Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Naplata bez pokrića: nedokučivi putevi provizije diktiraju uslove poslovanja i života u Srbiji

 

Kažeš provizija, a misliš na mito

 

Nije nezakonito posredovati u velikim kupoprodajnim poslovima državnih preduzeća, ali je nezakonito kada su posrednici, u stvari, zamaskirani izaslanici ministara, državnih sekretara, njihovih zamenika i čitave "Živkine rodbine". Onda to nije provizija, nego mito. A to je već kriminal

 

Nikola Vlahović

 

 

Otkako je bauk povratka na takozvanu tržišnu privredu vratio celu Istočnu Evropu na početak XX veka i naterao je da ubrzano pretrčava u novi milenijum, brutalno bogaćenje manjine i surovo siromašenje većine možda je najvidljivije upravo u Srbiji.

Jer, ovdašnja ponuda raznih vidova korupcije, završno sa provizijom, i javnom i skrivenom, koordinirana je i harmonična, što nudi mogućnost brzog bogaćenja svakog posrednika u poslu, bio on pojedinac ili institucija.

Problem je jedino u tome, što takvo bogaćenje retke i povlašćene manjine, podrazumeva pljačku većine građana, poreskih obveznika, zbog čijeg je napretka i prosperiteta zvanično i smišljena ideja ovakve tranzicije.

U Srbiji su glavni "modelari" masovne pljačke i prateće hipnoze (bez koje je to nemoguće obaviti) smislili takozvane privatizacione institucije, sa slabom ili nikakvom koordinacijom, a Agencija za privatizaciju, kao svojevrsni "centralni komitet" ovog postkomunističkog belaja, koji je snašao svakog radnog i neradnog proletera, predstavlja osvedočeno lopovsko gnezdo u kome se broj zaposlenih naglo povećao (više od 550!) upravo zbog mogućnosti "dodatnog rada za proviziju".

Tako su zaposleni u Agenciji za privatizaciju postali lovci na "zlatno tele", jer na izvoru informacija i bez mnogo komplikacija mogu da postanu direktni ili indirektni posrednici prilikom sklapanja kupoprodajnih poslova ili tenderskih rasprodaja preostale državne imovine.

Na ruku im ide i okolnost da je za učešće na tenderu dovoljna lična karta i uverenje da lice nije pod istragom, da onaj ko licitira može da bude i tetka zaposlenog u Agenciji za privatizaciju (ili nekom drugoj privatizacionoj instituciji), te da osim "zakonske provizije" može da dobije i "tajkunsku proviziju" kao dodatnu nagradu što se pojavio i licitirao za osobu kojoj iz nekog razloga treba diskrecija.

 

Korisna i štetočinska provizija

 

Naravno, ima i drugih primera, kad "sumnjivi gospodin" dovodi "sumnjivog kolegu" iz druge države, kako bi zaradio proviziju posredujući u kupoprodaji.

Tako je, na primer, Sreten Jocić, poznat srpskoj javnosti kao Joca Amsterdam, u Srbiju doveo "poslovnog čoveka" iz Bugarske, Hrista Kovačkog, koji je preko svoje firme Brikel ead 2006. godine kupio kruševačku fabriku guma Trajal za 12 miliona evra i investiciju od 25 miliona.

Tek naknadno, valjda zbog promene političkih pa shodno tome i obaveštajnih okolnosti, Jocićevo posredovanje ispitivala je finansijska policija zbog sumnje da je kao proviziju dobio suvlasnički udeo u Trajalu koji mu je donosio godišnju dividendu, ili je za tu uslugu isplaćen u novcu.

Pre dve godine, u vreme opšte rasprave o poslovnim planovima sa Ruskom Federacijom u vezi sa Južnim tokom, tranzitom ruskih energenata i kupovinom Naftne industrije Srbije, na takozvanoj velikoj parlamentarnoj sceni, osvedočeni antiruski lobisti na čelu sa strankom G17 optužuju tadašnjeg v.d. direktora Jugorozgasa da je "dao Rusima proviziju" (što su povremeno menjali u "primio od Rusa proviziju"), mada se ta stvar ticala isključivo Gazproma i njegovog prava da deo svoje dobiti preliva preduzeću čiji je većinski vlasnik, a to je bio upravo Jugorosgaz.

Uprkos tome što je bilo bolje da ta provizija ostane Jugorosgazu, koji predstavlja pravno lice u Srbiji, antiruski orkestar u srpskom parlamentu razgalamio se tih dana da će zbog provizije od 35 miliona evra sestrinskoj firmi u Srbiji poskupeti gas i slične fantazije.

U međuvremenu je osvedočeni trgovac i mešetar energentima Vojin Lazarević, preko svojih švajcarskih of šor kompanija, pre(prodavao) ruski gas od mađarskog MOL-a i tako sticao debelu proviziju, pa mu to niko od ovog zabrinutog društva nije zamerio. Ali želja za diskreditacijom strateškog sporazuma sa Rusima kako bi se oni proglasili derikožama, ekstraprofiterima i ucenjivačima, nije prošla.

Koliko je besmislena priča o "štetočinskoj proviziji" Jugorosgaza od 35 miliona za ugovor od 700 miliona evra, govori sledeće poređenje: visina provizije je bila pet odsto, a 36 dolara za mađarski tranzit, na 1.000 kubika gasa u nabavnoj ceni od 500 dolara za 1.000 kubika iznosila je otprilike sedam odsto.

Ako je ovde reč o "dobroj" i "namenskoj" proviziji, ima i drukčijih primera.

 

Kovertama nigde kraja nema

 

U početku beše pljačka. Tako bi moglo da počne jedno poglavlje srpske privatizacije koje je obeležila prodaja niške duvanske industrije koju je kupila neka of šor kompanija Filip Moris International, sa sedištem u Holandiji, a ne istoimeni američki gigant kako je javnosti lažno saopšteno. Tadašnji ministri Đelić i Vlahović, zagrljeni su skakali, izbezumljeni od sreće što su stekli ogromnu proviziju za sebe (neposredno potom, Đelić kupuje akcije Meridijan banke, a Vlahović jedan broj preduzeća).

Novi vlasnik je odmah kao "mozgove operacije" za veliki novac angažovao kao savetnike i menadžere one iste ljude koji su učestvovali u prodaji fabrike. Među prvima se tamo našla tadašnja najbliža Đelićeva saradnica, Milica Bisić.

Lovci na proviziju posredovali su i zaradili milione prilikom uvoza duvana iz Indije i Bangladeša, i to vrlo lošeg kvaliteta. Da bi zaradili, trebalo je dotadašnje dobavljače, uzgajivače duvana iz niškog regiona, tj. hiljade zaposlenih koji imaju porodicu ostaviti bez posla i prihoda.

Zadnjeg dana januara 2002. godine na licitaciji je prodata cementara Novi Popovac za 52,5 miliona dolara. Kupac je bila švajcarska firma Holcim.

Zvanično, sve je izgledalo po zakonu, sve ponude su date u zatvorenim kovertama i u predviđenom roku, a najveću ponudu je dao upravo Holcim. Firma je bila kvalifikovana, položila je kauciju, finansijsku dokumentaciju, ali...

U vreme raspisivanja tendera, službenik vlade Srbije Nemanja Kolesar bio je predsednik UO, direktor je bio Darko Križan, a Miroljub Jakovljević, poznat kao kupac cementa na veliko, direktor MCS grupe. Gde je bio Kolesar, bio je i Zoran Janjušević koji je, takođe, službenik vlade.

Kasnija sudska istraga teretila je ove ljude da su se sa neimenovanim predstavnicima Holcima iz Švajcarske, koji je kasnije i postao vlasnik fabrike, dogovorili da će, koristeći svoje veze i politički uticaj, omogućiti da preduzeće Brajtenburger kupi popovačku cementaru, što se i desilo.

Firma Brajtenburger je, posle toga, uplatila 2.099.000 dolara na račun firme Sejls LTD sa Sejšela, čiji je vlasnik bio Zoran Janjušević. Ubrzo je novac sa ovog računa prebačen na račune Kolesara, Križana i Jakovljevića (doznake "na ime savetovanja"). Nemanja Kolesar i Miroljub Jakovljević novac su, navodno, prebacili u legalne tokove tako što su u Beogradu kupovali nekretnine, a Križan je novac potrošio na potrošna dobra.

Mada ih je neizbežni Mlađan Dinkić optužio za pranje para, njihova krivica nikada nije dokazana.  U celu aferu bio je upleten i bivši ministar policije Dušan Mihailović, kome je Dinkić tim povodom pretio sudom. Ali, i njemu je Mihailović pripretio da će biti neprijatno iznenađen pitanjima koje će mu "pred licem pravde" postaviti. Tako je jedan analitičar (S. Lončar) "rekonstruisao" ono što policija i tužilaštvo nisu mogli ili nisu hteli da učine:

"...Obratite pažnju da je Jakovljević počeo da uplaćuje na račun Janjuševića ogromnu sumu novca - odmah posle prodaje cementare! Jakovljević je jedan od preprodavaca cementa na veliko. Znači da je reč o uslugama ("savetovanju") oko licitacije. Šta to može biti? Treba pogledati da li su uslovi licitacije favorizovali švajcarsku firmu i slično.

 Ili uzmite ovaj primer: recimo da moj zet rukovodi licitacijom kao predsednik UO cementare, i ja sam zainteresovan da je kupim. Recimo da sam spreman da platim 60.000.000 evra. Zet mi šapne da je krišom otvorio koverte i da je najveća ponuda 52 miliona. Ja onda predam "zapečaćenu" kovertu sa ponudom - gle čuda jako blisku sledećoj ponudi: 52.500.000 evra! Spolja gledano sve je "formalno" u redu, ja sam bio jako "srećan" što sam tempirao moju ponudu slučajno kako treba. Mene "sreća" prati a srpski narod je izgubio 7.500.000 evra! U slučaju da nemam zeta, nego je rukovodilac licitacije, recimo, neki fin, uglađen gospodin, koji je voljan da me "savetuje" za cifru od par miliona, meni se to još uvek isplati, u plusu sam, pod uslovom da država nema pravih zakona i nezavisnih tužilaca, koji bi kaznili i mene koji daje mito i lepo obučenog gospodina..."

Upravo taj detalj, da država nema pravih zakona i nezavisnih tužilaca, učinio je da je legalna provizija manje popularna od podmićivanja za ilegalno posredovanje.

 

Pola krije, pola strancu daje

 

U vreme još jedne velike prodaje, ovom prilikom smederevske železare (Sartid), preduzeće je bilo opterećeno dugom od 1,6 milijardi dolara. Tako veliki dug nastao je još u doba jugoslovenske privrede, kada je na ime izgradnje novih postrojenja pozajmljen veliki novac, ali je, nažalost, ubrzo bio potrošen u razne svrhe. Tokom ekonomske izolacije devedesetih godina XX veka nije bilo otplaćivanja duga, a kamate su enormno narasle. Onda je država preuzela taj dug na sebe (veći deo tog duga je kasnije otpisao  Pariski klub), a Sartid je otišao u stečaj. Tada počinje zanimljiv razvoj događaja.

Pošto je dug uklonjen, vrednost Sartida je podignuta je na 56 miliona dolara, a Ekonomski institut u Beogradu je procenio njegovu vrednost. Došlo je i do prodaje američkoj kompaniji US Steel za 23 miliona dolara (tačnije firmi ćerki iz Slovačke, US Steel Košice).

Neposredno potom nekako je procurila informacija da je prava prodajna cena Sartida bila 35 miliona dolara, a vlada Zorana Đinđića je oštro demantovala te optužbe. Ugovor o prodaji Sartida nije objavljen nikada u potpunosti nego samo u delovima, tako da je istina nevešto skrivana.

 Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto - čak 50 odsto!

U međuvremenu otkriva da je provizija uplaćena na račune na Karipskim ostrvima više takozvanih konsultantskih firmi iz Srbije. Ti računi su do današnjeg dana ostali jedna od najčuvanijih tajni takozvanih posleoktobarskih vlasti, a novinar-istraživač iz Pitsburga veruje da su oni otvoreni na imena najbližih saradnika pokojnog premijera Đinđića.

 

Pevač iz Vatikana i posledice jevrejske provizije

 

Mnogo ranije, još u junu 1997. godine, kada je 49 odsto Telekoma Srbija prodato italijanskom STET-u (29 odsto) i grčkom OTE-u (20 odsto), italijanski i srpski posrednici u ovom poslu vrednom nešto više od 1,5 milijardi nemačkih maraka (ili 922 miliona dolara!) zaradili su ogroman novac.

Ni do danas nije pokrenuta istraga o tom slučaju (osim što je italijansko tužilaštvo izvesno vreme ispitivalo ceo slučaj, ali prilično diskretno i do "određenog nivoa").

Čak je i u Engleskoj afera o proviziji od prodaje srpskog Telekoma započeta i odmah stavljena ad akta.

Jedan od razloga zašto se to tako desilo verovatno leži u činjenici da je aktivni učesnik u poslu procene i posredovanja u toj prvobitnoj prodaji Telekoma Srbija bio i vodeći službenik Natvest banke Daglas Herd, inače nekadašnji ministar spoljnih poslova Velike Britanije! Onaj isti Daglas Herd koji je rado dolazio na prijatne razgovore kod Slobodana Miloševića, uvek sa koferom u desnoj ruci (levom se rukovao!).

O Telekomu Srbija i proviziji od prodaje ćutali su i u Grčkoj. Mada su u ono vreme mnogi neprovereni podaci iz Atine stizali do srpskih medija i političara, ništa nije ukazivalo na to ko bi mogao da bude "srećni dobitnik" provizije.

Najzad, u diplomatskim krugovima su optužili nekadašnjeg ambasadora pri Svetoj Stolici Dojčila Maslovarića da je nesmotreno "otkucao" Slobodana Miloševića, koji je, prema njegovoj neopreznoj rekonstrukciji jednog svečanog koktela, psovao "italijanske mafijaše" koji su uzeli nesrazmerno visoku proviziju.

Ako je to bilo tako, a izgleda da jeste, onda je jasno i zašto je nastupila omerta (mafijaški zakon ćutanja). Jer, pravila njihove ekonomije podrazumevaju da su svi namireni u poslu. Istina, neko manje, neko više.

Slučaj provizije u slučaju Satelit mora da je poznat još nekome osim Prvoslavu Daviniću, bivšem ministru a sadašnjem penzioneru iz Sremčice kod Beograda.

Naime, međunarodna arbitraža presudila je da Srbija mora da plati 36 miliona evra izraelskoj kompaniji Imidžsat za zakup satelita koji je, navodno, ugovoren, a nije realizovan.

Prema Davinićevoj tvrdnji, nije osnov za arbitražu bio njegov potpis već intervencija tadašnjeg ministra finansija Srbije Mlađana Dinkića da se po svaku cenu postigne neki dogovor s izraelskom stranom. Mada je, opet prema Davinićevom kazivanju, pregovaranje trajalo više meseci, od oktobra 2005. do marta ili aprila 2006. godine, sporazum nikad nije potpisan jer su Izraelci nudili manju proviziju od one koju su neki sa naše strane tražili!

Visinu te provizije još niko u srpskoj javnosti ne zna, a sami akteri slučaja još čuvaju "municiju" za konačni obračun pred sudom. U međuvremenu, dug Izraelu raste a tu nema provizije nego još i kamate koju će Srbija platiti. Ali, ni to nije sve...

 

 

 

 

 

Provizija zahvalnosti

 

U međunarodnoj aferi Hypo banka austrijska policija je osnovano posumnjala da su određenim faktorima (čitaj, klijentima) odobravani krediti na osnovu boniteta koji nije uvek odgovarao postojećim kriterijumima banke. Mimo znanja bankarske ustanove, klijenti su zauzvrat isplaćivali proviziju "zahvalnosti" na račun u Lihtenštajnu. Kako plemenitost ne zna za granice, takve "zahvalnice" u vidu novčane provizije dobili su "zaslužni građani" Srbije, i celog regiona bivše zajedničke domovine.

 

 

 

 

 

Ko će kome dati proviziju

 

 

Vest je odjeknula kao atomska bomba: Srbija će u Bugarskoj zajedno sa domaćinom graditi nuklearnu elektranu kapaciteta 1.000 megavata koja bi mogla da košta oko 3,5 milijardi evra.

Nuklearka Belene trebalo je da bude zajednički rusko-bugarski projekat, ali je Bojko Borisov - kada je stupio na mesto premijera Bugarske - projekat stavio na preispitivanje. Rusi su ranije nudili Bugarima kredit od gotovo dve milijarde evra za nastavak izgradnje NE Belene, ali je Bugarska odbila taj kredit. Upućeni tvrde da Borisov nije mogao sa Rusima da "posluje" u ovom ambicioznom projektu, jer od kredita nema zarade na proviziji. Ulaganje Srbije u bugarsku nuklearku Belene u visini od najavljenih 150 miliona evra otvara mogućnost kombinatorike kada je reč o proviziji. A tu su i Srbi i Bugari kao braća rođena.

 

 

 

Kako istražiti Dinkića

 

Mada su putevi provizije u srpskoj tranziciji zaista nedokučivi, neki budući agilni ministar - sklon kao Mlađan Dinkić spoju žeđi za finansijskom kontrolom svega i svačega i talenta neostvarenog policijskog inspektora - mogao bi jednom da ga "intervjuiše": kolika je bila ukupna provizija na 6,7 milijardi evra prihoda od privatizacije, gde je taj novac otišao, šta je tu bilo mito a šta regularna provizija, i još mnogo toga. Nema sumnje da bi upravo Dinkić znao sve odgovore jer je tačno deset godina na vrhu takozvane finansijske vlasti u Srbiji i ništa mu nije promaklo slučajno. Možda namerno.

 

 

 

 

Franko Franjo

 

Bivši predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, prema pisanju ugašenog magazina Feral tribjun, od provizije za gas zaradio je više od milijardu dolara, pa je na taj način hrvatski državni vrh, sa predsednikom Franjom Tuđmanom na čelu, opljačkao ovu bivšu jugoslovensku republiku preko velikih provizija u isporuci gasa. Bude li dokazano da je i bivši hrvatski premijer Ivo Sanader primao ogromnu proviziju za poslove koje je dobijala firma zagrebačkog tajkuna Miroslava Kutle, biće to potvrda kontinuiteta jedne paralelne ekonomske politike u prvom srpskom susedstvu, tako sličnom, ako ne i istom, po načinu otimanja od građana i manipulacijama.

 

 

 

 

Mito i provizija (enciklopedijski)

 

Provizija (engl. commision, nem. Provision, Handelsprovision) - naknada koja se posredniku, zastupniku ili komisionaru plaća za usluge posredovanja u nekom poslu. Iskazuje se najčešće u procentu od vrednosti transakcije, a ređe u fiksnom iznosu. Ima raznih vrsta, zavisno od ugovora odnosno od subjekata za koje se posrednički posao obavlja (zastupnička, konsignacijska, posrednička, bankovna, brokerska).

Mito - davanje naknade službenoj osobi, zaposleniku u državnoj i javnoj upravi i slično u nameri sticanja prava ili prednosti za sebe ili treću osobu. Prednost može da bude fizičke, kao i nematerijalne prirode (indirektno merljive novcem).

 

 

Provizija je zakonita, ali...

 

Član 25 Zakona o Akcijskom fondu od 20. maja 2007. godine, na primer, kaže:

Akcijski fond sredstva za poslovanje stiče iz:

1) naknade troškova i provizija ostvarenih prodajom akcija;

2) dividende naplaćene od subjekata privatizacije do momenta prodaje akcija;

3) budžeta Republike Srbije;

4) drugih izvora utvrđenih statutom, u skladu sa zakonom.

Troškovi i provizija Akcijskog fonda u postupku prodaje akcija, odnosno udela pred Akcijskim fondom izmiruju se u visini realnih troškova iz sredstava ostvarenih od prodaje akcija, odnosno udela pre uplate tih sredstava na uplatne račune iz člana 26 Zakona.

Troškovi prodaje iz stava 2 ovog člana obuhvataju izdatke vezane za troškove: finansijske berze, angažovanja berzanskih posrednika, Centralnog registra, javnog oglašavanja, poreza na prenos apsolutnih prava, kao i druge troškove.

Visinu provizije iz stava 1, tačka 1 Zakona propisuje ministar nadležan za poslove privatizacije.

***

I ovaj član, na primer, eksplicitno otvara mogućnost namernog i svesnog zanemarivanja razlike između kriminalnog mita i zakonite provizije.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane