Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (8)

 

"Istarska ćurka" izbegla lonac

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

...

 

"Snimiće nas stotine pari purgerskih očiju gladnih tračeva. Oboje smo poznati, gospodine Moškov, fotografije nam izlaze u novinama i o nama pišu. Zato bismo bili izloženi otrovnim ogovaranjima. Iskreno, ne plašim se zbog vas, nego za sebe. Jer, o vama će zadivljeno pričati: prava je muškarčina, skuvao je naivnu istarsku ćurkicu i pogostio se", govorila je Marija Crnobori.

"Ali šta bih ja, sirota, kad će moje zavidne kolege, a naročito koleginice, jedva dočekati da posvuda rastrube kako im je sada sve jasno. Eto dokaza, reći će, kojim putem idem iz uloge u ulogu. Ne zato što sam dobra i nadarena glumica, nego preko kreveta u koji me privodi uticajni čelnik ustaškog pokreta Ante Moškov. A vaše ime, nemojte se naljutiti što vam to kažem, izgovara se sa strahopoštovanjem. Recite vi meni, gospodine, ko će mi u pozorišnom ansamblu poverovati kad budem rekla da smo se nas dvoje, zatečeni na ručku ili večeri u restoranu, svejedno kojem, našli bez obaveze? Da ugodno obedujemo i opušteno razgovaramo kao znanci koji imaju šta da kažu jedno drugom? Ma, koga je u pozorištu briga što smo oboje slobodni, i što nikome ne moramo polagati račune! Srž njihovih bla, bla, bla blebetanja biće da beskrupulozna karijeristkinja Marija Crnobori izlazi s Antom Moškovom i zna se, je li, šta mu sve dopušta. A Moškov, koristeći nespornu moć, kratkim telefonskim razgovorom naloži intendantu pozorišta Dušanu Žanku i upravniku drame Marku Soljačiću da poslušne režisere opomenu, neka ni slučajno ne padnu u iskušenje i podele uloge pre nego što ona bludnica, to jest ja, sebi ne izabere glavnu ili najbolju". Sve to izgovorila je u dahu Marija u pregrejanu slušalicu, dok je Moškov svoj brod vukao u uvalu želja iz najburnijih ludih snova.

"Slažem se s vama, gospodična Marija, da bismo postali mete zagrebačkih tračera. I zar nam, stoga, ne bi bilo lepše da upriličimo diskretnu večeru uz sveće i tihu muziku kod vas ili kod mene, skriveni od pogleda, kad nas niko neće videti?"

I još jednom pucanj u prazno.

"Nipošto, gospodine Ante. Kod mene to neće biti moguće jer stanujem s rođakom i ne bi mi bilo milo da pomisli kako se među nama događa nešto mutno, a što se ne događa. Dođem li ja vama, videće me bar desetak ljudi. Otvorili bi oči susedi, domobrani koji vam stražare pred kućom, pa kućno osoblje koje će nas posluživati... Strpimo se još neko vreme, molim vas.

Dajte mi vremena da se saberem od košmara koji su me uhvatili otkako sam vas upoznala na otvaranju Josipove izložbe u galeriji Ulrich - preduhitrila ga je Marija i iskobeljala se iz njegovih krokodilskih ralja.

 

Ista meta, isto odstojanje

 

Zanemeo je kao da mu je ugurala krpu u usta i nasula u nju sirće.

Iako bi se izložio opasnom riziku od usplamtele odmazde posesivne i ljubomome Višnje Pavelić, Ante Moškov, koji zbog Marije sve manje vlada svojim požudnim osećanjima, smislio je kako će je sada, smesta i odlučno, telefonom zaprositi, mada ne može garantovati da neko skriveno uho ne prisluškuju čak i njegove razgovore. Zateći će je iznenadnom ponudom da se venčaju. Kad ona želi i gde želi. Brzopleto se odvažio da odbaci visoko mesto koje je stekao u ustaškoj eliti i još bi ga sticao, jer tek mu je trideset prva... Do đavola, pa kad je kralj Edvard VII pronašao snagu da za ljubav dvostruke raspuštenice, Amerikanke Volis Simpson, s osmehom gubitnički ostavi presto i krunu britanske imperije, zašto da onda i on zbog neudate devojke Marije Crnobori ne siđe s vrha i postane običan građanin. Kome će žena, u koju se zaljubio, izroditi troje dečice.

Marija mu nedeljama delom dokazuje da ona nije laka roba. Iako Moškov pripada izabranom, najužem krugu od dvadeset prvih ljudi u NDH, to je nije impresioniralo. Još mu nije podatno raširila noge, a i pitanje je kad će i hoće li.

Ali Moškov razmišlja samo o sebi i ne promišlja šta bi bilo s njom? Bi li Marija spremno ostavila sveto pozorište kome je opatički posvećena? Ma bi, šipak! Šta on, Ante Moškov, sebično umišlja da će mlada i ambiciozna glumica veselo i raspevano lako jedva dočekati njegov predlog! Čim on, jaki poglavnikov čovek, koga Marija zapravo jedva i poznaje i s kojim je na uljudnoj udaljenosti, "na vi", zamoli njenu ruku. Koješta!

A i kad bi mu rekla "da^", i nju bi posred srca pogodio topuz džilitnut iz vile uvređene poglavnikove porodice. Izvesno je kao što su jedan i jedan dva da bi se Marija oprostila od svetala pozornice i prestala da radi ono što najviše voli. Da se iz noći u noć u HDK-u pretvara u Jelenjku u Gundulićevoj Dubravki, Lujzu u Šilerovoj Spletki i ljubavi, ili Tofaniju u Sorbulovoj Bolesnoj krvi. I kad bi, hajdemo reći, njih dvoje delili četiri bračna zida, pokraj njega bi sedela i prekorno ronila suze nesretnica, rođena, ali prognana i na silu zanemela glumica. Koja kopni zato što su joj oteli najveću pasiju.

Kad bi kao Hamlet birala scenu vlastitog umiranja, poželela bi da umre na sceni.

Šta bi se dogodilo s njim da Višnja sazna kako on, muškarac koga je samouvereno odabrala na ustaškom trgu robova i za koga se nakanila udati, kao orlušina obleće oko Marije? Bacila bi ga u kotao s vrelim uljem. Gospođa Mara - a ona nikad nije odobravala njegovu vezu s njenom starijom kćerkom, premda još bezazlenu, i koja nije otišla dalje od brzih poljubaca u letu - bez po muke će pronaći teške reči protiv njega. Nagovoriće muža, poglavnika, da smeni nevernog razvratnika Antu Moškova i protera ga bez povratne karte u zemlju nedođiju.

Potrudili bi se da mu naprti grehe o kojima je znao i nije znao.

Prepao se vlastite pretnje, dok zamišlja scenu iz hrvatskog teatra zabluda. Besomučni momci neveselih lica i ugašenih očiju - koji bi danas za njega skočili u vatru i vodu i koji čekaju njegov mig da ako treba ubiti - ubiju, ako treba spaliti - spale, ako treba prebiti - prebiju, ako treba oteti - otmu, ili ako treba uhapsiti - uhapse - ruku okovanih u lisičine i nogu u negve, sprovode ga u Jasenovac kao protuvu. Kao da tim liktorima nije bio sveti ustaški uzor i voljeni zapovednik.

Ante Moškov je poverovao da se primakao cilju kad je obavestio Mariju da prenese rođaku Josipu Crnoboriju kako će poglavnikovi telesni zdrugovi kupiti šest njegovih slika, i to za velike pare, a ona nesputano radosno potciknula. Tada su popili čaj u njegovoj kancelariji. Ali kad ju je pozvao da ručaju izgovorila se sutrašnjim gostovanjem teatra u Slavoniji. Nade su mu zatim najjače nabujale nakon što je rođaku omogućio sastanak s poglavnikom i oni se dogovorili za četiri polučasovna poziranja. Crnoborijev portret Ante Pavelića uistinu je savršeno ispao i nije bilo novine koja nije objavila njegovu fotografiju, crno-belu ili čak u boji, uz ode autoru. Cena na likovnom tržištu osetno mu je poskočila. Ministar nastave i narodne prosvete, Ličanin Mile Starčević potpisao je Josipu Crnoboriju snopić čekova za pripomoć da kao državni izabranik izlaže u inostranstvu, u Beču, Berlinu i Bratislavi.

A šta se dogodilo s Marijom? Ništa. Na njihovom putu trupci i stene. Opet ista meta, isto odstojanje.

Sačuvavši bes u sebi, Moškov je odlučio da pričeka.

 

Prsten s kamejom

 

S Višnjom se ređe viđao, pravdajući se pojačanim poslom koji mu nameće njen otac. Jednom je uspela da ga navede da popričaju o venčanju. Nije imao kud i ševrdajući rekao je kako odavno razmišlja o tom sudbonosnom danu:

"Mislim kako bi najbolje bilo da svadbu objavimo kad diplomiraš. Budeš li vredna kao do sada i budeš li i dalje uredno polagala ispite, onda bi se to dogodilo oko maja ili juna 1946. Dotle će nam se domovina rešiti Titovih šumskih razbojnika, a Nemačka pregaziti Rusiju, ućutkati Englesku novim raketnim oružjima i sklopiti primirje s Amerikom, kao što se sve izvesnije nagađa. Tada će Hrvatska živeti u miru i izobilju. To predviđa i tvoj otac."

Posustalo je pokrila lice široko otvorenih ruku i saslušala ga bez reči i osmeha. Kako Moškov nije ulovio Višnjinu gorku misao, njeno zamišljeno držanje podveo je pod mudrost da je ćutanje znak slaganja.

Ante Moškov se 11. maja 1943. setio Višnjinog dvadesetog rođendana, a to je bila prilika da proslave i dvogodišnjicu veze. Poklonio joj je prsten s kamejom. Uzdržano mu se obradovala. Nije joj smeo reći da ga je prošle godine dobio od prijatelja iz izbegličkih dana, opevanoga zapovednika Crne legije, pukovnika Jure Francetića. Bio mu je na svadbi ubrzo posle uspostavljanja NDH, u drugoj polovini aprila 1941. U sarajevskoj crkvi svetog Josipa, župnik, velečasni Božidar Praho venčao ga je s Italijankom Beatriče Arijendi. Ante je razdragao Juru, onda ustaškog poverenika za Bosnu i Hercegovinu, nakon što mu je na njegovo uporno znatiželjno propitivanje napokon priznao kako je tačno ono što se nagađa i o čemu se govorka. Da mu je devojka poglavnikova kćerka Višnja. Na šta mu je Jure likujući pružio prsten i vezao ga rečju da gospodični Pavelić ne otkrije ko mu ga je dao. Ostavio mu je na volju neka joj ga natakne na prstenjak kad bude procenio da je naišao povod za to.

Moškov pogotovu sada neće pogaziti obećanje Juri Francetiću, izrečeno mesec dana pre njegove pogibije, lanjskog 27. decembra. Partizani su ga smrtno ranili nakon što je laki vojni avion francuske izrade Potez-XXV, u kojem je leteo iz Zagreba u Gospić, zbog kvara na motoru prisilno sleteo na zaleđenu poljanu u Močilu, nedaleko od Slunja, onda pod vlasti komunista. Beatriče mu je posmrtno rodila sina, dva meseca posle sahrane u Zagrebu. Moškov je osećajno stisnuo ruku Jurinom nasledniku u Crnoj legiji, ustaškom satniku Rafaelu Bobanu, nakon što je muški čvrsto rekao nad odrom da "likvidirati ranjenog protivnika mogu samo Azijati boljševici i njihovi azijski trabanti!"

Moškova nisu razuverili da je Juri Francetiću i njegovom iskusnom pilotu zastavniku Miji Abičiću život okrenuo leđa zato što im je letilica, koja je pre bila za otpad nego li za uzlet zatajila posle paklene diverzije na aerodromu u Lučkom. Sumnju je izneo pred smrknutim poglavnikom, koji je očinski voleo Juru:

"Ne mogu verovati da više nema moga sina", lomno je zaječao Pavelić i dugo nije sušio obraze nakon što mu je Moškov javio o Jurinom groznom kraju. A još nedavno, prvih dana septembra, bio je u poglavnikovom  najužem izaslanstvu dok je u Vinici, u Ukrajini, posetio firera Hitlera i potom hrvatske legionare na istočnom frontu.

Ante Pavelić je proglasio trodnevnu žalost za Jurom Francetićem, posmrtno ga unapredio u krilnika Ustaške bojnice i u viteza i naložio najžurnije izdavanje poštanskih spomen-maraka s njegovim likom u četiri boje.

Moškov upravo zato nije očekivao od Pavelića da će prećutati bolan odgovor na njegovu slutnju kako Francetićeva smrt nije bila slučajna, nego ga je satrla posle podmuklo pripremljene crvene urote. I lomilo ga je: zašto se poglavnik onog maglovitog dana nije pojavio na Mirogoju na sahrani svog najmilijeg vojnika.

Romantična komedija

Marija Crnobori strepi da je zapala u bezizlaz. Nije pametna i ne ume da odgonetne kako da utekne od sve nasrtljivijih udvaranja Ante Moškova. Ali mu i ne sme pokazati da ga izbegava. U toj romantičnoj komediji mora se ponašati diplomatski promišljeno kako ne bi navukla njegovu srdžbu.

Pretila su joj tri vrlo opasna razloga.

Prvi. I ona je s više strana čula, pa i od rođaka Josipa, koji se oduševio poglavnikom otkako ga je portretisao, da Višnja Pavelić u Moškovu vidi više od pratioca s kojim povremeno izađe u pozorište i na koncerte. To će reći da je strašnije dražiti bes i taštinu te devojke, negoli nepromišljeno gurnuti nos u razbesneli vulkanski krater. I sazna li poglavnikova kći kako se njen voljeni Ante pali na njihovu omiljenu glumicu i manijakalno je progoni, Marija ne treba da gleda u pasulj da bi pogodila kako će biti kruto zaustavljena u usponu i precrtana s liste prvakinja drame u HDK. A ona ne bi bacila svoju karijeru na žrtveni oganj ne za jednog nego ni za dve stotine Moškova.

Drugi. U Zagrebu je poznato da je gotovo dve godine Marija bila verena s popularnim pesnikom Ivanom Goranom Kovačićem. Ali kad je krajem prošle, četrdeset druge, Goran tektonski uzdrmao ustaški režim i s Vladimirom Nazorom utekao partizanima, Marija se oseća kao da trune i u stalnoj je strepnji da će se neko podsetiti na blisku prošlost i njenu idilu s komunističkim prebegom, kome je u NDH danas opasno i spomenuti ime.

Treći. Marija je odnedavno zavolela doktora teatrologije i svog najdražeg reditelja Marka Foteza, a i on nije ravnodušan prema svojoj glumici miljenici. Skrivena ljubav među njima buja. Na stranu što Foteza prati sjajan ugled da je otkrio, maestralno adaptirao i režirao Dunda Maroja, urnebesnu komediju dubrovačkog renesansnog pisca Marina Držića, ali nevolja je što ga u kartoteci ustaške policije prati loš ugled. Podvučen je kao sumnjivi element zbog predratnih javno izloženih levičarskih opredeljenja. Spasli su ga dobronamerni signali koje mu je, verovali ili ne, poslao uvereni ustaša, gorostasni intelektualac i dokazani teatroljubac, intendant Velikog pozorišta Dušan Žanko. Fotez je izbegao isleđenja, praćenja, prisluškivanja pa i već pripremljeno hapšenje tako što se najpre sklonio u Split i tamo postao direktor drame, a sada radi u Osiječkom pozorištu. Povremeno, na Žankov poziv, u Zagrebu tiho odrežira neku predstavu i ponovo šmugne u mirnu osiječku citadelu.

"Daleko od očiju špijuna tajne policije, daleko od Jasenovca!", Fotez se, parafrazirajući, sumorno našali sa sobom. Mariji nije po volji njegov crni humor i potrese se kad je dragi podseti na svoj rizični hod po minskom polju. Ona je u zebnji da do zapostavljenog Moškova, ne dao Bog, ne dopre glas kako su ona i Fotez ljubavnici. Posle crvenog Gorana, sada još i crveni Marko! Izjeden od ljubomore i besa zato što kuca na vrata koja mu se ne otvaraju, Moškov bi mogao teško nauditi Fotezu i gurnuti ga u mrak koji će ga progutati.

Mariji Crnobori zato ide u račun što je Ante Moškov preko grla u poslu koji ga je smotao. Češće je van Zagreba i manje je poziva. Mora da se donekle izlečio od derta koji ga je spopadao zbog nje pa se skrasio i smirio. A biće da je postao i oprezniji pred Višnjom Pavelić. Marija se pravi kao da nije saznala o njihovom bezgrešnom prijateljevanju, o čemu prigušeno bruje saborski kuloari, državne kancelarije, društveni saloni, kasarne, poslanstva, frizeraji i kafane. Otmenom uzdržljivošću uverljivo odglumi i da nije čula o Antinim povremenim švrljanjima, kad se mužjački istutnji i isprazni muda do dna, zato što telo traži svoje, a poglavnikova kćerka mora ući u brak virgo intacta.

Margo Mraković, najotmenija kurva u Zagrebu, kojoj u krevet uleću bez kucanja - upravo tako kite Marijinu koleginicu iz drame HDK-a - onomad se pred njom nesmotreno zaletela ili se ipak promišljeno izbrbljala - ali ko bi nju uhvatio za glavu i rep - da je provela predivno veče s privlačnim i šarmantnim džentlmenom Antom Moškovim. Povod za intimni sastanak udvoje bio je što je njen jednokratni kavaljer posle poglavnikovog najvišeg odlikovanja stekao čast da se nazove vitezom. A to je voleo da proslavi, utoči i zalije u lepom društvu.

Kraj Moškova

U septembm 1944. poglavnik je, predosetivši slom, sklonio ženu, kćerke i sina u Austriju. Kako svet ne bi dreknuo da su kukavički utekli, državna propaganda je taj čin umotala u svilu i nalepila mu socijalnu etiketu. Pavelići su poveli četrdeset devet mališana, sirotana bez roditelja, pitomaca Ustaškoga dečačkog zavoda (UDZ), o čijem su se obrazovanju i vaspitanju od 1942. pred očima sveta starali gospođa Mara i starija joj kći Višnja. Zbog egzodusa Višnja je prekinula studije prava.

Nekako istovremeno, tada već general Moškov, preuzeo je zapovedanje nad Prvom udarnom divizijom i više je na dalmatinskom frontu nego li u metropoli, što savršeno odgovara Mariji, koja se ohrabrila i počela da se pokazuje s Fotezom.

Posle bekstva u Austriju, 17. maja 1945, u Langrajtu kod Salcburga, vitez general Ante Moškov sreo se s poglavnikom i pograbio s njime. Razmirice su počele kad mu je zamerio što je misleći jedino kako da sačuva vlastitu zadnjicu gnjila srca neviteški ostavio vojsku i bespomoćan neorganizovani puk koji su se u panici povlačili za njime. I to je prouzrokovalo masovna ubistva u Blajburgu, Dravogradu i Kočevskom Rogu, nakon što su Englezi predali zarobljene begunce na nemilost partizanima.

Pavelić je iskočio iz kože kad mu je dugogodišnji pouzdanik još prigovorio što nije iz Zagreba poveo u izbeglištvo i roditelje koji su ostali kod kuće u Podsusedu i prestravljeni dočekali ulazak Titove vojske. Najposle ga je napao zato što je nesmotreno dopustio da mu Britanci zatoče starijeg brata, profesora Josu, i izruče ga Jugoslovenskoj armiji, čiji su ga krvnici iz kaznenog bataljona stravično mučili i potom mu bez suđenja presudili metkom.

Da je između, dotle već viđenih (deja vu) tasta i zeta žestoko grmelo i sevalo, potvrdio je Moškov na saslušanju u zagrebačkom zatvoru izjavivši kako mu je poglavnik pretio da će ga, iako su u stranoj zemlji, preki pokretni ustaški sud osuditi zbog neposlušnosti na jedinu kaznu koju je izricao i u domovini. Smrtnu.

Ante Moškov je u Langrajtu poslednji put razgovarao s Antom Pavelićem. Erihu Lisaku i Ici Kirinu koji su ga ispratili i pri tom iz opreza motrili da ih poglavnik ne vidi, obećao je da će se iz Austrije vratiti u Hrvatsku i dići ustanak:

"To je nemoguće!", skeptično ga je opomenuo zapovednik poglavnikovih čuvara Ico Kirin dugo mu stežući ruku.

"Nemoguće jeste. Ali tako mora biti", samouvereno je odgovorio Moškov. "Čuvaj se, brate Ante!", slutljivo je dodao Lisak i blago odmahnuo glavom. "Nemojte oplakivati čoveka dok je još živ", otprkosio je Moškov. "A bude li mi suđeno da odem pod ledinu, onda je lepše umreti između dve vatre, nego od izliva krvi u mozak ili od sifilisa!"

Pre odlaska Moškovu nisu dopustili da vidi Višnju i oprosti se.

Moškov se, krišom prelazeći granice po lošem vremenu, kad je zima već bila osvojila, u decembru 1945, preko Barča u Mađarskoj iznemoglo uvukao u Hrvatsku, u veri da će se spojiti s križarskim borcima i preostalim jedinicama Crne legije, koje je, kako su kolala neproverena obaveštenja, okupio general Rafael Boban. A kad je shvatio da su to glasine, a Bobana ni od korova, okrenuo se nalevo krug i preko Rijeke, Izole i Trsta dokopao Venecije. Tu su ga Englezi uhapsili i izručili. Mediji nisu obelodanili da je general Moškov bio osuđen i 1948. smaknut u Zagrebu.

 

(Nastaviće se)

 

 

 

 

 

Marija mu nedeljama delom dokazuje da ona nije laka roba. Iako Moškov pripada izabranom, najužem krugu od dvadeset prvih ljudi u NDH, to je nije impresioniralo.

 

 

 

Ante Moškov se 11. maja 1943. setio Višnjinog dvadesetog rođendana, a to je bila prilika da proslave i dvogodišnjicu veze. Poklonio joj je prsten s kamejom. Uzdržano mu se obradovala. Nije joj smeo reći da ga je prošle godine dobio od prijatelja iz izbegličkih dana, opevanoga zapovednika Crne legije, pukovnika Jure Francetića.

 

 

Da je između tasta i zeta žestoko grmelo i sevalo, potvrdio je Moškov na saslušanju u zagrebačkom zatvoru izjavivši kako mu je poglavnik pretio da će ga, iako su u stranoj zemlji, preki pokretni ustaški sud osuditi zbog neposlušnosti na jedinu kaznu koju je izricao i u domovini. Smrtnu.