Natrag

Egipat

Egipat

Zašto Zapadu nije lako da otpiše Hosnija Mubaraka

 

Neke piramide može da sruši samo vreme

 

U Egiptu se u ovim trenucima bije bitka koja će odlučiti o daljoj ulozi SAD u celom arapskom svetu. Od Tunisa do Jemena krenule su pobune u svim državama čije je diktatorske režime štitila američka administracija i jedino pitanje koje se sada postavlja glasi: da li će jedina globalna sila uspeti da na vlast dovede neke nove marionete

 

Marko Vasić,

dopisnik iz Vašingtona

 

Na Bliskom istoku i u Severnoj Africi ključa. Narod se pokrenuo i već uspeo da sruši tuniskog diktatora Ben Alija, dok je odlazak Mubaraka iz Egipta pitanje pravog trenutka. U hašemitskoj kraljevini Jordanu takođe je smenjen premijer kako bi se udovoljilo demonstrantima i bar sačuvao presto trenutnog kralja Abdulaha II. Jemen, decenijama podeljen na severni i južni, izgleda kao sledeće mesto gde bi pobunjeni narod mogao da svrgne režim.

Strane sile koje odlučuju iza kulisa u ovom trenutku niko ne pominje ni u jednoj pomenutoj zemlji. Profesor Mihel Hosudovski, jedan odličan poznavalac prilika u arapskom svetu, nedavno je za nemačke medije izjavio da bi pravi cilj demonstranata trebalo da bude proterivanje američkih savetnika i dušebrižnika, a ne samo formalna zamena jednog diktatora drugim.

"Diktatori dolaze i odlaze", piše Hosudovski u svom članku od 5. februara. "Kada su politički diskreditovani do mere da više ne mogu da služe interesima svojih američkih zaštitnika, bivaju zamenjeni novim vođama koji neretko dolaze iz redova opozicije." Zvuči nam poznato.

 

Smeši li se novi Homeini

 

Na vrhuncu Prvog zalivskog rata 1991. godine Međunarodni monetarni fond nametnuo je Egiptu razarajući privredni program. Kao posledica toga došlo je do odustajanja od državne kontrole cena prehrambenih proizvoda koje su u poslednjim godinama, doslovce, eksplodirale. Sveobuhvatna privatizacija i drakonske mere štednje doveli su do galopirajućeg siromaštva egipatskog naroda koje je rezultiralo nedavnom pobunom.

Iza scene, skriveno od očiju javnosti, vodila se tada, u stvari, bitka Sjedinjenih Država da svog, inače, odanog saveznika, Egipat, uvuku u vojnu avanturu u Iraku. Američka administracija je Egiptu oprostila nekoiko milijardi dolara kredita datih za nabavku oružja, a zauzvrat se Kairo priključio antiiračkoj koaliciji. Sporazum sa MMF-om je bio samo dimna bomba za domaću upotrebu.

U Tunisu je režim Ben Alija izabran da sprovede smrtonosnu terapiju MMF-a koja je za nešto više od dve decenije destabilizovala privredu i tuniski narod gurnula u teško siromaštvo. U poslednje 23 godine privredna i socijalna politika bile su usmeravane Vašingtonskim konsenzusom odnosno zajedničkim programom MMF-a i Svetske banke o strukturalnom prilagođavanju. Iza tog rogobatnog opisa krije se, u stvari, stravična štednja natrb najslabijih u zemljama trećeg sveta.

Hosni Mubarak i Ben Ali održavani su na vlasti jer su sprovodili program MMF-a. Kada su prestali da budu od koristi, jednostavno su zamenjeni. Razlika je u tome što je u Tunisu već postojao opozicioni pokret po volji Amerike i sprosoban da preuzme vlast. U Egiptu je situacija nešto složenija, zbog čega se Mubarakov odlazak  stalno odlaže.

Sve je više svetskih analitičara koji upozoravaju na to da je i pobuna protiv iranskog šaha Reze Pahlavija počela kao socijalni bunt, a završila se ustoličenjem verskog režima i proglašenjem islamske republike. U ovom trenutku, međutim, u Egiptu nema ličnosti koja bi kao ajatolah Homeini mogla oko sebe da okupi islamske fanatike, ali postoji jedna organizacija iz čijih bi redova takva ličnost mogla da se pojavi.

Reč je o pokretu Islamska braća, koji je, istina, poslednjih godina prilično pacifikovan, ali koji se i dalje zalaže za vladavinu šerijata i uspostavljanje verske države. Islamska braća imaju snažan uticaj i u proiranskom Hezbolahu na teritorijama koje je Izrael okupirao, zbog čega se veruje da još uživaju podršku zvaničnog Teherana.

Samo nekoliko nedelja pre izbijanja nemira, u Egiptu je došlo do jedne tragedije kakve se u ovoj zemlji sekularnih pogleda retko dešavaju. Ispred jedne crkve tradicionalne hrišćanske zajednice Kopta postavljena je bomba. Veliki broj mrtvih i ranjenih pokrenuo je talas protesta članova ove crkve, kojih ima oko osam miliona.

Još tada su analitičari ukazivali na mogućnost izbijanja nemira većih razmera. Danas se sve više veruje da je taj događaj bio jedna od inicijalnih kapisli za najnovije nemire kada je većinskom stanovništvu poslata poruka: "Ako mogu manjinski Kopti da idu na barikade tražeći veća prava, šta mi čekamo?" Onda je došao uspešni ustanak u Tunisu i kola Hosnija Mubaraka su krenula nizbrdo.

Organizovane grupe Islamske braće primećene su i na poslednjim demonstracijama u Kairu i oni su istinski razlog zašto se odugovlači s odlaskom diktatora sa Nila. Problem Vašingtona je ne toliko da pronađe prozapadnog naslednika, već da bude siguran da će on uspeti da zadrži vlast u svojim rukama i spreči stvaranje još jedne islamske republike.

 

Cajtnot

 

Dok je Amerika poslednjih tridesetak godina podržavala vlast Hosnija Mubaraka, američke "nevladine organizacije" sa odličnim kontaktima u Stejt departmentu i Pentagonu pomagale su političku opoziciju i pokret za stvaranje građanskog društva. Javna deklaracija organizacije Freedom House glasi: "Egipatsko civilno društvo je istovremeno i živahno i prigušeno. Postoje stotine nerežimskih organizacija koje se zalažu za poboljšanje građanskih i političkih sloboda i koje su aktivne u jednom snažno kontrolisanom okruženju". Zaboravlja se samo da se napomene da je snažna kontrola nadgledana i inicirana od samih Amerikanaca. Tako je Freedom House još 2008. godine organizovao susret tadašnje američke sekretarke za spoljne poslove Kondolize Rajs s vođama građanske opozicije iz Egipta. Ista grupa je imala i susrete s velikim brojem kongresnih lidera.

Još tada je, dakle, bila javna tajna da je režim Hosnija Mubaraka neodrživ i da je potrebno pronaći novog čvrstorukaša za najmnogoljudniju arapsku zemlju, čija je uloga nezamenljiva u regionu. Poverljivi izveštaji CIA, međutim, govorili su da je Mubarakova budućnost još uvek osigurana i da ne treba žuriti sa smenom. Inspirisana ovim pogrešnim procenama američke administracije su propustile da u poslednje tri godine potraže novog partnera na Nilu, zbog čega je ova današnja dospela u cajtnot - nedostatak vremena.

Pitanje svih pitanja u Kairu zato ostaje: ko će i na koji način smeniti Mubaraka. Da li će to biti neki novi general privržen Americi, ali ne i njenim demokratskim tekovinama, koji će moći da obuzda razne islamističke pokrete?

Odgovor na pitanje kredibiliteta i mogućnosti Mubarakovog naslednika leži u samom načinu preuzimanja vlasti. Ako se ono desi vaninstitucionalno i revolucionarno, kao što je pre tri decenije bilo u Teheranu, nema te armije koja će moći da obuzda narod u njegovom ushićenju i osećanju moći da upravlja svojom sudbinom. Do otkrića novog ajatolaha Homeinija onda ostaje još samo mali korak.

Zbog toga kanadski globalresearch.ca otvoreno poziva egipatski narod da smenom jedne američke marionete na vlast ne dovede drugu. "Obustavite neoliberalne privredne reforme i zatvorite američke vojne baze u arapskom svetu", stoji u proglasu.

 

 

 

 

 

Vetrometina

 

Egipat je najmnogoljudnija arapska zemlja, ali i jedina koja nema značajnije izvore nafte. Njegov značaj proizlazi ne samo iz snage i brojnosti njegove armije već i iz geografskog položaja na međi između Afrike i Azije. Mali deo zemlje, Sinajsko poluostrvo, geografski pripada Aziji, dok je ostatak u Africi.

Kroz Egipat prolazi i moderna pomorska žila kucavica - Suecki kanal, kroz koji dnevno prolaze stotine brodova sa crnim zlatom za Evropu. Već tokom poslednjih nemira u Kairu, barel nafte na londonskoj berzi je skočio iznad 100 dolara pokazujući koliko finansijsko tržište nervozno reaguje na svaku pomisao da bi u Egiptu na vlast mogla da dođe neka antizapadna struja.

Dok su milijarde petrodolara nesmetano stizale u arapske despotije, uvek je bilo dovoljno para za veštačko održavanje Mubarakovog režima. Samo njegov klan, da podsetimo, na privatnim računima poseduje između 40 i 70 milijardi dolara. A egipatski narod gladuje.

Kada je izbila aktuelna finansijska kriza na udaru su se našli i bogati arapski režimi. Dubai, jedan od Arapskih Emirata, nema neke značajne izvore nafte, ali ima komšiju Abu Dabi, koji doslovno leži na nafti i prirodnom gasu. Abu Dabi, za razliku od Dubaija, želi da sačuva svoj tradicionalni način života, pa je rado investirao u megalomanske planove emira iz komšiluka.

Za manje od dve decenije Dubai je tako postao najznačajnija destinacija u Persijskom zalivu sa nizom superluksuznih hotela, poslovnih oblakodera i veštačkih ostrva u moru, gde se baškare vile sa bazenima. Odmah po izbijanju svetske krize, emirat je dospeo u blokadu, jer susedi više nisu mogli da finansiraju njegovu megalomaniju. U jednom trenutku je samo hitna pozajmica saudijskog dvora veća od 12 milijardi dolara spasla Dubai bankrota.

Finansijske nedaće kod kuće sprečile su arapske kraljeve, šeike i emire da nastave sa upumpavanjem novca u diktatorske režime od Tunisa do Jemena, zbog čega više nije mogla da bude održavana ni onako krhka socijalna ravnoteža. Zbog nedostatka demokratskih institucija jedina mogućnost naroda da  izrazi svoje nezadovoljstvo postale su ulica ili oružana pobuna.

Centralna vlast u Jemenu, zemlji u kojoj se sprema tunisko-egipatski scenario, ionako odavno ne kontroliše dobar deo sopstvene teritorije. Na krajnjem severu zemlje, u oblasti pod kontrolom plemenskih vođa, već je primetno prisustvo Al-Kaide.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane