Natrag

Feljton

Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (4)

 

Ko bi bio Pavelić da nije bilo Pavelića

 

  Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

 

***

 

I još jedno zanosno otkriće, drugovi. Ispod sedišta gorile, onoga šmokljana kojega je Pavelić oslovio Miljenko, ugledao sam zatvorenu omotnicu. Podigao sam je i preleteo pogledom po adresama primaoca i pošiljaoca. Pismo bez marke, naslovljeno je izvesnom Boži Livaiću, u gradu Rivera, u Urugvaju, a šalje ga Miljenko Barbarić iz mesta Lomas de Palomar kod Buenos Ajresa, ulica Mermoz broj 643. Tutnuo sam ga brzo u zadnji džep pantalona, iz bojazni da Miljenko odnekud ne osvane i ulovi me kako čitam njegov list. Toga časa sam verovao kako su sva čuda moguća, čak i u to da će taj tip sleteti pravo preda me...", pričao je prvi sekretar ambasade FNRJ u Argentini Predrag Grabovac.

"I kad si ga pročitao?" - pitao je Srećko Šimurina.

"Prošla su dva sata kad sam se dotučen i utopljen u mračne misli vratio u hotel. Pod utiskom zapanjujućeg susreta u colectivu, kao da mi se zamenio neki zavrtanj u glavi pa mi je nastao kratki spoj, povremeno mi se činilo da ću izgubiti svest, i odsutno sam zatražio ključ od zgodne očuvane recepcionerke medene kose, kćerke ruskih aristokratskih doseljenika, pamtljivog prezimena - Pobedonoscev. Ali, zamislite, drugovi, to sam rekao amerikanizovanim španskim izgovorom, onim kojim sam pred Antom Pavelićem i smrknutim gorilama bogoprdno glumatao blesavog holivudskog trgovca filmovima. Trgla se kao da sam je odalamio krampom po temenu. Njome je, nesumnjivo, prostrujala slutnja da je senor Predrag Grabovac spleteni manijak iz ambasade Jugoslavije - dotle normalan, uljudan i ozbiljan gost, koji ju je u prolazu bezazleno kavaljerski zavodio - pokusao šaku ludih gljiva i iz čista mira prolupao. Išao na kvasinu, kako vele moji u Sinju... Pošto sam se sabrao i iz rastresenog stanja spustio na tvrdo tlo, u zemaljsku zbilju, uzaludno sam senoriti Pobedonoscev objašnjavao da je moj mehanički istup posledica šaljivoga druženja s kolegama, jer smo do malopre ismejavali Amerikance kako govore španski. Recepcionerka me je do ulaska u lift odmeravala nepoverljivim, očajnim i sažaljivim pogledom i uputila mi skriveni ironičan osmeh. Mora da je u meni otkrila izgubljeni klinički slučaj. Skorašnjeg psihijatrovog pacijenta."

 

Sadržaj pisma

 

Predrag je južnjačkim gestikulacijama obogaćivao doživljaj iz Claridgea: "Tek u dvaput zaključanoj sobi, užasno sam, odlepio sam omotnicu i napokon pročitao šta je Miljenko Barbarić, korienskim pravopisom iz Endeha, napisao Boži Livaiću u Urugvaju. Originalni list predao sam ambasadoru Đeri Petroviću, a prepis imam. Pročitaću vam ga da se zabavite prividnim sadržajem."

Među papirima je pronašao fotografisanu kopiju pisma ispisanog čitkim slovima. Silno uživajući, Grabovac ga je naglašeno čitao trseći se da komičarski ismeje pojedine detalje:

"Dragi moj hrvatski brate Božo, oprosti svomu Miljenku što Ti se odavno nisam javio, ali izgubio sam Tvoj naslov, pa je, evo, prošlo više od godine dok ga nisam dobio. Sada ću Ti napisati što se velikoga dogodilo sa mnome u tome među razdoblju. Kad je u Argentini nastupilo postperonističko doba, postao sam student prvih godina Medicine na fakultetu u gradu Rosario, udaljenom oko 300 km sjeverozapadno od Buenos Airesa. U prvom redu treba shvatiti da je školstvo u Argentini, pogotovo sveučilišno, jako politizirano. Imali smo gotovo sve političke stranke na fakultetu i bili smo često u oštrim sukobima. Peronistička je stranka bila predstavljena po organizaciji CGU (Confederacion General Universitaria). Ova je odmah nakon pada Perona proglasila štrajk na fakultetu i podpuno ga paralizirala. Osim toga, to je bilo vrieme kada su izbacivali sve profesore iz vremena Peronizma i zamienjivali ih sa antiperonistima. To je uzimalo vremena. I za to vrieme fakultet je bio zatvoren. Moj stariji brat Jakov Barbarić, bivši bojnik Ustaške Obrane, bio je u Buenos Airesu i djelovao u blizini Poglavnika kao pročelnik za promičbu. On me je nazvao jednog dana i upitao da li bih ja htio biti oružanim pratiocem Poglavnika. Prihvatio sam sa oduševljenjem i odmah prvim vlakom odjurio u Buenos Aires. Do tada sam vidio Poglavnika samo jedanput, i to u Zagrebu, kad sam bio poslan kao jedan od članova Ustaške Mladeži na indoktrinaciju u ustaškoj ideologiji. Sjećam se da je jedan od glavnih predavača, koji su nas odgajali u ustaškom duhu, bio ustaški ideolog prof. Vinko Nikolić, koji je uviek dolazio na predavanje u liepo skrojenoj ustaškoj odori. Čim sam došao u Buenos Aires, dobio sam automatski samokres 9 mm, marke Guernica, španjolske proizvodnje. Nakon što sam proveo nekoliko dana u vježbi rukovanja tim oružjem i nakon što sam postigao uistinu veliku vještinu u brzini gađanja i pucanja, postao sam redoviti i dnevni poglavnikov pratilac. Sada stanujem u Njegovoj kući u mjestu Palomar, ulica Mermoz. Česti sam gost u gostoljubivom domu doktora Srečka Pšeničnika i supruge mu Mirjane, Poglavnikove kćeri. Mogu Ti mirne savjesti reći da su ovo jedni od najsretnijih dana moga života. Dr. Ante Pavelić je živa enciklopedija praktički u svim poljima. Uviek je dobre volje. Prateći Njega upoznao sam poznate međunarodne političare, koji su ga duboko poštivali. Jako sam mu odan i u Njegovu obranu spreman pucati na bilo koga u svako doba... - Miljenko je pismo završio s ustaškom skraćenicom ŽAP! Živeo Ante Pavelić! I to je, drugovi, to!" - preklopi Predrag Grabovac i složi faksimil u korice.

 

Hrpa podataka o Paveliću

 

"Dragoceno saznanje..." - raspoloženo dobaci Stevo.

"Ta ti stoji, druže Stevo. Tako smo saznali gde stanuje Ante Pavelić. Da nije bilo Miljenkovog pisma, ne znam bi li mi ambasador poverovao da sam se vozio s poglavnikom i njegovim čuvarima u colectivu ili sam se pomutio i bezočno izmislio lošu anegdotu..." - zatrepće Grabovac i vrati se u dvostruko zaključanu hotelsku sobu u Buenos Ajresu, krajem oktobra 1953:

"Nakon što sam pročitao pismo, pred oči mi je iskrsla poznata fotografija Ante Pavelića, s naočarima pozamašnih okvira, gustim brcima i profesorskom bradicom prošaranom sedinama. Ona koju je snimio nepoznati fotograf lučkog useljeničkog biroa, pošto se 1948. iskrcao u Buenos Ajresu. Nedugo potom preplavila je jugoslovenske listove. Ne znam kojom su vezom naši došli do nje, ali uveren sam kako Pavelića ne bih uočio da sam ga ugledao s tim brkovima, bradom i naočarima. I da u autobusu nisam čuo njegov prepoznatljivi, metalno odsečni glas..."

Ivan Krajačić se savio u struku i iz kožne torbe koju je podigao s poda, nesvesno prešavši rukom preko nakupljene tanane naslage prašnjavih zrnaca, izvukao podeblju fasciklu s dokumentima, faksimilima i novinskim isečcima o Anti Paveliću i svežnjem njegovih fotografija. Predočiće Predragu Grabovcu šta je služba skupila: kako je i kad je Pavelić stigao u Argentinu. A to je bila pozamašna hrpa.

"Pokazaću ti, amigo, što je pronašao spretni Bogdan Popović, prvi sekretar ambasade, tvoj prethodnik u Buenos Ajresu, koga si, pretpostavljam, upoznao..." - Stevo je razmetljivo izdvojio snimak iz 1948, onaj na koji ga je Grabovac malopre upozorio: bradati i brkati Pavelić s naočarima običnih stakala. Mahao je njome kao nadmeni sportista osvojenim peharom. Ona je bila prvi trag koji je razvlašćeni poglavnik NDH morao da ostavi odmah po stupanju na tlo svog novog prebivališta na Zelenom kontinentu: "Pitao si kako smo se domogli ove fotografije? Odgovoriću ti, druže Predraže. Umesto Alibabinog pokliča: Sezame, otvori se! - Bogdan Popović je mnoga argentinska vrata otključao novcem, pa i ona najnedostupnija, u policiji. Nikad nije zaboravio da nagradi svako pravo obaveštenje. Jeste da je spizdio dosta para, ali je u tim trgovinama kupio najpoverljivije podatke o ustašama koji nam jako valjaju. Tebe bar, druže Predraže, ne moram poučavati da je svet danas veliki špijunski osinjak, kad to znaš bolje od mene..." - Stevo je napreskokce prepričavao najzanimljivije crte iz Popovićevog dešifrovanog izveštaja o Pavelićevom ulasku u Argentinu, 6. novembra 1948: "Drug Bogdan je istražio da je Ante Pavelić iz Napulja doplovio italijanskim parobrodom Sestriere, s kartom broj 1663, s apolitskim pasošem izdatim u Rimu, po Crvenom krstu, 5. jula 1948, pod brojem 74369. Krenuo je sam, bez žene Mare, kćerki Višnje i Mirjane, i sina Velimira-Brace, koji su boravili u Firenci, a kasnije i u gradu Čivitavekija, uz more, blizu Rima. Oni će stići nekoliko meseci za njim, takođe brodom iz Italije... Ante Pavelić je postao Pal Aranjoš, s tim što mu je imigrantski činovnik pored krsnog imena dopisao i špansku varijantu - Pablo. Izmišljeno mu je bilo ime oca - Ištvan, a njegov se zove Mile; i datum rođenja - 13. jun, a ne pravi 14. jul, ali je godina ostala ista 1889. Prikazao se starijim za mesec dana... U pasošu je stajalo da je rođen u Mađarskoj, a ne u selu Bradini kod Konjica; da je inženjer, a ne doktor prava; da je udovac, iako mu je, kao što znamo, Mara još živa; i da mu je poslednje stalno mesto stanovanja Rim, što je bilo tačno... Od svojih agenata služba je saznala da je Pavelić po dolasku u Argentinu do istrebljenja zaratio sa sveštenikom, nama veoma poznatim Krunoslavom Draganovićem. A upravo je Draganović - koji još deluje u Zavodu svetog Jeronima u Rimu i povezuje hrvatsku političku emigraciju s Vatikanom - u proleće 1945, Paveliću, nakon što je ovaj pobegao iz Zagreba, omogućio da se iz američke okupacione zone u Austriji, skloni u samostan kod Celovca. U poglavniku je tinjala bojazan kako će ga nakon sve snažnijih pritisaka naše vlade, pa i druga Tita, Amerikanci izručiti Jugoslaviji jednostavno da ga skinu s vrata. Ili jednostavnije: da se posle tajnog dogovora njihovi stražari naprave kao da spavaju, onda kad se naši specijalci budu noću došunjali, oteli ga i bez pucnjave, buke i galame preveli preko granice. Ante Pavelić je zato odenuo fratarski habitus, pustio bradu, potkresao guste karakteristične obrve, natakao lažne naočare i pretvorio se u kapucinskoga patera Benareza. Iz straha od provale menjao je samostane, dok su mu žena i deca stanovali u vili u okolini Klagenfurta, uz jugoslovensku granicu, pa je puno vremena provodio s njima. Silno se potresao kad su mu potvrdili da su Englezi zarobili njegovog pet godina starijega brata, profesora grčkog i latinskog Josipa-Josu Pavelića i predali ga našoj vojsci. Krajem maja 1945. Joso Pavelić, koji je u NDH obavljao visoke vojne i civilne dužnosti, streljan je u Sloveniji, u Škofjoj Loci. Naši informatori među ustašama javili su da je Ante Pavelić strepeo za sudbinu svojih roditelja, majke Mare i oca Mile, koji nisu pobegli s njim, nego su ostali u Zagrebu..."

"Gle, pa nisam znao da su Pavelićevi roditelji dočekali ulazak naših jedinica u Zagreb..." - začudio se Grabovac. "U kojim godinama su bili? 1 šta se zbilo s njima?"

Krajačić je ponovo posegao za dokumentacijom o Anti Paveliću. Iz zapisa se podsećao pojedinih detalja, a koristio je i odlomke iz snimljenih novinskih članaka:

 

Novinarska pisanija

 

"Kad su naši 8. maja 1945. ušli u Zagreb, Mile Pavelić bio je u osamdeset trećoj, a žena mu Marija, devojačkim prezimenom Šojat, u sedamdeset devetoj godini. Doživeli su šezdeset treću godinu u braku. Umrli su ubrzo jedno za drugim i sahranjeni, da šta, bez obaveštenja u novinama i osmrtnica, na mirogojskom groblju. Ona krajem 1945, a on sledeće godine. Nismo ih dirali, osim što je Mile prvih nekoliko dana po oslobođenju Zagreba proveo u zatvoru, ali preventivno. Da ga neko, ako bi saznao čiji je otac, ne ubije iz osvete. I drug Tito je bio za to da ne diraju poglavnikove roditelje. Držali smo ih pod neprimetnom paskom jedino zato da bismo otkrili gde se krije Ante Pavelić. Čekali smo da im se javi poštanskom ili usmenom porukom. Ali ni oni, a ni mi nismo dočekali glasa od poglavnika... I Mile i Marija, poreklom su iz Krivog Puta, u Lici, gde su se rodili, upoznali i venčali. Stari Pavelić se u razgovoru Hrvatskom narodu, pet dana posle proglašenja NDH - dok je 15. aprila 1941. uzbuđeno očekivao sinov povratak iz dvanaestogodišnjeg izbeglištva u Italiji - podičio da mu je pesnik Milan Pavelić brat od strica. Novinar, potpisan inicijalima N.V. - koji je poglavnikove roditelje posetio u Podsusedu, u njihovoj kući s vrtom i voćnjakom koje su sami obrađivali - napisao je da su ti simpatični starci, kako ih je opisao, tako svježi i stvarno mladoliki i koji se najtočnije svega sjećaju, hrvatskome narodu dali osloboditelja. Milu Pavelića nazvao je ocem vođe hrvatskoga naroda, a Mariju majkom obnovitelja države. O njoj je, nakon što joj je poljubio ruku, a ona se zbunila, nenavikla na takve iskaze muške otmenosti, novinar panegirički zatalambasao: To činim u ime svoga naroda. Ovo je poljubac pobožnosti i poštovanja. Klanjam se ovoj Velikoj Majci s kojom se mogu usporediti najveći likovi majki u našoj slavnoj krvavoj povijesti. Da zasladi pisaniju, naveo je stih Antuna Gustava Matoša: Ima jedna mala gospa Marija - što sve mi draža biva što je starija. Marija Pavelić bila je jedva pismena domaćica, a Mile fizički radnik i preduzimač na gradnji puteva, utvrđenja, mostova i tunela. Tragajući za poslom selio se s kraja na kraj Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Dok je Mile Pavelić leti 1889. probijao tunel podno Ivan planine, u hercegovačkom selu Bradini, 14. jula rodio mu se mlađi sin Ante. Krstili su ga u obližnjem Konjicu. Mile je rekao da je njegov Ante završio osnovnu školu u niz mesta u Bosni i Hercegovini, zavisno od toga gde je on bio zaposlen. Jednako je i s gimnazijom, koju je pohađao u Travniku, Senju, Karlovcu i najzad u Zagrebu, gde je maturirao i upisao se na Pravni fakultet Sveučilišta Franje Josipa I. Doktorsku disertaciju Ante Pavelić odbranio je u dvadeset šestoj, 1915. Iste godine je u Zagrebu dobio mesto delovođe u advokatskoj kancelariji dr Aleksandra Horvata, ondašnjeg predsednika Hrvatske stranke prava. Pavelićevi savremenici su posvedočili kako su u njemu naslućivali natprosečnog advokata, ali ipak dodaju da ga je Horvat uzeo zato što je bio zadrti stekliš, kako su zvali pravaše. Mile Pavelić je u Hrvatskom narodu egzaltirano rekao o sinu: Od ditinjstva se bavio politikom, kad je Jukić pucao na bana Cuvaja, pa smo već onda bili u brizi za njega!" - klizio je Stevo po članku, a Šiljo dotle u sebi množio upitnike:

"Gomilom podataka koje sipa iz Pavelićeve biografije, a počinje ih kao da je pripovedač bajki za decu: Jednoga lepog dana... ili: Imao otac tri sina... - Stevo me, zapravo, nenapadno upreže u papreni posao. Kurvinski, ali u rukavicama, podseća me da već od danas moram upreti kao mula i pripremati se za Operaciju Pavelić! Samo što mi nije rekao kako treba da radim pod Lenjinovim geslom: Učiti, učiti i samo učiti! Nekad, dok se Tito nije zavadio sa Staljinom, apologeti marksizma-lenjinizma - među kojima je jedan od najistaknutijih bio i Stevo Krajačić, ratni ilegalni rukovodilac sovjetskog obaveštajnog centra u Zagrebu - poturali su nam pred oči taj najizlizaniji citat iz dela Vladimira Iljiča Uljanova Lenjina. A Lenjin je - posle osam godina, koliko je, evo, prošlo od Rezolucije Informbiroa 1948. - priznali mi ili ne, sada u zapećku. Besmrtni vođa proleterijata, kako smo mu se divili i klanjali, tiho i bešumno je odbačen kao krivotvorena ikona kojoj više ne smemo verovati i pred kojom se ne smemo krstiti" - uzburkano je razmišljao Šiljo. Nakon što je pohvatao tajne konce svojih misli, s nelagodom je nastavio da pretura po glavi: "Je li ovo Stevino nabacivanje zrnaca o roditeljima Ante Pavelića, koje je istrgao iz bljutavog članka anonimnog novinarskog čankolisca u Hrvatskom narodu, indirektna najava mog dirinčenja bez kraja i konca? I koje će potrajati sve dok ne budem odleteo u Buenos Ajres na završni obračun s Pavelićem. Stevo mi je zadao domaći zadatak, a ja ga nesporno moram nabubati do finalizacije Operacije!" - batrgao se.

Da se ispetlja iz slepe ulice, Šiljo je skrenuo tok razmišljanja i stavio na kušnju pamćenje o hrvatskim istorijskim političkim senzacijama: "Pavelićev otac je pred piskaralom iz Hrvatskog naroda iskobeljao iz nedara Jukića, koji je pucao na bana Cuvaja. Ali nije mu rekao kad je Jukić pucao. Ni kako su se krsnim imenima zvali atentator i njegova meta. Hoću li se setiti? Jasno da hoću. Pitanja nisu teška. Luka Jukić, dvadesetpetgodišnji pravnik, rođeni Bosanac, pokušao je da ubije bana Slavka Cuvaja 8. juna 1912. u Zagrebu, posle čega su ga na šest godina zatočili u logor u Lepoglavi. Ante Pavelić, koji je dve godine mlađi od Jukića, onda je bio u dvadeset trećoj. Zar je to ditinjstvo, kako je Mile nahvalio sina Antu? Ta ja sam otišao u partizane sa dvadeset četiri, ali za politiku sam se počeo zanimati ranije. Mile Pavelić novinaru nije spomenuo i da je posle Jukića na bana Cuvaja takođe neuspešno i takođe u Zagrebu, s jeseni te iste 1912, pucao đak Ivan Planinšćak" - Šiljo je sebeljubivo, odličnom ocenom darežljivo nagradio svoje znanje i sećanje. Iz grla umalo da mu izmigolji glasna samohvala: "Bravo, Đuro Miliću!"

 

Kako bi bilo da je bilo

 

Stevo je i dalje izgovarao prvu lekciju o Anti Paveliću, ostalim Pavelićima i osobama iz njegovog okruženja:

"Mile Pavelić izložio je neobično zanimljivu, kako je novinari zovu, caku, dotle sasvim nepoznatu, ali uveren sam: istinitu. O tome da je banalno zakašnjenje njegovog sina izmenilo hrvatsku istoriju. Pročitaću vam Milino pripovedanje u Hrvatskom narodu o nesreći koja se dogodila 13. avgusta 1914, kad su poginule 274 osobe: Za vrijeme rata moj pokojni brat Franjo izvodio je radove u Mandaleni kod Šibenika. Mi smo bili u Poli. Naš Ante bio nam je o praznicima kao student pa smo ga poslali da isplati radnike. Kad je izvršio isplatu, javio nam je da se vraća s parobrodom Baron Gautsch. Parobrod je kod Lošinja naišao na minu i potopio se. Mislili smo da je i Ante stradao. No kasnije smo saznali da je zakasnio i ostao u Šibeniku. Tako je nekim čudnim usudom bio spašen njegov život."

 "Zamislite, drugovi, šta bi bilo da se studentu prava Anti Paveliću tada nije spustio dobri anđeo na rame i da nije zakasnio na brod, nego se ukrcao i postao dvesta sedamdeset peta žrtva na Baronu Gautschu?" - dalmatinski ubrzano uđe mu u reč Grabovac: "A da nije zakasnio? Nisam uveren da bi se u tom slučaju dogodio pogibeljni atentat na kralja Aleksandra u Marseju u oktobru 1934, koji su organizovale ustaše i makedonski separatisti iz VMRO-a, a Pavelić bio označen kao spiritus rector. Zato je s Didom Kvatemikom na suđenju u Beogradu bio drugi put osuđen na smrt. I tada in contumatiam, u odsustvu..."

"Kad su ga ono prvi put osudili? Je li to bilo 1929?" - i Srećko Šimurina je osetio potrebu da utvrdi svoje znanje na zadatu temu o Paveliću.

"Jeste, u julu 1929. kad je već bio u izbeglištvu. Kao povod za suđenje i smrtnu presudu kraljevski Sud za zaštitu države okrivio je Antu Pavelića što je s Gustavom Perčecom, u mestu Banki blizu Sofije, u aprilu potpisao, kako su je nazvali, Deklaraciju o zajedničkoj borbi Macedonaca i Hrvata protiv beogradskih vlastodržaca, a koja je veoma ohladila odnose Jugoslavije s Bugarskom i dovela ih do ruba prekida. Iz Beograda su odaslali oštru diplomatsku notu kojom su prekoreli bugarske vlasti što su Paveliću i Perčecu odobrili ulazak" - potvrdio je Stevo, ispomažući se zapisima koje je sporo izvlačio iz fascikli.

Grabovac nikako da zamukne pa mu se još jednom prohtelo da poveže prekinute niti svojih nagađanja:

"Kao pijan plota dohvatio sam se razmišljanja koje me od maločas proganja. Jedan jedini korak, jedna jedina odluka, jedan jedini postupak često iz temelja izvrnu život i istoriju nekog naroda. Eto, šta bi bilo da je Ante Pavelić zaplovio na Baronu Gautschu i odleteo u vazduh? Bi li onda bila stvorena NDH? Držim da bi, ali pod drugim imenom, a ne pod onim koje je on smislio. I kad bi Nemci i Italijani, a što mi se nameće po logičnom sledu razmišljanja, i bez Ante Pavelića 1941. uspostavili samostalnu, vazalsku hrvatsku državu - kao što su, odvojivši je od Češke, uspostavili Slovačku; ili kao što su Japanci odvojili Mandžuriju od Kine i proglasili je carevinom - pitanje je: ko bi joj bio na čelu. Da li neko od sveštenika, poput Jozefa Tisa u Slovačkoj? Kod takve hrvatske svešteničke kombinacije najpre pomišljam na nadbiskupa Ivana Šarića, koji je sada u emigraciji u Španiji... Ili bi poseli nekoga za monarha, kakav je bio car Pu Ji u marionetskoj Mandžuriji? Bi li onda ustoličili Vladka Mačeka za poglavara, pitam se?"

 

Da li bi Maček

 

"Zar doktora Mačeka? Po meni, ni u kom slučaju, zato što je Maček bio ministar u kraljevskoj vladi i što važi za političara proengleskog usmerenja. U nadvlačenju užeta Berlina i Rima, Italijani bi najverovatnije poturali Milu Budaka, ili Vjekoslava Servacija, ili Tomislava Sertića ili nekoga četvrtog ili petog, no nikoga izvan kruga onih koji su, pod njihovim starateljstvom, više godina proveli u izbeglištvu u Italiji... Nemci bi pak favorizovali sebi odane pione, pre svih vatrenog germanofila Slavka Kvaternika koji je vojničko zvanje počeo u austrougarskoj vojsci. Ne otklanjam ni mogućnost da bi se u njihovim ukrištenicama našli Andrija Artuković i Mladen Lorković, obojica oženjeni Nemicama. Ali sumnjam da bi iz naftalina izvukli i posadili na presto kakvog praprapotomka nekog od kraljeva: Petra Svačića, Tomislava, Zvonimira ili Krešimira i Hrvatsku proglasili kraljevinom. Pre svega zato što Hitleru monarhije nisu bile po volji..." - izlagao je Stevo Krajačić. Nastavio bi da ga pukovnik Šiljo nije prznički zaustavio:

"Nemojmo, druže Stevo, razvodnjavati ovaj obaveštajni razgovor naklapanjima o tome šta bi bilo da je bilo. Da je moja baka bila muško, zvala bi se Duško... Radije bih čuo samo o onome što je stvarno bilo. Zato, reci ti nama šta još imaš u svojim zapisima o događajima vezanim za Pavelića, kojih smo se dotakli ali napreskokce, a nismo ih zaokružili. Stalno lebde nedorečenosti, čini mi se, zato što nesistematski, cik-cak, skačemo s jedne teme na drugu...".

"Reci mi šta bi ti čuo, amigo?" - upita ga spokojno Stevo.

"Najviše o razlazu Krunoslava Draganovića s Pavelićem, pre nego što je 1948. otplovio u Argentinu, koji si tek uzgredno načeo, a ja gotovo ništa ne znam o tome... A prethodno reci nam štogod, ali ukratko, i o drugoj beogradskoj osudi Ante Pavelića na smrt, 1936, takođe in contumatiam, posle marsejskog ubistva kralja Aleksandra..." - Šiljo je osetio kako ga Stevo žmiravo i policijski sumnjičavo meri ne bi li mu s usana pročitao da se pokvarenjački zasmejuljio, a iz očiju da se fakinski izmotava s njime. I da rasprši njegove sumnje, iz aktovke izvadi debeli blok, a iz unutrašnjega džepa nalivpero. Pažljiva demonstracija koja će šefa pokazati da će uzorni đak Đuro Milić pažljivo slušati predavanje profesora Ivana Krajačića i zadivljeno beležiti najupečatljivije podatke.

"Bien" - reče Stevo. "Pođimo, stoga, redom. Entonces, Bogdan Popović iskopao je govor izvesnog Augusta Riseka na proslavi šezdeset petog rođendana Ante Pavelića, 14. jula 1954, u Buenos Ajresu, a na koju poglavnik nije došao..." Pogledao je Grabovca: "Znaš li šta o toj bubašvabi Riseku?"

"Znam ko je, ali ga nisam video. U našoj dokumentaciji u ambasadi stoji da je Antun Risek među važnijim čelnicima argentinskog Družtva Hrvatski rodoljub - umesto š pišu ga sa ž - koje deluje u sklopu HOP-a. Radi kao uspešni građevinar u Buenos Ajresu, gde i živi od 1947, i dosta je blizak Paveliću..."

 

 

 

 

"Šta bi bilo da je Ante Pavelić zaplovio na Baronu Gautschu i odleteo u vazduh? Bi li onda bila stvorena NDH? Držim da bi, ali pod drugim imenom, a ne pod onim koje je on smislio".

 

 

 

Ante Pavelić je odenuo fratarski habitus, pustio bradu, potkresao guste karakteristične obrve, natakao lažne naočare i pretvorio se u kapucinskoga patera Benareza.

 

 

"Naši informatori među ustašama javili su da je Ante Pavelić strepeo za sudbinu svojih roditelja, majke Mare i oca Mile, koji nisu pobegli s njim, nego su ostali u Zagrebu..."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane