Natrag

In memoriam

In memoriam

Nekrolog s povodom: Nikola Simi (1944-2010)

 

Kakva bruka, kakva tuga od otkria

 

Dugo na prstima nabrajam sve Nikoline drugare, prisutne. Kakvo bolno saznanje, s druge strane, kakav sjajan izbor prijatelja - Binge, Brka, Profa, Viki, Zoki. Taka, u znak neopravdano odsutnih

 

Ljubia Panić

 

 

Suzbijam oaj i traim nove razloge za nadu... Uvek isto (o)seanje... Uvek nekako traim sebe u uvenoj Sartrovoj reenici svaki put kada se vratim s Beanijskog groblja, kad...

Nita se promenilo nije ni minule subote kada smo obeleili godinu otkad se na Nikola odjavio iz ivota... kad smo se vratili u njegov skromni dom. Tanije, u mnogo komforniji tastov stan na istom spratu stare novobeogradske lamele.

Jedini naslednik Pavle s bolnom grimasom, danima uvebavanim osmehom usmerava - desno rodbina, levo prijatelji. Stidljivo sedamo u masivne maslinastozelene fotelje, alnim pogledom traimo jedni druge... Nikome, razumljivo, nije do velike prie. Al' red je red, opet, jed je jed...

Fotografska seanja naviru rafalno, snane emocije eludac pretvaraju u pire. Ne progovaramo, jo... angrljanje leda u viskiju bui kamenu tiinu... Gutljaj, dva, za pokoj due, za prijatelja. Valja se, kau.

Dugo na prstima nabrajam sve Nikoline drugare, prisutne. Kakva bruka, kakva tuga od otkria. S druge strane, kakav sjajan izbor prijatelja - Binge, Brka, Profa, Viki, Zoki. Taka, u znak neopravdano odsutnih. to se moje malenkosti tie, otpisanih i iskljuenih za sva vremena.

Samo, ne znam kako e(te), tuberanski izbljuvci, duhovni bogalji, Nikoli na oi... jednog dana. Kako? Smislie bednici ve neto, izgovorie se nedovrene due veto. Poznajui Nikolu, njima uludo arenje pizduljive im energije.

S potonjim u vezi, nisam se pisanom reju minule zime, preciznije reeno, 14. februara oprostio od mog Nidonija... Nisam ni imao redakciju, opet, nisam ni hteo da molim negdanje kolege za nekoliko "karaktera"... Nisam, najiskrenije, imao ni dovoljno kurai. Obilievu petlju i Vukadinovievu vetu ruku, mislio sam, da se natpisujem s boljima od sebe. S Nikolinim dugogodinjim prijateljima po peru, s njegovim dunicima u poslu, u ivotu.

Omutavili su, vilino okotali, naprasno. Nekroloku apstinenciju neveto pravdali urednikom (samo)voljom. Izuzev dobrih i potenih, Miroslava Vislavskog i Neboje Petrovia. Znam, njima je najmanje inio. Najmanje bio potreban. Znam, jer nae poznanstvo ima dugo vreme.

Elem, Nikolu sam upoznao sredinom osamdesetih godine XX veka u mojoj matinoj redakciji, u naem Tempu. Bio je...

Bio je sve koji bi mu stali na crtu! Kasnije o tome, jer onovremeni glagol "biti" ili danas odomaeniji "tui" pristaje uz Nikolu kao al na vratu... Zaista, pisao je i makljao fajterski. Spektakularno! Iz tog razloga bih voleo da talentovani sledbenici itaju Nikolu, ne kao novinara komentatora ve kao cara kolumni i intervjua, mnogo nezgodnog. On je, odista, bio korifej pisane rei i nezgodan. Mnogo...

Dakle, bio je odista netipian lik u redakciji. S uvebanim pogledom snajperiste, nabubrelim bicepsima i debelim vratom blago povijenim od zlatne kajle k'o prst debele odavao je utisak urbanog gladijatora, mislio sam, zalutalog u novinarstvo. Pitam svog prvog uitelja Branka Markovia: "Bajk, koji je, bre, ovaj drvosea?" Njegov u trenu namrgoeni izraz lica govorio je vie od rei, ja istog trena shvatih da je re o redakcijskom tabadiji. Podigavi obrve, veto proaputa: "To je, ludae, Nikola Simi!" Daaaj, bre... Nikola... Simi... Da l' da ustanem, servilno pruim ruku broju jedan tada najtiranijeg jugoslovenskog i balkanskog sportskog nedeljnika. Da l' da, uuuh...

Nikolu sledee nedelje nikako nisam uspevao da sretnem, atro sluajno zapodenem pomirljiv razgovor s idolom. urnalistikim, kasnije sam spoznao i ivotnim. Pitam gde je Nida, kau uglas, naljutio se neto na Tou (Tomislav Markovi, glavni i odgovorni urednik - prim. aut) i zapalio kui. ovek je, ispostavilo se, otiao i vratio se tek nakon godinu i po dana! Toa ga je vodio u listi kao da radi. Iz straha, iz potovanja. Ko bi ga znao, u potonje elim vie da verujem.

Kada sam prvom prilikom, dodue, u drugom pokuaju, pronikao u njegov tim, shvatio sam da nije imao rezervnu varijantu: ili lav ili nita. S tim u vezi, lelemudi Nikoli dar nisu oprostili. Punio je lajfne s teko opisivom lakoom, svojeruno. Kako je smatrao, kako je mislio. Nikada sa zadrkom, nikada za tui raun. Reju, bio je svoj, svojcijat. Pogotovo kada je do sri ogoljavao traumatizovane biografije junaka Bele knjige, kada je kroz njihov lik i (ne)dela skicirao ovdanji fudbalski establiment.

S druge strane, umeo je i javno da se izvini starijem i mlaem, pismenijem i manje pismenom, pametnijem i glupljem, bogatijem i siromanijem. to sam najvie cenio, nikada nikome za svoje miljenje. Nikada!

Nikola, jednostavno, nije imao lezdu u mozgu koja ima glavnu ulogu u stvaranju oseanja straha. Ovaj genetski feler, ispostavilo se, trasirao je njegov ivotni put bez mnogo izbora. Bio je jedan od onih koji su ezdesetih godina XX veka stvarali mangupsku auru Beograda, njegovu viteku naraciju. Zakone velegradskog asfalta izuio je s najviom ocenom u klasi najeminentnijeg ulinog profesora Miroslava ite itakovia, sa Ljubom Zemuncem, Gikom, entom, Batom Kamenim, Gidrom. Otud i gradska legenda da je mogao jedino da strada od srca ili od metka.

I bi tako, naalost. to se potonjeg tie, zbilja, njega ste jedino mogli da ubijete - izistinski. Ili, pak, budete ubijeni!

Bez zrna baruta, razumljivo. Portabl olimpijom, njegovim najubojitijim orujem. Njegovim seivom za traniranje fudbalskih skotova, u samoodbrani.

Da bude nepovoljnije po njega, najee je targetirao miljenike Politikine rukovodee vrhuke. Prvi su zazirali od njegovih dinamitnih reenica, drugi od njegovog munjevitog kroea. Nemoni da se suprotstave, posezali su za sofisticiranim metodama njegovog redakcijskog pacifikovanja.

Bezuspeno, naravno. Njega nisu interesovala putovanja, urednika pozicija, nagrade. Novac. Nikola je bio uvek novinar, za sve druge - novinarina!

Sada, kada ga je sredinom drugog ivotnog poluvremena nebeski trener izveo s terena, ako je za utehu, barem je znao koju je utakmicu igrao. Nenametenu, naravno, kao deo njegove novinarske i ivotne zaostavtine.

Stoga, poenta genijalnih rei francuskog filozofa, knjievnika i autora uvenog pozorinog komada Prljave ruke s poetka ovog okasnelog, ispostavilo se, nekrologa s povodom, nije samo moje dobrano narueno duevno stanje, al za dragim prijateljem ve pitanje svih pitanja prilagoeno dananjem vremenu, aktuelnom trenutku u sportskom novinarstvu: da li je mogue baviti se urnalizmom istih ruku.

Teko, razumljivo, u ovoj pastirskoj Srbiji. Lako, naravno, ako ste Nikola Simi ili njemu slian poslenik pisane rei. Revolucionar koji zarad esnafske istote reju ubija fudbalske transvestite, novinarske prostitutke.

Najveeg u svome vremenu, naalost, vie nema. Preselio se u venost, u bolji svet. asnih urnalista je, na veliku alost, sve manje. Malo, premalo za ovoliko obana u ovdanjem fudbalu, u sportu. Parlamentu.

elim da verujem da s njim nije upokojeno i novinarstvo sa stavom, sa stilom. Otuda mi je jo alije to umalo ne uspedosmo da pokrenemo prvi srpski neudvoriki sportski list. Afirmativan za estite, naroguen za sakate u glavu. Ili, to neinkarnirasmo na Tempo. Politikin, izvorni. Pravi, pravcati.

Meni najbolnije to mu se ivot naprasno i prebrzo potroio. Prologodinjeg studenog februarskog jutra, etrnaestog... a da nije okonao ovaj preostali, jedan jedini ovozemaljski posao.

Opet, vano je da je sve profesionalne i ivotne cehove platio pre nego se vinuo u carstvo senki. Otmeno, gospodstveno.

Sve profesionalne lomove, stotinak tubi fudbalskih kuronja, pretnje lokalnih, republikih i federalnih revolveraa reio sam i u svoju korist kako i dolikuje urbanom samuraju raskreenog i u cijanid umoenog pera...

Poivaj u miru, legendo. Novinarino! oveino!

Dobri brate moj.

 

 

 

 

 

Vano je da je sve profesionalne i ivotne cehove platio pre nego se vinuo u carstvo senki. Otmeno, gospodstveno.

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane