Zadnja strana

Ahilejski ciklus

 

Bolovanje ludom radovanje

 

 

Gusla: Boris Ljubov Tadić

 

 

Samom sebi pevam pa se čudim,

ko predsednik i dalje se budim:

Oj, Borise, ti junački sine,

što nam ode tamo u visine,

ko nebeski ti si Srbin pravi,

samog sebe tamo zaboravi.

Ovih dana kukala mi nana,

ja dopadoh junačkijeh rana,

pogodi me u tetivu strela,

usred zime kad joj vreme nije,

ljuta strela, mimo gordog čela,

a u petu od Boga prokletu.

Jednog dana, niko ne zna kada,

desila se i ova kaskada,

skoči Boris kao vatra živa:

Vidi čuda, ta ovo ne biva!

Imam snage, sve u meni seva,

malo glava, malo noga leva,

pa ti tako krenem do tarabe,

gde đipaju klinci i barabe.

Uhvati me neka teška tuga,

mladost moja ne beše mi duga,

nego kratka sa prilično bola,

igrao sam sve pogrešna kola,

malo levo i pomalo desno,

svugde beše poprilično tesno.

A hteo sam da postanem svašta,

i patrijarh koji svakom prašta

i muzičar koga cure glede,

ili mudrac kose skoro sede,

i drug Tito - za sve bi se pito,

i književnik il' govornik jaki,

sve sam hteo biti jer sam taki,

taka mi je narav moja bila

zato me je sreća napustila,

zato stradah od bolesti ljute,

o njoj danas i lekari ćute.

Mili Bože, da se Srbi slože,

još jedared da glas meni dadu,

sve bih ove hapsio što kradu

i sam sebe ako tako treba,

neka pravda sa svih strana vreba.

Neka znaju srpski naraštaji,

ukradeno teško se zataji!

Tako mislim a brige me more,

dočekujem lažne dobrotvore,

poklisare stranijeh država

i domaće ulizice stare,

svima usta puna dobrih želja:

mnogo zdravlja i mnogo veselja!

Sve ih slušam muka mi je teška,

sve je ovo cirkuska vrteška,

ja sam samo klaun na trapezu,

ako tresnem nosiću protezu!

Svaki Srbin ljute rane vida,

mrak očinji povremeno skida,

ali meni ne skide ga niko,

iz pećine kao da sam viko:

pomagajte braćo moja draga,

htedoh vlasti a susretoh vraga,

đavolje mu ja rogove gledam,

koplje drži, hoće da se predam!

Kako sada da dopadnem rana,

a treba mi bar godinu dana,

da preživim izbore što slede,

da mi gresi što brže izblede.

Srbi pamte kad su Turci bili,

al ne pamte jesu li ručali,

pa računam na naš narod slavni,

što je divno kad su zaboravni!

Moj narode, misli mi se množe,

kad evo ti  Derikože Bože:

Predsedniče, moj jedini brate,

ovi hoće za glavu da skrate,

što obećah da će da se vrate,

u Jevropu kukala nam nana,

vrlo brzo za godinu dana.

Božo crni, daj stvari obrni,

laži malo, sunce te jebalo,

neće biti da ćemo se kriti,

no narodu da kažemo šta je,

gde smo stigli i bruka koja je.

Jer ako nam raja za vrat skoči,

izbiće nam i zube i oči,

i poslednju paru iz banaka,

i sve vile, i službena kola,

biće Božo i vriske i bola.

Ti ćeš prvi ostati bez gaća,

uzeće ti demokratska braća,

što su s nama donedavno krali

pa se onda drugom obećali,

da i tamo još pomalo kradu,

to je ono što najbolje znadu.

Nego, Božo, vrati se Parizu,

tamo manje osećaju krizu,

i žene su tamo slobodnije,

kurvanje je tamo jeftinije,

niko kocem neće da nabija,

u tamnicu grdnu da sabija,

zbog nekakvog morala i časti,

sitne pljačke na visokoj vlasti,

i drugijeh čuda i ljepota,

lakog seksa i debelih svota.

Ode Boža podvijenog repa,

sve izgleda da će da nam krepa,

a ni meni nije bilo dobro,

skapaću ti moj neznani pobro,

duša boli a noga mi seva,

šta će biti kad neko propeva,

hoćemo li svi u kombi plavi

u koji se uglavnom zaglavi,

štono ima vrata otpozadi,

i sirenu koja stalno radi.

Takve behu mračne misli moje,

i dan-danas stalno mi se roje,

a samoća pritisla me jaka,

pustio sam komande iz šaka,

sa mnom vlada sedam ambasada,

moja Vlada gomila je jada.

Ni to nije najgore po mene,

moja stranka hoće da uvene,

demokratska voćka da ne rađa -

na glasanju vidi nam se krađa,

a lepo sam kazao da paze,

oko Vuka da ograde staze,

da ga malo ako treba maze,

da mu kažu: kako si nam Vuče,

a on meni što mi ga zavuče,

i da tako potrajemo duže,

da se naša preduzeća druže,

da igramo mi na svakom stolu

malo kocku a malo tombolu,

ali nikom da ne damo vlasti

tu je uvek kajmaka i masti.

Dobro nam je deceniju dugu,

što bi sada zapali u tugu

i predali mi komande naše,

da nas jašu veziri i paše,

da nas vežu za sindžire teške,

da kružimo po tamnici peške...

Mislim tako, a lisje opada,

štaku nosim strava me spopada,

šta ću grdan ako me sad sklone,

ko će meni da nosi poklone,

da kupuje ćebad i cigare,

da pominje uspomene stare,

da mi plaća skupe advokate,

da mi broji do izlaska sate...

Nije lako neznani junače,

nebesa se često naoblače,

padaju mi suze često s lica,

vlast je moja najdraža grešnica.

Zbog nje sam se odrekao škole

i doveo decu što me vole,

da mi budu savetnici mudri,

rekoše mi na veselje udri,

koja briga, govori mi Joca,

đe je muka da joj jebem oca,

kuda žuriš, predsedniče stani,

tako meni Šaper zadivani,

daj polako savetuje Krle,

nismo brate ni Tihi ni Prle.

Smanji malo govori Radujko,

platiće nam američki ujko,

prodaćemo Telekoma svima,

para mora za tebe da ima!

Tešili me tri godine dana,

a napada i ala i vrana,

vidim i ja nije ko što kažu,

sve je teže a moji još lažu,

pa pomislim, Bože tebi hvala,

što se bolest moja pojačava,

Srbi moji mučenike vole,

za zdrave ih mnogo ne zabole,

pa je možda pred izbore dobro,

da ti malo zakovrnem pobro...

Razumećeš o čemu ti pevam,

pesma mi je i voda i hleba -

bolje tebi nego kome treba!