Otkrića

Geni: naučne nedoumice koje menjaju stvet

 

Pa Indijci su ustvari mi

 

Umesto da se suoče sa otkrićima dr Kljosova, profesora sa Harvarda, i da ih, ako imaju naučne argumente demantuju ili prihvate, srpski istoričari ćute ignorišući ona naučna otkrića koja se ne uklapaju u interese stranih mentora

 

Milan Malenović

 

Negde između 1113. i 1118. godine, u ruskom manastiru Vidubickij nastao je iz više različitih izvora letopis Povest minulih leta. Autorom je dugo smatran monah Nestor, po kome je ova hronika i dobila svoje drugo ime. Nestorova hronika počinje sa:

Evo povesti minulih leta:

Otkud je pošla Ruska zemlja,

Ko u Kijevu poče prvi da knezuje i

Otkad je postala Ruska zemlja

Odmah posle toga, autor daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta, sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim, autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever.

Ruska istoriografija je ove podatke oduvek uzimala za ozbiljno, pa se u ruskim školama učilo kako su oni došli "s one strane Karpata". Za njih su "one strane Karpata" ovaj deo gde danas žive Srbi, koji su, u eri ljubavi sa Sovjetima, ovu lekciju iz istorije doslovno prepisali i preneli u svoje udžbenike. Za Srbe, međutim, Nestorove "one strane Karpata" treba da glase "ove strane Karpata". Taj deo ovde nikada nije shvaćen.

U međuvremenu se pojavila jedna mlada nauka - genetika. Ona istražuje poreklo pojedinaca, a samim tim može da istražuje i poreklo celih naroda. Kako je to jednostavnije i jeftinije, za uzorak se uzima muški Y hromozom i preko njega se utvrđuje poreklo muških predaka.

Određeni gen se, naime, prenosi isključivo sa oca na sina i to skoro bez ikakvih izmena. Ovo "skoro bez izmena" znači da do mutacija, ipak, dolazi, ali polako. Prve se statistički pojavljuju posle 40 godina, odnosno posle dve generacije, ali su zanemarljive. One nešto značajnije nastaju posle prosečno - 450 godina. Ta promena naučnicima pokazuje starost jednog od markera (delova gena koji mutira), jer što je više registrovanih promena, to je veća i vremenska razdaljina od prvog zajedničkog pretka (onog od koga su potekli svi ispitani potomci).

 

Srbi arijevci

 

U dinarskim predelima bivše Jugoslavije primećena je velika učestalost gena koji je, zbog svog nalazišta, među laicima poneo ime "ilirski". Stručnjaci su mu, međutim, dali dosta suvoparan naziv I2a2-dinarik (ovo se zove haplogrupa, skraćeno hpg). Na osnovu ovog laičkog naziva ("Ilirski gen"), muftija Zukorlić se zaleteo i počeo da tvrdi kako su Bosanci naslednici Ilira, jer je na njihovom području ova hpg najzastupljenija.

Posle toga se otkrilo da je isti taj I2a2 u istoj meri zastupljen i u Ukrajini. Nordvejd, najveći današnji stručnjak za hpg I2a2 utvrdio je, na osnovu postojećih mutacija, da je ukrajinski rođak stariji od ovog našeg. Po njemu se prvi nosilac I2a2 na ove prostore doselio pre otprilike 2.600 godina. Znači: ništa od Ilira koji bi nosili ovu haplogrupu.

Doktor nauka Anatolij Aleksejevič Kljosov je predsednik naučne konsultantske uprave Međunarodnog geneološkog biroa i profesor biologije na Harvardskom univerzitetu. Najveći je živi stručnjak za hpg R1a1 koja je tipična za sve Slovene. Ova haplogrupa je u većoj ili manjoj meri zastupljena među svim slovenskim narodima, ali u značajnoj meri i među najvišim kastama u Indiji.

 Na osnovu postojećih mutacija, koje je veoma studiozno proučavao, Kljosov je došao do zaključka da svi Sloveni potiču sa Balkana. I to ne bilo gde sa Balkana, već iz današnje Srbije i Bosne. Starost naših primeraka R1a1 je - 12.000 godina. Od tada smo, znači, mi na ovim prostorima.

   Starost primeraka R1a1 kod najviših indijskih kasta je daleko mlađa - negde oko 3.850 godina, što odgovara vremenu dolaska arijevaca na te prostore. Kljosov dalje zaključuje da su arijevci, u stvari, Sloveni koji su sa područja Srbije stigli do Indije.

Koristeći najnovija naučna saznanja iz genetike, profesor Kljosov zaključuje da su se pre oko 4.800 godina praevropljani iz podunavlja podelili. Oni koji su pošli na istok postali su kasnije Sloveni, oni koji su krenuli na zapad postali su govornici takozvanog kentum jezika nekada zajedničkog indoevropskog govornog područja.

Ovaj metod je omogućio da se ubedljivo pokaže kako nisu "indoevropski jezici" prvobitni, već praslovenski, arijevski, tvrdi Kljosov, i nastavlja u istom stilu: "Indoevropski jezici" - taj eufemizam je svojevremeno nastao usled neshvatanja šta to povezuje sanskrit i njegove varijante, s jedne strane, i evropske jezike, s druge. Sada je to postalo sasvim jasno. Arijevski jezici predstavljaju osnov i evropskih jezika, i sanskrita, i "indoevropskih" iranskih jezika. Na Dnjepru, Donu i reci Ural nisu živeli "narodi koji su govorili na iranskim jezicima". Sloveni su tamo živeli, prasloveni, arijevci, i to je bio njihov jezik. To su oni svoj jezik doneli u Indiju, Iran, Avganistan.

 

Vinčanci prvi

 

Ako je R1a1 osnovna slovenska haplogrupa, za očekivati je da su prasloveni imali istu tu haplogrupu. Ako su prasloveni postojali pre 10.000 godina, dakle daleko pre nego što su nastali indoevropski jezici, kako smatra današnja nauka, onda znači da su se ovi jezici razvili iz slovenskog prajezika, smatra Kljosov.

Ovaj njegov stav naizgled je u koliziji sa dosadašnjim teorijama, koje je prva postavila Marija Gimbutaš uvodeći kategoriju Staroevropljana koje su pokorili Indoevropljani. U suštini, Marija Gimbutaš je govorila o nosiocima kurgan kulture, a tek su kasniji istoričari ove "Kurgance" zamenili Indoevropljanima konfrontirajući ih sa Staroevropljanima.

Ako se prihvati mogućnost da su i jedni i drugi imali isto kulturološko poreklo i sličan jezik, ali dva različita oblika društvenog organizovanja nastala specifičnim potrebama u različitim okruženjima, vidi se da Kljosov ne demantuje Mariju Gimbutaš, već je dopunjuje.

Kljosovljeva saznanja imaju uporište i u radovima jednog od najvećih lingvista prošlog veka, Svetislava Bilbije, koji je koristeći svoja poznavanja različitih slovenskih jezika uspeo da prevede Zlatne pločice iz Pirga pisane na etrurskom jeziku. Do tada se smatralo da etrurski ne spada u indoevropske jezike, već da je ostatak staroevropskog.

Istovremeno je Bilbija dokazao da su Etrurci koristili slova prvi put upotrebljena u vinčanskoj kulturi. Profesor dr Radivoje Pešić je bio prvi koji je tvrdio da je pismenost nastala na prostorima Srbije mnogo pre sumerskog alfabeta i da su simboli pronađeni na mestu neolitskih naselja iz Vinčanske kulture u stvari prva slova koja su ljudi u istoriji koristili.

Ovim dokazima kompletna svetska istorija pada u vodu. Srbi, po tome, ne samo što se nisu doselili u VII veku na ove prostore, nego su, štaviše, preci onih istih arijevaca u čije je ime Hitler ubijao milione Slovena. Doktor Pešić, koji je tvrdio da je celokupna svetska kultura ne samo potekla iz Vinče, već da ju je po svetu raširio isti narod koji ovde i dan-danas živi, ovim posthumno dobija čvrstu naučnu potporu.

Isto kao i kod otkrića profesora Pešića, koji je svoju naučnu karijeru morao da nastavi u inostranstvu, na univerzitetu u Padovi koji je najmerodavniji za istraživanje Etruraca, jer je u tadašnjoj Jugoslaviji bio proganjan od vladajuće kvazi-naučne elite, tako se u domaćoj javnosti ne pridaje nikakav značaj ni poslednjim radovima dr Kljosova. Otkrića i jednog i drugog ovde se guraju pod tepih, jer se ne uklapaju u sliku istorije onih koji preko sumnjivih donacija finansiraju rad članova SANU.

 

 

 

 

 

Posle 200 pokolenja

 

Po Kljosovljevim zaključcima nosioci R1a1 na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.

Pola milenijuma kasnije ovi prasloveni stižu do južnog Urala, a 400 godina kasnije kreću na Indiju, gde danas živi oko 100 miliona njihovih potomaka. Jedna grupa tih balkanskih Praslovena uputila se na Bliski istok, gde se takođe i danas nalaze nosioci hpg R1a1. Starost njihovih gena Kljosov datira na 4.000 godina.