Natrag

Uvodnik

Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

U boj junaci svi

 

Milovan Brkić

 

 

   Priajtelji me svakog dana pitaju da li se plašim zbog tekstova koje ispisujem i koje odobravam, pominjući ključne ljude srpske propasti.

   Opet citiram jednu staru arapsku anegdotu... Pošao mrav na hodočašće u Meku. Ostali mravi počnu da mu se smeju, i odvraćaju od tog nauma. Umrećeš, a do Meke stići nećeš! Mrav im odgovara da on to zna, ali da će, za razliku od njih, on ipak umreti na svetom putu. A koji je njihov put, pitao ih je odvažni mrav.

   Zla godina orla naterala, pa se danas sve više čuje teških, preteških reči na račun dikatora Borisa Tadića, i njegove kamarile.

   I dok se prokonzuli konsultuju sa svojim vladama, da li da podrže Dragana Đilasa, prvog potpredsednika Demokratske stranke, i aktuelnog gradonačelnika Beograda, kao čoveka koji je u politiku, i ovu strankuao kao prilično bogat čovek, a pokazao se kao pragmatičan, ili ministra odbrane Dragana Šutanovca, čoveka kome je prvo zaposlenje bili mesto: pomoćnik ministra unutrašnjih poslova-pripravnik, i koji je, dok je na državnim funkcijama, opelješio državu Srbiju, stekao kapital od preko 550 miliona evra, a Srbiji naneo nenadoknadivu štetu, glad, bedu i siromaštvo, divljanje cena i prazan budžet, pa konačno i  razaranje svoje političke koalicije.

   Dikator se ne oglašava.

   Glavno pitanje kojima se deo opozicije bavi, a drugi deo uopšte o tome ne vodi računa, niti ga sudbina građana zanima, jeste da li demonstracije moraju protiv režima da budu tihe, molbene, da se dikator ne uvredi.

   Moj odgovor je, da citiram Njegoša: strah čoveku često obraz kalja.

   Istorija nas uči da su naši pesnici pevali da "Volovi jaram trpe, a ne ljudi''. Da ne citiram stihove - Narod je ovdje umirati sviko, u svojoj smrti da nađe lijeka...

   Možemo li, uniznim molitvama, sedenjem na stiroporu, umoliti tiranina da raspiše izbore, na kojima bi on bio oduvan, a njegova sudbina bila tragična. I da li tiranin, bez saglasnosti svoje kamarile, kojoj takođe život visi o koncu  (ali i stotine miliona opljačkanih evra), i pretnja da ostatak života provedu u Zabeli, može ustuknuti, a da na to ne bude prisiljen.

   Gostujući u emisiji radio Fokusa, jedan slušalac me je pitao: da li se slažem sa njegovom konstacijom da je 5. februara Tomislav Nikolić mogao bez ispaljenog metka da uđe u zgradu Predsedništva ili u zgradu Vlade Srbije, jer su svi oni, koji znaju koliko su im ruke i prljave i krvave, tog dana bili u blizini granice, smremni da uteknu.

   Odgovorio sam da se slažem sa njegovom konstatacijom, navodeći da lično poznajem sve te skotove, još od mladosti. Za razliku od pravih diktatora, poput Ben Alija i Hosni Mubaraka, koji su imali vojničke karijere, generalske činove, i višedecenijsko iskustvo u ubijanju svojih građana, njihovom hapšenju i ograničavanju sloboda, a sve pod izgovorom da zato postoje važni geopolitički razlozi, i da su imali jake podrške svojih saveznika iz inostranstva, naše fukare su bile isključivo opsednute pljačkanjem, uvereni da će doživotno vladati Srbijom, kao miljenici Vašingtona, Brisela ili drugih centara moći, od kojih su, i šakom i kapom uzimali pomoć i kredite, trošeći ih na sebe i svoje kamarile.

   Kucnuo je čas. Sad ili nikad. Oterajmo zločince. Pokažimo da nismo kišne gliste, da smo ljudi, i da želimo da živimo uspravno.

 

 

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane