Istraživanje

Šta piše u Leksikonu crnogorske kulture Nikole Rackovića 

 

Crnogorska kultura nije multietnička 

 

  Onaj ko danas pokušava da definiše Crnogorce kao jednu novu globalističku tvorevinu bez porekla i bez jasne prošlosti, u stvari, čini svojevrsni mentalni terorizam nad ovim narodom, ali i nad svačijim zdravim razumom

 

Piše: prof. dr Kaplan Burović, akademik

 

Uskoro će nastupiti druga godina otkad je izašla iz štampe knjiga Nikole Rackovića Leksikon crnogorske kulture, a o njoj ne vidim u medijima ni najkraći prikaz, a kamoli stručnu analizu, što nije normalno ni za jedno najobičnije izdanje, a ne za jedno izdanje takve prirode i s takvim pretenzijama.

Još u uvodu ovog napisa hoću da naglasim da je ovo ne samo kapitalno delo autora već i jedno od retkih kapitalnih dela crnogorskog stvaranja i crnogorske izdavačke delatnosti.

Knjiga je naučnog karaktera, pa i enciklopedijskog. I dok Crnogorska akademija nauka i umjetnosti (CANU) ne objavi svoju enciklopediju, pored izdanja Ko je ko u Crnoj Gori, hteli, ne hteli, ova će knjiga poslužiti i kao enciklopedija!

 I samo to pokazuje značaj ove knjige i vanredne zasluge autora Nikole Rackovića, koji je zaslužio svaku našu pohvalu i najdublju ličnu i nacionalnu zahvalnost za njegovo zalaganje i samopožrtvovanje, za ovaj njegov tako značajan doprinos crnogorskoj kulturi.

Mi, koji se i sami bavimo pisanjem i objavljivanjem dela takve prirode, znamo sasvim dobro s kakvim se poteškoćama sučelio autor ne samo prilikom pisanja ovog dela, sigurno ostavljen samome sebi, već i prilikom štampanja i objavljivanja. 

Znamo da su ga više sabotirali, negoli pomogli, jer to karakteriše naše vreme i ovo naše društvo, pseći razdrano i zakrvavljeno. Svaka čast izuzecima, koji, kako vidimo i iz same knjige, nisu imali ništa u svoje ruke, izuzev DOB-a (Društvo za očuvanje crnogorske duhovne baštine) u Podgorici, koje je preuzelo na sebe ulogu izdavača.

Knjigu je trebalo da izda CANU, a ne DOB ne samo zato što je to bila dužnost CANU već i zato što knjiga raspolaže svim nužnim kvalitetima jednog akademskog izdanja. Nikola Racković nije ni profesor, ni doktor nauka, a kamoli akademik, ali je ovom knjigom pokazao i dokazao da je mnogo više doktor, profesor i akademik od svih onih koji su kao takvi oktroisani od vlasti. A vlasti kao vlasti - sve dok ih bude karakterisala antinarodnost uvek će biti protiv sinova naroda.

Sa željom da se ovoj knjizi što pre priredi drugo izdanje, pa i pod okriljem CANU i narodnih vlasti, činim joj ovu sasvim dobronamernu kritičku analizu.

 

 

O multietničkoj kulturi

 

 

 U predgovoru autor Nikola Racković, sigurno indoktriniran od službene verzije, pretenduje da je "crnogorska kultura, kao i kultura svakog drugog naroda, multietnička".

U suštini tako je. Kultura svih naroda, pa i onih najvećih zasniva se na kulturnim dostignućima svih drugih naroda na svetu. Posebno kultura malih naroda. Sva pozitivna dostignuća drugih naroda, svi su narodi sveta usvojili i, na osnovu usvojenog, zahvaljujući usvojenom, stvorili su svoju posebnu, nacionalnu kulturu.

I pored toga, na osnovu toga ne možemo da kažemo da je svaka kultura multietničkae, jer se u svakoj kulturi od multietničkog pošlo ka etničkom i ostvarilo se etničko, ono posebno i različito od svake druge kulture. Dalje, u naše dane, ono multietničko, više nego kulturni karakter, ima politički, pa zato i to treba da imamo u vidu.

Posebno treba da znamo aktuelna rovarenja neprijatelja crnogorskog naroda, koji su spremni da iskoriste ovo kulturno "multietničko" u svoje sasvim nekulturne i sasvim političke svrhe.

Polazeći od "multietničke kulture", neprijatelji crnogorskog naroda će pretendovati na multietnički sastav stanovništva, pa - oslanjajući se na to - tražiće ne samo "svoj" udeo u državnoj konstituciji već i nešto drugo - novo razgraničenje.

Nama je već poznat zahtev jedne dijaspore u Crnoj Gori da se prizna kao politički konstitutivni elemenat, štaviše i njene separatističke aspiracije za novo razgraničenje. Mi smo o tome i pisali, pa i naučno demantovali njihova suluda pretendovanja na to.

Istina je da je crnogorski narod svoja kulturna dostignuća realizovao s drugim narodima - Srbima, Bosancima, Hercegovcima i Hrvatima, ali ne i sa Albancima, kako to predstavlja Nikola Racković.

U Crnoj Gori su se Srbi, Bosanci, Hercegovci, Hrvati i Makedonci integrisali. Oni se ni po čemu nisu razlikovali od Crnogoraca, kao što su se i Crnogorci integrisali u Srbiji, Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji.

Nacionalna razlika između njih je bila (i jeste!) sasvim formalna, bez ičega suštinskog. Pa i u formi, jeziku, ona je bila ista. U crnogorskoj kulturi nit je imalo i niti ima bilo šta antisrpskog, antibosanskog, antihercegovačkog, antihrvatskog ili antimakedonskog. U Crnoj Gori Srbin, Bosanac, Hercegovac, Hrvat i Makedonac je osećao i oseća sebe Crnogorcem ništa manje od samog čistokrvnog Crnogorca.

 Živeo je i stvarao kao Crnogorac, a ne kao Srbin, iliti Bosanac, Hercegovac, Hrvat i Makedonac. Isto tako i Crnogorac u Srbiji, Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj i Makedoniji. Proglasiti odvojenom ovu prirodnu nepodvojenost je zločin za svakoga, posebno za nas Srbo-Crnogorce, Bosance, Hercegovce, Hrvate i Makedonce. Ako su nas neprijatelji razdvojili i čine sve da nas sve dublje i dublje razdvoje, pa i da nas huškaju jedne protiv drugih, sinovi ovih naroda se nikada neće pomiriti s tim i nikada se neće ničim staviti u službi neprijatelja svog naroda.

Stevan Nemanja je više Crnogorac negoli Srbin. S druge strane, Njegoš je više Srbin negoli Crnogorac. Kao ova dvojica velikana iz srpsko-crnogorske istorije i kulture jesu i svi drugi Srbi i Crnogorci! I svi drugi Bosanci i Hercegovci! I svi drugi Hrvati i Makedonci! Proklet bio ko drukčije mislio! A ko na tome bilo čime bude radio, oči svoje iskopao!

Mi smo čvrsto ubeđeni u to da i Nikola Racković tako misli i oseća. Ono što je rekao o multietničkom karakteru crnogorske kulture odnosi se na suštinu ove i svih drugih kultura ovoga sveta, bez ičeg političkog. Kako rekosmo, ne isključuje se i njegova indoktrinacija!

Time ne poričemo postojanje i multietničke kulture. Takva je, na primer, kultura Amerikanaca, Meksikanaca, Brazilaca, Australijanaca i mnogih drugih naroda. Pa i kultura Jugoslovena je bila takva. Takva je i kultura Albanaca. Multietnička kultura se zasniva na multietničkom sastavu naroda. Doprinosi pojedinaca drugih nacija kulturi jedne nacije ne čine je multietničkom.

 

Albanci u Crnoj Gori

 

Pre svega, naglašavamo da i u Albaniji ima Crnogoraca, od broja Albanaca u Crnoj Gori ništa manje. Pored toga, dok su Crnogorci u Albaniji nacionalna manjina, instalirani tamo više od 500 godina pre Albanaca, Albanci u Crnoj Gori nisu nacionalna manjina: oni su albanska dijaspora, emigracija. Ima više godina kako smo to naučno dokazali, dokumentima, činjenicama i strogo naučnim argumentima! Pa i samopriznanjima albanskih naučnika!

Naši neuki državnici, koji ni dan-danas ne čitaju ni domaću literaturu, a kamoli stranu, indoktrinirani falsifikovanom istorijom albanskog naroda, ne samo što su oktroisali Albance Crne Gore za nacionalnu manjinu već su ih oktroisali i za nekakvu narodnost (što srećemo i kod N. Rackovića, na str. 377, Kultura Albanaca u Crnoj Gori).

Oktroisali su ih i za etnikum, pa - na osnovu toga - čujemo ih da traže i status konstitutivnog elementa.

I samo priznanje Albanaca za nacionalnu manjinu jeste antinaučno, u očitoj suprotnosti sa realnim stanjem. Imajući to u vidu, imamo antinacionalni, anticrnogorski karakter tretiranja ovih Albanaca.

Crnogorske vlasti su priznale takva nacionalna prava ovim Albancima, koja im ni po jednom međunarodnom zakonu ne pripadaju, pa - sledstveno tome - nijedna im druga država na svetu i nije priznala, ne susedne države s Albanijom, već ni najudaljenije! Izuzimajući Srbiju i Makedoniju, koje predvode isti takvi neuki državnici!

Izvolite pogledajte u Grčkoj! Pogledajte u Italiji! Pogledajte u Turskoj! Pogledajte u Švajcarskoj! U kojoj zemlji sveta su priznata takva prava albanskoj dijaspori kao u Crnoj Gori, kao u Srbiji i Makedoniji?!

Sigurno, dajući ovim Albancima ruku, oni su nam otkinuli čitavo krilo, pa bi hteli da nam otkinu i samu glavu. Ili ovo nije istina?!

Krajnje je vreme da se naši državnici urazume i da Albance tretiraju po prirodi stvari kao što ih sav svet tretira.

No, pogledajmo za momenat kako tretiraju ovi Albanci našu nacionalnu manjinu u Albaniji!

Oni ne priznaju ni da postoji crnogorska (srpska, makedonska) nacionalna manjina u Albaniji. Vidite dela Envera Hodže gde piše da u Albaniji ima svega jedno 100 Srbo-Crnogoraca i Makedonaca! Oni našoj nacionalnoj manjini nisu priznali ni status dijaspore, emigracije! Osporavali su im i nacionalna imena i pravo da se izjasne kao Crnogorci (Srbi, Makedonci)! Kažnjavali su ih i doživotnom robijom (pa i smrću!) ako su se usudili da kažu da nisu Albanci, ili kažu da su Crnogorci! Dan-danas u Albaniji naši manjinci nemaju ni bukvara na svom jeziku!

Istorija Albanije ne samo do XI veka naše ere već i do XV veka nije istorija albanskog naroda. Pre 548. godine novoga veka ona je istorija Pelazga (Serbona, Sarmata, Anda, Tračana, antičnih Makedonaca), starih Grka, Ilira, Kelta, kao i starih Rimljana. Od godine 548. n.e, istorija Albanije je istorija Slovena, pradedova Srbo-Crnogoraca i Makedonaca, istorija Vlaha i Grka - Vizantinaca. Na teritoriji današnje Albanije, pre Albanaca, Srbo-Crnogorci i Makedonci oformili su svoje državne tvorevine. Jedan njihov deo je kroz vekove pobijen, dok ih je jedan dobar deo asimiliran od Albanaca, pa se danas izjašnjavaju i za veće Albance od čistokrvnih Albanaca (Adem Demači, Nailj Draga). Jedan sasvim mali deo se odupro asimiliciji, pa dan-danas čuva jezik i crnogorsku, srpsku i makedonsku nacionalnu svest.

Srpsko-crnogorska i makedonska nacionalna manjina je odigrala značajnu ulogu u istoriji, kulturi i nauci albanskog naroda, ulogu od prve ruke, decizivnu, da su ovi Albanci i za svog nacionalnog heroja proglasili Srbina Đurđa Kastriotu, naravno, misleći da je bio Albanac.

Prvu reč na albanskom jeziku napisao je Crnogorac Pavle Anđelić! Sva četiri književnika stare albanske književnosti (Buzuk, Bjelić, Bogdan i Budi) su Sloveni, Srbo-Crnogorci, Hrvati i Makedonci!

Priznaju li Albanci taj doprinos? Priznaju li bar formalno da je njihova kultura multietnička?! Bože sačuvaj! Albanac je spreman da se izjavasni i kao Turčina, samo nikako da prizna da u njegovim žilama ima i kapi slovenske krvi, a ponajmanje da mu je i kultura prožeta doprinosom srpskih sinova.

 

Jesmo li se dobro upoznali

 

Treba znati da se naša nacionalna manjina u Albaniji nikada nije ujedinila s okupatorima Albanije,  niti se borila rame uz rame s albanskim narodom i pod albanskom zastavom, za stvar albanskog naroda, što nije slučaj i s albanskom dijasporom u Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji!

Kako se zna, otkad su se Albanci preverili, prešli u muslimansku veru, oni su činili zajedničku vezu s okupatorima Balkana i borili se protiv mesnog stanovništva, protiv Srba, Crnogoraca, Bugara, Grka, Vlaha, pa i protiv svog naroda, onog dela koji je sačuvao hrišćanstvo. Godine 1813. Albanci su pod turskom zastavom pošli i protiv oslobođenog Beograda, Cetinje su više puta spaljivali, a 1820. godine, opet pod turskom zastavom pošli su i protiv grčkog naroda, koji se beše digao na ustanak za svoje oslobođenje.

Albanski nacionalni pesnik Naim Frašeri (Naim Frashëri), čim je čuo za grčki ustanak, iz svoje samrtne postelje u Istanbulu tražio je sablju da pođe u rat protiv Grka. Albanske kohorte, pod turskom zastavom su se borile ne samo širom Balkana već i protiv naroda Jemena, tamo - u Aziji, na dnu Arabijskog poluostrva! Njihova borba protiv hrišćana je dostigla toliki stepen da je i skopski biskup Matija Mazarek (Albanci pretendiraju ga predstavljaju kao Albanca!) uputio bogu molbu: "Spasi nas, Bože, od Albanaca!" Godine 1939. albanski književnik Đerđ Fišta (Gjergj Fishta) dočekao je italijanske fašističke okupatore Albanije s rečima: "Hvala vam što nas oslobodiste od muslimana!"

Posle svega toga pitamo se kakvu su to pozitivnu ulogu odigrali Albanci u istoriji crnogorskog naroda. Da možda ko ne smatra pozitivnim to što su albanizovali Severnu Albaniju i oteli Crnogorcima njihovu srednjovekovnu prestonicu Skadar?! Ili smatraju pozitivnom ulogom regrutovanje ovih Albanaca za likvidiranje Crne Gore?

Novinar Nebojša Knežević iz Podgorice u slovenačkom časopisu Večer od četvrtka 2. decembra 2010. godine doslovno piše:

"Novoustanovljena organizacija - Lista za prirodnu Albaniju - sa sedištem u Tirani, koja se zauzima za stvaranje države koja bi povezivala sve Albance iz svih albanskih država u kojima žive. Predstavnici liste će se kandidovati na izborima u Albaniji, ali i na Kosovu,  a kasnije i svuda. Zahtevaće reviziju odluka londonske konferencije iz 1913. i Berlinskog kongresa 1878, kako bi se ispravila krivica učinjena Albancima nakon povlačenja turske sa ovih prostora. Na predlog Koča Danaja planiraju da do 2013 uspostave državu svih balkanskih Albanaca. Pored Albanije i Kosova, novu državu bi sačinjavale teritorije Crne Gore, Srbije, Makedonije i Grčke. Tako će konačno rešiti albansko pitanje".

Nastavljamo s pitanjima - šta su Albanci to doprineli u kulturi crnogorskog naroda da bismo mogli reći da naša kultura nije u potpunosti naša, već je multietnička, sa značajnim doprinosom i Albanaca u ovoj kulturi. Izuzev Zuvdije Hodžića (koji služi za primer) nema tog Albanca koji je bilo čime doprineo u kulturi crnogorskog naroda. I Esad Mekuli, koga smo mi školovali i formirali kao pesnika, doktora nauka i akademika, pa nam se busao u prsa i za proleterski internacionalizam (!), ostao je indoktriniran falsifikovanom istorijom albanskog naroda, i nije mogao da ispusti dušu pre izjave da je za rušenje Jugoslavije i stvaranje supervelike Albanije!

Pođite u crnogorski grad Ulcinj i recite nam zar se ne osećate kao usred Albanije?! Pođite u albansko selo Vraka i recite nam jeste li primetili bilo što crnogorsko?! Treba da znate da je postotak Crnogoraca u Vraki mnogo veći od postotka Albanaca u Ulcinju! Ali, dok se Crnogorci albanskog sela Vraka dan-danas ne čuju ni da su živi, Albanci crnogorskog grada Ulcinj vladaju tim gradom i viju svoju ekstremno nacionalističku, šovinističku i rasističku super-veliko-albansku zastavu.

Mi ne kažemo da u crnogorskoj kulturi nemaju i Albanci svoj doprinos. Ali, taj doprinos je tako minimalan, tako beznačajan da uopšte nigde i ničim ne pada u oči. Nasuprot tome, imamo svestrano anticrnogorsko angažovanje Albanaca, u svim oblastima života, u istoriji, kulturi i nauci, imamo albansku flagrantnu besomučnu borbu protiv crnogorske istorije, nauke i kulture, albansku atavističku mržnju, albansko životno impenjiranje i za totalno eliminisanje Crne Gore i Crnogoraca, albanski genocid nad Crnogorcima u Albaniji i u Crnoj Gori i za vreme turske okupacije i dan-danas, a pod crnogorskom zastavom!

Svi oni koji su se bavili istorijom albanskog naroda konstatovali su da su Albanci više primili od drugih naroda nego što su dali drugim narodima. S druge strane, konstatovali su i patološku ksenofobiju i atavistički rasizam Albanaca.

Mi priznajemo da je italijanski kompozitor De Sarno-San Giorgio doprineo crnogorskoj kulturi, jer je komponovao tri opere sa tematikom iz crnogorskog života (Gorde, Dana, Balkanska carica), ali to ne možemo priznati albanskom etimologu Idrizu Ajetiju, koji je u službi velikoalbanskog šovinizma i rasizma falsifikovao etimologiju toponima Crne Gore i time huškao Albance protiv Crne Gore i Crnogoraca.

To je istina o albanskom doprinosu u crnogorskoj kulturi. U postojećim okolnostima ne može se govoriti ni o minimalnom doprinosu ovih Albanaca, a kamoli o crnogorskoj multietničkoj kulturi. Ponajmanje da proglasimo ove Albance i za etnički elemenat Crne Gore! Dijaspora, emigracija nigde na svetu ne pretstavlja etnički elemenat. Sledstveno tome, to nije moguće ni u Crnoj Gori!

U ovoj svetlosti treba da se tretiraju u Leksikonu danas, a sutra i u enciklopediji svi Albanci. Ovaj će Leksikon sigurno služiti kao osnova za tu enciklopediju. Zato treba da se ima u vidu da se tako i greške ne potkradu.

 

 

 

Za albansku stvar pod crnogorskom zastavom

 

 

 

U Rackovićevom Leksikonu imamo jedan značajan broj Albanaca, od kojih, izuzev Zuvdije Hodžića, kako već naglasismo, apsolutno nijedan nije doprineo crnogorskoj kulturi. Naprotiv, svi su se oni angažovali u otvorenoj borbi albanskih ekstremnih nacionalista i rasista protiv Crne Gore i crnogorskog naroda i crnogorske kulture.

Izvolite ih pitati jesu li za crnogorsku kulturu, ili protiv nje. Verujem da će vam mnogi iskreno reći da njihovom imenu nije mesto tamo, jer oni ni po čemu ne pripadaju Crnoj Gori, ni crnogorskoj istoriji, pa ni kulturi.

I oni koji vam to neće reći ni najmanje ne misle drukčije. Ako se ne osmele da to otvoreno kažu, hipokrizija im se jasno čita u očima. Kako naš narod od pamtiveka kaže, ako koza laže - rog ne laže! Prostudirajte njihova dela i videćete da oni ni po čemu ne pripadaju Crnoj Gori. Naprotiv, oni su impenjirani na strani neprijatelja crnogorskog naroda i crnogorske kulture.

Pre svega, uzmite jezik njihovih dela. Oni stvaraju na albanskom jeziku. Znači, po formi, njihovo stvaranje nije crnogorsko, već albansko. Doduše, forma je sekundarna.

Ali, uzmite sadržinu njihovih dela. Albanci Crne Gore pišu samo o svojim Albancima, pa i namerno prećutkuju i samo postojanje Crnogoraca. Za njih Crnogorci kao da ne postoje! Tako oni ne pišu o Crnogorcima, a i kada ih spominju čine to u negativnom smislu, tretiraju ih kao okupatore "njihovih" (albanskih!) teritorija, kao rušioce "njihove" (albanske!) velike kulture, kao zločince i kriminalce, iako znaju sasvim dobro da unutar današnje Crne Gore nema ni albanskog kamena, ponajmanje ma kakve njihove kulture i ma kakvih zločina Crnogoraca nad Albancima. Naprotiv, imamo zločine ovih Albanaca nad meštanima - Crnogorcima, koje - svoje zločince - oni proglašavaju za heroje, pa im usred Ulcinja podižu spomenike. Monstruozno i bez presedana! U Albaniji tim zločincima još nisu podigli spomenik!

Sva dela tih Albanaca prožeta su falsifikovanom istorijom albanskog naroda, po kojoj su oni autohtoni (a mi, Crnogorci, prezreni uljezi!); oni - genealoški sledbenici Ilira i božanstvenih Pelazga (a mi - nesoji!), iako sasvim dobro znaju da niti su autohtoni, niti Iliri, a ponajmanje nisu Pelazgi!

Ta dela tih Albanaca indoktriniraju i huškaju svoje Albance protiv Crne Gore i crnogorskog naroda. Štaviše, oni i ne priznaju da postoji crnogorski narod. Za sve Crnogorce otvoreno pišu da su slovenizovani Albanci, koje će oni kad uspostave vlast preobratiti u Albance. To aktuelno i čine - i pod crnogorskom zastavom!