Do koske

Nevidljivi ljudi, svugde oko nas

 

Hitler se hvalio, ovi se prave slepi

 

   Država bi po sili Ustava morala da zna za svakog svog građanina. Nju, međutim, ne zanima od koga može da otme, zanima je samo kome treba da da. Da ne bi dala

 

Ivan Molotok

 

Racionalno gledajući, veća je verovatnoća da ćete, u 21. veku, na ulici sresti vanzemaljca, biće koje nije poteklo sa Zemlje, pa s njom administrativno i nema neke naročite veze, nego čoveka u, na primer, sedamdesetim godinama (neka je rođen posle Drugog svetskog rata) koji ne poseduje, niti je ikada posedovao neki identifikacioni dokument, ili čak bilo koji drugi dokument na osnovu kojeg bi se moglo utvrditi da pomenuta osoba uopšte postoji i da je ikada postojala. Administrativno, naravno, ako se materijalna opipljivost prihvati kao nesumnjiv dokaz postojanja.

Ako biste dodatno utvrdili, ličnim svedočenjem "vanzemaljca" (a kako drugačije) da je rođen u širem centru Beograda, Novog Sada ili Niša, a ne u nekoj pustari u koju civilizacija dolazi sa sto godina zakašnjenja, svakako biste pomislili da je ipak posredi skrivena kamera i u dalju problematiku takvog čuda ne biste se upuštali, ostavljajući je stručnjacima za onostrano i druge zone sumraka.

Takve zone sumraka objektivna su stvarnost u, na primer, nekim diplomatskim i konzularnim predstavništvima u zemljama bivše Jugoslavije u koje su do pre dvadesetak godina, i ranije, ljudi iz ovih krajeva (čitaj: današnje administrativne Srbije) odlazili bez prepreka, granica i - ikakvih dokumenata. Danas se pojavljuju u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije tražeći od države Srbije ono što od njih traži nova država - dokaze o identitetu, državljanstvu, prijavama, odjavama i koječemu drugom, a jedini dokaz da sa Srbijom imaju ikakve veze je njihova reč, svedočenje i logika. Potraga za identitetom po matičnim službama u Srbiji ne daje nikakve rezultate. Ne samo da ne postoji administrativni trag o postojanju tih ljudi, o njihovom nastanku i o njihovom životu, nego, po logici administrativne bizarnosti, takvih tragova nema, ili uglavnom nema, ni za njihovu decu. Dete rođeno u, na primer, Hrvatskoj, dočeka tamo osamnaestu godinu, ne zna maltene ni da postoje druge države niti je mrdnulo iz naselja u kojem je rođeno, a onda mu donesu rešenje o izgonu u Srbiju, jer se na osnovu svedočenja roditelja, pretpostavlja da mu je to matična država. U komplikovanim i najčešće nadrealnim procedurama, i uz angažovanje humanitarnih organizacija i kojekakvih drugih političko-pravnih linija, tek u eklatantnim slučajevima osobi se priznaje da uopšte postoji i retroaktivno joj se priznaje nekakvo pravo na identitet i na život koji mu je i doslovno odredila sudbina. Priče iz ove "oblasti" gotovo da su neprepričljive. 

Dok se srpski diplomati u regionu sa ovim susreću gotovo svakodnevno, i to kao sa tragičnim i skoro nerešivim socijalnim, političkim i konzularnim slučajevima, nadležni u Srbiji smatraju da to kao problem uopšte ne postoji. A oni koji ih na ovaj ili onaj način u državi Srbiji opslužuju, kod kojih ovi dolaze po nešto i zbog nečega kad više nemaju kud, smatraju da takvih "pravno nevidljivih građana", van sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, konačno bilo kakve zaštite, pa najčešće i van svake državne evidencije - ima oko 2.000. Iole detaljnija elaboracija ovog pitanja dolazi, međutim, do desetak puta većeg broja ljudi, čiju smrt država ne bi ni zapazila jer za nju nikada nisu ni postojali. Iako po pravilu pripadaju najbednijem sloju društva, kao "nepostojeći" nemaju pravo čak ni na narodne kuhinje, a državu apsolutno ne interesuje ni vlastiti Ustav koji svakom građaninu Srbije garantuje pravni subjektivitet. Da je interesuje, ništa je ne bi sprečilo da makar prisilno svakog ko se rodi na njenoj teritoriji "uvede u knjige", baš kao što to danas pod pritiskom Evrope pokušava da učini i čini sa svakim psom, ovcom ili kravom, dajući im čak i čipovane putne isprave. Čak i da državi "promakne" da se neko rodio u njoj i da je inkognito, nezapaženo, nevidljivo proživeo u njoj deset, dvadeset ili pedeset "privilegovanih" godina, ništa je ne bi smelo sprečiti da takve nepostojeće ljude naknadno upiše u matičnu knjigu rođenih, makar nemala dovoljno podataka, makar ni nevidljiva osoba ne znala ko su joj roditelji, pogotovo ne podatke o njima, i makar ta osoba živela na ulici bez ikakvog starateljstva i minimalnog interesovanja države za njeno postojanje.

Tri su osnovne grupacije iz kojih se u Srbiji regrutuju "nevidljivi ljudi", doduše sa različitim manifestacijama ili dometima svog nepostojanja za državu - invalidna lica, odnosno ljudi sa posebnim potrebama, izbeglice (pogotovo one sa Kosova) i Romi.

Smatra se da realno čak tri četvrtine Roma koji su naše komšije, koje faktički svakodnevno viđamo, za državu administrativno ne postoje, što takođe faktički znači da njihov (možda i celih sto hiljada ljudi) faktički nestanak (kao u nekoj srpskoj zoni sumraka) država uopšte ne bi zapazila. Razlika između srpskih vlasti i Hitlera bila bi u tom slučaju samo u tome što se Hitler time hvalio, a ovi naši se prave slepi. U tom kontekstu, treba reći da Roma ima u svim državama Balkana i svugde žive teško, ali su baš u Srbiji "najnevidljiviji". I sve ih je više jer nevidljivi roditelji rađaju decu koja takođe nemaju nikakav dokaz o postojanju. Ako takvoj deci darežljive vlasti omoguće da nekako i sednu u školske klupe, kasnije im ne daju svedočanstvo, jer šta će to nevidljivoj, nepostojećoj deci.

Ima pravno nevidljivih ljudi u većini zemalja sveta, međutim, prema merilima Evropske unije, baš kod nas ih ima rekordno mnogo. I sa novim petooktobarskim vlastima njihov broj se nije smanjio nego povećao. Po mnogo čemu, već ta činjenica govori o karakteru države i režima i njegovom odnosu prema svojim građanima. Jer, iako to zvuči kao preterivanje ili karikatura, i pravna logika polazi od toga da su pravno nevidljivi ljudi oni ljudi koje država može neprimetno, nekontrolisano i nekažnjeno da ubija. A onda se ne radi o državi nego o zločinačkoj mašini, koja nikakav drugačiji tretman ni od međunarodne zajednice ne može da ima.  

 

 

 

 

Nisu odavde

 

Na to kakva je, Srbiji je i povodom "nevidljivih ljudi" trebalo da ukaže Evropska unija, skrećući joj pažnju u izveštajima o napretku u procesu pristupanja Srbije EU za 2009. i 2010. godinu. I u aktuelnom Upitniku postoje pitanja u vezi s tim, ali nadležno Ministarstvo (za državnu upravu i lokalnu samoupravu) nema pojma o čemu se radi.