Nebesko podzemlje

Podela Kosova: da li je ništa jednako sve, a nešto jednako ništa, ko se u vezi s tim uopšte pita, i zašto

 

Šta se deli kad se iseli

 

Posle odlaska Borka Stefanovića u Prištinu, "aferaška" polemika oko "podele Kosova" očekivano, polako, ulazi u opasno vrtložne ali regularne polemičke vode. Iako svi beže od ražnja za zeca koji je još u šumi, svi bi da budu blizu ako se bude potpaljivala vatra - za za ražanj ili za šumu, svejedno

 

Ivan Molotok

 

Iznenađenje i neverica sa kojima je javnost propratila provokaciju političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova Borka Stefanovića u vezi sa "podelom Kosova" više su poticali od kolektivnog osećanja prevare i novog diplomatsko-verbalnog maltretiranja građana u neku od poznatih politikantskih svrha, nego od "merituma stvari", od stvarnih izgleda da se u pogledu statusa Kosova išta promeni. Drugo, ni kada je trebalo, kada je to imalo nekakvog smisla, država zapravo nikada, ama baš nikada nije imala u vidu nikakvu podelu Kosova kao organizovanu, temeljnu, smislenu i održivu opciju, koja bi pre svega međunarodnim faktorima koji o tome odlučuju značila išta više od olakog političkog naklapanja nekog njenog eksponenta. Zbog toga, i zbog poigravanja tom činjenicom, a ne zbog njenog postojanja u polušaljivom ili neformalnom obliku, "Borkova podela", verovatno ne njegovom zaslugom, izgleda kao nameran prst u oko građanima kojima je zbog takve države uglavnom i ostalo samo po jedno oko.  

 

Neverovatne kombinacije

 

Podela Kosova (između koga: kosovskih Srba i Albanaca, "ostatka" Srbije i Kosmeta, Srbije i Albanije, Srbije i međunarodnih faktora!) već je duže od dve decenije, uključujući i godine kosovske nezavisnosti, kada je uglavnom postala bespredmetna, povremena, i to na granici krivične kažnjivosti, tema uglavnom intelektualnih i poludisidentskih krugova, ali ne i iole ozbiljnih koncepcija pod državnim kišobranom. Kada je početkom devedesetih počelo svekoliko cepanje države po svim šavovima, pa i u odnosima između Srbije i njene kosovske autonomije, kakva-takva "podela Kosova" bila je samo jedan od mogućih nasilnih, "ratnih epiloga" u rasponu od totalnog otcepljenja Kosova od Srbije, preko unutrašnje podele po etničkim, istorijskim ili  drugim interesnim šavovima, nekakve kantonizacije po ugledu na ratnu Bosnu, razmene teritorija između "albanskih delova" Srbije i "srpskih delova" Kosova, zamene kompletnog Kosova za srpski entitet u Bosni i Hercegovini, do ukidanja čak i "obične" kosovske autonomije i potpunog centralizovanja Srbije. U "izboru" svih tih mogućnosti ponovo se došlo do - ničega. Do bapskih priča o Srbima i amebama, Ilirima, Tračanima i Keltima, i ko je od koga, i kakvim seksualnim aktom nastao. 

Osamdesetih godina prošlog veka prvi i jedini pokušaj otvaranja ove teme pripisuje se tadašnjem političkom disidentu Dobrici Ćosiću, koji je napravio prvi plan-mapu teritorijalne podele Kosova na srpski i albanski deo, u odnosu 33 prema 77 odsto u korist Srbije. Linija razdvajanja povlačene su od Prištine prema Peći, bez Drenice, uključujući Prizren, Dečane i Đakovicu. Dakle, Srbiji bi "pripao" sever tadašnje pokrajine, a nova granica bi bila na Ibru. Srpskim manastirima bi se obezbedila eksteritorijalnost. Albanski pandani Ćosiću već tada su kao "kompenzaciju" za sever Kosova od Srbije nezvanično tražili Preševo i Bujanovac!

U skladu sa svim unutrašnjim i spoljašnjim političkim, socijalnim, ratnim i međunarodnim okolnostima, ta tema je od 1990. pa nadalje bila stalno ali prizemno i van svake forme prisutna svugde, ali ne i u državnim projektima, ni taktičkim a kamoli strateškim.

Godine 1993. italijanski geopolitički časopis Limes, podseća na "Ćosićeve karte" u vezi sa podelom Kosova, tvrdeći da je njihova suština da Srbiji ostane najveći deo istorijskog nasleđa (Peć i Pećka patrijaršija, manastir Gračanica, manastir Dečani), ali i Trepča kao privredni oslonac. Granica bi išla pored samog gradskog jezgra Prištine i predstavljala bi "koridor" kojim bi region Podujeva, u kojem je procenat Srba zanemarljiv, bio povezan za glavninom albanskog dela, a to je sve ostalo. Metohijski deo, u kojem su Peć i Dečani, po ovom tumačenju, ne bi imao geografski kontinuitet sa Srbijom, pa bi ovi krajevi najverovatnije pripali Crnoj Gori.

Nekako istovremeno dr Milovan Radovanović, direktor Geografskog instituta SANU, izneo je "plan" prema kojem bi oko 40 procenata Kosova trebalo da bude pripojeno Srbiji, a da na preostatku od šezdeset procenata, takođe u okviru Srbije, Albanci imaju visoku autonomiju. Opština Kačanik i Kačanička klisura, kojom prolazi značajna saobraćajnica prema Skoplju, pripala bi pokrajini Kosovo i praktično delila teritoriju "Srbije van pokrajine" na dva nepovezana dela.

Nije ostala dužna ni albanska strana pa je vođa kosovske opozicije Ibrahim Rugova rekao kako bi u slučaju podele "Srbi mogli računati samo na novoformiranu opštinu Zubin potok" i one delove severnog Kosova koji su pridodati mitrovičkom kraju posle Drugog svetskog rata (Leposavić, Banjska, Lešak i Zubin potok), i to pod uslovom da Srbija za uzvrat da one delove van Kosova u kojima su Albanci u većini (Preševo, Medveđa i Bujanovac).

 

Svašta je tu bilo

 

Nekako su se 1994. stekli uslovi za ozbiljnije elaboriranje ove teme, kada su analize ukazivale da bi Evropa, možda, pošto je već bila odustala od KEBS-ovog principa o nepromenjivosti granica (dotadašnje secesije Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije), a da bi se izbegli verovatni ratni sukobi sa teškim posledicama po obe strane i sprečilo proširenje rata na ceo Balkan, pristala na teritorijalnu podelu Kosova. A i svetski presedani su već postojali - u Irskoj, Vijetnamu, Koreji, Kipru... Tada je ključna dilema bila da li je moguć bosanski model podele, i da li bi onaj albanski ostatak ostao da visi kao nezavisan ili bi se pripojio Albaniji! Kako bi to sve funkcionisalo, a da ne bude novi problem umesto rešenja. S obzirom da je bosanski model odmah pokazao defekte i u samoj Bosni, odbačen je kao neupotrebljiv na Kosovu. "Ustanovljeno" je da je jedina moguća podela zapravo na tada postojeća dva sastavna dela - Kosovo i Metohiju.

Logika je bila sledeća. Kosovska ravnica se teritorijalno oslanja na maticu Srbiju. U njoj je koncentrisan veći deo srpskog stanovništva, to je bogat rudni i industrijski basen kao i raskršće saobraćajnica od važnosti za celu Srbiju. Tu su i srpske svetinje i "uspomena na Kosovski boj". Tada je i pojedinim albanskim liderima bilo jasno da su Trepča i Obilić od velikog značaja za srpsku privredu, te da Srbi ne bi napustili Prištinu, Kosovo Polje, Kosovsku Mitrovicu, Gnjilane, Zubin Potok, Leposavić i druge srpske oaze u Kosovskoj kotlini. Nasuprot tome, Metohija u potpunosti gravitira prema Albaniji i zapadnoj Makedoniji i predstavlja idealni mostobran za širenje albanskih teritorija i zapadnih interesa prema istoku i jugu Balkana. U metohijskim gradovima nesrpski etnikum činio je ogromnu većinu (Prizren, Đakovica, Peć). Metohija je i u kasnom srednjem veku predstavljala osnovicu za prodor albanskih struja ka Srbiji i Makedoniji.

Pored geopolitičkih faktora, ovakvoj podeli išao je naruku i tadašnji "policijski" i migracioni kontekst. Uz to, politički krojači koji su sugerisali podelu Kosmeta pretpostavljali su da bi se albanski lideri odrekli metohijskog grada Peći i okoline zbog izraženih crnogorskih interesa na tom području, a "u zamenu" za drenički kraj na Kosovu, koji su naseljavali isključivo Albanci. Za "albansku stranu" su, međutim, najveću zagonetku predstavljale tri šarplaninske župe, Sirinić, Sredska i Gora, jer su bile naseljene većinskim nealbanskim stanovništvom (Srbima, Muslimanima i Gorancima), a zajedno sa Šarom predstavljale su prirodnu etnodelnicu između kosmetskih Albanaca i sunarodnika u zapadnoj Makedoniji, što je u mnogome otežavalo ostvarivanje kompaktne albanske teritorije.

Međutim, u vezi s tim, tadašnji viđeni albanski intelektualci, koji su imali pravo na izdvojen stav, bili su jednoglasni. Dr Redžep Ćosja, istoričar književnosti i političar, tvrdio je da je jedini mogući epilog svih "teritorijalnih procesa" ujedinjenje celog Kosova sa Albanijom (što je "znatno bolje za sve nego dve albanske države"), a "podela Kosova nije rešenje kosovskog pitanja. To je, po njemu značilo samo jedno - "uvod u rat". Škeljzen Malići je mislio da je najbolje rešenje za sve privremeni međunarodni protektorat nad svima, pogotovo nad Srbijom, a da je "podela Kosova jedna od mogućih ratnih opcija", koja bi Kosovo svakako pre odvela u zagrljaj Albaniji nego u nezavisnost. Azem Vlasi zastupao je tezu da eventualna, a nemoguća "podela Kosova, potvrđuje to i slučaj Bosne i Hercegovine, znači užasan rat!".

Dve godine kasnije, 1996, stvari je iz ležišta ponovo pomerio jedan intelektualac, tadašnji predsednik SANU Aleksandar Despić, i to na godišnjoj skupštini ove institucije. On je izneo ideju o podeli Kosmeta, ali ne razmenom teritorija (odnosno ne amputacijom), nego svojevrsnim razgraničenjem. Motiv je video u činjenici da bi Albanci, ako ostanu u Srbiji, uskoro prestali da bude manjina: "Kroz dvadeset ili trideset godina Srbija će postati zemlja s dva naroda slične brojnosti - dvojezička zemlja sa dva jezika koji nemaju isti koren". Despić je predložio da počnu "razgovori sa onima koji upravo insistiraju na secesiji Kosova, o mirnom civilizovanom razilaženju i razgraničenju, kako se ne bi ponovila tragična iskustva neposredne prošlosti". Iz nekih razloga tada je bio napadaniji nego Ćosić sa svojim deobnim konceptom.

Tada veoma relevantan državno-crkveni faktor, vladika raško-prizrenski Artemije, sublimirao je odnos prema takvoj ideji na ovakav način: "Svaki govor ili ideja o podeli Kosova isto je što i izdajstvo Vuka Brankovića, pa bilo da to dolazi od akademika, predsednika Republike ili bilo koga drugog. To nije rešenje za Kosovo, ni za Srbe, ni za Albance. Albancima je i celo Kosovo malo da im se dade ovako kompletno, a kamoli deo. Oni na to ne pristaju. A Srbi, zar će pristati?! Bože sačuvaj! Nikada i ni po koju cenu. Mogu da prodadu Kosovo, mogu da ga otuđe, mogu sve, ali ne sa blagoslovom i pristankom Srba!".

 

Samo jednom se deli

 

Usledile su godine u kojima je na Kosmetu bilo svega (tačnije svake vrste nasilja nad svakim) samo ne filigranske "diplomatske" analize prednosti podele pokrajine nad otcepljenjem ili nekom drugom vrstom "odlaska" Kosova iz Srbije, odnosno iz SRJ. Na protiv, ne samo secesionistički kosovski i međunarodni faktori, nego i srpska vlast učinili su ključne, završne korake koji su doprineli da 1999. dođe do neskrivene okupacije Kosova (međunarodnog protektorata) i njegove fizičke amputacije od državnog organizma Srbije (uz dodatno bombardovanje i sakaćenje cele Srbije). To što je Kosovo do daljnjeg ostalo u okvirima tzv. ustavno-pravnog poretka Srbije bila je najobičnija poštapalica političkih kukavica ili zaslepljenih politikanata, koja je samo pomogla da Kosovo kasnije ode - u celini.

Tek je 2002. godine, u sasvim specifičnim okolnostima, u kojima ni Srbija ni Kosovo nisu ličili na one od pre samo nekoliko godina, više retorička nego politički smislena priča o eventualnoj podeli Kosova obnovljena je tek da bi se i Srbija i svet podsetili da problem Kosova - uopšte postoji. Kosovski intelektualac Adem Demaći podseća da je nešto takvo teorijski moguće ali da ne može da se uradi veštački. "To može posle deset, dvadeset, četrdeset godina zajedničkog života; možda će život sam terati, ujediniti neke grupe ljudi da bi se moglo živeti bolje, ali veštački putem, putem sile da se postavljaju neke granice i teritorijalne podele - nije način. To će produžiti neslobodu i koštati obe strane, možda i sve tri strane, i na kraju će se ustanoviti da to nije prava politika, da to nije pravi način, jer Srba ipak ima suviše malo da bi mogli da zauzmu tako značajan deo prostora". Ugledni i autoritativni Demaći je, pri tom, imao u vidu Ćosićevu procentualnu podelu Kosova na srpski i albanski deo, ali treba u njegovoj formulaciji osetiti mogućnost za podelu po nekoj drugoj, "primerenijoj" proporciji.

Te godine se i premijer Đinđić pismima obratio predsednicima SAD, Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Rusije sa zahtevom za otvaranje "učmalog" kosovskog pitanja, jer je zaključio da će, ako se sa srpske strane ništa ne preduzme, nezavisnost Kosova u takvim okolnostima doći sama po sebi. Kao konačni model rešenja Đinđić je pred sobom imao - podelu Kosova.

Izgleda da je, i pored vršljanja albanskih lobija po američkoj administraciji, Đinđićeva "ideja" tamo registrovana kao relevantna. Neposredno pre Đinđićevog ubistva, tokom i povodom Molitvenog doručka 2003. godine, nekakva podela Kosova je bila tema razgovora (makar to neki nazivali i čavrljanjem) između srpskih gostiju i američkih domaćina, a "naši" su problem sveli na sledeću logiku: "Ako mi od celog Kosova dobijemo pola, Albanci će kao i do sad, ali sa još većom žestinom, nastaviti da kidišu na tu polovinu, baš kao što sa istom snagom kidišu i traže ovo celo. Oni tu podelu nikada ne bi prihvatili. S druge strane, ako bismo pristali da oni dobiju polovinu teritorije, mi bismo tim potpisom ozakonili katastrofalnu grešku sa trajnim posledicama, jer bi to predstavljalo uvod u produbljivanje krize na jugu Srbije, koju njihovi lideri nazivaju Istočnim Kosovom... Sve da im damo i celo Kosovo, oni će tražiti jug Srbije, tj. "istočno Kosovo". A kada bi se tu učvrstili proširili bi svoje akcije i dalje na sever prema Nišu i prema Raškoj oblasti". Ergo, podela se po toj matematičkoj logici pokazala kao elementarno bespredmetna, pa su je domaćini, čini se, tako i shvatili.

Godine 2004. oni koji su bili za opciju kantonizacije Kosova po etničkim šavovima (više po uzoru na švajcarski nego na bosanski model) bili su malo glasniji od klasičnih "delilaca" Kosova. Jedan od onih koji je smatrao da podela Kosmeta nije idealno rešenje, ali da je maksimum koji se u tom trenutku mogao dobiti bio je istoričar Čedomir Antić, koji je vlastima predlagao da "insistiraju na uspostavljanju tzv. zelene linije, po uzoru na Kipar. U srpskom kantonu bili bi sever Kosova i Metohije, plus deo oko Gračanice. Tako bi u taj entitet ušlo 90 odsto Srba. U tom entitetu bi bilo albanskih enklava, pa bi na tom osnovu mogla da se uspostavi bezbednosna ravnoteža sa srpskim enklavama u albanskom entitetu". Za takvo rešenje rekao je da je "najrealnije", dok je sve ostalo "zavaravanje".

U Vašington postu je marta 2004. objavljen tekst Mortona Abramovica, svetski poznatog lobiste (između ostalog i) iz Međunarodne krizne grupe, je počeo rečenicom: "Sada je jasno da Kosovo treba podeliti"!

Četiri godine kasnije, 2008, posle proglašenja Deklaracije o nezavisnosti Kosova, predsednik Srbije Boris Tadić u dva navrata pominje podelu Kosova "ukoliko druge varijante propadnu". Nadriteoretičari društvene zbilje bacili su se u suptilnu analizu istorijske i političke nepodobnosti takvih ideja sa najvišeg mesta, previđajući, baš kao i Tadić, jedan nimalo suptilan detalj - da se Kosovo već otcepilo, i to u celini. Lepršavost, lakovernost i usputnost kojim je ovaj problem eksponiran pred srpskom i međunarodnom javnošću olakšali su američkom ambasadoru u Srbiji Kameronu Manteru i vrhu UNMIK-a da procene kako od podele - nema ništa. Šta je podeljeno, podeljeno je.    

 

A Borko?

 

Početkom 2011, tačnije tokom zasedanja Evropskog parlamenta povodom ratifikacije SSP-a potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću navodno je nezvanično poručeno da Srbija ima dozvolu da sa Kosovom pregovara promeni granica (što su naši preveli kao "o podeli"), ali ne i o statusu Kosova?! Ostalo je nejasno da li bi taj "paket" podrazumevao razmenu teritorija (Preševo i Bujanovac za sever Kosova) ili podelu Kosova uz netaknut "ostatak Srbije". Kao nepreskočiv kamen spoticanja odmah se pojavilo tumačenje da bi u tom slučaju trebalo da prvo Srbija prizna nezavisnost Kosova, da bi se pod patronatom međunarodnih faktora razgovaralo o novim granicama. Plus posledice te promene u Makedoniji, BiH... I, naravno, odmah su svoj doprinos ideji (odbijajući, svakako) dali svi koji se osećaju važnima, čak i oni koji ni dan-danas ne bi umeli da Kosovo pokažu na geografskoj karti.

Dok je ovaj tekst nastajao, krokodile u kosovskoj bari je stavom o "podeli Kosova kao najrealnijem rešenju" podbadao Ivica Dačić, čiji su državna funkcija (ministar policije i zamenik predsednika vlade) i partijski pedigre (njegova SPS je dobrim delom direktno odgovorna za sve negativno što se u prelomnim trenucima dešavalo na i sa Kosovom) sami po sebi ekskluzivni. Takvi da je, zbog takve izjave, kosovski autoritet Marko Jakšić podsetio nadležne da Dačića mogu da kazne i desetogodišnjom robijom "zbog podrivanja ustavnog poretka". To što Jakšić nije to isto tražio i za predsednika države Borisa Tadića kad je govorio isto kao Dačić, samo upotpunjava tračersku i politikantsku osnovu svake ovdašnje politike. U daljem toku događaja Dačića je "principijelno" podržala potpredsednica iste vlade Verica Kalanović, što dodatno uozbiljilo temu.

Pridajući izuzetan značaj Dačićevom rejtingu, javio se i Danijel Server, stručnjak Centra za evroatlantske odnose iz Vašingtona, stajući na stranu protivnika svake podele, jer bi, navodno, nužno i gotovo automatski vodila dodatnoj dezintegraciji i Srbije i okruženja.

Iz svih ovih (samo) opštih podsećanja, ali i na osnovu notornih, očiglednih činjenica koje se slažu pred očima svakog građanina Srbije, jasno je da bi nekakva podela Kosova danas mogla da bude pre nedostižan san nego poslednje što bi, navodno, iko u ovoj državi trebalo da učini. U situaciji kada je skoro 80 država priznalo "kompletno" otcepljeno Kosovo, naklapanje o ustavno-pravnom jedinstvu Srbije sa Kosovom kao sastavnim delom, ili o svetoj preambuli Ustava Srbije, kojeg je u ovoj državi menjao kako je ko stigao, po čukama, podrumima i po društvima u ćoškovima, u situaciji kada je Srbija, svojom voljom i zaslugom, bez igde ikog svog i kada od nje beže svi, pa i sama od sebe - nekakava pametna i logična podela bilo bi najbolje što se Srbiji desilo otkad je neka morbidna sila spojila ovakve Srbe i onakve Albance na istom parčetu zemlje.

Možda jednog dana i zasad jadni Borko postane sveti ili barem blaženi, ako se ispostavi da nejaka pleća naivno i čak tragikomično podmeće samo zbog toga što je takva i kukavička država koja ga je opunomoćila.

 

   

 

 

 

 

Zašto bi podela nedostižnog bila "puna kapa"

 

- Zabluda je da je Kosovo "oduvek" Srbija, ili obrnuto. Granice Srbije, pa i u kontekstu današnje teritorije Kosova, bezbroj su puta menjane, nekada u korist Srbije, nekada na njenu štetu, zavisno od njene snage, odnosa u svetu i snage statusa srpskih saveznika, odnosno direktnih pokrovitelja;

- Nikada u svojoj istoriji, kao za poslednjih dvadeset godina, Srbija nije ostala praktično bez saveznika i manje sposobna da utiče na vlastitu sudbinu;

- Otkako je formirana u sadašnjim granicama, a to je prema istorijskim merilima bilo u sasvim bliskoj prošlosti (što znači da je prethodno bila u nekim drugim granicama), srpska vlast nije ni znala ni mogla ni htela da nasleđenu kompleksnu problematiku Kosova rešava racionalno, u skladu sa ovozemaljskim a ne nebeskim zakonima;

- Bez obzira što su kosovski Albanci praktično od prvog trenutka suživota sa ostalima na Kosovu živeli paralelan život, bez mnogo dodirnih tačaka, bez pokušaja i uopšte namere da se integrišu u srpsko društvo, i sami Srbi su im često išli naruku napuštajući sistematski svoja "ognjišta", bilo za velike bilo za beznačajne sume novce;

- Tom navodno "svetom" srpskom zemljom najčešće su u ime Srba gospodarili besprimerni poltroni i nikogovići, a u svoja kola su uprezali slične sebi iz albanskog miljea, što samo po sebi probleme nikada nije rešavalo nego isključivo usložnjavalo i radikalizovalo;

- Srbija je decenijama doslovno bacala ogroman novac na Kosovu u istorijskim situacijama kada je bilo očigledno da od toga nema ama baš nikakve koristi i da, na protiv, njime plaća albanski front protiv sebe;

- Srbija je sistemskim merama, trajno, omogućavala da "kosovsku politiku" vode oni koji su prvi napustili Kosovo i sa vrećama novca se uhlebili u Beogradu...;

- Srbija od 1999. godine de facto sa Kosovom nema ništa...;

- Srpska vlast nikada nije raščistila dilemu da li da se na Kosovu bori za teritorije ili za stanovništvo. U konačnom zbiru dovedena je u situaciju da izgubi i jedno i drugo...

 

 

 

Gde je alibi za zastavice?

 

Zvanične zastave Republike Srbije i Republike Kosovo ispred Borka Stefanovića tokom "pregovora" u Prištini samo su nastavak diplomatskog bauljanja koji Srbija sebi dozvoljava bez preke potrebe i vidljivog razloga. Bez obzira što je manipulisanje tim državnim simbolima ocenjeno kao provokacija, može se smatrati glupošću srpske strane jer je apsolutno - očekivano.

Inače, relativno detaljna uputstva za ponašanje srpskih predstavnika u susretima sa kosovskim, u formi "zaključka" je propisala Vlada Srbije još oktobra 2007. godine, dakle pre proglašenja nezavisnosti Kosova i valjda je naslućujući.

U tom zaključku se faktički svim državnim službenicima nalagalo da, kada kao članovi delegacije Republike Srbije predstavljaju Republiku Srbiju, intervenišu kod države organizatora ili domaćina i ishode prihvatanje naših stavova; izraze protest organizatoru ili domaćinu ili da, u krajnjem slučaju, demonstrativno napuste skup u sledećim situacijama:

1. ako su s druge strane predstavnici privremenih organa KiM koji nastupaju samostalno, a ne u sastavu delegacije UNMIK-a; 2. ako predstavnici privremenih organa KiM jesu u sastavu delegacije UNMIK-a, ali iznose stavove samostalno i oni se smatraju stavovima privremenih organa KiM; 3. ako delegacija UNMIK-a ima tretman i označena je kao državna delegacija, a ne kao međunarodna organizacija, odnosno kada su članovi UNMIK-ove delegacije navedeni u spiskovima i raspoređeni na način i na mesta predviđena za delegacije država; 4. ako se u međunarodnom dokumentu navodi Kosovo i Metohija, a da, shodno Rezoluciji SB UN 1244 i praksi SB UN nema reference "Kosovo, Srbija", "Kosovo/Srbija", "UNMIK/Kosovo", "Kosovo/1244 RSC", kao i u slučajevima kada se u istupanju i propratnim tekstovima koriste reči poput "susedna država Kosova" ili druge reči kojima se negira postojanje Republike Srbije kao međunarodnog pravnog i političkog subjekta.

U februaru 2009, dakle skoro godinu dana posle proglašenja kosovske nezavisnosti, Vlada je usvojila inoviran "zaključak" kao pravilnik o ponašanju, sa neznatnim izmenama u odnosu na prethodni.

Razlika se odnosi na situaciju kada su svi prethodni uslovi ispunjeni, ali u sastavu kosovske delegacije nema predstavnika UNMIK-a (odnosno međunarodnog službenika). Tada skup treba da napusti samo šef delegacije, nakon što uputi protest organizatoru i domaćinu skupa, dok ostatak delegacije ostaje i nastavlja rad. To se odnosi na sve skupove međunarodnih organizacija, kao i regionalnih organizacija i inicijativa u kojima je UNMIK/Kosovo član, odnosno učesnik.

Isto tako, novost je da na skupovima tehničkog i ekspertskog karaktera, kao i na skupovima u organizaciji nevladinih organizacija, strukovnih udruženja i privrednih asocijacija, na koje su pozvani predstavnici države, ne treba kao uslov postavljati da u delegaciji, uz predstavnike privremenih organa samouprave na KiM, obavezno bude i predstavnik UNMIK-a. Drugim rečima, u slučaju da sastanku ne prisustvuje predstavnik UNMIK-a, delegacija Republike Srbije - ne napušta skup. Izuzetak su skupovi tehničkog i ekspertskog karaktera u okviru regionalnih organizacija i inicijativa u kojima je UNMIK/Kosovo član, gde je, dakle, i dalje potrebno insistirati da predstavnik UNMIK-a bude šef delegacije.

Jasno je da se Borko Stefanović nije mogao uklopiti ni u jednu od ovih formi, pa je dobro (ili loše!?) što je uopšte izvukao živu glavu, a kamoli alibi za tolerisanje "neprijateljskih" obeležja na stolu ispred sebe.