Natrag

Feljton

Feljton

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (2)

Nafta je sile pravila magarcima

 

Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. stoleća. Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske revolucije, drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna energija" - nuklearna.

   Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

U novije vreme jedan od najtežih poslova u američkoj industriji bio je napor da se promeni percepcija uglja, od industrijskog relikta iz 19. stoleća u energetski izvor za 21. stoleće. Kompanija General Electric je započela 2005. ekomaginaciju - reklamnu kampanju, nudeći svoju novu čistu tehnologiju uglja. U reklami se pojavljuju glamurozni muški i ženski modeli koji kopaju ugalj, dok se Tenesi Erni Fordova verzija pesme 16 Tons, slavna melodija o teškom radu i korporativnoj eksploataciji, čuje u pozadini. Gotovo na kraju reklame glas najavljuje: Iskorišćavanje energije uglja svakog dana izgleda lepše. Dok mnogi ekolozi smatraju da nema ničeg lepog u uglju.

Američka asocijacija za pluća procenjuje da 24.000 ljudi godišnje umire prerano zbog zagađenja iz elektrana. U Apalačima rudnik uglja je svojim metodom da se planina "ljušti" zbog uglja upropastio oko 380.000 atara zemlje u regionu i uništio više od 700 milja vodotokova. Fabrike uglja proizvode više od 130 miliona tona otpada od goriva godišnje. Zato se javljaju i teški metali, koji mogu da cure iz napuštenih ugljenokopa u vodotokove.

I još važnije, termocentrale na ugalj su odgovorne za gotovo 40 odsto ugljen-dioksida oslobođenog u SAD, što znači da ako se želi rešavanje globalnog zagrevanja, mora da se rešava i problem s ugljem i drugim gorivom.

 

Ugalj opet na ceni

 

Poslednjih godina zbog eksplozije cena prirodnog gasa i zabrinutosti u vezi s isporukom nafte ugalj je ponovo privlačan. Uglja ima relativno u izobilju. Više od polovine električne energije proizvedene u SAD proizvodi se iz uglja. SAD često nazivaju i Saudijskom Arabijom uglja, s ogromnim rezervama. Poboljšanja u kontroli emitovanja čine najnovije generacije centrala na ugalj znatno čistijom tehnologijom nego stari sagorevači uglja. Sada ima u upotrebi blizu 120 novih centrala te vrste. Suština nove tehnologije je u tome što omogućava da ugalj bude doveden u tečno stanje kao dizel, što je moguća supstitucija za naftu.

Postoji i jaka kulturna povezanost sa ponovnim izranjanjem uglja, posebno u proizvodnim regionima. Uvidelo se da u skoroj budućnosti solarni paneli ne mogu da proizvedu ni približno dovoljno energije za industriju. Na mestu gradnje nove centrale na ugalj na Srednjem Zapadu, lobisti pevaju: "Coal is U.S.A! Coal is U.S.A!" Industrija uglja zna da ma koliko Amerikanci vole jeftin kilovat-čas oni neće podržati eksploataciju uglja ako to rezultira patnjom, bedom i umiranjem ljudi u Apalači rudnicima. Industrijalci se upinju da dokažu kako danas ugljeno rudarstvo nema puno zajedničkog sa mračnom i eksploatatorskom prošlošću.

Stari dani, tzv. breaker boys, deca koja su odvajala stene od uglja, i eksplozija metana, prošlost su, a vađenje uglja je bezbedno, dobro plaćeno i profesionalno. Promociona literatura National Mining Association i drugih industrijskih grupa obično pokazuju rudare čistih lica, koji su obučeni za haj-tek mašineriju, kompjuterske ekrane, GPS, svetla žuta vozila. Prosečna godišnja rudarska plata je 55.000 dolara. Čak se na sajtu rudara tvrdi da je taj posao siguran koliko i u bakalnici. Ali, nije svuda tako. U Talmansvilu još uvek rade na stari, prljav način. Ugalj jeste i dalje prljav, ali se vraća potražnja za njim. Očekuje se da će evropske zemlje u narednih nekoliko godina pustiti u rad blizu 50 termoelektrana koje rade na ugalj i biće u upotrebi narednih 50 godina. Od 2003, ugalj je postao "fizički regulator" svetskog energetskog sistema.

 

Upotreba čiste tenologije

 

Ugalj uspešno opstaje i u Velikoj Britaniji. Dok vlada hvali zasluge obnovljivih energija, proizvodnja uglja na Ostrvu ne samo da nije zamrznuta već i napreduje. U dolinama Škotske i u zemlji Gejla, kao u Midlandsu, proizvodnja uglja sasvim dobro stoji, čak raste. U 2008. godini proizvedeno je 18 miliona tona, na koje se pridodaje uvoz od 43 miliona tona. Evropska komisija procenjuje da će električne centrale na ugalj ostati glavni izvor električne energije na svetskoj razini, za još neko vreme. Smatraju da su s obzirom na tehnološku evoluciju predviđanja koja se tiču uglja danas pozitivnija nego godinama unazad. Ali eksploatacija uglja treba da bude praćena redukcijom oslobađanja CO2. Od istraživača, industrijalaca i država članica EU, traži se da pokažu kako ugalj može da doprinese održivoj energiji, koja je sigurna i kompetitivna za Evropu.

O lepšoj budućnosti uglja govore i Nemci. U energetskoj kompaniji STEAG tvrde da će ugalj ostati izvor važne energije zato što mu je cena dostupna, a na raspolaganju su i značajne količine. Smatraju da je, sa tehnološkog i ekološkog stanovišta, prirodni gas znatno interesantniji od uglja, ali je i znatno skuplji i mora da se uvozi, dok je ugalj izvor domaće energije.

Istovremeno, priznaje se da još predstoji rešavanje problema emisija CO2. Razvijanje centrala na gas koje gotovo ne emituju CO2 trebalo bi da obezbedi Nemačkoj lidersku poziciju u svetu u tehnologijama čistog uglja.

I u Velikoj Britaniji se bave ovim problemom. Radna grupa čistog uglja, sačinjena od eksperata različitih horizonata, predstavila je jedan izveštaj Bleru, 2006. godine. Grupa podržava razvoj tehnologija čistog uglja kako na industrijskom planu, tako i iz ekoloških razloga. Izveštaj kaže, pored ostalog: Ambicija vlade mora da bude barem da sačuva aktuelni kapacitet proizvodnje energije na osnovu uglja (29 GW), istovremeno transformišući sve instalacije kako bi ona funkcionisala na čisti ugalj i ne bi emitovala štetni otpad.

Ova ambicija mogla bi da postane realnost zahvaljujući izgradnji novih instalacija i normiranju već postojećih, kao i postepenom prilagođavanju instalacije na tehnologiju CCS. U Centru za studije evropske politike (CEPS) u Briselu smatraju da značajno redukovanje emitovanja CO2 iz centrala na ugalj nije moguće na kratki rok. Sadašnja tehnologija nazvana tehnologijom čistog uglja nesposobna je, kažu, da postigne redukciju emitovanja CO2 od 50 do 80 posto, što su ciljevi za dostizanje do 2050, kako bi se uspešno borilo protiv klimatskog zagrevanja. Najnovije centrale na ugalj izgledaju kao da su vrlo efikasne, ali one i dalje izbacuju puno CO2. Ali, na duži rok, tehnika kaptaže i stokiranja CO2 mogla bi da izvuče svoju slamku u igri izvlačenja. Međutim, ova tehnologija verovatno neće postati kompetitivna barem još 20 godina. Predviđa se da će vlasti usvojiti specifične mere radi podržavanja ove tehnike kaptiranja i stokiranja, kao što je to bio slučaj s obnovljivim energijama.

Svetska organizacija za zaštitu prirode WWF smatra da su centrale na ugalj najbogatije ugljenikom i, dakle, najviše zagađuju. Prema toj NVO, sektor energije je odgovoran za 37 odsto emitovanja CO2 porekla. U Evropi je svojevremeno WWF objavio studiju u kojoj je klasirao centrale prema količini CO2 koje proizvode. Čak 27 centrala od prvih 30 funkcioniše na ugalj. Zato se traži zamena te tehnologije čistijom energijom poput gasa, koa i obnovljivom energijom. Dve studije, takođe, su privukle pažnju Evrope od 2007. godine. Jednu je izdala Grupa za posmatranje energije (Energy Watch Group), a drugu Zajednički centar za istraživanje Komisije (JRC). Studije su potvrdile da ako ugalj ostane važan izvor energije u 21. stoleću, poznate rezerve bi zauzvrat mogle da se iscrpu brže no što se predviđalo, a cene ekstrakcije i proizvodnje morale bi da skoče, što ide u korist korišćenja nuklearne energije, čiji lobi nikada ne sedi skrštenih ruku.

 

Nafta, kao oružje, izvor napetosti, upozorenje za nezavisnost

 

"Pukovnik" Edvin Drejk izbušio je prvi bunar koji proizvodi naftu, 30. avgusta 1859, u Titusvilu u Pensilvaniji, što je najavilo novu eru, eru hidrogoriva, koja danas čini više do 60 odsto utrošene energije u svetu. U SAD je stvorena naftna industrija, kao i njena praksa, pravni koncepti, tehničke definicije, čak i mere i jezik koji se koristi u toj oblasti. Sve je to američkog porekla. Od Titusvila groznica je zahvatila spekulatore koji su postali i tragači za naftom. Bila je to nova trka za zlatom, ovog puta za "crnim zlatom". To se odigralo u anarhičnoj atmosferi, u odsustvu pravnih normi usklađenih za ovu novu industriju. Samo je postojao sistem lizinga, leases, začinjen uslovima rudarskog uobičajenog reda, tj. suštinski plaćanje royalty vlasniku zemljišta koji, prema američkom zakonu, poseduje i ono što je pod zemljom, čak s "pravom na kaptiranje" onoga kod suseda. Doći će, od tada, do proliferacije naftnih kompanija, od čega 300 samo u Njujorku. Bušotine se umnožavaju i brojna ležišta su brzo iscrpljena, jer su njihovi vlasnici bili u žurbi da konvertuju naftu u dolare. Ova situacija objašnjava s jedne strane veoma veliki broj bušotina u SAD, te broj proizvodnih bunara. Danas je SAD treći svetski proizvođač sa 6-7 miliona barela na dan, tj. 300 do 350 miliona tona godišnje, srednja produktivnost bušotina je 17 barela na dan, sa više od 400.000 proizvodnih bunara.

Uspostavljena je, dakle, u SAD moćna naftna industrija, dok su malo-pomalo izronili na površinu veliki genijalni grabljivci koji su okončali anarhiju i stvorili velika naftna carstva koja su proizvodila, rafinisala, transportovala i prodavala svoju proizvodnju ne samo u SAD već i u inostranstvu.

Jedno ime rezimira ovu epohu - Džon D. Rokefeler, sa kompanijom Standard Oil, koja, počev od 1880, drži 75 odsto rafinerija i 90 odsto naftovoda i obezbeđuje do 95 odsto svetskog tržišta, koje će zatim deliti naročito sa kompanijom Royal Dutch Shell Henrija Deterdinga, tj. njegovim glavnim konkurentom.

Nemačka trgovačka flota doživela je ogroman rast pred kraj 19. stoleća i zauzela drugo mesto na svetu, ozbiljno ugrožavajući Britance. Prednosti Nemačke u čeličnoj industriji i gradnji, takođe, su bili očiti. Godine 1910. bilo je jasno da nešto treba da se učini kako bi se Nemci zaustavili zbog rastuće pomorske snage, a nafta je već postala faktor. Počinje globalna bitka za kontrolisanje nafte. Britanski admiral, lord Fišer (Fisher) prvi je uočio potencijal nafte kao kvalitativno superiornog goriva u odnosu na ugalj. Ona je zauzimala četvrtinu prostora po toni, trećinu težine mašine, a širila je "akcioni radijus" flote četvorostruko. Prvi put je korišćena 1885. godine, pošto je Gotlib Dajmler razvio motor s unutrašnjim sagorevanjem. No, prošlo je još 20 godina pre no što je istinski pojmljena njena važnost i realizovana u ekonomiji. Tada je eskalirao suštinski problem! Britanija nije posedovala naftu i hitno joj je trebalo snabdevanje.

Otkrićem nafte u Masdžed Solemanu, u tadašnjoj Persiji, 1908. godine Bliski istok je postao važan region u svetu. Britanci tada sebi daju to izvanredno pravo na naftna nalazišta. Operater će biti britanska novoosnovana kompanija Anglo-Persian Oil Company (APOC). Ali Nemci su u regionu bili prisutni i ranije, od 1899, kada nemački bankari i industrijalci dobijaju od Porte, vladara Bliskog istoka, dozvolu za izgradnju železničke linije Berlin - Bagdad. Želeli su uspostavljanje čvrstih ekonomskih veza sa Turskom i otvaranje novih tržišta na Istoku. Videli su da, kada se stigne do Kuvajta, najbrže i najjeftinije se ide na Indijski potkontinent, što je alarmiralo Britance. Nemci traže učestvovanje Britanaca, koji kažu "da", ali zapravo čine sve da odugovlače projekat. Boje se Nemaca, promišljaju kontraudar. Dolazi Prvi svetski rat i Britanci obezbeđuju ekskluzivni razvoj naftne industrije, "lizing do beskonačnog" (lease in perpetuity) za teritorije Iraka i Kuvajta.

Nemci su od Otomanskog carstva dobili dozvolu za formiranje Bagdadske železničke kompanije. Najvažnije je to što ta železnica dobija potpuna prava nad naftom i rudama, u paraleli od 20 km zemljišta sa svake strane železničke pruge. Do 1912. godine, važnost nafte je očigledna, a nova otkrića su registrovana između Mosula i Bagdada.

Izbijanjem rata zaustavljeni su nemački naftni projekti, koji su bili konkurent Rokefeleru.

 

Geopolitika crnog zlata

 

Pre prvog svetskog konflikta započinjanje i vođenje geopolitike nafte, doduše, ograničene na neke regione sveta i izvesne aktere, među kojima je Velika Britanija, koja je nesumnjivo bila prva koja je pojmila stratešku važnost nafte. Ko drži naftu, drži svet, tvrdio je lord Fišer, prvi lord u Kraljevskoj mornarici početkom 20. stoleća. Istorija mu je dala za pravo.

Važnost nafte i pojavljivanje kontinentalnih ekonomija (na prvom mestu Nemačke) uzrokovali su i Prvi svetski rat, koji nije kratko trajao, kako su se mnogi nadali, i nafta je postala jedan od najvažnijih faktora. Tek u Prvom svetskom ratu države generalno postaju svesne koliku nafta ima ulogu. Na zemlji, u vazduhu i na moru snabdevanje naftom se pokazuje kao odlučujuće oružje. Setimo se samo Francuske, koja umalo nije kolabirala zbog nedostatka nafte, koju su kontrolisali drugi. Francuska je prinuđena da pozove Amerikance kako bi uspela da obezbedi snabdevanje gorivom, pošto su Nemci stavili pod kontrolu rumunska naftonosna polja 1916. godine.

U Drugom svetskom ratu teškoće u vezi sa snabdevanjem nafte predstavljaju hendikep za sile Osovine i delom upravljaju njihovom vojnom strategijom. Nafta postaje oružje, a Bliski istok bojište. Prvi svetski rat je imperijalistički, za teritorije i zbog ekonomskog rivaliteta. Rat je imao za cilj obezbeđivanje i kontrolisanje najvažnijeg resursa - nafte, koja je bila suštinska za dobijanje rata uopšte. Ilustracija je i tajni sporazum iz 1916, Sajks - Piko, koji pokazuje namere Britanije da kontroliše nerazvijene naftne rezerve Arapskog zaliva posle rata. Zato Britanci pokreću 1,4 miliona vojnika ka Zalivu i istočnom Mediteranu, tokom sukoba Francuza i Nemačke u Evropi. Izgovor je bilo pomaganje Rusima, zbog Bakua. Posle okončanja rata, do 1919. godine, čak milion britanskih vojnika je još uvek stacionirano u zoni tzv."britanskog jezera", u regionu sa naftom. Tek kasnije su Francuzi shvatili da su namagarčeni, kada se saznalo o potencijalu bliskoistočne nafte.

Zato je i britanski sekretar za spoljne poslove lord Kurzon (Curzon ) rekao: Saveznici su došli do pobede na bujici nafte. Na kraju rata Britanija je praktično bankrotirala. Njeno "tajno oružje" za posleratni period bila je specijalna veza ministarstva finansija Krune sa Kućom Morgan u Americi.

U britanskim poslovima je tradicionalno odlučujući državni thinktank, deo elite, Royal Institute for International Affairs, ili Chatham House. Tu je smišljena strategija povezivanja britanskih kolonija od Južne Afrike (zlato, dijamanti), do Egipta i Sueckog kanala, preko Mesopotamije (Irak, Kuvajt), Persije (Iran) i Istoka, do Indije i do današnjeg Pakistana i Bangladeša. Pokazalo se da je kontrolisanje čitavog tog pojasa krucijalno za vladanje svetskim tokovima. Pre svega, to znači dominaciju nad strategijski najvrednijim resursom - naftom, i to pre no što drugi shvate širinu tog potencijala. Zato su Amerikanci brzo postali takmaci Kruni, koja je u dugovima do guše, u koju stiže Depresija, dok Amerika, naprotiv ustaje, čak i protiv tri britanska imperijalna stuba: kontrole svetskih pomorskih linija, bankarstva i finansija, kao i strateških sirovina. Posle otkrivanja nafte u Tampiku, 1910. godine, Vudrou Vilson šalje trupe da preuze kontrolu od Britanije nad Mexican Eagle Oil Company, koja je dobila koncesije na polovinu meksičke nafte na 50 godina. Rat je učinio da se Britanci povuku i Amerikanci ostvare ogroman prihod.

Posleratna Britanija je imperija sa četvrtinom planete pod kontrolom. Trideset godina kasnije to se potpuno dezintegrisalo. Drugi svetski rat je sve odneo, britanska finansijska moć se istopila, Kruna je postala potpuno zavisna od SAD.

U posleratnom periodu angloamerički naftni interesi imaju ogromnu moć, koju je doneo sistem Breton Vuds od 1944. Od tada postoje tri nova stuba: MMF, Svetska banka i dogovorena "slobodna trgovina" GATT-a.

Partneri ove grupacije poznate kao Big Oil postaju Volstrit i njujorške međunarodne banke. Oni su glavni profiteri kapitala koji dotiče bez prestanka, posle početka funkcionisanja sistema Breton Vuds. Čim je počela naftna saga, "crno zlato" je postalo predmet svih pohlepa. Bliski istok, gde su uočena prva nalazišta nafte, pre Prvog svetskog rata, biće privilegovano bojno polje, jer su tamo koncentrisane dve trećine poznatih rezervi. A bez nafte zaustavlja se industrijska mašina planete, pa nadalje ne možemo da je smatramo sirovinom poput svih drugih.

 

                                        Nastaviće se

 

 

 

 

 

Ugalj u Evropi

 

Nemačka je prvi potrošač uglja u Evropi, sa 82 miliona tona ekvivalent nafte (Mtep). Slede Poljska (57 Mtep), Ujedinjeno Kraljevstvo (39 Mtep), Španija (21 Mtep), Češka Republika (20,5 Mtep), Italija (17 Mtep) i Francuska (13 Mtep).

Poljska je prva zemlja proizvođač uglja u EU (69 Mtep) i sedma u svetu. Slede: Nemačka (53 Mtep), Češka Republika (23,5 Mtep) i Ujedinjeno Kraljevstvo (12,5 Mtep). Udeo uglja u proizvodnji električne energije je, u 2002. godini, u Poljskoj, čak 92 odsto uglja, Češka Republika 65 odsto, Grčka 62 odsto, Nemačka otprilike 50 odsto.

 

 

 

Nafta u brojkama

 

U Persiji je nafta pronađena 1904. godine, a otkriće se pripisuje Englezu Viljemu Noksu d' Arsiju (Knox d' Arcy), i to otkriće će zapečatiti sudbinu regiona u čitavom 20. stoleću.

Iako proizvodnja nafte u tom regionu ostaje marginalna u prvoj polovini prošlog stoleća, kontrola njegovim podzemljem u velikoj meri upravlja politikom podela kolonijalnih sila i kompanija, koje se dogovaraju o eksploataciji naftnih nalazišta.

Priroda je bogatije obdarila neke regione, i taj disparitet je značajan izvor sukoba. U 2000. godini na Bliskom istoku je koncentrisano 66,5 odsto dokazanih rezervi, Saudijska Arabija je posedovala više od četvrtine svetskih rezervi. Na drugom mestu naftonosnih regiona nalazi se Latinska Amerika, sa 8,8 odsto rezervi, od čega Venecuela poseduje 7,1 odsto. Afrički kontinent ima 7,4 odsto rezervi (2,9 odsto za Libiju, 2,2 odsto za Nigeriju). Sledi zatim bivši SSSR (5,6 odsto, od čega Rusija 4,8 odsto). Severna Amerika ima 5,4 odsto, od čega Meksiko 2,8 odsto i SAD 2,1 odsto. Tu je najzad i Zapadna Evropa, sa tek 1,8 odsto.

Tabela proizvođača reflektuje ovu nejednaku raspoređenost: Bliski istok obezbeđuje 30,9 odsto svetske proizvodnje. Saudijska Arabija je prvi proizvođač (12,1 odsto), ispred SAD (10,5 odsto), i Rusije (8,6 odsto). Slede: Iran (5,1 odsto), Meksiko (5 odsto), Venecuela i Kina (sa po 4,7 odsto), Norveška i Ujedinjeno Kraljevstvo (4,4 odsto odnosno 4,1 odsto).

 

 

 

 

I u Velikoj Britaniji se bave ovim problemom. Radna grupa čistog uglja, sačinjena od eksperata sa različitih meridijana, predstavila je jedan izveštaj Bleru, 2006. godine. Grupa podržava razvoj tehnologije čistog uglja kako na industrijskom planu, tako i iz ekoloških razloga.

 

 

Važnost nafte i pojavljivanje kontinentalnih ekonomija (na prvom mestu Nemačke) uzrokovali su i Prvi svetski rat, koji nije kratko trajao, kako su se mnogi nadali, i nafta je postala jedan od najvažnijih faktora. Tek u Prvom svetskom ratu države generalno postaju svesne koliku nafta ima ulogu.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane