Natrag

FELJTON

FELJTON

Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (2)

 

Monarhija zavisi i od muževnosti

 

Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Kirstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.

U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti

 

...

 

Sofija se izvrsno sećala sve te frtutme koju je donela predstojeća poseta. Sećala se kočija sa po šest konja koje su se dovezle ispred glavnog ulaza, buljuka uniformisane posluge koja je pokuljala da dočeka goste, one bučne večere sa svečano odevenim dostojanstvenicima i ukusno spremljenim jelima, a isto tako se sećala i večernjeg bala, na kojem je Marija Kristina plesala s prestolonaslednikom, i svi su se osećali uzbuđenim zbog toga što su bili prisutni onda kada su se njih dvoje prvi put dodirnuli. Oči su im bile sjajne, širom otvorene i govorile su mnogo. Budući par trebalo je da garantuje da će se sve nastaviti kao i pre, trebalo je da postave standarde ponašanja i pristojnosti u velikoj državi.

 

Stvaranje veze

 

Sofija je, međutim, izvrsno znala zašto je Franc došao u posetu. Ali ovladala je umećem pretvaranja. Ni najmanjim pokretom nije odala kako ga poznaje. Nijednom rečju nije odala kako je pre nekoliko godina već plesala s njim na velikom oficirskom balu u Pragu, i da se od tada tajno našla s njim nekoliko puta. On ju je pozvao na ples, tačno tako je bilo.

Ona je imala dvadeset godina, a on je izabrao dok je sedela na dugoj plišanoj sofi, sa još deset do dvanaest drugih mladih dama.

"Kako se zovete, gospođice?"

Rekla mu je. Melodija valcera joj je odzvanjala u glavi, u srcu, u želucu.

"Mudrost. Vaše ime je mudrost."

Melodija je postala glasnija, još ispunjavajući slušne kanale.

Oborila je pogled. Šta da kaže?

"A odakle ste?"

Oklevajući je odgovorila, odjednom osetivši da to nije dovoljno dobro, da se ne uklapa.

"Nije valjda, Vi ste Čehinja? Kako je to simpatično!"

Umalo se nije saplela o sopstvene noge. Dobro je znala da ne pristoji baš najbolje jednoj Čehinji da pleše ni sa kim drugim do sa carevićem.

"A Vaši roditelji?"

Rekla je i to, i dalje veoma smeteno.

"Ma nije valjda da Vam je otac grof. Da, sećam se tog imena!

I šta sada radite?"

Ispričala mu je o svojim studijama, o putovanjima u Francusku, o svemu čime se zanima. Na trenutak su predahnuli tokom valcera kada je on zastao da se rashladi pićem s velikih srebrnih poslužavnika pored kojih je posluga stajala pravih leđa poput gardista, u zelenim prslucima, i samo čekala da im nalije. Osetila je njegovu opreznu ruku iza struka. Melodija sledećeg valcera zaplovila je preko parketa, ali on ni najmanjim gestom nije pokazivao da ne želi da ode od nje, niti da zapleše ponovo. Samo ju je pustio da govori. Želeo je da čuje što više o njoj.

Parovi su klizili po ulaštenom parketu, pored njih; haljine su se razmotavale i šuškale, veliki lusteri načinjeni od nebrojeno mnogo kristalnih prizmi su svetlucali poput hiljadu sunaca, i oni su se usmeravali jedno prema drugom poput dva broda koja vide samo obrise jedno drugom, daleko na horizontu usred velikog okeana, i sada se nadaju da će naći pomoć u nevolji. Polako joj je postajalo jasno da ona i on, ma koliko to bilo neverovatno, upravo stvaraju vezu. Videli su sjaj u očima jedno drugom, uzajamno su lovili toplu nežnost glasa.

"A kako je gospođica zamislila da upotrebi svoj život?"

Pogledala ga je začuđeno, a on je čvrsto gledao u njene oči. Naslutila je kako je to početak dugog, dugog putovanja i da će moći doživeti nešto izvan svih očekivanja.

Pitao je da li voli prirodu.

"Volim cveće", rekla je.

" I ja", rekao je. Znao je da priča o cveću, o tulipanima, orhidejama, ružama, zumbulima... o svete moj, šta sve on nije znao!

"Imam mnogo sestara i braće od ujaka i strica i s njima volim da se igram," nastavila je.

Zamolio je za još jedan valcer. Trajao je čitavu večnost. Bar se ona tako osećala. Osetila je kako gotovo ne dodiruje pod. On ju je držao nežno. Stajali su a zidovi su plesali. Muzika ih je podigla, odnela. Plovili su istom rekom, istom strujom, ka istom cilju. Niko ih nije mogao zaustaviti. Niko nije mogao promeniti pravac.

Pomerila je usne.

"Šta ste rekli?"

Klimnula je.

"Je l' u poverenju?"

Sve je shvatila. On je bio nadvojvoda, pripadao je kajzerovoj porodici. Najplemenitiji od plemstva  nedostižno.

Ponovo je klimnula.

"Da", odgovorila je bez daha.

Tada nije bio prestolonaslednik pa je imao mnogo obaveza prema mladim damama koje su poticale iz mnogo uvaženijih porodica nego što je njena. Ali nekoliko dana kasnije, poslao joj je pozivnicu, pisamce, i našli su se  tajno  u jednoj gostionici. Nekoliko puta su se tako nalazili; bilo je to onda kada je postala dvorska dama kod mlade i lepe Marije Kristine, ćerke nadvojvode Fridriha, koji je bio zapovednik garnizona u gradu gde su nekada krunisali mađarske kraljeve.

I od svih koji su boravili u impozantnoj rezidenciji Njihovih ekselencija, nadvojvode Fridriha od kuće Habzburga i njegove supruge Izabele od plemenite španske loze, jedino je ona znala zašto Franc sada, pošto je postao prestolonaslednik, objavljuje posetu zamku: ne zato da bi flertovao s Marijom Kristinom, već da bi video nju, Sofiju. Prosto neverovatno!

 

Na stazama sna

 

Kada je Franc zakoračio u salu ona je stajala nekoliko metara iza Marije Kristine, a Franc je zadržao pogled na njoj nekoliko trenutaka. To niko nije primetio. Nadvojvoda Fridrih i nadvojvotkinja Izabela bili su i previše usplahireni zbog toga. Utom se Sofija setila potcenjivačkih reči koje su u ovoj sali nekada izgovorili i nadvojvoda i njegova žena, i iz nekog razloga je shvatila kako je Franc odavno prozreo to licemerje i patetičnu ambiciju, koja je, u stvari, karakterisala članove domaćinove porodice, da bi ih sada naveo da se uvijaju u servilnom, neiskrenom uvažavanju. U tom trenutku setila se i sopstvenih poraza, nesrećne ljubavne priče, opsednutosti, privlačnosti zbog koje se sramila, pada zbog koga je molila Spasitelja da joj oprosti. Alijoš se toga dogodilo tog dana.

Usred večernjeg bala, pošto su Franc i Marija Kristina završili valcer, zastali su ispred nje dok je sedela u kružnoj sofi, nasred dvorane s velikom grupom drugih mladih dama, čekajući na kavaljere koji bi ih pozvali na ples. I kao otkrovenjem, Marija Kristina je dobila impuls, zakikotala se, okrenula prema Francu i rekla:

"Možda bi nadvojvoda želeo da pleše s mojom dvorskom damom?"

"Da, s uživanjem", odgovorio je Franc, "to je velika čast. Ne plešem često s dvorskim damama, a sigurno ne s tako očaravajućom kao što je Vaša."

Da li je Marija Kristina nabrala nos? Da li je mislila da je to ironija? Da li je na trenutak posumnjala da su se njih dvoje već ranije sreli? Sofija se za jedan trenutak uplašila toga. Ako je i bilo tako, Marija Kristina je hitro svoj nemir gurnula u stranu. Dopustila je da je opije prestolonaslednikovo prisustvo i već se osetila kao carica u Beču. Njeni roditelji nisu krili mišljenje kako je ona stvorena za tu ulogu, a i bila je. Lepa, dobro obrazovana, vešta na mnogim jezicima, izdanak ponosne grane Habzburgovaca, najstarija ćerka jedne od najistaknutijih porodica države. Vitka i okretna nimfa plesala je kao Pepeljuga, lako, graciozno, ne dodirujući pod, obraz uz obraz, i već sebe videla u velikim salama pokrivenim ogledalima, na zlatnom parketu u Carskom gradu gde se kao prestolonaslednikova supruga vrti s prinčevima koji joj oduzimaju dah, mladim plesnim lavovima u sjajnim uniformama kako je u valceru tako vode da joj se vrti u glavi.

"Da, s uživanjem", ponovio je Franc i kavaljerski se naklonio. "Rado bih poveo Vašu dvorsku damu u ples", rekao je, a onda dao Sofiji ruku i otklizao s njom do podijuma.

"Sada plešemo na svetlosti pozornice", rekao je. "Da li gospođica želi i u budućnosti to da radi?"

"Da, veoma", prošaputala je. "S najvećim uživanjem."

Nije znala za sebe. Svi su gledali u njih. Nevinost i očekivanje. Izvesnost nemogućeg, jer sve je bilo samo san. Sve te godine, dok su se sastajali pre nego što je postao prestolonaslednik, bile su samo fatamorgana. A šta sada? Nikada ga ne može imati jer ga je sudbina izabrala da zasedne na carski presto. Kakva je to samo bila nesreća, i za nju i za njega.

Došla je k sebi za toaletnim stočićem u apartmanu hotela Bosna.

Ne, ni znaka starosti u ogledalu. Nema sedih kod slepoočnica, nema bora koje bi ukazivale na propadanje. Čudno, baš čudno. Bližila se pedesetoj. Čula je kako se napolju kočijaši šegače. Upregli su konje u kočije koje su trebalo da ih odvezu do železničke stanice. Konji su frktali. U hodnicima su se začuli laki koraci, kao i vedri glasovi iz dvorkinjine sobe. Ušunjala se u kupatilo, spremila se, oprezno kucnula na vrata gospođice Lanjus, držeći prst preko usana da bi je podsetila da Franc i dalje spava.

A gospođica Lanjus je razumela većinu stvari. Družbenica, grofica mađarskog i nemačkog porekla, stara četrdeset tri godine; bila joj je kao sestra, ravnopravna i puna razumevanja. Smešila se pronicljivo i saučesnički, pomogla joj da obuče korset, da stavi pojas oko haljine, da se našminka i uredi frizuru, i sve to rukama koje su igrale, onako kako jedna iskusna garderoberka i treba da uradi. Znala je koji je danas dan, ispratila je Sofijin pogled, pozdravila je očima, ali nije ništa rekla.

Svi mi imamo svoje priče, jednom je rekla Sofiji. Svi imamo svoje poraze, svoje tajne, a neki su doživeli nešto neprijatno i sramno što bi najradije zaboravili.

Sofija je osetila kako joj se vrelina sjurila u obraze. Ništa nije bilo planirano tada kada je Marija Kristina zamolila Franca da pleše s njom. Sofija je plesala s prestolonaslednikom pred očima nadvojvode Fridriha i njegove žene. Svi su se zabavljali i mislili su kako je veoma šarmantno što je Marija Kristina zamolila prestolonaslednika da uradi nešto tako. To je bio gest koji je pokazao koliko su se ona i Franc već dobro poznavali, mislili su oni.

Ali niko, ni nadvojvotkinja Izabela ni njena ćerka nisu naslućivale šta se događalo među njima ranije. Ili zašto je prestolonaslednik tako žarko želeo da poseti svog rođaka Fridriha Habzburškog. Niti je Sofija slobodno plesala te večeri. Pokretala se kao vezana, nesigurna. Suviše svečano.

"Ovo će biti skandal", šapnuo joj je u uho.

"Niko neće ništa saznati", uzvratila je šapatom.

"Da li stvarno možeš tako da glumiš", pitao je.

"Mislio sam da nisi stvorena za glumicu."

"E baš jesam", rekla je.

"Mogu da igram i Pepeljugu i Snežanu."

"Nikad ne bih pomislio", odgovorio je.

"Ali sada počinjem da verujem."

"Gledaju nas", rekla je.

"Naravno da nas gledaju", rekao je.

"Šta će drugo da rade?"

Kada se ples završio, nadvojvoda Franc Ferdinand se pridružio domaćinu zamka i njegovoj supruzi, a Sofija je zapazila da su Marija Kristina i majka razmenile nekoliko reči da ih niko ne čuje. Sofija se naklonila i vratila se do sofe.

Te noći nije spavala.

Sledećeg jutra, Franc Ferdinand i nadvojvoda Fridrih odjahali su u lov, a posle podne su najmlađi među gostima, među njima i prestolonaslednik, igrali tenis na tek obnovljenom terenu. Franc se znojio i izgledalo je da se oseća nelagodno, dok je Marija Kristina letela poput pliske po crvenoj šljaci.

Uveče su muškarci razgovarali o politici; oficiri, nadvojvode i službenici iz Beča govorili su o prijateljstvu s Germanima, o averziji prema slovenskim narodima u državi i njihovom nedavno probuđenom nacionalizmu, i o problemima pred kojima stoji carstvo, sada kada se sve više vidi da Nemci i Mađari, vodeće nacije u dvojnoj monarhiji, u sve većoj meri postaju manjina.

 

Trojna, a ne dvojna monarhija

 

Već tada je Sofija čula Franca kako naglas razmišlja o nemogućnosti rata, o sigurnoj propasti carstva ako izbije rat, o ukupnoj nesreći, tuzi i patnji koju bi doneo oružani sukob. Pričao je o lavini koja bi mogla da nastupi, o zlu koje se krilo u civilizovanim, ali avaj tako tankim i krhkim sjajem najkulturnijih zemalja i o totalnom uništenju koje bi se sručilo na čitav kontinent.

"Znate li kako kajzer Franjo Josif zove kajzera Vilhelma?", upitao je.

"Možda ga zove Prus", odgovorio je nadvojvoda Fridrih.

"Tako ga i zove; i tako, ali je nezgodnije to što ga zove prijateljem plaćenih ubica."

"Možda misli na zveketanje sablje kajzera Vilhelma", rekao je Fridrih.

"Može biti", reče zamišljeno Franc, zadržavajući pogled na Sofiji.

"U stvari, kajzer Vilhelm je, pre svega, bukač koji jurca i preti mačem, ali uopšte ne želi rat. Sasvim decidirano mislim da kajzer Vilhelm želi mirne i prijateljske veze i s Englezima i s Rusima, i da tamo neki drugi ljudi u pruskom vrhu kuju planove za agresiju i žele oružani obračun i s Francuskom i s Rusijom. I to što je pre moguće, jer se plaše da bi se ravnoteža mogla pomeriti na nemačku štetu."

Sofija je skrenula pogled i zurila je u ukrase na stolu, ali je shvatila njegove reči kao posvetu stvarnosti u kojoj će ona jednog dana živeti.

"A šta Vaše kraljevsko visočanstvo misli, ko su oni?"

Pitanje je postavio nadvojvoda Fridrih.

"Imam na umu nemačke generale i najveće industrijalce koji su poslednjih godina zagovarali ideju da Nemački rajh treba da pribavi sebi kolonije, ponovo naoruža flotu i da od suseda zahteva teritorijalne ustupke. U Nemačkoj bujaju nauka, tehnika i kultura, i nekima se to već popelo na glavu. Osećam to kada dođem u Berlin, pojedinci su već počeli gubiti razum i samo čekaju povod da pokažu mišiće." Iz nekog neobičnog povoda Sofija je osetila da se i ove reči odnose na nju.

"A to me brine", nastavio je Franc, "jer su Nemci naši najbliži saveznici. Stoga moramo postati prijatelji s kajzerom Vilhelmom, koji uopšte ne šuruje s ubicama, a u isto vreme moramo stvoriti mir u rođenoj kući".

Već tada je Franc progovorio o neophodnosti da se sve brojnijim nacionalnim manjinama unutar carstva da veći stupanj samouprave tako da se dvojna monarhija pretvori u trojnu; i već tada je, gotovo pre dvadeset godina za vreme večere kod nadvojvode Fridriha, sledećeg dana odao ideju da je spreman da Slovenima da širu samoupravu, da želi da ojača vlast demokratski izabranih skupština u državi, i da želi povezivanje i mirne odnose sa velikim ruskim susedom na istoku. On uopšte nije bio neki sumanuti demokrata, ne, ne smeju to pomisliti; naprotiv, sebe je ubrajao u čuvare starog poretka, ali je mislio da će veća jednakost, veći nivo lokalne samouprave i bolji uslovi za kulturni, jezički i politički razvoj različitih naroda unutar monarhije obezbediti mir, a mir je, uprkos svemu, cilj nad ciljevima.

Kasnije ga je u mnogo navrata čula kako izgovara ove misli, i uopšte joj se nije sviđalo što joj suprug dolazi u neprijatnu i često oštru opoziciju prema kajzeru i generalštabu, kada je reč o odnosu sa Srbijom i Rusijom, ali je naučila da poštuje njegova gledišta. Osećala je da njegova dugogodišnja patnja, njegovo otežano disanje, njegov bliski susret sa smrću, njegovo osećanje neadekvatnosti i niže vrednosti, štaviše njegova svest da mu se mnogi rugaju zbog manjka muževnosti - da mu je sve to dalo neki realizam koji je činio da možda bolje od ikog drugog uvidi ono što na duži rok može najviše biti od koristi različitim manjinama u monarhiji.

 

Pobornik rata

 

Juče, za vreme večere ovde, u hotelu, generalni guverner bosanskog vojvodstva, Oskar Poćorek, bio je prisutan, i on je pobornik oružanog obračuna sa zavereničkom srpskom kraljevinom na istoku. Franc je u svojoj zdravici za večerom rekao da su austrijske vlasti poslednjih godina činile istrajne napore i mnogo učinile da stanovnici Bosne budu zadovoljni razvojem, da osećaju da im je bolje unutar monarhije nego što im je bilo pre, izvan.

"Za 36 godina, koliko je prošlo otkako je vojvodstvo pripojeno Beču", rekao je Franc, "izgrađeni su putevi, mostovi i luke, ima više vozova i železničkih linija, podignute su nove i veće stanice, u gradovima se čuju fabričke sirene, rudari su zemlji iskopali bogatstva iz planina, u selima i gradovima podignute su nove škole, sve više ljudi uči da čita i piše, izdaju se novi listovi, pozorišta i opere su puni, a vojvodstvo je počelo da liči na modernu evropsku državu."

Sofija je, kao i mnogo puta, zablistala od sreće zbog muževljevog umesnog i elokventnog govora. A posle večere generalni guverner joj je rekao da je Franc, kao i obično, bio briljantan ali da najverovatnije potcenjuje Srbe koji su, nasuprot naprednim Bosancima, nastavili da gaje svoje prasce i prave šljivovicu kao od baruta.

"U Srbiji vreme stoji, moderna Jevropa je tako daleko s one strane planina", rekao je Poćorek. I to je imalo zloslutan prizvuk, zar ne? Tek mnogo kasnije su i Beograđani dobili prozore od stakla i počeli da odbacuju tursku nošnju.

Onda joj je prišao Franc. To je često činio kada bi video kako je zabavlja neki zgodan general posle kakve večere. Vrativši se na Poćorekovo zapažanje zamolio ga je da se ne brine mnogo zbog Srbije.

"Jer šta se sve nije postiglo u službi mira, ovde u Bosni? Četiri verske zajednice u vojvodstvu živele su u mirnom suživotu. Katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, jevrejski veliki rabin i muslimanski reis-ul-ulema pregovarali su o zajedničkim stvarima, i svaka kongregacija i svaka verska zajednica je u velikoj meri mogla da uređuje sopstvene poslove bez mešanja kajzerovih delegata."

Da, Bosna je čak dobila i demokratski izabranu skupštinu, svoje stranke i sopstveni parlamentarni život, koji je on lično smatrao sigurnosnim ventilom koji bi mogao da ublaži najoštrije suprotnosti.

"Mora biti sukoba mišljenja. Svet nije išao napred bez rasprave i neslaganja, ali mržnja među braćom i ugnjetavanja tuđih prava nikako ne smeju da budu ishod takvih suprotnosti."

"Da, da", odgovorio je Poćorek, "sve je to sigurno tačno. Ali da nije Vaše kraljevsko visočanstvo i previše optimista? Poslednjih godina se konflikt između muslimana i hrišćana opet zaoštrio, upravo smo imali veliki štrajk i demonstracije u seoskim delovima vojvodstva, jer je večito siromaštvo uvek izvor nezadovoljstva."

"Ali morate se setiti agrarne reforme", ciknuo je Franc. "Agrarna reforma, koja je sada sprovedena, stvorila je više seljaka koji sami poseduju zemlju i poboljšala uslove najugroženijim među siromašnima. A snažno nacionalističko raspoloženje među stanovnicima, koji govore srpski, možemo još da ublažimo širenjem samouprave i time što ćemo Srbima u monarhiji dati veće mogućnosti da ižive svoju nacionalnu kulturu i da razviju svoju posebnost unutar okvira vojvodstva."

"Možda, možda", rekao je Poćorek, odjednom postavši zamišljen.

"Ne slažem se s Vašim kraljevskim visočanstvom, ali to što ste kazali ima smisla. Bosna je monarhija u minijaturi, tu imate pravo, i cilj je na dugi rok da svi unutar granica dobiju priliku da razvijaju individualnu slobodu a istovremeno da koriste i uče svoj jezik, da neguju svoju veru i izražavaju solidarnost sa svojim poreklom, u isto vreme dok su oni građani sveta u carstvu."

Možda je generalni guverner popio malo previše vina, pomislila je Sofija, jer je sada i Francu rekao kako - iako se u većini stvari ne slaže s Njegovim kraljevskim visočanstvom - mora da prizna da mu imponuje ta vizija koju je nadvojvoda izneo. I koju je, naravno, potpuno nemoguće sprovesti, ali koja je izražajna i ipak nadahnjujuća, nema šta.

"Ali Vi se, dakle, ne slažete", rekla je Sofija.

"Naravno da se ne slažem", odgovorio je. "I ne samo ja, već i kajzer, šef generalštaba, oficiri, ministarstvo spoljnih dela, niko se ne slaže."

Kradomice je pogledao Franca.

"Ali Njegovo kraljevsko visočanstvo ostavlja utisak. Verujte mi. Ostavlja utisak."

 

Nastaviće se

 

 

 

 

 

Sofija je plesala s prestolonaslednikom pred očima nadvojvode Fridriha i njegove žene. Svi su se zabavljali i mislili su kako je veoma šarmantno to što je Marija Kristina zamolila prestolonaslednika da uradi nešto tako.

 

 

U Nemačkoj bujaju nauka, tehnika i kultura, i nekima se to već popelo na glavu. U Berlinu su  pojedinci već počeli gubiti razum i samo čekaju povod da pokažu mišiće.

 

 

 

Četiri verske zajednice u vojvodstvu živele su u mirnom suživotu. Katolički nadbiskup, pravoslavni mitropolit, jevrejski veliki rabin i muslimanski reis-ul-ulema pregovarali su o zajedničkim stvarima, i svaka kongregacija i svaka verska zajednica je u velikoj meri mogla da uređuje sopstvene poslove bez mešanja kajzerovih delegata.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane