Natrag

Stav

Stav

Kina

Piše: Branko Dragaš

 

Proveo sam nekoliko dana u Kini, na poziv kineskih partnera koji su hteli da nas upoznaju sa formiranjem EBC - evropskog biznis centra u Najningu. Kako sam kapiten tima BBC - Balkan biznis centra, kako je to nova i originalna poslovna ideja, koja nosi novu poslovnu filosofiju, za koju niko od nadležnih u Srbiji ne mari, jer osim otimanja novca njih ništa drugo i ne zanima, pošao sam da se, posle dužeg vremena, ponovo sretnem sa Kinom.

Moj poslovni prijatelj iz Novog Sada, uspešan poslovni čovek koji bi mogao odmah da postane premijer države, stručan, pošten, vredan i sa vizijom - kakvih je danas malo u Srbiji - a čije ime ne odajem jer me je on lično zamolio da to ne uradim, pošao je da se upozna sa kineskim tržištem. U Kini nisam bio još od 1996. godine, mada sam početkom devedesetih prošlog veka imao tri predstavništva moje kompanije i bio sam među prvima koji je nagovestio privredni preporod te drevne imperije.

Sve što sam u Kini video je zadivljujuće. Neverovatno je koliko se Kina promenila za kratko vreme. Niču novi gradovi, autostrade, fabrike - nestaje jedna zaostala i feudalna Kina, dok se rađa jedna nova, moderna i zahuktala država. Kina vozi 200 km/h, a Srbija velikom brzinom ide u - rikverc! Bilo bi dobro kada bi nekako mogli da se u jedan autobus ukrcaju svi građani Srbije, ali ne onaj firme Krstić, i da ih povedemo da pogledaju kako se Kina razvija. Tako bi se srušile sve predrasude o Srbiji kao lideru tranzicije i predrasude o Kinezima koji žive kod nas. Imamo mi, Srbi, nacionalnu manu da volimo da se ističemo, da se pravimo važni, da hoćemo da budemo viđeni prvaci, makar to bila zemlja u kojoj smo se tek naselili (otuda objašnjenje o uspehu našeg naroda po svetu), da volimo da se podsmehnemo i sprdamo sa svima koje ne razumemo ili čija kultura nam nije bliska. Već sam pisao o karakternoj crti našeg naroda, da pojedinačno posedujemo neobičnu snalažljivost, dovitljivost i praktičnu inteligenciju, što zadivljuje mnoge strance koji nas upoznaju, ali na nivou kolektiva, tačnije na državotvornom nivou, mi Srbi pokazujemo takav istorijski diletantizam, naivnost i emotivnost da se to graniči sa debilizmom. Ne znam kako drugačije da nazovem to vekovno srljanje protivno svojim nacionalnim i državnim interesima, to maloumno kurčenje, protivljenje, inaćenje, to pišanje uz vetar i preseravanje, to zabadanja prsta u oko velikim silama i izazivanje sudbine, suludo izginuće za interese drugih, moćnijih i bogatijih, žrtvovanje za ideju nebeskog naroda i nestajanje, iskorenjivanje i tragično propadanje, uprkos pojedinačnoj inteligenciji našega naroda. To, dragi moji sunarodnici, naša braća Kinezi nemaju. Zato njihova civilizacija traje šest hiljada godina i zato su oni budućnost ove propale, bankrotirane i opljačkane komercijalne civilizacije u stečaju.

Zato mi moramo, ako želimo da opstanemo, da učimo od Kineza, moramo da im se priklonimo, da pronađemo sopstvene interese u njihovom privrednom razvoju i da ne gledamo na njih prezrivo kao što su na naše gastarbajtere gledali evropski domaćini. Kinezi koji su pošli u svet trbuhom za kruhom najvećim su delom potekli iz sela, kao što su i naši gastarbajteri bili seljaci, i oni nisu pravi reprezent današnje moderne Kine. Nemojte da potcenjujete vaše kineske komšije, jer oni ne samo da brzo uče jezik, nego se i brzo menjaju i prilagođavaju svakoj sredini. Nemojte da vam se desi da, dok vi brbljate o politici, fudbalu, farmama, velikom bratu i skupoći, ispijajući pivo sa lokalnim gubitnicima i dosađujući se bez posla, jednoga dana, nemajući izbora, postanete radnik vašeg kineskog komšije koji je marljivo, uporno i strpljivo radio i štedeo, gradeći svoju kompaniju i svoju budućnost. To vam se sigurno može desiti ako se ne budete promenili. Ako vrlo brzo ne shvatite da se civilizacije menjaju i da jednu umornu, dosadnu, razmaženu, špekulantsku, potrošačku, rasipnu, neradnu i nemoralnu civilizaciju zamenjuje radna, moralna i štedljiva civilizacija.

Došlo je novo doba. Kriza je suočavanje sa realnošću. Kriza pročišćava društvene odnose. Sukob civilizacija se odvija i moje pisanje shvatite kao pomoć da se trgnete i pripremite za doba koje je došlo. Vreme rasipništva je prošlo. Ne možete trošiti više nego što zarađujete. To naši kineski prijatelji neprestalno govore amerikanizovanoj civilizaciji. Gangsteri sa Volstrita narkotički furaju isti fazon. Besomučno štampaju dolar bez pokrića i traže da Kinezi revalviraju juan kako bi se cena njihove robe povećala, a Kinezi više trošili. Hoće da ih inficiraju. Politička oligarhija iz Bele kuće traži da se Kina demokratizuje i da se poštuju građanska prava, koja su u Imperiji u rastrojstvu ugrožena, jer 47 miliona ljudi živi na ulici, a do kraja godine će još tri miliona ostati bez bilo kakve socijalne pomoći. Kineski premijer je naseo na tu holivudsku propagandu i javno je zatražio da se izvrši demokratizacija Kine. Usledio je munjevit odgovor, gotovo u istom danu: Politbiro Centralnog komiteta Komunističke partije Kine zahteva smenu i odgovara da Kina nastavlja svojim putem. To su ponovili i na propaloj sednici G-20. Sećam se da mi je početkom devedesetih godina prošlog veka gradonačelnik Pekinga rekao, na moje emotivne evropske kritike na račun Tjenanmena i stradalih studenata, da Kina nikada neće imati zapadnu demokratiju, jer bi to značilo krah Kine i izbijanje građanskih ratova.

U Duangongu, kako mi je rečeno, postoji profesor koji je doktorirao na raspadu države Jugoslavije. On studentima predaje kako se smišljeno uništavaju države radi interesa moćnih i velikih sila. Kinezi uče na našoj tragediji i ne žele da se to njima desi. Mi ne želimo da učimo ni na sopstvenim greškama. Malograđanska kvazielita demagoški ponavlja da je naš jedini cilj brzi ulazak u EU, dok se danas EU nalazi u potpunom raspadu. Hrvati su izgleda shvatili šta se dešava i većina građana ne želi više da uđe u EU. Isto danas misle Bugari, Rumuni i Mađari. U Kini su svi znali, kada sam im rekao da sam iz Beograda, gde se nalazimo i znali su da smo bombardovani i da je pogođena njihova ambasada. Na aerodromu u Parizu gospođica koja je prodavala svetske parfeme nije znala gde se nalazi Beograd. Pitala nas je da li se Beograd nalazi u Rusiji. Očito da je gospođica učila školu po deklaraciji iz Bolonje.

Kinezi imaju svoj sistem učenja. Na aerodromu u Amsterdamu šefica smene je kinesku vizu, dobijenu u novosadskoj policiji, protumačila kao vizu za ulazak u Srbiju. Kada sam joj rekao da je to glupost, jer moj prijatelj ima srpski pasoš i prirodno mu ne treba viza za ulazak u zemlju u kojoj je rođen, usledilo je čuđenje i potom izvinjavanje. Stjuardese u južnokineskom avionu su bile mlade, pune života, poletne, srdačne i prijatno uslužne. Stjuardese u Er Fransu su bile umorne od života, prerano ostarele, iscrpljene, profesionalno hladne i neženstvene. Kineski avion je na vreme poleteo, na vreme u Peking sleteo, za sat vremena je bio očišćen i primio nove putnike za Guanđou a zatim sleteo na vreme na najmoderniji aerodrom. Er Frans je kasnio u poletanju i sletanju. Er Frans je jutarnji avion za Beograd postavio na izlazu E40, ali je poleteo sa izlaza E67. Tako više od deset putnika nije ušlo u avion jer su čekali na izlazu gde je pisalo Beograd, ali tamo aviona nije bilo. Naravno, nama koji smo leteli iz Kine prtljag nije stigao. Nije stigao ni putnicima iz Vašingtona. Kriza potpuno razara zapadnoevropsko društvo. U Kini se kriza ne oseća. Njima je svakoga dana sve bolje. Kada ste imali samo šaku pirinča, a danas imate tri obroka dnevno i kada umesto bicikla kupujete kola, onda je to društvo koje se razvija i u kojem nema krize.

Prema zvaničnim podacima, Kina je pre deset godina imala potrošnju mesa 20 kg po glavi stanovnika, danas se ta potrošnja mesa popela na 53 kg po glavi stanovnika. Kada smo već kod hrane, moram da ponovim ono što sam pre 20 godina napisao - kineska kuhinja je najbolja kuhinja na svetu. Meni prija. Mada su domaćini izneli na okrugli sto oko trideset različitih jela, nisu uspeli da obore rekord pre 20 godina kada su mi domaćini u Šangaju izneli 75 jela za ručak koji je trajao pet sati. Da li smo se prejeli? Ne. Ne znam kako, ali od kineske hrane nikada ne opteretite stomak. I možete da jedete ponovo posle nekoliko sati. I možete da pijete istovremeno i čaj i vino i rakiju i slatki jogurt. Kako? Ne znam. To je Kina. Spoj različitosti i suprotnosti. Sklad koji prija. Civilizacija koja opstaje i razvija se hiljadama godina. Konfučijanska misao da nije važno koje je boje mačka, važno je da mačka lovi miševe, dobila je danas svoj puni smisao. Komunisti u Kini razvijaju savremeni kapitalizam. Kineski kapitalizam. Izučavaju greške neoliberalnog kapitalizma. I idu svojim putem. U oktobru su imali trgovinski suficit 27 milijardi dolara, SAD su imale deficit skoro 60 milijardi dolara. Brojke sve govore.

U Nandjingu, koji ima osam miliona stanovnika, preko novog mosta rađa se novi ultramoderan grad od 10 miliona stanovnika. Guonđou ima 22 miliona stanovnika. Srbija ima 7,33 miliona stanovnika. Kineski gradovi su veći od čitave naše države. To je naša komparativna prednost. To što smo mali, individualno snalažljivi, okretni, brzi, što smo decenijama na tržištu i što znamo menadžment u praksi. Primer za to je naš zemljak Miško koji nas je, poput Vergilija, vodio kroz kinesku imperiju. Miško je čovek koga je rat otrgao od zavičaja, odrastanja i škole. Nemilosrdno je bačen na ulicu i njemu nije preostalo ništa drugo nego da se bori za opstanak. U borbi da preživi ovladao je veštinom prilagođavanja, ugovaranja, trgovanja, poslovanja i organizacije. Stekao je viziju, strategiju i taktiku. I to sve sam. Bez knjige, mentora i učitelja. Život ga je učio i kažnjavao. I on danas, posle pet godina u Kini, poznaje bolje Kineze i njihovu psihologiju, nego svi eksperti za Kinu koji su proučavali kinesku tradiciju. Miško je bio primoran da sve to preskoči i da sam, uz pomoć svog vozača, nauči ulični kineski i tako otpočne svoju poslovnu karijeru. Miškov primer je metafora za ono što mi iz Srbije treba da radimo.

Kina nema dobar srednji i visoki menadžment. To je velika prilika za naše iskusne privrednike i privatnike da tamo otvore fabriku i napadnu rastuće tržište koje ima veliki finansijski potencijal. Ako hoćete da opstanete u biznisu, ako mislite da trajete, morate da otvorite deo svog biznisa u Kini. Kina je sada sazrela da kupuje kvalitetnu robu. Kina nije ono što vi mislite. To je predrasuda. Kina je zahuktali džin koji grabi napred. Naša velika mogućnost je otvorena. Šta čekate? Državu da vas organizuje i povede u Kinu? Glupost! Nemojte čekati. Balkan biznis centar je napravio prvi iskorak. Imamo četri kancelarije u Kini. Imamo ljude koji tamo žive i Kineze školovane i poslovne koji rade zajedno s nama. Vaše je samo da ponudite svoje znanje, iskustvo i menadžerske sposobnosti. Naravno, bez volje ništa nije moguće. Otvaramo vam put izlaska iz krize. Ne čekajte da vam neko drugi rešava probleme, sami se organizujemo i nastupamo zajedno. Ko bude naučio da radi u timu, taj će opstati. Nova poslovna filozofija za novo kinesko tržište.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane