Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Sport, država, privilegije i "srpstvo"

 

Periferija protiv provincije

 

  Ministarstvo sporta, Sportski savez Srbije i Olimpijski komitet Srbije ne pokazuju nikakav interes ni volju da se bave "prizemnim" i "malim" lokalnim pitanjima! Oni su nadležni samo za "velike" stvari!

 

Miroslav Vislavski

 

   Da nema košarkaša i vaterpolista Partizana, rekli bismo da je Srbija bez vrhunskog klupskog sporta. U siromaštvu vrhunskih vrednosti, njima se delom mogu pridružiti i fudbaleri ovog društva koji su u minuloj deceniji dva puta uspeli da se domognu Lige evropskih šampiona. Prošle sezone, pomalo iznenađujuće, na vrh Evrope su se popeli i crno-beli rvači. Time je zaključena lista vrhunskih vrednosti srpskog klupskog sporta!

Sportsko društvo Crvena zvezda smatralo se državnim projektom. Posrnulo je nakon političkih promena u Srbiji na samom početku decenije na izmaku. Svi klubovi koji su iz tog društva bili perjanice kvaliteta u svojoj zemlji poput fudbalera, košarkaša, rukometaša, vaterpolista sada su na kolenima.

Partizan, koji je rastao i razvijao se ispod istog šinjela, imao je zaštitnika i u deceniji Miloševićeve vladavine, kojeg je simbolizovao tadašnji premijer Mirko Marjanović. U "demokratiji" zaštitnik je još snažniji jer ga sa svojom pratnjom simbolizuje niko drugi do svemogući predsednik države!

Zašto je to tako i da li su nam danas dovoljni samo oni koje je pre 65 godina stvorila država i tadašnja politička sila? Ako je bila deo velike države, nije valjda da su Srbiji nameštali i gradili joj moćne i vrhunske sportske klubove oni za koje "bardovi" nacionalne samoživosti smatraju da su bili omča oko vrata srpskom nacionu? Zna li Srbija samostalno da zida građevinu sportske vrednosti koja je od "evropskog" materijala? Da li su Srbiji i srpskom sportu potrebni kvalitetniji sportski bilansi na međunarodnoj mapi i stabilnije institucije u sportu? Sećamo li se evropskog šampiona u fudbalu - Crvene zvezde? Pamtimo li evropske prvake u rukometu, Metaloplastiku u muškoj i Radnički u ženskoj konkurenciji, vaterpoliste Bečeja? Ili moćne košarkaše Crvene zvezde, OKK Beograda, Radničkog, rukometne klubove - Crvenu zvezdu, Partizan, Proleter i odbojkaše Vojvodine?

 

Spiranje sramote

 

Stanje u kome je naš vrhunski sport i kvalitet koji se preselio na začelje vrhunskih evropskih vrednosti niko ne analizira. Niko od relevantnih poput strukovnih saveza ili Sportskog saveza Srbije ne traga za odgovorima, niti se bavi stvarnim razlozima ponižavajućeg položaja u odnosu na evropski krem.

Stvar svode na jedan, razume se, izuzetno značajan razlog u sopstvenoj propasti sporta, ali nije i jedini. Jer, materijalna osnova i finansiranje sporta jesu možda presudni, ali šta je s drugim razlozima koji se odnose na rad i druge sposobnosti. "Odgovorni" sležu ramenima pravdajući svoju nesposobnost i  infantilnost opštim siromaštvom, ali ne prepuštaju svoja mesta nekom drugom.

Nemamo sistemska rešenja primerena vremenu. Zakon o sportu je punu deceniju zahvalna tema kritičarima, ilustracija nemuštosti ili osionosti onih koji određuju uslove u kojima se sport ostvaruje, a vrhunski posebno. On je kamen spoticanja na životnom putu sportskim klubovima i organizacijama. I kako se bliže izbori, sada ne samo ministarka Snežana Samardžić-Marković već i predsednik Boris Tadić nagoveštavaju donošenje zakona! Kao, krajnje je vreme da se sport zakonodavno uokviri! Ne kažu šta je sprečavalo vlasti da deset godina ne donose osnovni akt od koga se polazi u uspostavljanju odnosa u jednoj razuđenoj oblasti poput sporta.

Dakle, najviši funkcioneri ponovo obećavaju zakon i podstiču klubove, njihove saveze i organizacije da javnim oglašavanjem i pritiskom primoraju vladu i parlament da donesu "sportski ustav". Kada se to desi možda će na taj način da speru sa sebe sramotu koju im nanosi decenijska nesposobnost i neodgovornost državnih organa na koje imaju znatan uticaj kako bi doneli zakon o sportu. Možda. Ali kao ni u drugim slučajevima nema ni reči o odgovornosti (ne)odgovornih i sopstvenoj, za nečinjenje kao što je oglušivanje o decenijske zahteve, koji su išli do vapaja, koje su upućivali sportski poslenici ne bi li država donela zakon. Ne govore ni o posledicama i šteti koja je nastala u vrhunskom i sportu u celini zbog položaja i ambijenta u kome se sport ostvarivao u minuloj deceniji.

Istina je, međutim, da njihove najave ne moraju da znače boljitak sportu sa nekim "jalovim" i "praznim" zakonom. A takva mogućnost je gotovo - izvesna! Iz prostog razloga što nema najava o modelima privatizacije, kao ni o sudbini otvorenih pitanja na kojima je kočeno donošenje zakona, a koja i danas predstavljaju Gordijev čvor kada se zapodene razgovor o imovini Crvene zvezde i Partizana. Oni kao državni projekat sportskih klubova imaju ogromnu vrednost ne samo u ljudskom kapitalu već, pre svega, u poklonjenim nekretninama. Za razliku od njih, Vojvodina ili neki drugi fudbalski ili bilo koji vrhunski sportski klub sa istorijom i tradicijom koja je veća i znamenitija za kulturni razvoj srpskog naroda od Zvezde i Partizana nisu bili "miljenici" države i njenih funkcionera, pa nisu "darovani" stadionom ili "parcelama" na cenjenim mestima u gradu. Zato, valjda, takvi primerci vekovnog spomenika sporta danas mogu biti stavljeni pod upravljanje onih koji svojom pojavom nisu dorasli njihovoj vrednosti u duhovnom smislu jednog ili više naroda, za razliku od klubova koje čuva "demokratska" država poput majke koja ih je iznedrila u krvavoj epopeji naroda i narodnosti.

Ima onih koji u decenijama od raspada nekadašnje socijalističke Jugoslavije kao referencu Crvenoj zvezdi pridodaju atribut najsrpskijeg kluba. To pojedinci, na čelu s aktuelnim rukovodstvom, povremeno uzimaju kao argument u odbrani Crvene zvezde od samourušavanja, optužujući druge kao vinovnike njenog slabljenja ili marginalizovanja u fudbalskoj porodici. Takav sebičan i zaslepljen stav pokreće pitanje kriterijuma od kojeg se polazi prilikom nacionalnog markiranja neke, u ovom slučaju sportske institucije, kojoj ta kvalifikacija predstavlja nekritički argument u obezbeđivanju državne podrške. Kada se pođe od takvog nakaradnog pristupa logično se postavlja pitanje po čemu je Crvena zvezda "najsrpskiji" klub da bi bila simbol "srpske državnosti". Zašto to nije, na primer, Vojvodina koju su osnovali srpski studenti 1914. godine i koja je okupljajući Srbe davala važan doprinos srpskom nacionalnom biću u Austrougarskoj monarhiji? Tu svoju misiju je vodila sve do vremena kada su vlasti formirale Crvenu zvezdu, a i kasnije. Stari vojvodinaši nikada neće priznati i prihvatiti "argument" da je Crvena zvezda "srpskija" od Vojvodine! Problem Vojvodine je veći što nije iz Beograda i bliža vladajućim, koji predstavljaju režim. Možda bi i ona imala svoj stadion i svoje parcele vredne stotinu miliona evra!

 

Osionost i iživljavanje

 

Dakle, ova vremena svašta sebi dopuštaju pa i tvrdnje da je Crvena zvezda osnovana kao srpski klub koji je bio odgovor prosrpski orijentisanih funkcionera u nekadašnjoj multinacionalnoj državi zbratimljenih naroda i narodnosti, na jugoslovensko sportsko društvo Partizan u Beogradu. Najzad, novokomponovani pisci raznih istorija i u tom pogledu nalaze svoju inspiraciju i "argumentaciju" koja nema naučno utemeljenje. Ipak, oni koji su prihvatili ovu "naučnu" tvrdnju smisleno je koriste kao argument za očuvanje moćne Crvene zvezde ili pak za optužbe na račun druge strane koja ne "poštuje" nacionalne vrednosti.

Sigurno je da nacionalna identifikacija onih koji u njoj vide svoju argumentaciju za uspeh i dominaciju neće nadoknaditi prazninu kao posledicu neizgrađenog sistema i ambijenta. On se postiže donošenjem valjanih zakona, sistemom planiranja i organizacijom koja garantuje njihovo sprovođenje. Na nesreću srpskog sporta, nisu samo zakoni i programi njegov hendikep u "demokratskoj" državi. Veći su problem kadrovi u struci i politici. To je tako po vertikali organizovanja. Retke su opštine u kojima su nađena rešenja podrške vrhunskom sportu u postojećem sistemu i ovlašćenjima koja ima lokalna samouprava (zajednica). Nepostojanje mehanizama, nemogućnost formiranja ozbiljnije materijalne osnove, zaborav i eliminacija iskusnih sportskih kadrova iz sistema organizovanja i delovanja sportskih institucija i oslanjanje na nedorasle partijske kadrove koji u lokalu upravljaju sportom i sportskom politikom su za posledicu imali gašenje sistema organizovanja koji je i dalje odolevao propasti sporta.

Da li će na tom planu predstojeća zakonska rešenja doneti kvalitet? Da li će se sport osloboditi "malih bogova", koji bliski vladajućim partijama zloupotrebljavaju i skrnave osnovne postulate sporta, u koje se ubraja pravo na takmičenje pod okriljem interesne organizacije koju predstavlja klub?

Nadamo se tome da će vreme koje dolazi uskoro odgovoriti i na to pitanje. Danas je, nažalost, moguće da i kod malih, neatraktivnih, finansijski skromnih sportova i klubova vlada nakaradna svest o vlasti. Tu se pokazuju naši loši karakteri, koji lako prekorače granicu ljudskosti na putu osionosti, despotizma, iživljavanja...

Nažalost, Ministarstvo sporta, Sportski savez Srbije i Olimpijski komitet Srbije, ne pokazuju interes ni volju da se bave ovakvim "prizemnim" i "malim" lokalnim pitanjima! Oni su nadležni samo za "velike" stvari! Zbog toga i posle deset godina srpski sport čeka na primereniji zakon o sportu i druga sistemska rešenja s kojima će se automatski eliminisati razni "piperi" - mali bogovi iz Mrduše donje!

 

 

 

 

Slučaj piperizma

 

Kako inače objasniti primere poput ilustrativnog Karate kluba Sloga iz Kraljeva. Iako postoji više od 40 godina, iako je iznedrio veliki broj reprezentativaca, balkanskih, evropskih i svetskih prvaka, sputavan je samovoljom moćnika unutar organizacije. Već godinu i po dana ne dobija rešenje o registraciji. Uprkos tome što je ispoštovao proceduru (zakonsku), u Slogi ističu da im "mali bog" Slavoljub Piper uskraćuje pravo da uđu u red "regularnih" klubova koji će nastaviti s takmičenjem onako kako je to činio u protekle četiri decenije postojanja, kada je dostojno reprezentovao karate sport u Srbiji i na međunarodnom planu. Nisu pomogle ni žalbe, ni urgencije kod raznih institucija poput Ministarstva za sport i omladinu, Sportskog saveza Srbije ili Olimpijskog komiteta Srbije. Kažu, Piper je ostao neumoljiv da ne omogući redovne nastupe sportistima iz kraljevačke Sloge. I niko mu ništa ne može! Milisav Kočović, prvi čovek Sloge, u svom pismu pomenutim institucijama, između ostalog, ističe sledeće:

"Ostaće epoha piperizma upamćena i po beščašću njenog glavnog protagoniste. On je prvo sa čelne funkcije u Karate savezu Srbije uklonio Dragoslava Božovića Zeku, koji ga je na mala vrata uveo u rukovodstvo.

Potom se obrušio na kraljevačke reprezentativce, braću Kočović, samo zato što ga je Dragoljub Kočović, kao direktor reprezentacije, svojevremeno pokupio iz anonimnosti i od običnog mangupa pretvorio u sportistu".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane