Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (15)

 

Mosadova zlatna žica

 

Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

 

...

 

Izar Harel upravo je u velikoj modi kod najužeg sastava najodgovornijih glava koje kroje sudbinu Izraela. On je junak meseca u zadivljenim očima tih retkih pretora koji znaju ko je ha memuneh Mosada. Zato su i upoznati šta su Harelovi odvažni, pronicljivi i prodorni lavovi i lavice, komandosi ubačeni na egipatsko tlo, prerušeni u Arape, izveli u predigri kratkotrajnog Sinajskog rata.

"Izare, vaš Mosad je sačuvao Izrael od egipatskih vazdušnih napada! Pa oni su po broju aviona bili bar za šezdeset posto jači od nas!" - uskiptelo mu je čestitala šefica diplomatije Golda Meir. "Da sam na vašem mestu, šepurila bih se kao ponosni lovac koji je ustrelio slona kapitalca i potom mu, pozirajući dok ga snimaju, stao nogom pod grlo".

Izar Harel je po dojavama, nacrtima, topografskim kartama i snimcima, dobijenim od svojih špijuna, poput mozaičara slagao kamenčić do kamenčića. I kao na dlanu dobijao pregledne slike vojnih uzletišta širom Egipta.

Dok su piloti klanjali na jutarnjoj molitvi, njihovi prizemljeni bombarderi i lovci Mig-15 i Vampiri postali su lake mete izraelskih, ali i francuskih i britanskih jurišnih aviona. Bez objave rata obrušavali su se kao kopci i potamanili na pistama više od 250 letilica, koje su postale nalik sprženom cveću. Zatečena, uskomešana i do kosti uspaničena, egipatska protivvazdušna odbrana nije stigla da ispali ni zrno na njih. Kad su se artiljerci sabrali, napadači su na povratku u baze već preletali Sredozemno more i na čistom nebu ispuštali za sobom mekane bele repove ispletene od sagorelog kerozina.

Komšija Mark

Tog toplog četvrtka, 6. decembra 1956. ujutro, Harel se triput preznojio dok je u svojoj kancelariji u Tel Avivu površno leteo preko naslova u dnevnom listu Ma'ariv i nabasao na upadljivu hroniku, ilustrovanu fotografijom krupnog čoveka visokog čela, kovrdžave neukrotive kose, velikih zalizaka, širokog upadljivog nosa, debelih usana i jake brade. Znameniti slikar jevrejskog roda, Francuz Mark Šagal, od prekjuče je u Jerusalimu, a sutra prepodne Air Franceovim avionom vratiće se u Pariz: Sa svojim saradnikom g. Šarlom Markom, g. Mark Šagal stigao je na dogovor, nakon št oje nedavno radosno prihvatio poziv predsednika g. Jicaka Ben-Zvija da postavi obojene vitraže u Abelovoj sinagogi, u sklopu Univerzitetskog medicinskog centra Hadassa, na gori Skopus - napisala je Ma'arivova novinarka.

"Neoprostivo je što mi je promaklo da je sused Mark u Izraelu! Katastrofa!" - Harela je prožeo jad. Umalo se od nelagode pljusnuo po čelu. Prenagomilani poslovi krivi su što danima nije stigao da otvori novine pa ni da odsluša radijske vesti. I to mu se, eto, osvetilo i loše vratilo:

"Ma, pronaći ću ga, makar i ispod kamena na Maslinovoj gori!" - uskipeo je.

Nije video Šagala trideset tri godine, otkad je u leto 1923. iz Vitebska, preko Moskve, napustio Sovjetsku Rusiju i otišao u Pariz. Na put bez povratka.

Sekretar se raspitao o Šagalovom rasporedu, a nakon desetak minuta Izar Harel je, nešto pre osam, kolima potegao u Jerusalim.

Računao je da je veliki umetnik razgrabljen, ali će ipak nastojati da uleti u neki njegov predah, u prazan prostor kako bi ga odvojio bar na četvrt sata.

Jer i Harelova je satnica nabijena. Uveče u sedam u Tel Avivu ga čeka sastanak s pomoćnicima. Zato će, najkasnije u šest, poći iz Jerusalima.

 Ugrejao je jedan od trista izraelskih dana u godini bez oblaka, a on je žurio dolinom Ajalon. Oko puta neurednog izgleda žalosno polegla trava, požutela od suše, i popadalo drveće kao pobijena vojska.

Pitao se: kako da priđe legendi Marku Šagalu? Šta najpre da mu kaže? Hoće li se slavni slikar setiti malog Isera Halperina iz Vitebska? Njegovu poslednju živu sliku upio je s jedanaest godina, kad je Šagal bio u trideset šestoj, kao i njegov otac. U Vitebsku je s njim razgovarao na ruskom, jedinom jeziku koji je onda znao. Obraćao mu se sa djadja, striče, kao što su deca oslovljavala starije. Mark Šagal će iduće jeseni postati sedamdesetogodišnjak, a Izar se setio:

"Da je poživeo, i papa bi, kao i sused Mark, proslavio tu okruglu godišnjicu."

Iz budnih snova, iz detinje prošlosti u vreme sadašnje vratio ga je zvon taktičkog radio-telefona visoke frekvencije, pokrivenog na dnu, pored kočnice službenog džipa koji je uvek vozio sam. Tada nije grizao nokte na ruci kojom je držao volan. Sekretar ga je obavestio da je Šagalov plan protokolarno izmenjen:

"Tokom prepodneva primiće ga gospodin premijer Ben-Gurion, a tom polučasovnom razgovoru prisustvovaće i gospođa Golda Meir. Zatim će se gospodin Šagal odvesti i u audijenciju kod šefa države gospodina Ben-Zvija, takođe na pola sata. Najsigurnije ćeš, šefe, sresti gospodina Šagala u tri sata, u restoranu Šteisel...". "Jesi li rekao Šteisel? Gde je tačno?"

"U ulici Malšei Izrael, broj 11, u severnom delu, u blizini sinagoge Porat Jozef. Gospodina Šagala su s njegovim asistentom, gospodinom Markom, na neformalni košer ručak pozvali ministri kulture i turizma. Biće dvanaest osoba, to mi je javio zapovednik obezbeđenja. Najavio sam mu da ćeš doći, nekako sam uspeo da te opišem. Rekao sam mu da radiš u policiji u Tel Avivu. I da ste gospodin Šagal i ti iz istog mesta u Sovjetskoj Rusiji. Za svaki slučaj da te neko od agenata, koji će se motati u Šteiselu i ispred njega, ne počne gnjaviti, legitimisati, sumnjičiti i ispitivati te ko si, šta tu radiš i slično, znaš već kako je to... Pitam se, šefe, kako ćeš uspeti da profućkaš slobodno vreme koje ti je preostalo do tri? Otkad radim s tobom, nikad ga nisi imao u tolikom izobilju..." - izmotavao se sekretar, jedan od trinaestoro privilegovanih koji znaju da je Izar Harel ha memuneh Mosada.

"Ne davi, kamerad. Kako god bilo, sunce se ipak rađa svake zore! I kad mi se tako okrenulo, onda ću se kao srećni dobitaik prošetati do Zida plača, cunjati Starim gradom, po Vija Dolorosa, oko Citadele, Jevrejskim kvartom... Obožavam Jerusalim. Ne piše uzalud u svetim knjigama da je to jedini grad bliži nebu nego zemlji... U Jerusalimu imaš čega da se nagledaš... Samo što nisam stigao, tamo sam za manje od pet minuta... Ostaviću kola i zato me više nemoj zvati. Pozvaću te pre nego što pođem u Šteisel da mi javiš ima li šta novo! Šalom" - Harel prekine vezu.

Kad je izašao iz džipa, jutarnji prolaznici nisu udostojali ni pogledom sićušnog čoveka prevelikih ušiju. Kao da je bio osuđen da ga ne primećuju.

 

Susret starih znanaca

 

Ušao je u Šteisel osam minuta pre tri i seo preko puta rezervisanog postavljenog stola koji je očekivao dvanaest vrlo važnih gostiju.

Izar Harel je u momku kome se ispod košulje nazirao trbuščić nepriličan njegovim mladim godinama nanjušio agenta na dužnosti. Tu je, zna se zašto i zbog koga. Suecki rat tek je završen pa valja biti oprezniji nego ranije, u mirnijim vremenima. Agent mu se smešio. Sekretar je za ocenu pet plus odlično oslikao svog šefa. On je osoba u koju ne treba sumnjati.   

Harel kao crtež foto-robota.

I da ga nije ugledao s ministrima koje je poznavao, nego se s njim sudario na ulici, Izar Harel bi, po jasnoj fotografiji iz Ma'ariva prepoznao Marka Šagala.

Jedina žena među njegovim domaćinima, u sivoplavetnoj haljini, maslinastog tena, ravnih leđa, a spreda valjano ispršena, lelujavo je gazila, jedva podižući nožice i na francuskom ga nametljivo učila svakodnevnim hebrejskim frazama:                                        

"Dobar dan je: boker-tov; a do viđenja, pa to, zar ne, zna celi svet: šalom. Najpoznatija i najkorišćenija jevrejska reč u Izraelu i van njega je: šalom. Hvala je: toda-rabah; a molim: bevakaša..." - sipala je dok se Šagal rastreseno zgledao u neodređenu, mutnu tačku iznad glava pratilaca koji su koračali ispred njega.

Harela je obuzela blaga trema kad je prišao Marku Šagalu, kome su vlasnik restorana i ministar kulture, svako sa svoje strane, uslužno pridržavali stolicu u vrhu stola. Naklonom glave Harel se izvinio društvu i pristupio mu:

"Zdravstvujte sased, djadja Mark..." - obratio mu se na ruskom.

Šagal strigne očima i odgovori takođena ruskome:

"Nu, ak to ti, maladjec?"

"Ja sam Halperin. Iser Halperin, vaš sused iz Vitebska."

"Zar si ti onaj mali, Halperinov sin?" - iznenađeno je zabacio glavu.

"Da, ja sam taj."

Mark Šagal ga je merio odozgo kao orijaški hrt sićušnog jazavčara: - "Pa nisi baš porastao, sinok..." - otelo se slikaru. Ali da pokaže kako nije hteo da se naruga jedincu svoga suseda, vršnjaka i školskog druga iz Vitebska u Belorusiji, umesto pokajničkog izvinjenja pomilovao ga je po glavi. Uverivši se da se Halperin mlađi nije namusio i zbog nespretne doskočice o patuljastom rastu, Šagal uz krokodilski smeh kašljucavo rekne: "I zlatnik je mali, ali puno vredi, je li tako, Isere?" - zagrlio ga je, poljubio u obraz i jedva dočekao da sedne. Izar Harel je ministrima uljudno najavio da će ih brzo napustiti i pošto je zahvalio vlasniku na ponuđenoj stolici, ostane stajati pored Šagala koji ga je umorno upitao: "Šta je s tvojim  roditeljima, Isere, gde su? Jesu li preživeli rat?"                                            

"Rat su preživeli, izbegli su Staljinove gulage i Hitlerove konclogore, ali su pre dve godine i umrli u Daugavpilsu, u Letoniji. Tamo smo se preselili iz Vitebska, godinu dana nakon što ste vi emigrirali u Pariz... Otišli su tiho, jedno za drugim. Najpre mama, a ubrzo za njom i papa.

"Bili su jedna duša" - snuždio se slikar. "Divni, pravi ljudi, koji su ispravno živeli, ali u pogrešno, komunističko vreme, u Vitebsku. Tada sam s njima stravično i mučno živeo i ja... Sećaš li se onog prokletog grobokradice Nauma Koena, Jevrejina nažalost, pokvarenjaka koji vas je doveo na ivicu prosjaštva?"

"Nisam bio gluv i slep da zaboravim komesara Nauma. Jeste, bio je gad Temapapi, koji ga je hranio i pomagao mu dok je bio golja, a on mu se nepošteno odužio kad je prigrabio vlast... Ali reći ću vam, djadja Mark, ipak treba da mu budemo zahvalni. Nemojte mi se čuditi što vam to kažem. Jer da nas Naum nije podlo izdao, mi bismo ostali u Vitebsku. I šta bi onda bilo s nama? Oca bi oterali na silu u gulag, u Sibir, a tamo bi otišao Bogu na istinu, dok bismo mama i ja umrli od gladi. Meni komunisti ne bi dopustili da doživim sreću i odem u Palestinu. I da danas služim Izraelu."

"Hmmmm" - otegne Šagal, - kako ti služiš Izraelu, Isere? Šta radiš?"

"Hebrejsko ime mi je Izar Harel, a radim u policiji u Tel Avivu. Kao službenik." - reče sa ustezanjem.

"Hmmmm" - ponovo će Šagal, ali pomalo rastuženo. "Biću iskren i priznati ti, sinok. Divio sam ti se kako si umno govorio za dečaka tvojih godina tamo u Vitebsku i zato sam verovao da ćeš se vinuti daleko više... Da ćeš stremiti višim ciljevima nego što je službenička karijera u policiji..."                                                              

"Paaa, djadja Mark, ne mogu baš svi fantastično uspeti kao što ste vi..."

"To stoji... Ali kad razmislim, i nije loše biti policijski službenik u Izraelu, je li da je tako, Halperine?" - pomirljivom umišljenošću prihvati Šagal. - "Da, da..." - nesabrano je mucao Izar i ubrzanije grizao nokte, što nije promaklo slikaru. Ukorio ga je, pogledavši pri tom nesvesno i svoje odnegovane prste na kojima su stajale neuredno razbacane porozne svetlosmeđe staračke mrlje.

"Kao mali nisi grizao nokte.,. Jesi li postao jako nervozan, pa zato..."

"Uzbudio me je susret s vama..." - izmotavao se Izar, koji se, samo da bi potro packu zbog grickanja noktiju naglo okrenuo vlasniku Šteisela i otklonio kupu poznatog domaćeg vina Carmel kojim je želeo da ga počasti: "Hvala, ali vozim, pa ne bih voleo nezgodne susrete sa saobraćajnom policijom..." - ponovo se obratio Šagalu, čvrsto stežući prste kako ih ne bi ugurao u usta. "Sada ću vas ostaviti, djadja Mark. I hoću li imati zadovoljstvo da vas vidim, večeras ili sutra?"

Pokeraški je blefirao kao da iz Ma'ariva nije saznao kako će Mark Šagal sutra ujutro odleteti u Pariz. Dočekao je odgovor koji je priželjkivao. Novi susret će se dogoditi neodređenog dana sledeće godine, kad će slikar i njegov asistent Šarl Mark svakako doputovati u Jerusalim, pre nego što počnu da rade vitraže:

"Dragi Isere, reći ću ti da sam pre desetak dana, dok sam smišljao šta ću nacrtati na dvanaest vitraža, koliko će ih biti u Abelovoj sinagogi - a pokloniću ih narodu koji hiljadama godina opstaje na ovom tlu - namislio da Zabulonu, Isakaru, Judi, Danu ili bilo kome od Jakovljevih dvanaest sinova udahnem lik tvoga oca, mog odanog prijatelja još iz ranog detinjstva."

"Raznežili ste meo Mark..."

"Znaš li, sinok, priviđa mi se da će me dok budem slikao Jakovljeve sinove, sve vreme preko ramena posmatrati moja majka i moj otac, a iza njih i milioni iseljenih Jevreja. I današnjih i doskorašnjih, a i onih od Mojsijeve pradavnine. Među njima će biti i tvoji roditelji... I svi će, pri tom, ponavljati zapis iz knjige jednog od trojice poslednjih proroka, Jezekije: "Reče Jehova: ujediniti raseljene duše i izvući ih od naroda gde utočište potražiše, i podariti im zemlju izraelsku." Slikaru poleteše suze: "Obećaj mi, Iseru Halperine, da ćemo se dogodine bezuslovno sresti ovde u Jerusalimu. Pa, konačno, svaka jevrejska molitva završavala se zakletvom: Iduće godine u Jerusalimu... Pričaćemo o našem milom rodnom Vitebsku, o kojem je, posle mojih pejzaža, saznao svet. Zbog toga sam veoma ponosan."

Dugo su ostali zagrljeni:

"Salom, djadja Mark!"

"Šalom, sinokr!"

 

Tajna nad tajnama

 

Izar Harel je zatvarao vrata restorana kad se iznureni slikar odgegao i teško se sručio u široku drvenu stolicu.

"Šta taj moj čovek radi u policiji?" - pitao je ministre koji su seli do njega.

"Harel je glavni direktor Šin Beta" - reče obavešteno ministar turizma.

"Je li? Vidiš ti njega! On meni malopre skromno kaže da je obični pisar, a ne gubernator..." - začudio se Šagal vezujući ubrus oko vrata: "Šta je Šin Bet?"

"Tajna policija."

"Je li to Mosad?"

Ministar turizma odmahe:

"Ne, nije Mosad! Šin Bet je po moći, važnosti i uticaju jako daleko iza Mosada. Šin Bet deluje na domaćem terenu, a Mosad u svetu."

"I ko je glavni direktor Mosada?"

Ministri turizma i kulture uzdržano se nasmejaše slikarevom neznanju:

"To je tajna nad tajnama. Ko je na čelu Mosada ne zna ni većina nas, ministara. Možemo jedino nagađati. Ali na kraju, kako god okrenuli i šta god pomislili, ipak sve ostaje u sferi nepouzdanih nagađanja" - reče ministar kulture.

"Znači da Halperin nije šef Mosada... To jest Harel..." - ispravi se slikar.

"Harel je hiljadama milja udaljen od Mosadovog kormila. Mosad vodi veći igrač. Samoglavi, svetački nedodirljivi velemajstor koji polaže račune jedino premijeru."

"A šta radi moj zemljak Harel u tom Šin Betu?"

"Šin Bet je policija za kontrašpijunažu" - objasni ministar turizma.

"Špijunirati za domovinu nije sramota i greh!" - zaključi ogladneli slikar. Ministri, asistent Mark i ostalih osmoro zvanica, koji su po jevrejskoj poliglotskoj navici naravno govorili i francuski, bespogovorno se složiše. Vlasnik Steisela, koji je ukipljeno stajao iščekujući da zapiše narudžbine i začudo nije govorio francuski, samo se smeškao, obmanjujući ih tako da je i on razumeo gospodina iz Pariza.

Odgovarajući na pitanja Marka Šagala o Harelovoj špijunskoj delatnosti, ministri su plitko zagrebali po površini rudnika. Ali nisu nabasali na trag Mosadove duboko zakopane zlatne žice i iskopali je.

Strane diplomate u Izraelu o Mosadovom ha memunehu pronose glasove da je nalik Bogu. Postoji, a niko ga nije video. A i ako ga je video, ni slutio nije da je on taj.

I vrlo važni gosti u Šteiselu upravo su videli ha memuneha i razgovarali s njim. Ali nisu naslutili da je on taj.

 

Kabinet Izara Harela, Tel Aviv, 6. decembar 1956, 19 sati.

 

Pozvao je na dogovor četvoro svojih pomoćnika da potanko rasprave kad će u akciju, o kojoj su pre dvadesetak dana načelno razgovarali.

Ubiti u Buenos Ajresu hrvatskog poglavnika Antu Pavelića.

"Mosadu ne trebaju lovorovi venci za Pavelićevu kožu. Mi ćemo, kameradi, učiniti da on dobije svoj obrok olova, a neka zasluga za to bude zapisana na račun jugoslovenske policije. U Beogradu će uživati, a nama će taj zadatak poslužiti kao uigravanje za veliki lov" - počne Izar Harel, ciljajući na skalpove Adolfa Ajhmana i njegovog pomoćnika Alojza Brunera, Herminu Miler, Martina Bormana, Valtera Raufa, Franca Štangla, Hajnriha Milera, dvojice najokrutnijih lekara: Jozefa Mengele, zvanog "Anđeo smrti" i Ariberta Ferdinanda Hajma, zvanog "Doktor smrt" i još mnoštvo nacista koji su u bekstvu: "Njih moramo ščepati i dopremiti ih u Izrael. Da im sudimo i obesimo ih! Likvidacijom Pavelića odužićemo dug maršalu Titu. Dužni smo mu zato što je taj momak jedini od evropskih vođa pokreta otpora u svoju partizansku vojsku ravnopravno primao Jevreje, dok su u ostalim okupiranim zemljama osnivali izdvojene jevrejske jedinice. Geto, istina u poštenoj nameri, ali ipak - geto. U Jugoslaviji Jevreji su na važnim dužnostima u vladi, vojsci, kulturi, privredi i državnoj upravi. Predsednik jugoslovenskog parlamenta je Jevrejin, Moša Pijade iz Beograda, pre rata priznati slikar. Zahvaljujući Pijadinom uticaju Jugoslavija je među prvim državama, u maju 1948, priznala Izrael. Pijade je naveo našim državnicima da je od 72.000 Jevreja koliko ih je do 1941. živelo u Jugoslaviji, u ratu pobijeno čak 60.000, a od toga oko 20.000 u Hrvatskoj, kojom je vladao Ante Pavelić. Tamo su Jevreji - baš kao i u Srbiji, koja je bila pod nemačkom okupacijom, i Makedoniji, anektiranoj od Bugara - nosili žutu Davidovu zvezdu. Bili su narod izvan zakona, ponižen i progonjen. Pijade je našima natuknuo kako bi bilo zapaženo da izraelski agenti u ime jevrejskih žrtava samelju Pavelića, a oni bi u Jugoslaviji, kaže, to cenili.

U Izrael se useljava sve više jugoslovenskih Jevreja. Dvojica naših istaknutih mlađih vojnih zapovednika rođeni su u Jugoslaviji, David Dado Elazar, u Sarajevu, u Bosni; i Haim Bar Lev u Zagrebu, u Hrvatskoj. Kao petnaestogodišnjaci stigli su u Palestinu: Bar Lev 1939, a Dado 1940. Dadini roditelji bili su mi susedi, ovde u Tel Avivu, nakon što su 1948. došli u Izrael. Dadina plemenita majka Zehava, zvala se u Sarajevu, upamtio sam, Zlata Oreh. Otac, Šlomo Elazar, bio je poštovani trgovac, a u ratu Titov partizanski major. I Bar Levov otac koji se, koliko se sećam, preziva Broclavski, učestvovao je u gerilskom ratu na Titovoj strani, a danas, kao penzionisani pukovnik živi u Zagrebu." Harel je otro nakvašene prste o košulju i šiškavog glasa završio besedu: "Dovoljno za uvod, dragi moji."

Levo od Izara Harela sela je najmlađa među njegovim pomoćnicima, zgodna Šulamit-Šula Kišak Koen, sa srebrnim dijademom u obliku Davidove zvezde u kovrdžavoj kosi. Harel nije krio da mu je ta ženica građena od gvožđa platonska slabost. Prorekao je i vraški bio u pravu da će Perla - on joj je smislio taj kodni nadimak - izrasti u špijunku najviših dometa. Rodila se u Libanu, a ime su joj dali po Šulamit, ženi iz Solomonove Pesme nad pesmama. Avanturističkoga duha, utekla je iz roditeljskog doma u petnaestoj godini i odmaglila u Palestinu. Vrlo mlada udala se za trgovca Jozefa Kišaka i rodila mu decu. U osamnaestoj je pristupila Mosadu. Harel je procenio da su mu zvezde u toj samovoljnoj devojci senzualnih usana, kože boje slonovače, tajanstvenog pogleda i nežnog, zagonetnog Monalizinog osmeha, poslale dijamant. Brusio ga je i izbrusio u visokokaratni okrugli briljant, koji sada cakli u Mosadovoj kruni. Šula, uprkos muževom opiranju, nepopustljivo istrajava i ni pod najusrdnijim pritiscima, pa i bračnim ucenama i pretnjama ne pomišlja da napusti zvanje u koje je fanatično ušla.

"Tebe je, Šula, Bog stvorio za špijunku!" - nežno joj reče Harel.

Šula je govorila arapski s najčišćim libanskim narečjem, a Bejrut poznavala u prste. Izar Harel ju je zato, posle obuke, sredinom 1953. imenovao za glavnu operativku Mosadove bliskoistočne mreže. Kako bi se zaštitila i od najsićušnijih sumnji, Šula je nagovorila muža da u luci Sidon, nedaleko od Bejruta, otvori trgovinsku firmu, a u Tarabulusu čak i banku.

"Svaki Jevrejin koji drži do sebe mora imati svoju banku!" - podrugivala se Šula s Jozefom. Iznenadila se kad se uskoro uverila da je preduzimljivi muž najozbiljnije prihvatio njenu neozbiljno izrečenu ideju.

Kraj

 

 

 

 

 

GLOSA

 

"Mosadu ne trebaju lovorovi venci za Pavelićevu kožu. Mi ćemo, kameradi, učiniti da on dobije svoj obrok olova, a neka zasluga za to bude zapisana na račun jugoslovenske policije. U Beogradu će uživati, a nama će taj zadatak poslužiti kao uigravanje za veliki lov" - počne Izar Harel, ciljajući na skalpove Adolfa Ajhmana i njegovog pomoćnika Alojza Brunera, Herminu Miler, Martina Bormana, Valtera Raufa, Franca Štangla, Hajnriha Milera, dvojice najokrutnijih lekara - Jozefa Mengele, zvanog "Anđeo smrti" i Ariberta Ferdinanda Hajma, zvanog "Doktor smrt" - i još mnoštvo nacista koji su u bekstvu.

 

 

 

 

GLOSA

 

"Njih moramo ščepati i dopremiti ih u Izrael. Da im sudimo i obesimo ih! Likvidacijom Pavelića odužićemo dug maršalu Titu. Dužni smo mu zato što je taj momak jedini od evropskih vođa pokreta otpora u svoju partizansku vojsku ravnopravno primao Jevreje, dok su u ostalim okupiranim zemljama osnivali izdvojene jevrejske jedinice. Geto, istina u poštenoj nameri, ali ipak - geto. U Jugoslaviji Jevreji su na važnim dužnostima u vladi, vojsci, kulturi, privredi i državnoj upravi."