Druga

Mediji: Kako smo to dospeli do takvih dubina

 

Sramota je kad te je stid

 

Ana Borković

 

Da je bilo ko bilo kome u ovoj zemlji u ona nedemokratska vremena pričao da jedna demokratska stranka, kakvom se smatra Demokratska stranka, može da se sroza tako nisko u shvatanju i primeni nekih elementarnih demokratskih postulata, smatralo bi se to zajedljivim konkurentskim snoviđenjem, možda čak i udbaškim podmetanjem. Iako novija, dvadesetogodišnja istorija savremenih srpskih demokrata pokazuje da po njihovoj mentalnoj i organizacionoj strukturi trajno vršljaju nekakvi kanceri u vidu anahronih, povremeno i destruktivnih likova ili ideja, zbog kojih su se demokrati orgazmično cepali sa više entuzijazma nego i najenergičnija ameba, ipak bi bilo previše da im se ovakvo bauljanje po smrdljivoj nedemokratskoj baruštini pripiše u maksimalna dostignuća. Ali, nešto slično se zaista dešava.

Obične vanstranačke smrtnike to ne bi posebno tangiralo da se radi o tek pukom unutarstranačkom defektu jedne od desetina stranaka koje u svom jadu i čemeru imaju pravo da uživaju koliko im to partijsko srce želi. Radi se, međutim, o onim strankama koje su što dobile što ukrale mandat da ostatku naroda rade o glavi, a žrtve nekako po logici stvari zanima da li će im vlasnici takvih mandata dugoročno piti krv na slamčicu ili će im jednim potezom odrubiti glavu. A većini to nije svejedno.        

Pa šta je to onda u demokratskom biću što ovdašnje demokrate tako napadno i, što je najgore, trajno, otkad su zaseli na vladajući presto, tera prema krvoproliću. Radi se o svakom segmentu njihovog života sa nama i našeg sa njima, ali pre svega o medijskom suživotu, suživotu kao dvama pojavnim oblicima javnosti, u okviru kojeg su osnovna demokratska prava na kritiku, mišljenje, informaciju, transparentnost, drugačije, čak i dijametralno suprotno, prava koja bi njima trebalo da pišu na čelu pa onda i nama da naturaju kao sveto pismo.    

Tragedija je demokrata, naime, da se medijski život pod Miloševićem, pa čak i u onim tipičnim fašističkim trenucima tokom čuvenog Šešelj-Vučićevog zakona o informisanju, kojim je u Srbiji završen prošli milenijum, po mnogo čemu može smatrati pravom relaksacijom u odnosu na radioaktivnu medijsku atmosferu koju su iz svojih pokvarenih nuklearki upriličili kasniji vladajući demokrati uz svesrdnu pomoć Dinkićevih državnih tajkuna. Kancerogeni oblak se nad Srbijom definitivno instalisao tek dolaskom na čelo demokrata, ali i države, što je ovde jedino i važno, Borisa Tadića.

 U toj medijskoj sferi upravo demokrata Tadić i njegova propagandna klika naterali su i do juče neprimereno prodemokratske (u stranačkom kontekstu) medije da požale što su o Miloševiću i Šešelj-Vučiću ikada išta loše pomislili, a pogotovo napisali. Naime, u gotovo svim medijima (uz jedan ili dva, uslovno rečeno, izuzetka), čak i onima od kojih se to nikad ne bi očekivalo, počeli su svakog jutra boga da mole da ih spase od Tadićevog terora. To se odnosi i na državne i paradržavne medije koji predsednikov lik i delo glorifikuju do karikature. Jer, iz centralnog demokratskog štaba aktiviran je prema "sredstvima javnog informisanja" jednosmeran, rigidan i ponižavajući odnos, zasnovan na diktatima, presijama, ucenama i direktivama, odnos nesvojstven i nepojmljiv na ovim prostorima i pod bombama i pod drugim zlima.

U "institucionalnom" smislu, taj (anti)medijski demokratski teror vršen je i vrši se direktno iz predsedničkog okruženja. Prvo: fizički, bizarno i pomalo neverovatno, klasičnim cenzorskim telefonskim terorisanjem redakcija od strane demokratskih centara moći (pre svih predsednikove pres-službe), sasecanjem u korenu svakog očekivanog kritičkog odnosa prema, na primer, predsedniku. Čak i prethodno po medijima instalisani demokratski cenzori svakodnevno su pred moždanim udarom u iščekivanju "istina" ili batina iz demokratske centrale. Drugo: sistemski, posredno ali i očiglednije - posredstvom demokratskih (pre bi se moglo reći predsednikovih) marketinških agencija (Šaperove, Đilasove,  i Krstićeve), koje direktno ili indirektno uslovljavaju priliv reklama, oglasa pa i donacija "kvalitetom" pisanja o demokratskim (zlo)delima ili predsedniku lično, njegovoj politici i filozofiji i njegovoj kasti na vlasti. Kao podvrstu ovakvog terora demokrati su patentirali i prisilni otkup medija da bi ga kao stari papir ili istrošenu kasetu jednostavno bacili na đubrište.  

U svemu tome, možda bi se Dinkićev (nije demokrata ali ima najviši demokratski, vladajući, koalicioni gejting) medijski zakon, koji je zamišljen kao beskrupulozno giljotiniranje neposlušnih medija i koji čak i ovakvo nakazno pravosuđe odbacuje kao strano i neprirodno telo, mogao smatrati vrhuncem demokratskog fašizma i Tadićevog pogleda u ogledalo. Možda, jer ni mnogo eksplicitnije istorijske nakaze nisu uprezale celi državni aparat i moralni integritet države i društva u jedan medijski zakon za očigledno privatne, lične potrebe predstavnika vlasti, a samim tim i celokupnog "demokratskog režima", kao što je to učinjeno sa poslednjim zakonom o medijima.

"Možda" i zbog toga što, i bez i pre ovog zakona, nikad kao pod demokratama, sudski holovi nisu bili toliko puni tuženih predstavnika medija i nikad toliko sudija nije angažovano da sankcioniše medije, koji su kao glineni golubovi bačeni pred samozvane cenzorske hijene motivisane da budu što krvoločnije. Nadležni sudovi su pretrpani napadima na medijske slobode, brojčano čak i više nego u vreme pomenutog Vučićevog medijskog fašizma, kad su se po redakcijama, kao po getima, zatvarali i skrivali da im ne bi na licu mesta skidali gaće, prevrtali džepove i orobljavali ih po hitnom postupku za nauk drugima. Istovremeno, nikad se više mediji nisu ustručavali da o takvom zlostavljanju uopšte govore.

Aktuelno samocenzurisanje vlastite vlade, uskraćivanje prava ministrima da govore i o svom a kamoli o zajedničkom poslu i prebacivanje svih propagandno-informativnih nadležnosti najmutavijem među jednakima, predsedniku vlade, tako dođe kao logičan epilog trajnog kraha jedne demokratske ideje, za koju se ispostavlja da je demokratska koliko demokratski Staljinovi gulazi. Činjenica da su koalicioni ministri bespogovorno prihvatili takvu demokratsku koncepciju, da im, štaviše, odgovara, samo dodatno govori o dubini potonuća najjednakijih među njima, demokrata.

Kao šlag na tortu, koja je, iako spada u unutarstranačke baljezgarije, ali vladajuće stranke, značajna na simboličkoj ravni za mentalno zdravlje države i nacije, valja naglasiti niški incident povodom obeležavanja ubistva Zorana Đinđića. Naime, zbog toga što neki klinci nisu uspeli (ili su jednostavno "blokirali") da izdeklamuju, citiraju, neke Đinđićeve verbalne vratolomije, koje je trebalo da nauče napamet (poput one severnokorejske dece koja pevaju pesme o Titu i njegovom herojstvu na srpskom, a mi im se, kao, grohotom smejemo i čudimo kako je to moguće i kakav je to gnusni režim koji ih je na to primorao!), demokrati su ne samo napravili kompleksnu antidemokratsku burlesku blamirajući tako zlostavljanu decu, nego su i raspustili tamošnji stranački odbor, a na youtubeu se ceo slučaj vrti češće nego demokratske pikanterije u vezi sa Kim Džong Ilom ili Gadafijem. Umesto da nekako prikriju svoje orvelovske afinitete i manire, demokrati su javno počeli da u njima uživaju i predstavljaju ih kao moralne i političke orijentire.

Upravo po medijskim slobodama, kojima, za razliku od ovdašnjih demokrata, svaka vlast pokriva svoje defekte, pokazuje se zbog čega se ovakvom društvu bliži kraj. I zbog čega oni koji su do juče bili žestoki politički protivnici režima listom prelaze na viši nivo odnosa - počinju da ga se stide. A od toga nema goreg.

 

 

 

 

Smejemo se severnokorejskoj deci koja na srpskom pevaju pesme o Titu i njegovom herojstvu i čudimo kakav ih je to gnusni režim na to primorao! A imamo to isto u našoj vladajućoj stranci.