Kontranapad

Izbor najboljeg sportiste godine obojen je raznim politikama i interesima

 

Najbolji ili najdosadniji

 

   Kada neko ne pokazuje poštovanje prema najvišem priznanju u zemlji, onda mu ga ne treba ni dodeljivati, pogotovo što konkurencija postoji i što ne bi bila greška ni da je naslov pripao Vanji Udovičiću, Nikoli Grbiću ili Ivanu Miljkoviću... Nacija ne bi bila razočarana što Nole nije najbolji sportista Srbije!

 

Miroslav Vislavski

 

Najznačajnija proglašenja sportista u Srbiji su: ono koje još od 1957. godine organizuje prvi sportski list na Balkanu Sport, zatim ono koje organizuje Olimpijski komitet Srbije i, konačno, sve se više vrednuje i afirmiše proglašenje u organizaciji Udruženja sportskih novinara Srbije... Neka iskustva ranijih godina pokazivala su razlike u odlukama, pa smo za istu godinu imali više najboljih sportista u toj godini. Ovo nije pitanje kriterijuma već njihovog tumačenja i primene. To je pitanje odgovornosti u merenju vrhunskih rezultata.

Nekako je teško objasniti postojanje više pojedinaca na najvišoj tački piramide. Najbolji je najbolji! Sa završetkom prošle godine znali smo da su kandidati za ovogodišnje laureate među teniserima, odbojkašima, vaterpolistima, strelcima... Sport i Olimpijski komitet su za najboljeg proglasili Novaka Đokovića, a žiri Udruženja sportskih novinara Srbije odlučio je u korist Zorane Arunović, sjajne sledbenice neponovljive Jasne Šekarić. To su činjenice sa kojima se najšira javnost suočava u trenutku odluke i već plasirane informacije o donetoj odluci koja se pamti.

Malo koga zanima kako se odlučuje, koliko je u tome sistematičnosti, ozbiljnosti i objektivnosti... Da li su zaista rezultati opredeljujući za plasman, ko ih može objektivno izmeriti? Ne radi li se u ovom slučaju o utiscima povlašćenih koji kreiraju sportsku istoriju odlukama koje promovišu laureate, praveći od njih kultne ličnosti? Tako se najautentičnije proglašenje, kao što je ono u izboru Sporta sa tradicijom koja ga prati, zasniva na odlukama dosadašnjih laureata. Ta činjenica daje autoritet i ozbiljnost, svojevrsnu težinu ovom proglašenju. Međutim, glasovi kojima se odlučuje o najboljem sportisti često nisu izraz volje nekadašnjih pobednika. Sve je isto kao i u najprljavijoj politici. Lobiranja, svojevrsni pritisci, predstavljaju metod kojim razni "autoriteti" utiču na volju i odluku najkompetentnijeg žirija. Čelnici saveza i predstavnici klubova iz kojih potiču kandidati za naslov najboljeg sportiste u godini, u danima pred izbor u punoj su akciji, razgovorima i ubeđivanjima da se dobiju glasovi za "svoje" kandidate, jer je njihovo proglašenje "od interesa za celinu organizacije"...

 

Lobiranja i presinzi

 

Sećam se nekih od pre desetak godina kada je odbojka dobila prvog sportistu Jugoslavije u Sportovom izboru. Bilo je to 1999. kada je slavodobitnik bio Vladimir Grbić, jedan od najharizmatičnijih sportista u novijoj istoriji našeg sporta. Te godine u konkurenciji su bili i rukometaš Nedeljko Jovanović, fudbaler Siniša Mihajlović, košarkaš Dejan Bodiroga, strelac Jasna Šekarić, atletičarka Olivera Jeftić, veslač Ognjen Filipović, kik bokser Ivan Strugar... U takvoj konkurenciji ne bi bilo nepravedno da je naslov sportiste godine poneo Nedeljko Jovanović, koji je kao i Vladimir sa evropskom bronzom, ostvario svetsku rukometnu bronzu i uz to bio najbolji srednji bek na prvenstvu sveta u Egiptu, a Siniša Mihajlović je bio visoko kotiran na svetskoj listi fudbalera u anketi Frans fudbala u godini u kojoj je naša selekcija uspešno savladala prepreke u kvalifikacijama za završni turnir na Evropskom prvenstvu u Holandiji i Belgiji. Te godine su najviši funkcioneri Odbojkaškog saveza Jugoslavije, predsednik Aleksandar Boričić sa sekretarom Slobodanom Ševom Miloševićem, vodili neviđenu kampanju da Vladimir Grbić dobije glasove koji su ga doveli na večnu listu najboljih jugoslovensko-srpskih sportista. Bez obzira na vrhunske vrednosti, pitanje je da li bi Vladimir bez ovakve neprincipijelne podrške došao do naslova najboljeg u 1999. Konkurencija u Sportskom žurnalu, koja više ne proglašava najboljeg sportistu, iste je godine poverenje dala Siniši Mihajloviću. Istu odluku su doneli i sportski novinari, a Jugoslovenski olimpijski komitet proglasio je Nedeljka Jovanovića. U Sportovoj  konkurenciji ni Jovanović, ni Mihajlović, nikada nisu proglašeni najboljim sportistima svoje zemlje. Da nije bilo lobiranja i presinga odbojkaških moćnika, možda bi te godine iskoristili svoju istorijsku šansu da ponesu laskavi naziv najboljeg u najautentičnijem proglašenju.

Sledeće 2000. godine, bilo je logično da Vladimir Grbić ponovo bude laureat. Osvojio je zlatnu medalju u Sidneju i bio najbolji u timu olimpijskog šampiona, a uz to je i zvanično proglašen najboljim odbojkašem Evrope! 

Konkurencija mu u toj godini nije bila dorasla. Rukovođen ovim saznanjima i iskustvom koje nakon deset godina nikome ništa ne znači, slobodan sam da zaključim da je poslednjim proglašenjem naneta nepravda Nikoli Grbiću, koji je poput Siniše Mihajlovića jedan od najboljih sportista u istoriji našeg sporta koji nije došao do naslova najboljeg sportiste. Imao je ogromnu šansu u godini u kojoj je završio izuzetno dugu i uspešnu reprezentativnu karijeru. Ako Vanja Udovičić sa zlatnim medaljama vaterpolista na Svetskom kupu i u Svetskoj ligi i bronzom na Evropskom prvenstvu u Zagrebu, sa titulom najboljeg vaterpoliste na svetu u 2010. nije poneo epitet sportiste godine, morao je to biti Nikola Grbić. Naprosto zbog toga što su odbojkaši jedini uz vaterpoliste doneli medalju sa zvaničnog takmičenja u prošloj godini. Osvojili su bronzu na Svetskom prvenstvu, a Nikola Grbić je proglašen za najboljeg dizača prvenstva.

Da li je moguće da je rezultat sjajnog Novaka Đokovića toliko vredniji od jedne karijere koja je imala svu argumentaciju da u objektivnom izboru na svom završetku bude krunisana titulom najboljeg sportiste Srbije? Uostalom, Novak je već poneo naslov najboljeg pre tri godine! Zar je moguće da su "lobisti" i ovom prilikom bili jači od sportskih zakonitosti i sportskog morala? Zašto Boričić i drugovi nisu odigrali kao što su to umeli pre jedne decenije? Jesu li zaboravili na lobiranje kada su gradili svoju karijeru i harizmu na vrednosti igrača uz koje su se i sami pozicionirali i jačali svoj sportski autoritet? Ili je ovogodišnja odluka ceh njihovom osionom ponašanju u minulom periodu i vrlo diskutabilnom kvalitetu rada Saveza, kakvim se veliča od strane mnogih koji nisu ušli u srž situacije i prilika u Odbojkaškom savezu Srbije?

Ovakvu (ne)pravdu na najbolji način je krunisao sam Novak Đoković. Sama činjenica da se nije pojavio na svečanosti Sporta i Olimpijskog komiteta upućuje na pomisao da mu najveće priznanje koje može da ponese sportista u Srbiji i nije naročito značajno. Sa druge strane, kakav je smisao proglašenja najboljeg sportiste kada on ne nalazi vremena, jer je na odmoru, da se odazove svečanosti? Zaista je besmisleno da se na događaju na kojem se okupi elita sporta koju čine olimpijski pobednici, svetski i evropski šampioni, trofej uručuje najbližoj familiji ili bratu (mogućem) nasledniku? 

 

Zabava za siromašne

 

To je potcenjujući odnos prema auditorijumu velikana sporta nekadašnjih vrhunskih majstora koji su došli da svojim prisustvom daju na važnosti najboljem sportisti u zemlji, koji zaslužuju poštovanje! Zamislite dodelu američkog Oskara na koju ne dođu njegovi laureati! Dakle, ili ne treba držati zvanično proglašenje, ili ga treba obaviti bez ceremonije i parade na kojoj se ne pojavljuje glavni "glumac". A kada neko ne pokazuje poštovanje prema najvišem priznanju u zemlji, onda mu ga ne treba ni dodeljivati, pogotovo što konkurencija postoji i što ne bi bila učinjena greška da je naslov pripao Vanji Udovičiću, Nikoli Grbiću ili Ivanu Miljkoviću... Nacija ne bi bila razočarana što Nole nije najbolji sportista Srbije!

Što se tiče najuspešnijeg sportskog saveza, kako Odbojkaški savez Srbije doživljavaju državni i sportski funkcioneri u zemlji ili svetski odbojkaški zvaničnici, pitanje je kroz koju se prizmu posmatra njegova uspešnost. Ako se meri po statusu Aleksandra Boričića i njegovim prihodima za koje izvori kažu da su na nivou 16.000 evra mesečno u siromašnoj odbojci, po statusu Slobodana Ševe Miloševića i njihovih poslušnika, autokratskom rukovođenju - onda je to tako! Ako se meri po statusu odbojke, njenih klubova, trenera i drugih koji odbojku rade profesionalno ili volonterski - onda to nema veze. Reprezentativni rezultati su u funkciji promocije rukovodstva i države, a nacionalni sport više ne služi ni za zabavu gladnima! Ko za to snosi odgovornost i da li o tome razmišlja slepac koji hoda vrletima Srbije. 

Nacionalna odbojka je zabava siromašnoj deci, deci željnoj smeha i sreće u tužnoj zemlji i njenom sistemu u kome je odbojkaški, samo njegova slika. Koliko Boričić i njegovi brojni potpredsednici: Nenad Golijanin kao prvi potpredsednik (!?), Vladimir Grbić (zamrznuti potpredsednik), te "čuveni" odbojkaški radnici - Aleksandar Vlahović (poznatiji kao grobar društvene privrede), Goran Pitić (ekspert iz Đinđićeve vlade) kao obični potpredsednici, i Ivan Đurović (prepoznaje se kao jedan od direktora u Telekomu), poštuju prizemnu odbojku, neka posluži ilustracija da je u Novom Sadu posle Nove godine održan prvi međunarodni festival odbojke na kojem je nastupio najveći broj ekipa na nekom ikada održanom takmičenju u odbojci u Srbiji. Bilo je ukupno 96 ekipa koje su se takmičile tri dana. Niko iz "najorganizovanijeg saveza" uprkos postojanja čak pet potpredsednika nije došao da pozdravi klince! To nije nivo za Boričića i njegove potpredsednike! 

A sportski radnici koji su organizovali besprekorno najmasovniji turnir, biće pohvaljeni od strane vajnog rukovodstva i to će im biti najveći stimulans za nova pregnuća!

 

 

 

 

 

Zar je moguće

 

Nikola Grbić je naš najtrofejniji odbojkaš u istoriji odbojke, a na njegovoj igri građeni su svi naši uspesi od 1995. kada smo u Atini na Evropskom prvenstvu neočekivano osvojili bronzanu medalju! U njegovoj zbirci reprezentativnih trofeja su olimpijsko zlato i bronza, svetsko srebro i bronza, a na evropskim prvenstvima osvojio je zlato, srebro i četiri bronze. Na komercijalnom takmičenju u Svetskoj ligi osvojio je četiri srebra i dve bronze. Bio je najbolji odbojkaš u Evropi 1997. i najbolji dizač na Evropskom prvenstvu 1997, u Svetskoj ligi 2005. i 2009. i sada na Svetskom prvenstvu 2010! O klupskim rezultatima izlišno je i govoriti jer je osvajao prvenstva i kupove u Vojvodini, a potom je punih šesnaest godina u najkvalitetnijoj ligi na svetu u Italiji osvajao prvenstva, kupove i šampionat Evrope, kup CEV i druge. Prosto je neshvatljivo da takav sportista, sa takvim bilansom u karijeri u najuspešnijem sportu u zemlji minulih petnaest godina, nije doživeo počast da se zauvek ukleše među najbolje u svojoj zemlji! Zar je moguće da ni u konkurenciji Olimpijskog komiteta nije mogao da ponese ovaj naslov?