Natrag

Razaranje

Razaranje

Hilandar: kako su odgovorni projektanti požara postali odgovorni projektanti obnove

 

Zlatna jaja koja ne nose koke

 

   Kako je nakon izvedene protivpožarne obnove izgorelo više od pola Hilandara? Kako su svoju odgovornost zbog murdarluka arhitekte prebacili na napukli odžak? Kako su do požara radove izvodili svako i niko na "časnu reč" i na "majke mi" bez ijednog dokumenta? Kome je zlatni petao nosio zlatna konzervatorska jaja u vidu dnevnica i honorara? Kako je od javnosti skrivano da su u požaru izgorele dragocene slike Paje Jovanovića? Kako iz džepova poreskih obveznika žele da izvuku 25 miliona evra kako bi i dalje razvlačili radove na obnovi posle požara?

 

Stanislav Živkov

 

 

Slučaj požara i obnove manastira Hilandara posle požara predstavlja idealan primer kako dugogodišnji nesavesni radovi na konzervaciji i restauraciji spomenika kulture rezultiraju nastankom daleko veće štete, koja se otklanja već - šest godina. U požaru koji se desio u noći između 3. i 4. marta 2004. godine iz jednog odžaka konaka igumenarija, na severnoj strani hilandarskog kompleksa, na sreću nije bilo ljudskih žrtava, a bratstvo manastira je uz pomoć radnika uspelo da zaustavi širenje požara u pravcu pirga (kule) svetog Save, riznice i trpezarije. Monasi su u prvom trenutku videli požar na donjem spratu i tu ga ugasili. Međutim, tinjanje se nastavilo i zahvatilo drvenu gredu koja je vodila do krova s druge strane zgrade i zapalilo drvenu krovnu konstrukciju prekrivenu kamenim pokrivačem.

Požar se veoma brzo preneo preko cele severne polovine manastira, sve do paraklisa svetog arhangela Mihaila i pirga svetog Save, gde se krov završavao. U prvim satima monasi su pokušali da savladaju vatru i da istovremeno evakuišu najugroženije sveštene predmete i dragocenosti. Vetar koji je doprineo širenju požara na celu severnu polovinu manastirskog kompleksa istovremeno je sprečio da se vatra prenese južno od igumenarije na trpezariju kralja Milutina. Na taj način najvrednije dragocenosti, sveštene ikone i rukopisno nasleđe ostali su sačuvani od potpunog uništenja. Požar je uništio tri konaka, od kojih je jedan građen 1640, a druga dva krajem dvadesetih godina 19. veka. Potpuno su izgoreli i monumentalna ulazna kapija s predvorjem i portarnicom i Stari i Beli konak na severoistočnom delu, s paraklisom, građenim 1598, čija je obnova bila upravo završena. Netaknute su ostale manastirska riznica, biblioteka i arhiv i manastirska Crkva vavedenja Bogorodice, koju su u 12. veku zidali svetitelji Sava i Simeon Mirotočivi, a nadgradili kralj Milutin i kasnije srpski knez Lazar, čije je delo i priprata crkve, ali je zato gotovo potpuno izgorela dragocena zbirka umetničkih slika, koje su tokom vremena poklanjane manastiru. Neverovatno ali istinito zvuči činjenica da u javnosti do sada nije rečeno ni slovca o tome da su izgorele čak četiri dragocene slike Paje Jovanovića i čitav niz dela savremenijih umetnika poput Peđe Milosavljevića, Milića od Mačve i drugih.

Ispostavilo se da je požar počeo iz neispravnog odžaka u konaku igumenarija na zapadnoj strani manastira. Iako je dobro poznato da su sličnim požarima na Svetoj gori samo u 20. veku zbog neispravnih odžaka izgoreli manastiri Vatoped i Simonopetra, do požara u Hilandaru nikome od raznih arhitekata koji su defilovali po manastiru nije palo na pamet da uopšte prekontroliše stanje odžaka i eventualno sanira nedostatke. Kako bi arhitekti svoj murdarluk prebacili na višu silu, odjednom je razlog za neispravnost pukotina pronađen u činjenici da najveći deo manastira leži na steni, dok je jugozapadni deo na naplavini te se usled toga ova strana sleže pa su nastale pukotine od kojih je jedna u pomenutom odžaku - izazvala požar. Od svega je najtragičnija činjenica da su do 2004. godine izvođeni radovi na sistematskoj protivpožarnoj zaštiti manastirskog kompleksa pod rukovodstvom Mirka Kovačevića, koji su očigledno veoma "uspešno" izvedeni pa je usled "kvalitetne" protivpožarne zaštite izgorelo pola manastira.

 

Kolariću - paliću

 

Hilandar je srpski manastir koji se nalazi u severnom delu Svete gore atonske, na dva i po kilometra od mora. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, jer je ograđen bedemima visokim i do 30 metara. Hilandar su u rangu carske lavre podigli Stefan Nemanja i njegov sin Sava 1198, a Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) umro je u manastiru dve godine kasnije. Kralj Stefan Uroš Prvi je 1262. godine utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu vavedenja Bogorodice. U vreme cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi i srpski patrijarsi iz Peći. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa drugih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Već decenijama se o konzervaciji i restauraciji samog manastirskog kompleksa, kao i njegovih dragocenosti staraju razni stručnjaci iz Beograda, kojima je rad na obnovi Hilandara čitavo to vreme bio svojevrsni konzervatorski zlatni petao (jer je ženama ulaz zabranjen), koji je uspešno nosio zlatna konzervatorska jaja u vidu deviznih dnevnica i honorara te je stoga bilo sasvim normalno da se svi radovi što duže razvuku.

Pravi skandal predstavlja činjenica da radovima na građevinskoj sanaciji kompleksa Hilandara rukovodi ni manje ni više nego arhitekta prof. dr Mirko Kovačević, penzioner Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, inače rukovodilac radova na protivpožarnoj zaštiti Hilandara pre požara, a zbog čije je kriminalno loše izvedbe i izgorelo više od pola manastirskog kompleksa.

Kad bi vam (daleko bilo), zahvaljujući nečijem nemaru ili nebrizi, iznenada izgorela kuća, bilo bi logično da dotičnu nemarnu ili nebrižnu osobu odmah pronađete i da je, ako je već lično ne kaznite, uputite na određene organe kojima je kažnjavanje posao. Prema zvaničnom saopštenju, u požaru 4. marta 2004. godine izgorelo je 42,78 odsto ukupne površine manastira Hilandar (1.968,5 kvm) ili 54,87 odsto ukupno korisne površine (5.761 kvm). Izgorela je, dakle, kuća. Ipak, ukućani i njima bližnji ponašaju se, u najmanju ruku, vrlo čudno: ovi prvi besomučno su započeli s objavljivanjem novijih brojeva tekućih računa kako bi se što više novca izvuklo iz džepova poreskih obveznika, dok su ovi drugi tvrdili da bi na obnovu trebalo gledati s optimizmom i izjavljivali kako će u prvobitno stanje biti vraćeno gotovo sto odsto kompleksa. Kako bi se pitanje odgovornosti za sam požar bacilo u drugi plan, sklopljen je konsenzus - javnosti su zamazane oči, jer je ustanovljeno da je požar nastao zbog neispravnog odžaka, samim tim, ispostavilo se da osim odžaka niko ni za šta nije kriv!

Krivica odžaka najpre je objašnjena sleganjem tla na jugozapadnoj strani manastira: u tački dva zvaničnog saopštenja navodi se da "činjenica da se ovaj deo manastira lagano sleže, odnosno da se naginje u polje i da je to izazvalo brojne pukotine u zidovima i lucima..., što je odavno poznato i našoj i grčkoj službi zaštite, može biti objašnjenje za neispravnost odžaka". Iako je zvanično saopštenje objavljeno 12. marta, već 14. marta "krivica" odžaka dobila je novu dimenziju. U emisiji Nije srpski ćutati na BK televiziji tadašnji direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Marko Omčikus izjavio je da "uvek tu ima starovremenskih ljudi koji imaju svoje navike i kojima možda centralno grejanje nije dovoljno". Ispostavlja se, dakle, da je ono što je najpre bio samo trač, po svoj prilici istina: zimogrožljivi monah ili monah koji nije želeo centralno grejanje, grejao se kraj peći na drva. koja je, naravno, povezana s odžakom.

 

Nauk za buduće paljevine

 

Ova nova dimenzija krivice otvara, međutim, bezbroj novih pitanja.

Naime, čak i ako je neki monah zaista ložio peć, ostaje nejasno kako je i zašto odžak "podlegao". Zvanično saopštenje i zvanične izjave svodile su se na teoriju da je zbog sleganja tla odžak bio napukao pa se plamen probio kroz pukotinu, ali se automatski postavilo i sledeće pitanje, jer čak i ako ta strana manastira klizi, odžak po definiciji ne može da klizi. On je najstabilniji deo građevine i čini se da odžak jednostavno nije bio spolja omalterisan, što je inače obavezno. Naime, da su dimnjaci bili uzgredno omalterisani unutar krova, ne bi moglo da se dogodi da plamen izađe kroz pukotinu. Ovako, mogla je da kresne i varnica i da sve plane. Priča o sleganju nema nikakve veze s tim, a i da ima, nije jasno zašto se o tome ranije nije vodilo računa. O tome da se u Hilandaru radilo stihijski potvrdio je i sam tadašnji direktor Republičkog zavoda Marko Omčikus, koji je izjavio da se u Hilandaru "radilo uvek kombinovano, u saradnji s grčkim službama", dok je rukovodilac radova na obnovi Mirko Kovačević u intervjuu za Danas izjavio da je "sve što smo dosad radili bilo sa prećutnim odobrenjem grčkih stručnih službi, ali nije bilo nikakvih papira o tome". U prevodu, naše službe su radile i finansirale projekte, ali je za Hilandar zvanično bio nadležan grčki Institut za zaštitu vizantijskih spomenika kulture. Trebalo je, dakle, da izgori pola manastira pa da se naprasno sroči memorandum između tadašnjeg direktora Republičkog zavoda i grčkog Instituta kao prvi ikada potpisani zvanični dogovor o saradnji. Kada se sve to stavi na papir i podvuče crta ispostavlja se da se decenijskom radovima u Hilandaru bavio svako i niko odnosno da za eventualne nepravilnosti neće postojati konkretno ime koje bi moglo da bude prozvano, jer su po Omčikusu i Kovačeviću za požar krivi sleganje zemljišta i naprsli odžak, dok je služba zaštite nevina poput francuske sobarice. Po našoj uobičajenoj konzervatorskoj praksi projekti konzervacije se inače ne rade korektno poslednjih deset-dvanaest godina, niti postoji dugoročni plan radova, već se sve radi stihijski i parcijalno, a u slučaju Hilandara do danas nije utvrđeno ni to ko je i kako radio projektovanje sanacije, ko je i kako revidirao projekte, da li su projekti podrazumevali protivpožarnu zaštitu i zašto nije urađen protivpožarni projekat za ceo Hilandar za 50 godina.

Bilo bi jako zanimljivo videti zašto u okviru "potivpožarne sanacije" sve drvene konstrukcije nisu preprskane protivpožarnim preparatom i zašto nisu pregledani odžaci i eventualne pukotine sanirane. Da li je zaista bilo tako teško eventualno sanirati napukle odžake torkret-betonom? Jedna od najvažnijih srpskih svetinja, međutim, nije bila podvrgnuta nikakvom tretmanu te je sasvim sigurno da Hilandar ne bi goreo na taj način i tom brzinom da su prilikom protivpožarne sanacije drvene kontrukcije preprskane protivpožarnim rastvorom i da se neko smilostivio da pregleda i sanira odžake. Tako dolazimo i do još jedne mere koja u Hilandaru nije preduzeta. Naime, već u prvim izjavama posle požara istaknuto je da se vatra (srećom) nije proširila na južni deo kompleksa zato što je između igumenarije i trpezarije postojao kvalitetan pregradni zid. Kako krovne konstrukcije starijeg dela nisu prerađivane, na severnoj strani takvog zida nije bilo. Iako protivpožarna pravila nalažu da se čak i u savremenim zdanjima na svakih 20 metara postavi pregradni zid, zdanje staro nekoliko vekova ostalo je bez zidova i umesto jednog tavana izgorelo je sve što je izgorelo. Potvrđujući da u Hilandaru nije rekonstruisan krov i da protivpožarne brane nije bilo, Marko Omčikus je čak izjavio da će hilandarsko iskustvo, ako ništa drugo, biti bar nauk za budućnost: "Konzervatorska struka želi da što više sačuva i zaštiti autentičnost i u gradnji i u materijalu, ali je očigledno da će preventiva morati da se proširi i na uštrb autentičnosti. Ako govorimo o konacima i manastirima u Srbiji, sigurno je da će morati da se uradi neka revizija, da se grede i krovovi preseku, separiraju protivpožarnim panelima. A sad, što ćemo morati da se oprostimo od tih pet odsto autentičnosti, bolje i tih pet nego svih sto odsto štete." Znajući običaje ovdašnje, plaćanje ovolike cene za nauk možda i ne mora da čudi jer se pokazalo da su konzervatori čuvajući 100 odsto autentičnosti Hilandara svojim diletantizmom uspeli uspešno da potpale i spale skoro 55 odsto korisne površine Hilandara i da pri tom za svoje štetočinstvo ne odgovaraju. Jedino je u međuvremenu Omčikus smenjen s mesta direktora Republičkog zavoda, i to zbog daleko trivijalnijih razloga, pošto je njegovu smenu tražio i dobio zavodski sindikat, dok je Kovačević čak postao protomajstor obnove Hilandara u režiji hilandarske Zadužbine.

Iako je sporno sleganje tla odavno bilo registrovano, postavlja se pitanje zašto se o tom problemu nije na vreme mislilo. No, i to pitanje, kao i sva druga ostaće verovatno bez odgovora. Projektant obnove Mirko Kovačević priznao je kako je "mnogo puta skretao pažnju na taj problem. Čak smo u Zavodu na konsultacije pozvali stručnjake za fundiranje. Bilo je predloženo da se proširi stopa temelja, ali nismo ništa preduzeli, kao ni grčka služba koja je za to nadležna", lakonski zaključujući da "sada razmišlja na drugi način" i da je "bilo mnogo bolje i jeftinije da stabilizujemo tlo".

 

Neinspirisani za istragu

 

Kada se ima u vidu da su pored odžaka sve ove godine bili sporni i pregradni zidovi i adekvatna zaštita konstrukcije i stabilnost tla i ko zna šta sve još, logično je zapitati se kako je to uopšte bilo moguće na mestu koje su posećivali konzervatori, umetnici, političari. Kako je moguće da je institucija zarad koje su osnovani onoliki odbori i prikupljane onolike pare u suštini bila tretirana tako loše? S jedne strane, jasno je da je članstvo u hilandarskim odborima bila počasna funkcija. S druge, da su nadležnosti nad radovima bile sve samo ne jasne. Najzad, u Hilandaru se dogodilo nešto što bi moglo da se dogodi većini sakralnih građevina kod nas što zbog nemara konzervatora, što zbog "autonomnosti sveštenstva". Nešto novijih primera konzervatorskih grešaka ima i u Hilandaru. Naime, po rečima slikara koji su tamo radili, konzervacija crkve na hilandarskom pristaništu urađena je neadekvatno - nije omogućeno provetravanje, skinut je spoljni malter, a vetrovi s mora nanose slane kapljice koje su fatalne za živopis.

Zvanično, do sada konzervatori uglavnom nisu pozivani na odgovornost zbog sličnih propusta, a sva je prilika da toga neće biti ni po pitanju požara u Hilandaru, pošto je Republički zavod zauzeo stav da bi istraga mogla da dovede do "neželjenog ili pogrešnog sumnjičenja". Ipak, generalno gledano, uz nešto prilježniju kontrolu tekućih radova i tačan popis stanja spomeničkog nasleđa, po pitanju nestručnih konzervacija i obnova možda je nešto i moglo da se uradi. Na kraju krajeva, činjenica da konzervatorski radovi u Hilandaru očigledno nisu valjano obavljeni (a nisu, imajući u vidu šta sve nije preduzeto u okviru obnove, pregrađivanja i dogradnje) i da je nečija stručnost očigledno omanula (a imajući u vidu posledice, jeste - zbog novca, nemara ili nečeg drugog), mogla je da inspiriše nadležne da se malo pozabave istragom i da tako utiču na istragu ranijih propusta na drugim spomenicima.

Prilikom uvođenja centralnog grejanja u Hilandar u dve kelije u igumenariji ipak su ostavljena ložišta sa pripadajućim dimnjacima. Tim povodom je inženjer Jovan Mandić, koji je radio na hilandarskim instalacijama, za Internacional izjavio: "Pojedini monasi, naime, želeli su da se greju starinski, na drva. Iz jedne kelije morali smo čak i da skidamo elektroinstalaciju, jer je monah tako insistirao. Žele da izgledaju kao pre 300-400 godina... Oni imaju potpuno pravo da žive po starim običajima, pa tako mnogi od njih idu bosi i po najvećoj zimi, kao što je to radio sveti Sava". Zadivljujuće, zaista, da poučne priče o podvižništvu srpskih monaha nemaju i drugu stranu. Naime, na insistiranje istih tih monaha uvedeno je centralno grejanje u glavnu hilandarsku crkvu, čime su konzervatori skočili sami sebi u usta, jer su ovde autentičnost žrtvovali radi komfora monaha. Osim toga, upšte nije bila važna činjenica da se centralnim grejanjem direktno ugrožava živopis, da monaška pravila nigde ne pominju da prilikom molitve manastir mora da bude dobro zagrejan, ali je želja monaha bila da imaju grejanje. Opravdano se postavlja pitanje otkud monasima pravo da po sopstvenim željama i nahođenjima diktiraju pravila očuvanja objekata koji imaju nacionalni značaj. Kako je moguće da se dogodi da hilandarski monasi jednostavno požele da koriste ložišta i odžake, a da žički jednostavno požele da im nogama bude toplo?

 

Ispunjavanje želja

 

Iako su zvanično crkva i država odvojene, izgleda da je i u poslovima konzervacije postalo najvažnije mišljenje crkve i monaha, i to sa kobnim posledicama. Stoga bi u svakoj normalnoj državi i u svakom manastiru najnormalnije bilo da je prilikom konzervacije konzervator taj koji mora da se sluša, jer mora da vodi računa o onome što je najugroženije i spreči svaku dalju štetu. Pored toga, konzervator mora da bude gospodar situacije i nedopustivo je da prilikom konzervatorskih radova služba zaštite bude servis za ispunjavanje kojekakvih želja popova i kaluđera. Očigledno, to u Hilandaru nije bio slučaj.

Odlukom Svetog sinoda, na čijem je čelu bio blaženopočivši patrijarh srpski Pavle, i u dogovoru sa državnim ministarstvima Srbije, sva sredstva za obnovu Hilandara uplaćivana su na račun Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. U ime države Srbije sredstva su izdvajana posebno iz budžeta Ministarstva vera i Ministarstva kulture koje je poslednjih godina nadležno da raspolaže sredstvima namenjenim za obnovu srpske Svete gore. Iako se zna da je zaštita spomenika veoma složen proces koji podrazumeva čitav niz aktivnosti, a pre svega izradu, objedinjavanje i čuvanje dokumentacije o stanju i projekata, ispostavilo se da dokumentacija o Hilandaru u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture praktično ne postoji, jer je ni raniji ni sadašnji rukovodilac radova nisu predali Zavodu (prethodni rukovodilac radova Slobodan Nenadović poklonio je čak deo dokumentacije univerzitetu Prinston u zamenu za status gostujućeg profesora). Zakon nalaže da se projektna dokumentacija dostavi Republičkom zavodu na ocenu i saglasnost, ali tek posle požara saznajemo da ova procedura u slučaju Hilandara nije poštovana najmanje poslednjih deset godina.

U ozbiljne preventivne zaštitne radove ubrajaju se: saniranje odžaka kada je obnavljan konak, izrada protivpožarnih kalkana na tavanima kada je popravljan krov, postavljanje uređaja za dojavu požara kada su ugrađivane nove instalacije, pribavljanje i redovno servisiranje protivpožarnih aparata, obezbeđenje dovoljnih rezervi vode u cisternama samo za gašenje požara, ukoliko je nema dovoljno, i obezbeđenje bar dva ispravna agregata. Ovo nisu atraktivni radovi i ne doprinose slavi konzervatora, ali su obično izuzetno korisni. Umesto što krivicu pripisuje odžaku, Marku Omčikusu, tadašnjem direktoru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, bolje bi bilo da je otvorio oči i zavirio u kvalitet i validnost projektne dokumentacije. Omčikus je navodio imena dosadašnjih učesnika u obnovi i, umesto da ih suspenduje, odmah ih je promovisao za rukovodioce obnove posle požara. Kao direktor trebalo je zajedno s njima da prihvati deo odgovornosti, ali umesto toga odgovarao je napukli odžak!

Očito je da će se radovi na obnovi Hilandara kao crepajski rezanci tegliti još godinama, a da će džepovi poreskih obveznika biti ispražnjeni preko nacionalne kampanje za prikupljanje sredstava. Taman kada se sanacija posledica od požara bude završila, biće potrebno sanirati ono što će u međuvremenu propasti, a možda će napuknuti još neki odžak.

 

 

 

Ne zna se koliko košta

 

Najveći deo sredstava u obnovu Hilandara uložila je Vlada Srbije, posredstvom Ministarstva kulture. Od 2006. do 2009. godine država je izdvojila oko 3,5 miliona evra za obnovu manastira. SPC je prikupila u prve dve godine od požara oko 2 miliona evra, a taj novac  kasnije je potrošen, kada je počela obnova manastira. Vlada Grčke je u raščišćavanje terena, prve godine, uložila 1,3 miliona evra, a zatim je svake godine izdvajala od 300 do 500.000 evra za rekonstrukciju ne pitajući na šta se taj novac troši, jer ni sam rukovodilac obnove Mirko Kovačević nije u stanju to da kaže: "Teško je reći koliko je tačno novca potrebno da se posao završi, jer su to radovi u kojima gotovo svakodnevno dolazi do neke promene. Čak i kad napravimo projekat i predračun, ne možemo tačno reći koliko će nam novca biti potrebno!"

 

 

 

 

Dugo toplo restauriranje

 

O tome da obnova predstavlja unosan posao svedoči i skandalozan podatak obelodanjen prilikom otvaranja nedavne izložbe u Kragujevcu, iz koga se vidi da je do sada realizovana otprilike svega jedna trećina radova na sanaciji i restauraciji, a da je za nastavak potrebna sitnica od najmanje 25 miliona evra. Stoga je izložbom u kragujevačkom Narodnom muzeju "Obnova Hilandara - šest godina posle", koju je otvorio vladika šumadijski Jovan, najavljena velika nacionalna kampanja za prikupljanje sredstava koja još nedostaju za otklanjanje posledica požara iz 2004, jer ukoliko se u što skorije vreme ne nađu sredstva, preti opasnost da radovi stanu, a vredna družina građevinara raziđe. "Obnovu dva velika objekta na zapadnoj strani manastira, igumenarije i dohije ne možemo da počnemo jer imamo problem - jugozapadna strana manastira polako tone i u tom delu pucaju zidovi. Mi smo na to ukazivali još pre desetak godina, ali ni u Srbiji ni u Grčkoj tada niko nije smatrao da to treba da se sanira. Upravo je to i dovelo do požara, jer je na toj strani koja se sleže, zid naprosto pukao i kroz te pukotine se vatra probila. Dok ne saniramo tlo i ne proširimo temelje, nećemo moći da pristupimo obnovi tih objekata. Projekat sanacije postoji, ali nismo zadovoljni rešenjem, tako da je neophodno napraviti dodatna istraživanja. Za to će biti potrebno još godinu do dve, ali će taj posao teći paralelno s obnovom drugih objekata", rekao je Kovačević.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane