Natrag

Feljton

Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (6)

 

Kad hor mutavih peva gluvima

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

...

 

I pre nego što smo zatvorili Stepinca drug Tito nas je zadužio da mu kako znamo i umemo uglavimo susret s Ritigom. U četiri oka i bez oglašavanja u javnosti. Da ga je nadbiskup prihvatio, tada bi mu monsinjor predočio naš predlog o kakvoj-takvoj normalizaciji vrlo napetih odnosa vlasti i Kaptola. I događaji bi, verujem, skrenuli u sasvim drugačiji tok. Putem posrednika Alojziju Stepincu smo, bez uvijanja, ponudili da posle dogovora s Ritigom ode u Vatikan i nekoliko godina se ne vraća u Zagreb sve dok se bura ne stiša. Ali on ni da čuje. Poručio nam je, kratko i jezgrovito, da se sveštenik Svetozar Ritig preverio. Zato što kao ministar u vladi koja zlostavlja, proganja i hapsi sveštenike nije učinio ništa u njihovu odbranu, nego kukavički ćuti, umesto da protestujući odstupi zbog svog neslaganja s brutalnim obračunavanjima. Tako se, dodao je, Ritig svojevoljno izopštio iz Katoličke crkve. I to je značilo da je bacio anatemu na njega i hladno ga ekskomunicirao - kaže Stevo Krakjačić.

- Je li monsinjor Ritig bio spreman da razgovara sa Stepincem?

- O, da. Spreman i oran - potvrdi Krajačić.

Šiljo pomakne ispražnjenu čašu i povišeno pusti glas:

- Ali, drugovi, mi smo se ovde našli kako bismo razgovarali o poglavniku Paveliću, a ne o kardinalu Stepincu. Zato, druže Stevo, bez obzira na želje slušalaca - zavitla očima na Šimurinu i Grabovca i podsmešljivo im namigne - završimo s poslednjom tačkom dnevnog reda. O razlazu Pavelića s Krunoslavom Draganovićem uoči njegovog odlaska iz Italije u Argentinu.

Zatim pogledom preleti na Stevu:

- Ispravi me ako se nismo tako dogovorili, baćo...!

- Si, amigo, upravo tako smo se dogovorili. Slažem se s tobom da smo se rasplinuli. I obećavam da ubuduće neću vrludati, nego ću se držati dnevnog reda.

 Stevo je nastojao da se prefinjeno naruga Šilji pa je svojim rečima davao prizvuk nenametljive ironije:

- Ali ako mi dopustite kao predsedavajućem ovoga malog ali odabranog skupa, predlažem da sada predahnemo. Pređimo, drugovi, u trpezariju kako bismo prezalogajili. Uz molbu da dok budemo večerali ne progovorimo nijednu o Anti Paveliću. Ionako ćemo ga konzumirati posle jela kao mešpajz.

Padre Pedro Goner

Nakon što je večerala - a jelovnik kao da je bio otuđen s drugarske zabave sindikata tramvajskih radnika i nameštenika - četvorka se vratila u sobu za sastanke. Pre nego što je krenuo s izlaganjem preostale teme, Krajačić je svima izdašno nalio viskija prepustivši konzumentima da sami stave led po volji.

- Rekli smo, drugovi, da ćemo razgovor zaokružiti podacima o sukobu Ante Pavelića i Krunoslava Draganovića. - Otvorio je fasciklu i izdvojio papire pričvršćene spajalicom, na čijem je omotu bilo napisano: A. P. - odlazak u Argentinu 1948: - Dakle, ovako: Draganović je uz privolu Vatikana u aprilu 1946. javio Paveliću da se prebaci iz Austrije u Italiju.

Poglavnik je i tada nosio kapucinsko ruho. Pratili su ga, i oni odeveni kao sveštenici, lični telohranitelj, oficir poglavnikova tjelesnog zdruga Dragutin Došen, i sekretar, profesor Aleksander Sajc, koji ga nisu napuštali otkako su s njime ujutro 6. maja 1945. pobegli iz Zagreba. Preko vrletnih staza poznatih švercerima pešice su pregazili granicu na Alpama i iz mestašca San Pjetro del Kadore dokopali se Venecije. Odatle su prosledili u Firencu, koju je Ante Pavelić izvanredno poznavao, jer je u njoj najduže boravio u vremenima svoje prve emigracije, kad je stanovao u predgrađu Viale Michelangiollo. Tu je i proradio Radio Velebit, stanica Glavnoga ustaškog stana snažnog dometa, odakle je njegova starija ćerka, onda osamnaestogodišnja Višnja, kao spikerka prvih dana aprila 1941. pročitala objavu o skorašnjoj uspostavi Nezavisne Države Hrvatske.

U Firenci je Pavelić s onom dvojicom pratilaca ostao oko mesec dana a potom krenuo vozom u Rim. Krunoslav Draganović mu je obezbedio španski pasoš i od tada je poglavnik Ante Pavelić postao padre Pedro Goner. Nastanio se u Katoličkom kolegiju, uz zgradu vitezova malteškoga reda, u ograđenom sklopu građevina, u kraju Lungo Tevere, na levoj obali Tibra, koje su pripadale državi Vatikan. Tako je s još nekoliko ustaških vrhovnika zahvaljujući eksteritorijalnosti bio zaštićen od upada američke i engleske okupacione vojske i domaćih policajaca koji su, loveći ratne zločince, tragali i za njime. A čuvalo ga je i dvanaest telohranitelja, ustaša.

- Jesu li naši tada planirali da na prepad otmu Pavelića ili ga ubiju? - neočekivano je upao Predrag Grabovac.

- Jasno da smo razmišljali. Ali nakon streljanja Draže Mihailovića i samoubistva generala Milana Nedića, koji je iskoristio trenutke nebudnosti opuštenih stražara i survao se s najvišeg prozora beogradskog zatvora - a što su u zapadnim novinama propratili zlim člancima kako to nije bilo samoubistvo, nego najprimitivnije policijsko ubistvo nasilnim bacanjem zarobljenika u ponor - i osude Alojzija Stepinca u Zagrebu, drug Tito nam je, kako bi stišao kapitalističku orkestriranu halabuku, naložio da odustanemo od Pavelićeve otmice. Jer bi naoružani otmičari morali upasti na suvereno vatikansko tlo, likvidirati neke čuvare, a takav bi se čin izrodio u međunarodni skandal bez presedana - objašnjavao je Stevo Krajačić.

- Zašto mu onda nismo rasturili mozak? - nije posustajao Grabovac.

- Isto mu se piše, amigo. Iako to ni u bunilu ne bismo priznali, niko u svetu s pravom ne bi progutao naš otklon da ga mi nismo umlatili, nego da je to bio obračun u ustaškom podzemlju. Pre nego što ubije Antu Pavelića, osoba poslata da obavi taj posao morala bi da preskoči ogradu Katoličkoga kolegija i povredi vatikansku suverenost. A smaknuti ga i onda uteći bez traga i glasa, smatrao je drug Tito, bila bi živa opasnost da u delu kolebljivaca u hrvatskom narodu poglavnik od zločinca preraste u mučenika i uđe u mit i legendu, što nam nije bilo potrebno.

- Znači da smo svesno digli ruke od Pavelića i pustili ga da fino otplovi u Buenos Ajres! - prznički će Grabovac. Krajačić još nije bio načisto: je li to prvi sekretar ambasade u Argentini koji toliko izigrava ćudljivog sinjskog magarca koji nastoji da probije glavom debeli kameni zid; ili ipak ne glumi, nego se uistinu, od srca fanatično zapalio za Operaciju Pavelić, pa se jeziči dok ne istera svoje:

- Nije baš tako, druže Predraže. Bolje je kazati da smo plan odgodili za povoljnije dane, a koji, kao što si se danas uverio, upravo dolaze. Mudri ljudi nikada ne žure, ali i nikad ne oklevaju. Jesi li sada saglasan sa mnom? - stišao ga je Stevo i nastavio da prenosi špijunsku epizodu o poglavnikovim rimskim danima, mozaično složenu na temelju dojava obaveštajaca iz više agentura, najčešće jugoslovenskih, italijanskih, američkih i engleskih: - Ubrzo posle Ante Pavelića u Italiju su, takođe, pešice preko Austrije, stigli njegova žena Mara i troje dece. Pavelić se svakodnevno viđao s Draganovićem, koji ga je vešto skrivao i izdašno mu pomagao, novčano i materijalno. Koristeći uticajne veze i jake pozicije u Vatikanu, Krunoslav Draganović je isposlovao odlazak više grupa ustaša brodom u Argentinu. Pripremao je put i porodici Pavelić. Po našim saznanjima, trebalo je da poglavnik pođe još u leto 1947, ali se na smrt prestrašio posle slučaja s generalom Vladimirom Krenom, zapovednikom ustaškog ratnog vazduhoplovstva. Kren je, pod imenom Marko Rubini, uz pomoć ustaškog diplomate Ive Omrčanina, došao do italijanskog izbegličkog pasoša i argentinske useljeničke vize, a novac za brodsku kartu do Buenos Ajresa, kao i za boravak dok se tamo ne snađe pozajmio mu je po položaju najviši hrvatski sveštenik u vatikanskoj kuriji Dominik Mandić, generalni definitor rimskog franjevačkog reda.

 

Sudbina je jarac

 

- Ne razumem, druže Stevo - po ko zna koji put se umeša Grabovac smeteno grickajući usne - ali Kren je u jesen 1948. u Zagrebu bio osuđen na smrt i pogubljen...

- Polako, amigo, polako, nemoj trčati, oprosti na izrazu, kao ovan na solilo - smirivao ga je Krajačić - sada sam shvatio da ne znaš šta se pre toga događalo s generalom Vladimirom Krenom, koji je, neka ti i ovo usput kažem, pratio poglavnika na sva četiri njegova sastanka s Hitlerom: triput na nemačkom tlu 1941, 1943. i 1944; i jednom na istočnom frontu, u Vinici, u Ukrajini 1942. To rečito govori da je bio siguran u njegovu slepu odanost. Kren je, posle povlačenja iz Zagreba, a nakon što se u Austriji odvojio od grupe koja je sledila Pavelića, kako je izjavio na saslušanju, zahvaljujući sretnom slučaju 16. maja 1945, u koruškom mestu Krumpendorfu, izbegao da ga Englezi zarobe i predaju nam ga. Otkrio je i to da je trebalo ponovo da ga izruče nakon što je iz Austrije prebegao u Italiju i bio zatočen u logoru u selu Grotalji kod Taranta, koji su nadzirale engleske trupe. Tamo je zarobljenike iz Hrvatske krajem marta 1946, na dan najavljenog premeštaja u drugi zarobljenički logor, u Afragolu kod Napulja, posetio sveštenik Dragutin Marjanović, koga je general Kren poznavao od detinjstva. Marjanović je za NDH služio kao vikar u ratnom vazduhoplovstvu, a od proleća 1945. je u Vatikanu.

Pročitaću deo Krenove izjave: Kad smo već bili u vozu za Napulj, došao je Dragutin Marjanović i razgovarao s nekim poljskim oficirom. Poslije tog razgovora, prišao je našem vagonu i rekao, da na putu pobjegnemo i dođemo u Rim. Moje je mišljenje bilo, a i ostalih koji su čuli ovaj poziv, da je Marjanović s poljskim oficirom govorio o našem bijegu. Kad smo se noću približavali Napulju, iskočili smo iz vagona ja i zrakoplovni general Dragutin Rubčić, a kako sam poslije čuo pobjegli su iz voza - kako iz našeg vagona, tako i ostalih - oko 40 ljudi, među kojima su bili pisci Vinko Nikolić i Matija Kovačić koje sam poznavao. Rubčić i ja smo odmah otišli u Rim. Čuo sam kasnije, da su nakon prispjeća iz logora u Afragoli pobjegli ministri Stijepo Perić, Vjekoslav Vrančić i Dragutin Toth, te četnički vojvoda Dobroslav Jevđević, dok je iz engleske bolnice pobjegao ministar Mile Starčević. Sva četvorica ministara uspjeli su se potom prebaciti u Argentinu.."

Stevo dohvati drugi papir i nastavi:

- A ja, drugovi, znam da su naši obaveštajci, koji su se tada rastrčali po Italiji i hvatali ustaške i četničke zločince, odlično sarađivali s majorom Stivenom Klisoldom. On nam je, između ostalog, uveliko pomogao da dobijemo ustaškog generala Antu Moškova, nakon što su ga Englezi zarobili u Veneciji. Kad je shvatio da će biti izručen, Moškov je pokušao da se ubije. Zato su ga ranjenog prebacili u bolnicu u Riminiju gde su ga duže lečili. I tek kad su ga izlečili, predali su nam ga. Ante Moškov, to je poznato Srećku i Šilji, na zatvorenom suđenju bio je osuđen na smrt i streljan. E, taj major Klisold, posle nagodbe s našima, lukavo je pripremio plan da preuzmemo niz ustaša iz prve garniture odmah pošto budu stigli u logor u Afragolu.

- Međutim, sveštenik Marjanović nam je tada pokvario planove. Ali sledeće godine Englez je nadmudrio generala Krena kad je ovaj bio na korak da se otisne u novi život u Argentinu. A kako?

- Poslušajte šta je Kren rekao na saslušanju: U Rimu sam boravio u samostanu Tre fontane. Svećenici su nam, vjerojatno po uputama iz Vatikana, savjetovali da idemo u Argentinu gdje će se emigracija grupirati i tamo se može zaraditi. U papinskome uredu Assistenza Pontifice, za hrvatske emigrante radio je pjesnik Viktor Vida. Lako sam pribavio dokumente i koncem veljače 1947. krenuo sa suprugom za Genovu, da bismo odatle, noću 4. ožujka, otišli brodom Filipa za Argentinu, a za koji sam još u Rimu kupio karte. Kad je na pristaništu pregledala stvari, talijanska policija zatvorila je čekaonicu s putnicima, među kojima je bilo pedesetak-šezdesetak Hrvata. Prigodom kontrole dokumenata, svi muškarci iz Jugoslavije odvedeni smo u posebnu sobu, u kojoj se nalazio major Clissold, tajnik Angloameričke komisije za repatrijaciju raseljenih lica u Rimu. Govori dobro naš jezik, jer je ranije bio kulturni ataše u Britanskom konzulatu u Zagrebu. Poznaje, kako je istakao, prilike u Jugoslaviji, za vrijeme NDH i poslije rata. Pogledao nam je dokumente, kratko nas saslušao, i zatim većinu pustio na brod, dok je devetoricu, među kojima su, osim mene, bili poslanik u Sofiji Vladimir Židovec i Salih Baljić, konzul NDH u Ljubljani, zadržao u zatvoru u Genovi.

 Od devetorice uhićenih, jugoslavenskim vlastima izručili su samo Židovca, Baljiča i mene. U talijanskome zatvoru sam čuo govoriti, da o tome koga će izručiti, odlučuje Krunoslav Draganović, centralna ličnost hrvatske emigracije, koji kao da je neki ministar u Vatikanu. A to su osobe koje mu se ne dopadaju. Od svih kojima su one večeri dopustili da isplove u Argentinu, osobno poznam ministra unutarnjih poslova i poslanika u Italiji Antu Nikšića, glavnoga urednika Spremnosti, Franju Nevistića, bankara Junusa Mehmedagića i još desetak. Mišljenja sam da je Draganović u vezi s Pavelićem. Doktor Krunoslav Draganović je prevejan, tajanstven i umišljen, i ističe važnost svoje uloge, da sve leži na njemu. Držanje i govor su mu tipično farizejski. Veoma poštuje novac i one koji ga imaju. Prema takvima je predusretljiv i prijazan. Bavi se i unovčavanjem odnosno izmjenom dragocjenosti. Draganović nije obljubljen kod velikoga dijela mlađih emigranata, oni ga smatraju lašcem i podlacem - Stevo je prestao da čita.

Podsetio je da su trojica ustaša koje su Englezi, uz saradnju majora Stivena Klisolda, krajem aprila 1947. na takozvanoj Morganovoj liniji u Štorjama, izručili Jugoslaviji, zatim u Zagrebu bila osuđena na smrt. Streljana su dvojica Vladimira, Židovec i Kren, dok je Salihu Baljiću kazna preinačena na dvadeset godina zatvora s prisilnim radom. Baljić upravo služi kaznu u logoru u Staroj Gradiški, a kako je gotovo oslepeo i nema izgleda da mu se slepilo zaustavi, ubrzo će biti uslovno oslobođen, dodao je Krajačić:

- Izneo bih još jedan detalj o Stivenu Klisoldu, koji sam propustio. Terao je vuka, a kad mu se lov izjalovio, major je isterao tri lisice: Židovca, Krena i Baljića. Našem čoveku s kojim je bio povezan ljutito je rekao da mu oni i nisu bili na meti, jer se nameračio na Antu Pavelića. Doušnici u ustaškom taboru prijavili su mu da će se na brodu Filipa naći i poglavnik prerušen u sveštenika, s naočarima, crnom bradicom i gustim brkovima, s pasošem na ime Pedra Gonera, izdatog u španskom konzulatu u Rimu. Major Klisold je doveo u Đenovu četu engleskih specijalaca, trebalo je da ga oni savladaju munjevitom akcijom i izvedu s broda. Ali, kako se Pavelić nije pojavio, Klisold je, psujući sve po spisku, priznao drugu iz naše službe, s kojim se sutradan sreo u Rimu, da mu je zbog neistinite dojave ispred nosa izvetrila očekivana masna nagrada naše vlade, koju bi mu, zajedno s odličjem za izuzetne zasluge, kako se nadao, ako ne baš maršal Tito, uručio bar Ranković lično. Sudbina je jarac, muchachos. Da se majoru posrećilo, posrećilo bi se i nama, i ovde se večeras ne bismo zajebavali s poglavnikom.

Zlatna  tajna

Predrag Grabovac se setio šta je saznao u Buenos Ajresu:

- U ambasadi se svakojako dovijamo da dođemo do novina i časopisa koje izdaje politička emigracija u Argentini. Otprilike, pre dvadesetak dana, u nekim od njih, ne sećam se u kojim, objavljen je razgovor s Antom Pavelićem koji je okrivio doktora Krunoslava Draganovića da ga je gnusno izdao Englezima. Oni su, rekao je poglavnik, od njegovog povlačenja iz Zagreba, 6. maja 1945, pustili pipke kao hobotnica i čine sve da ga zarobe i predaju, kako se izrazio, u okrvavljene kandže Titove zloglasne UDB-e. Pri čemu nije mislio o plovidbi iz Đenove, 4. marta 1947, o kojoj si nam ti govorio, druže Stevo - kad je ono engleski major na brodu Filipa tražio zapravo Pavelića u habitusu, ali kako njemu nije stao na rep, za utehu je skinuo Krena, Židovca i Baljića - nego o onoj sledeće godine, u novembru 1948. Tada je, pod lažnim imenom mađarskog inženjera Pala Aranjoša, poglavnik na brodu Sestriere krenuo iz Napulja u Buenos Ajres. Tome listu Pavelić je izjavio kako se uoči odlaska iz Italije dogovorio s Draganovićem da se nađu na rimskom aerodromu u Fjumičinu, odakle je trebalo da poleti za Napulj i iste večeri se ukrca na brod. Ali kad se nepobitno uverio u ono što je odavno sumnjao - da će ga Draganović pred sam put judinski prodati Englezima - poglavnik nije došao na aerodrom nego je kolima pohitao u napuljsku luku. Po njemu, to je bio spas u poslednji čas da ne bude bačen u engleske, a zatim u Titove okove. Člankopisci u proustaškim izdanjima u Argentini iz svojih arsenala učestalije izvlače ubojite pogrde na spomen srebroljupca Draganovića. Pročitao sam kritiku ispaljenu na njegov račun da je otuđio najveći deo od trideset šest sanduka sa zlatom i dragocenostima koje je vlada NDH u maju 1945. ponela iz Zagreba, a oni se zatim izgubili u Austriji.

Na te reči najpre se zakeserio Ivan Krajačić, a za njim Đuro Milić i Srećko Šimurina. Skupljeni Grabovac pomućenog pogleda zgledao se u njih kao u osmo svetsko čudo. Pri tom je odmotao film u glavi i vraćao svoje reči ne bi li prokljuvio kakvu je glupost tresnuo. I zar je ta glupost, ako ju je izrekao, pitao se, toliko grozna da se s lica trojice zagrebačkih kolega odvalilo spontano posprdno ruganje?

Da umiri Predraga, Stevo mu reče:

- Ustaše, u prevelikoj panici, srećom, nisu stigle da odnesu iz Zagreba zlato koje su opljačkali Jevrejima. Ne boj se, ono nije ni kod Pavelića, a ni kod Draganovića...

- Gde je onda? - rogušio se sada još zbunjeniji Predrag.

- Na sigurnom, amigo.

- Želiš li mi reći, druže Stevo, da je zlato ostalo kod nas?

- Ako sam rekao da je na sigurnom, onda znači da je kod nas!

- Ne razumem... Kako kod nas kad sam u našim novinama pročitao bar dvadeset članaka i feljtona u kojima je pisalo da je Ante Pavelić bežeći odneo to zlato.

- Za nas je vrlo dobro što tako piše. Neka u svetu misle kako zlato nije završilo kod komunista, nego kod ustaša.

- Ali, šta se dogodilo?

- Nešto pre sloma NDH - pod nadzorom Mirka Puka, prvog ministra pravosuđa i bogoštovlja i tadašnjeg izvanrednog poverenika za državne vrednosti, Radoslava Glavaša, franjevačkog sveštenika fanatičnih ustaških uverenja, i Klaudija Fidlera, inženjera na službi kod poglavnika, zaduženog za održavanje rezidencija - sanduci su bili uzidani u katedrali na Kaptolu. Ispod masivnih betonskih ploča u kripti do oltara i u ispovedaonici za gluve. Kad im je udarila prpa da odmagle, ustaše nisu imale vremena da ih iskopaju, jer se u Zagrebu već čulo gruvanje naših topova...

- A Pavelić ostao u uverenju da je zlato otišlo s njihovim konvojem...

- Upravo tako. Sve se odigralo kao u grozno zamršenom krimiću koji je za neke završen bez odgovora ko je pljačkaš... Niko od ustaških učesnika te afere još ništa nije shvatio. Otprilike, kao kad hor mutavih peva gluvima. Paveliću je rečeno, a mislim da on u to veruje i danas, kako je Draganović preuzeo u Austriji zlato od Fidlera, uz gangsterski dogovor da će ga njih dvojica podeliti... Puk je bio siguran da je Pavelić lično odneo sve sanduke sa zlatom i, po dolasku u Austriju, sakrio ih u samostanu u Volfsbergu... Draganovića su pak obavestili da je Puk zakopao zlato ispod neke okapine u brdima iznad Radštada, u Austriji, ali kako su njega Englezi ubrzo zarobili i predali našoj vojsci, a on je u vozu, ubrzo posle izručenja, sredinom maja 1945, na granici u Rozenbahu, zajedno sa ženom isekao vene i iskrvario, s Pukom je odletela u nebo i njegova zlatna tajna...

Najzad, Fidler, koji je našim islednicima ispričao da je Pavelić preuzeo zlato u Austriji, a njegova pohlepna žena Mara ga zatim potajno pohranila i od tada poglavnik pušta lažne dimne signale pričajući kako su svi sanduci netragom isparili, ukazujući prstom na njega i Draganovića kao na kradljivce neprocenjivog državnog blaga... - Stevo Krajačić je jedva priveo kraju zagonetnu pripovest o ustaškom zlatu s čudovišnim zapletom i potom neverovatnim raspletom.

 

                                                            Nastaviće se

 

 

 

 

U Firenci je Pavelić s dvojicom pratilaca ostao oko mesec dana a potom krenuo vozom u Rim. Krunoslav Draganović mu je obezbedio španski pasoš i od tada je poglavnik Ante Pavelić postao padre Pedro Goner.

 

 

Koristeći uticajne veze i jake pozicije u Vatikanu Krunoslav Draganović je isposlovao odlazak više grupa ustaša brodom u Argentinu. Pripremao je put i porodici Pavelić.

 

 

Ustaše, u prevelikoj panici,  nisu stigle da odnesu iz Zagreba zlato koje su opljačkali Jevrejima. Ono nije ni kod Pavelića, a ni kod Draganovića.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane