion ili tri miliona manifestanata, zavisno ko broji, izašlo na ulice da se buni protiv reformi penzionog sistema. Obično se dodaje da su Francuzi mogli da odu u penziju sa 60 godina, a imali punu penziju tek nakon 42 godine staža ili sa 65 godina starosti. Taj penzioni sistem je na snazi u Francuskoj od 1982, iz vremena Miterana i njegove komunističko-socijalističke koalicije. Lepa mu beše zamisao, ali skupa rabota. Deficit ovog sistema je ogroman, skoro 50 milijardi, a kao za inat ljudski vek se u isto vreme produžio. Tragedija. Drugim rečima, vlada zamera matorcima da predugo žive i da isto tako predugo vuku penziju. Grebu se na račun mladih koji su već prezaduženi državnim deficitom od preko 1.500 milijardi evra. Otprilike 20.000 evra po glavi stanovnika.

Takve misli nisu ništa novo. U svoje vreme, krajem XIX veka, kada je Bizmark po prvi put uvodio penzioni režim u Nemačkoj, tražio je od lekara da mu pronađu granice ljudskog života radnika, kako bi to bila starost predviđena za penziju. Tako je, kažu, nastala "legalna" starost od 60. godine. Penzionerima nije ostajalo često više od dve do tri godine grebanja.

Danas je situacija slična, a pošto su specijalisti procenili da čovek duže živi, to znači i da treba duže da radi. Levičari predlažu da se oporezuju bogataši, iako dobro znaju da i kada bi im sve uzeli opet ne bi bilo dosta da zapuši rupu deficita. Sirotinje je mnogo, a bogataša malo. Zato desničari predlažu da se produži radni vek kad već ne mogu da skrate životne muke starim osobama, a ratovi su sve ređi u Evropi.

A gde će mladi da rade? Pri tom ih je svaki dan sve više. Ne treba zaboraviti da je Francuska prva po natalitetu u Evropi. Jeste, ali zahvaljujući strancima, uglavnom crncima i Arapima, koji imaju mnogo dece, upozorava ekstremna desnica. Francuska radi za njih i pa je problem tako povezan s imigracijom. Naravno da se nikome ne mili da radi do 67. godine da bi se zadovoljila sirotinja i tako održao socijalni mir. Nikome se ne mili, ali je strogo zabranjeno da se to i kaže.

Zbog toga često ispada da bi za mnoge bilo idealno Bizmarkovo rešenje - da stari umru čim dobiju rešenje o penziji. Takva pusta želja nije u domenu mogućnosti nijedne vlade. Doduše, ona bivša, socijalistička, u svoje vreme je bila osumnjičena da je pustila da joj u samo jednom mesecu, avgusta 2003, umre oko 15.000 penzionera. Što od žege i neuključene klime, što od žeđi, koju stari i iznemogli uglavnom i ne osećaju. S obzirom na podatak da je većina starih ljudi tada preminula u staračkim domovima ili bolnicama, a bili su pod lekarskim nadzorom ili nadzorom bolničara, pričalo se da taj pogrom nije stopostotna slučajnost niti samo igra sudbine. Najveći ćar imalo je penziono osiguranje. Nešto slično se dogodilo i par godina pre toga, kada su bolnice i samo Ministarstvo zdravlja, pa i premijer, bili osumnjičeni da su počinili zločin, jer su bolesnicima prilikom transfuzije krvi preneli virus side. Proces se završio osudom lekara, a ministrima - ništa.

Vlada vlada nestašicom

 

Ne bi se ni zvala vlada da ne zna da vlada i da na silu ili na prevaru nametne svoju volju većini građana. Po ugledu na svog idola Napoleona, Sarkozi ne popušta i šalje policiju na studente, kao i na Rome. Za Rome je morao da se pokaje i povuče svoje odluke pred Savetom Evrope. Da menja zakon. Za Francuze to ne mora, jer Francuze nema ko da brani. Jedino ako se oni sami ne odbrane od velike opasnosti zvane Nikola Sarkozi. Da ne dozvole da im desnica pravi socijalne zakone. Do sada je uvek to radila levica, i to od 1936. kada su i doneseni svi socijalni zakoni koje danas vlada želi da ukine. Kako stvari napreduju, izgleda da će sledeća vlada, 2012, opet biti socijalistička, tvrde mnogi. Ne zato što su Francuzi u duši socijalisti, već više što su gotovo svi postali antisarkozisti.

Nestašica benzina pogodila je ljude u najbolniju tačku. Francuzu možeš da uzmeš ženu bez problema, ali mu ne diraj u auto, kaže jedna popularna izreka. Cela država je počela da liči na film o Pobesnelom Maksu.

Za to vreme vladini mediji tvrde da je stotinak pumpi presušilo, što iznosi dva odsto i trebalo je gotovo nedelju dana da bi država priznala trećinu istine. Gotovo nigde nema dovoljno goriva. Za to vreme cene su skočile na evro i 60 za litar goriva i, naravno, protesti su se zahuktali. Vlada vlada i nestašicom, strahom, pesnicom, a ko vlada pesnicom tragovi mu smrde nečoveštvom, primetio je još u svoje vreme vladika Njegoš. Da je narod ono što nije, Sarkozi bi pre vremena otišao u penziju.

Pas koji laje ne ujeda, kaže poslovica. Francuzi samo imaju velika usta, i mnogo pričaju, mnogo prete, dok u suštini nemaju tri čiste da raščiste sa ovim režimom. Doduše, sami su ga birali, ali ga više ne podnose, kako je izjavio jedan demonstrant pred kamerama. On bi kao i mnogi drugi, da se sve ovo reši kao što se u Francuskoj rešavalo svakih tridesetak godina od XIX veka pa naovamo. Pobunama i promenama režima. Na tabli koju je nosio demonstrant pisalo je: Ne interesuju nas ni 62. ni 65, mi smo za maj 68. Drugim rečima, za revoluciju. Pusta želja ratoborne omladine, kojoj je penzija poslednja rupa na svirali i toliko daleka. Oni bi da menjaju čitav sistem i da malo razbijaju izloge, pale automobile i kontejnere za đubre i kamenuju policiju. To im je kao neka zabava, dokaz da postoje. No, to je već posebna priča za sebe. Možda tema nekog budućeg dopisa iz Pariza.

Šta hoće francuska mladost?

 

 

 

 

Da li je strah od civilnog rata i početka nove revolucije toliko veliki da policija hvata maglu čim se pojavi grupa mladih i počne da baca kamenje na predstavnike vlasti.

 

Nestašice benzina pogodile su ljude u najbolniju tačku. Francuzu možeš da uzmeš ženu bez problema, ali mu ne diraj u auto, kaže jedna popularna izreka. Cela država je počela da liči na film o Pobesnelom Maksu.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane