Polovnjaci

Nedovršeni srpski poslovi: dok cveta korov oko propalih preduzeća drugovi opet organizuju...

 

Svečano otvaranje napuštenih objekata

 

Srbija danas liči na jedno užasno stratište propalih ideja, nesvršenih poslova i odbeglih umova. Od nje polako dižu ruke i tajkuni, oni koji su uvek imali i mogli. Još slikovitije, ovo je država koja izgleda kao jedna velika građevina koju je investitor napustio. Za što je to tako, odgovor treba potražiti u sadističkom odnosu svake vlasti prema svojim sugrađanima, ali i u teškom mazohizmu naroda koji je navikao na svakodnevna poniženja i kršenje osnovnih ljudskih prava

 

Nikola Vlahović

 

Ako je vreme vladavine prethodnog režima iz devedesetih simbolično obeležila masovna gradnja takozvanih privremenih objekata, onda ovo, takozvano demokratsko vreme, najbolje opisuju započeti pa napušteni građevinski poduhvati kojih ima širom Srbije, a najvidljiviji su u glavnog gradu Beogradu.

Od sopstvenih investicija danas beže i oni kojima je država dala, tako reći na poklon, najbolje lokacije i najpovoljnije kredite.

Ali, to je svakako samo deo slike nesvršenih srpskih poslova, kojih ima svugde, na svakom koraku, kako u privredi tako i u politici, državnim poslovima, kulturi i na svakom drugom mestu. Ne postoji drugi racionalan razlog za takvo stanje osim čistog sadizma svake političke oligarhije koja je vladala Srbijom u različitim periodima novije istorije.

 Valjda je zato i moglo da se desi da više od sto godina traju rasprave oko toga gde treba da bude zgrada opere u Beogradu, a skoro pedeset  godina iz nekog razloga Beograd ne može da dobije drugi most preko Dunava, niti može da popravi onaj jedini, "pančevački". Sigurno zato nikome ne pada na pamet da makar malteriše i okreči fasade baš onih građevina koje su, barem zvanično, pod zaštitom države.

Ali, ta bahatost i divljaštvo, imaju i svoja simbolična staništa. Jedno od njih je i elitno beogradsko naselje Dedinje, koje do današnjeg dana nije dobilo kanalizacionu mrežu, a može da se pohvali impresivnom mrežom septičkih jama, što slikovito svedoči o kvalitetu srpske elite!

 

I ono što je dovršeno, bolje da nije

 

Među savremenim čardacima ni na nebu ni na zemlji, najviše mesto zauzima i nedovršeni Koridor 10, jer tom "projektu" niko ne vidi kraj osim onih koji su ga više puta proglasili završeni!

Da tragikomediji nema kraja govore i naslovi iz novina. Tako, na primer, na dan 9. avgusta 2006. godine, dnevni list "Politika" objavljuje senzacionalnu vest: "Obilaznica oko Beograda 2009"!

 Stala je gradnja Koridora 11 prema Crnoj Gori, u narodu odmah nazvan "Tadićev put ka domovini". Radovi na autoputu Beograd-južni Jadran, na deonici od Uba do Lajkovca, nisu ni počeli, prošle godine su povučeni kamioni, bageri i ostala teška mehanizacija, a izvođači radova su, barem zvanično, povukli mašine sa gradilišta zbog toga što nije završena eksproprijacija zemljišta za nastavak radova na trasi budućeg autoputa. Reč je o koridoru koji bi prema projektu povezivao Srbiju sa Crnom Gorom i Italijom.

 Ali, u međuvremenu, dok traje ovo "trpno stanje", ministar Mrkonjić zabavlja publiku pričom kako "užurbano" traje pripremanje projektne dokumentacije za deonice Ub-Obrenovac i Lajkovac-Ljig koji bi u 2011. godine "najverovatnije" trebalo da grade finansijeri i izvođači iz Turske! Ovo je sigurno koliko i otplata grčkih dugova, ali, ako se Turci zainate, možda bude i drukčije!

Nepregledan je spisak onoga što u Srbiji nije dovršeno, ili je zauvek ostalo osakaćeno i zaustavljeno u vremenu u kome je i nastalo. Nedovršena je obnova Narodnog muzeja u Beogradu, nedovršena je izgradnja Narodnog pozorišta u Subotici, Narodne biblioteke u Beogradu, hrama Svetog Save koji, uprkos milionskim donacijama i dalje nema ništa osim zidina i preskupih zvona koja se jedva čuju! Nedovršene su sportske hale u Valjevu, Kraljevu, Novom Pazaru...Više od 15 godina grad Kruševac ne uspeva da reši problem dva nedovršena objekta na centralnom trgu Kosturnica koji ruže okolinu, ali predstavljaju i opasnost za građane. Preduzeće "Jastrebac" je kod Kosturnice trebalo da izgradi uslužno - zanatsko - trgovinski centar sa stambenim zgradama. Od osam predviđenih stambenih zgrada izgrađena je samo jedna, pa je i ta jedna naopako završena, sa manje spratova i manjim gabaritom.

Čudne packe

U Čačku je prošle godine izbio skandal pred kamerama više televizija kad je Dinkićeva ministarka za takozvani Nacionalni investicioni plan Verica Kalanović i gradonačelnik Čačka Velimir Stanojević zbog ponovnog probijanja rokova za završetak rekonstrukcije jedne ulice. Bio je to njen drugi dolazak u Čačak istim povodom za manje od dva meseca pa je prilično nabusito javno pozvala na odgovornost sve one koji su učestvovali radovima. No, niko od prisutnih ni za živu glavu nije hteo da prizna svoju krivicu.

 Projekat nije bio usaglašen sa izvedenim stanjem instalacija na terenu, kukali su uglas "optužni", pravdajući se da nisu rešeni ni svi imovinsko-pravni odnosi, pa im meštani stavljaju zabrane. No, gradonačelnik Čačka Velimir Stanojević je gorko konstatovao „da je u Srbiji sve politika", a onda krenuo u kontranapad govoreći da mu sve liči na političku kampanju za izbore "koji se očekuju naredne godine". "..Trebalo je da radimo onoliko koliko imamo para u Čačku, a ne da dobijamo packe iz Beograda i da se sramotimo pred građanima", govorio je tada Ilić, ne znajući da ustvari slikovito opisuje kako se proizvode polovični projekti u Srbiji, potrebni vladajućim strankama za ličnu promociju u političkim kampanjama.

Ali, ima i primera kako obični građani na terenu pružaju otpor ovoj pošasti...Na periferiji Užica je još u junu mesecu 2010. godine trebala da bude puštena u rad regionalna deponija „Duboko", ali je sve stalo zbog toga što grad  nije uspeo da otkupi 30 ari zemljišta, placa na kome je planirano postavljanje centra za selekciju otpada. Vlasnik te parcele nije hteo svoju imovinu da proda, već je hteo da je razmeni za zemljište iste površine. Lokalna samouprava nije našla načina da to izvede, pa je ceo projekat koji je inače finansirala Evropska unija, jednostavno stao.

U međuvremenu su se na istom mestu pojavila dva klizišta...Godinu dana ranije, obustavljeni su radovi radovi na sređivanju Balkanske ulice u Čačku jer su dve porodice čija se domaćinstva nalaze na samom izlazu saobraćajnice na magistralni put, sprečile rušenje svojih kuća pošto im investitor, čačansko JP „Gradac", nije ponudio adekvatnu i pravičnu nadoknadu. Ovakvi i slični primeri govore koliko je ustvari zakonska regulativa nedovršena i koliko je uopšte svaki deo života u Srbiji polovičan u svakom smislu.

Kult poluproizvoda

 

Slika je svuda ista: već godina zjape iskopani temelji započetih objekata u najmanje dvadeset najužih gradskih centara širom Srbije. Beograd je tu, opet, nenadmašan sa svojom dugom istorijom takvih rupa. Najslavnija je ona "Mitićeva" na Slaviji (nazvana po predratnog bogatašu Mitiću koji je tu planirao gradnju najveće robne kuće na Balkanu u ono doba). Više od pola veka iz nekog neobjašnjivog razloga tu ništa ne niče osim zelene trave, a ima i mišljenja da je Mitićeva supruga proklela komuniste kad su im oduzeli imovinu ("...Da Bog da ništa ovde ne sagradili sto godina!"), te ih kletva prati i na putu je da se sasvim ostvari. Na mestu gde je pala prva bomba u aprilskom bombardovanju Beograda 1941. godine, i dalje je krater od bombe!

Neverovatno zvuči podatak da je ta rupa već šezdeset godina ograđena nekom zarđalom žicom i da baš ništa nijednoj vlasti do današnjeg dana nije palo na pamet da tu sagradi, a zvanično je reč o najatraktivnijem delu glavnog grada sa pogledom na Dunav i Savu!

Gledajući iz te perspektive na Novi Beograd, vidljiva je ogromna zgrada građevinskog preduzeća "Rad" u bloku 20 kod hotela „Hajat". Preduzeće je već godinama u stečaju a za to vreme monumentalna građevina od 13 spratova  avetinjski prazna, ne koristi nikome, ali zato spada u istaknute eksponate nedovršene Srbije.

Nedovršen je most preko Dunava kod Beške, jedan od najvažnijih tranzitnih pravaca u Srbiji, nedovršena je svaka druga privatna kuća u Srbiji (na sve strane vire zarđale armature), jer je tako lakše preživeti teror državne administracije koji se sprovodi nad zvanično završenim objektom...Tu, u tom adminstrativnom teroru, leži i deo odgovora zašto je u Srbiji bolje biti "poluproizvod" a ne gotov proizvod. 

  Građani koji su prevareni od strane odbeglih "investitora" najčešće se useljavaju u te građevinske poluproizvode i sami pokušavaju da završe posao dok njihovi  "poslovni partneri" beže od zakona ili su već u njegovim raljama.

 

Državne praonice para

 

  Južnije od Šumadije niko ništa i ne gradi, pa nema šta ni da se dovršava. U centru Niša, nedovršena zjapi ogromna zgrada robne kuće Beograd koju je kupio, pa počeo da renovira a onda ostavio vlasnik firme "Verano". U Beogradu je neko počeo pa prekinuo rekonstrukciju hotela Metropol, a još jedan poznati tajkun Petar Matić, takođe je započeo pa prekinuo izgradnju  objekta nepoznate namene u samnom centru Beograda, preko puta Skupštine Srbije (bivše "savezne").

Tačno preko puta zgrade predsedništva Srbije, firma biznismena Zorana Drakulića, koja je počela da gradi hotel na mestu bivše zgrade ambasade Japana, ostavila je taj posao nedovršenim i na ovoj centralnoj lokaciji glavnog grada danas zjapi jedno betonsko ruglo. Poznati košarkaški as, Žarko Paspalj, započeo je pa prekinuo izgradnju najvećeg "akva parka" u regionu, pa sada na Novom Beogradu,  gde je trebalo da objekat nikne, niče korov između betona i armature.

Već godinama traje pokušaj da neko u Srbiji nađe načina da završi 47 kilometara saobraćajne obilaznice oko Beograda, a nekad moćna građevinska preduzeća kao što su bili  "Partizanski put", "Mostogradnja" i "Planum", povremeno nešto rade, i to kad ima para i kad dođe vanvremenski ministar Mrkonjić da obeća kako će sve biti gotovo "koliko sutra".

Ali, nije ovo jedina sramota srpskih vladara novijeg doba. Njihove sramote su na svakom ćošku države koju lažu i jašu nemilice. Tako, već godinama, naplaćuju putarinu na deonici auto-puta od Doljevca do Grdeličke klisure, i to u punom iznosu, bez obzira što ta saobraćajnica nikada nije završena i što vozači mogu da koriste samo jedan njen deo!

A kad nemaju šta drugo da rade, vlastodršci se zabavljaju: nedavno je nakon 17 godina od početka izgradnje, svečano obeležen nastavak radova na završetku centralne zgrade Univerziteta u Novom Sadu, za koju su Vlada Srbije i Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine zvanično obezbedili 5,5 miliona evra, a pošto su svečanost organizovali Božidar Đelić i Bojan Pajtić, stvar ostaje u familiji. Neka sledeća vlada će sigurno organizovati novo svečano dovršavanje davno započetog.

U "stalnoj izgradnji" se nalaze i Klinički centar Vojvodine i zrenjaninska bolnica i još mnogo objekata širom Vojvodine koji se vode kao nedovršeni projekti. Na ovom mestu se treba setiti da je preko dvadeset godina trajala izgradnja dečje bolnice u Tiršovoj ulici u Beogradu, da se i danas smatra nedovršenom, i da je samo od donacija moglo biti izgrađeno još četiri slične. Takve državne praonice para u Srbiji su uvek imale poseban status i njihov zvaničan završetak, značio bi i kraj mahinacijama.

 

Sad il' nikad

 

 Zato je zločin bez presedana objaviti završetak radova na takvim investicijama, zato je za svaku ovdašnju vlast zlata vredan onaj projekat koji je stalno u izgradnji. Ipak, iako su domaćini glavni, među majstorima nezavršenih poslova u Srbiji, pokazali su se i mnogi strani investitori. Među njima je svakako najpoznatija slovenačka kompanija SCT, predvođena kontroverznim biznismenom Ivanom Zidarom, kome ni boravak u zatvoru nije nepoznat, i protiv koga se u Sloveniji već dugo vremena vodi krivični postupak za mahinacije u građevinarstvu. U Bosni i Hercegovini je te mahinacija pokazao u projektu izgradnje puteva, a kako će u Srbiji proći sa mostom preko Ade, tek će biti viđeno...

Jedna o tih slavnih "investicija" od koje su godinama dobro živela barem dva režima, svakako je i nikad završena beogradska železnička stanica "Prokop". Ona i danas koristi kao značajno mesto za "prebijanje" dugova, isplatu trećim licima i za sprdnju narodu i njegovim narodnim poslanicima. Tako je i u 2011. godini nastavljena ta cirkuska predstava koja traje više od četvrt veka, pa je potpisan i neki Protokol o isplati duga Železnica Srbije preduzeću "Energoprojekt", a novine su se zakitile optimističkim naslovima: "Stvoreni su uslovi za nastavak izgradnje železničke stanice Beograd"!

Nedaleko odatle je i Klinički centar Srbije, građevinsko čudo iz bivših vremena. Ovaj nesagledivi i još neistraženi prostor na dvanaest spratova (od kojih je devet potpuno prazno!), viđen je svojevremeno kao simbol snage jugoslovenske države i komfora njenih zdravstvenih osiguranika, ali taj objekat nikada do kraja nije stavljen u funkciju. Čak je i bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević kukao da "ova promašena investicija košta državu čitavih 100 miliona evra" pa je, prirodno, tražio i nešto para iz budžeta dramatičnim pozivima: "...ako se uskoro ne izvrši rekonstrukcija zgrade, postoji mogućnost da nikada neće moći da se završi!".

Od kako je Titova Jugoslavija izgradila nekadašnji autoput od Beograda, preko Ljubljane i Zagreba do tunela ispod Karavanki, do današnjeg dana samo Srbija nije svojih stotinak kilometara deonice obnovila, ili, ako je neko nešto radio, to su bili kradljivci žičanih ograda, kojima su "obnavljali" svoje posede.

Takođe, nikada od kako je Srbije, opštim bekstvom bivše "braće" iz zajednice sa njom, nijedna državna komisija nije napravila kompletan spisak nezavršenih poslova, nedograđenih objekata, nepotpisanih sporazuma, neispunjenih ugovora, nenaplaćenih potraživanja, nepodeljene imovine...

Sasvim sigurno ne postoji nikakvo pošteno knjigovodstvo toga šta pripada Srbiji a što srpski lopovi koriste kao da je njihovo, ne postoji ni ta snaga države da takvim lopovima kaže da su lopovi i pošalje ih tamo gde je takvima mesto.

Sa druge strane, od tranzicionog čerupanja malo je toga preostalo, ali i to malo je na putu da bude plen istog banditskog preduzeća koje upravlja životima miliona. U takvim okolnostima, savršeno jasno biva zašto jedan čovek koji ne želi da proda svoju imovinu državi, sprečava realizaciju neke državne investicije. Rat između golog opstanka pojedinca i ubitačne državne birokratije tek je počeo. On je za sada administrativne prirode, ali, ako potraje, lako može da bude i stvaran.

 

 

 

 

Malo krdo, ali para brdo

 

Ne samo što su na hiljade građevina, puteva, mostova i fabrika nedovršeni, ili započeti pa napušteni, nego je i celokupna srpska država danas jedan nedovršeni projekat. Nedovršena je naopako započeta reforma pravosuđa, nedovršena je naopako započeta reforma zdravstva, nedovršena je reforma školstva...

Do današnjeg dana nisu utvrđene sve granice sa pojedinim država sa kojima se Srbija graniči, nedovršena je podela imovine sa bivšim jugoslovenskim republikama, nedovršeni su pregovori sa Crnom Gorom oko dvojnih državljanstava, sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom oko ratnih zločina, povratka izbeglica i nadoknade štete.

Srbija nije dovršila privatizaciju velikih javnih preduzeća (a kako je ova dosadašnja urađena bolje da nije ni započeta), nije do kraja isplatila ni svoje građane za dugove stare i dvadeset godina, nije istinski primenila nijedan od donetih zakonskih propisa a da ga pre svih nije prekršila državna administracija.

Sve započete i velikim rečima najavljene reforme pretvorile su se u pravu noćnu moru za građane, ali su zato džepovi "reformista" bivali sve puniji a njihovi zahtevi vladi sve drskiji. Tako su otimanja iz budžeta dostigla razmere kolektivnog divljanja vladajuće oligarhije pa je neko izračunao da je oko 8 milijardi dolara donacija (dakle, bespovratnih sredstava) koje je Srbija dobila u poslednjih deset godina, otišlo na bolji život državne birokratije i njene seljačke dekadencije.

 U takvim okolnostima, ovo fino negovano krdo prostaka nema nijednog razloga da se angažuje oko završetka bilo kakvog ozbiljnijeg državnog posla, jer što agonija nedovršenosti duže bude trajala, duže će i boravak u njihovim dobro obezbeđenim zabranima trajati. Jedino što nikako ne sme da kasni to su njihove plate iz budžeta, njihove privatne investicije i njihove apanaže u upravnim odborima državnih preduzeća.