Francuska

Bogato propadanje: ćuti, sedi, ni za di si nisi

 

Narod je uvek najpodobniji krivac

 

Francuzi i traže krivca za svoju bedu i krizu koja ne prolazi. Nekog žrtvenog jarca koji bi na sebe preuzeo odgovornost nemaštine i skupoće. Nekog koga bi okrivili za svoje laži i neuspehe u prethodnom mandatu jednog pogrešno izabranog čoveka

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

 

Kad se guzonje zavale u fotelje, teško ih iko može iz njih izvući. Nema sile koja će da ih nagovori da sami ustupe mesto, osim nekom svome. I tako, jedni te isti se stalno smenjuju na vlasti i drugim važnim položajima. Usput obavezno drmnu koje milionče, napune džepove i slamarice, ulože u neku firmicu i polako se troškare po zemaljskim rajevima, od Sent Tropea do Sejšela.

I dok svoju decu školuju po skupim univerzitetima i preko reda ubacuju na dobra mesta, oni u isto vreme otpuštaju sirotinju kao tehnološki višak i nabijaju nove dažbine i poreze. Priču znate napamet, zar ne. Ipak ovo nije analiza domaćih uslova života niti je to neka definicija naše vlasti, već se radi o prikazu utisaka koje Francuzi ispoljavaju kada su u pitanju njihove la guzonje de lux.

 

Brzinsko zaključavanje

 

Ovde je predizborna kampanja u punom jeku te se laže i maže na sve strane. Na TV ekranima defiluju veliki mozgovi i potencijalni spasioci. Sve pametniji od pametnijeg, da objasne raji zbog čega su upravo oni pravi izbor koji će sve da promeni iz temelja i da najzad otvori slavine za med i mleko. Sutra šišamo gratis. Na ekranima guranje k'o u tramvaju, pomeri se da stanem na tvoje mesto. Brkata ministarka ekonomije Kristin Lagard, koja sebe smatra lepoticom, izgleda da nije zadovoljna svojom platom pa traži bolji posao. Ona je ta koja je zamenila zatočenog Stros-Kana na mestu velikog inkvizitora Međunarodnog monetarnog fonda. Da zapečati sudbinu malim državama i spasi Francusku koja je pet puta dužnija od Grčke. Skandal je zapravo bio u tome što je dama obišla planetu i predstavljala svoj CV o državnom trošku i za vreme radnog vremena. Ali ko mari za pravila i zakon poštenja u svetu gde ni prirodni zakoni više ne važe. Svi bi da budu poznati i bogati, a u Velikom bratu ima samo nekoliko mesta.

U istoriji Francuske nikada nije bilo više kandidatura za kandidata za radno mesto u Jelisejskoj palati. Od bakice i bivšeg javnog tužioca Eve Žoli, koja je Finkinja te nerazgovetno nabada francuski jezik, pa sve do Sarkozija, koji iako je rođen u Parizu pravi početničke greške u pisanju svojih tekstova pa ga cela država javno ismejava kao polupismenog. Već desetak kandidatura su najavljene a biće ih sigurno duplo bivše kada prođe ovo dugo toplo leto i kada se izbori malo približe. Valjda je tako zbog krize, pa ko vele ljudi - daj šta daš. Makar i predsednik države, nije loše za početak. Ugovor na pet godina, 25 soma plata, plus stan i hrana, a da ne pominjemo besplatan prevoz, državna kola i avion, mogućnost poslovne pratnje. Ovakvo ismejavanje najviše državne funkcije veoma je uobičajeno u Francuskoj, pogotovo otkada je Sarkozi na vlasti. On je banalizovao najvišu funkciju i nije ni čudo da se danas gotovo svi humoristi uglavnom bave vređanjem i omalovažavanjem politike i političara. Sve same lopurde, sve sami banditi, čuje se na sve strane kao opšterasprostranjeno mišljenje. Narodu je političara i novinara preko glave. Doduše, mediji kao neki plaćenici, ne ostaju dužni narodu. I oni imaju svoje razloge za krizu koja se instalisala.

- Francuzi su mućkare! Ovim rečima započeo je TV dnevnik, da bi se najavili rezultati naručene ankete o šteti koju državni budžet trpi zbog raznih utaja poreza, lažnih bolovanja i falsifikovanih papira. Cifra je veoma elastična, jer sve prevare nisu otkrivene pa se procenjuje na nekih deset do dvadeset milijardi evra godišnje. Toliko se para vrti u Francuskoj podzemnoj ekonomiji, piše Le Parisien. Utaja poreza je nacionalni sport ne samo u Grčkoj, koju optužuju za sve zlo sveta, već i u "moralno" razvijenim zemljama. Francuska računa na tri milijarde godišnje, a sigurno je utaja mnogo žešća. Pola milijarde koštaju zamišljeni bolesnici i oni koji izmišljaju mnogobrojnu familiju da bi dobijali razne socijalne pomoći.

Među strancima, pogotovo onima iz Afrike, u modi je trenutno prevara u tri čina. Najpre se obezbede papiri, a onda se dovlači familija. Stari roditelji se prijavljuju kao nezbrinuta sirotinja. Po francuskom zakonu, koji liči na švajcarski sir, lako je dobiti neku minimalnu pomoć pa čak i pravu penziju. Onda dolazi drugi čin velike pljačke. Roditelji se vraćaju u Afriku, a penzija i dalje teče pa čak i mnogo godina nakon smrti, jer nema ko da obavesti administraciju o promenama u familiji. A kad se nađe malo vremena, administracija je već zaključala kancelarije i otišla na odmor. Krug se zatvara... I sad - ko je kriv za izgubljene milijarde.

 

Kad oligarhija pojede demokratiju

 

Ipak glavna tema svih razgovora ili mnogobrojnih piskaranja po novinama su letnji raspust i godišnji odmori. Nema na trulom zapadu važnije stvari od letnjeg raspusta i godišnjeg odmora. Pogotovo je to istina u Italiji i Francuskoj. Na vratima Francuske privrede ovih dana kači se velika tabla: zatvoreno zbog godišnjih odmora! Cvrčak filozofije: ne radimo do kraja leta, a država se ponovo otvara tek polovinom septembra. Ne, nije to samo sada, u kriznom periodu, već otkada znam za Pariz, a znam ga evo tačno 40 godina. I tako svakog leta: seks, droga i muzika pre svega, za ostalo - lako ćemo. Kultura latinska, tradicija galska, privilegije ostale iz kolonijalnog doba. Ima se - može se. Fabrike zatvaraju, bar one koje nisu preseljene u Kinu. One koje nisu zatvorene, rade ko usporeni film. Otaljavaju se poslovi, onako, sa pola radne snage.

Po putevima krkljanac, gužve. Leto stiglo, more zove. Zar leto na latinskom nije naziv za krevet, ligenštul i ostale odmarajuće površine.

Francuska administracija je posebno poranila sa zaključavanjem svojih kancelarija. Za bilo kakvu papirologiju najčešći odgovor je - dođite nam opet, ali najesen. Rulja je na startu za juriš ka jugu i Mediteranu. Azurna obala je na drugom mestu po prihodima koje donosi, a tu su i ostale lepote i skupoće širom prelepe države koja je navikla da živi od turizma. Osim turizma tu je i industrija luksuza i ostalih šarenih laža, koje k'o glista ribe privlače bogate snobove i korumpirane političare iz celoga sveta. Industrija koja je nekada bila ponos pete sile sveta, malo po malo delokalizovana je skoro cela na Daleki istok. Mnogo hvaljeni i original francuski automobili, pežo, sitroen, reno, kao i avioni tipa erbas danas su uglavnom strane proizvodnje, i to čak sa preko 80 odsto sastavnih delova. Slično je sa mnogom drugom robom pa čak i sa prehrambenim proizvodima na kojima je udaren štambilj made in France.

Da bi odgovaralo pravoj istini možda bi trebalo sitnim slovima dodati ispod štambilja i ono čuveno ali malo morgen. Jedino zaposleni u turizmu trljaju ruke i jedva čekaju da počnu da leše turiste. Kriza ili ne, Francuska je uvek puna turista, ona je čak prva destinacija na svetu sa preko 80 miliona ovčica koje svakog leta dolaze ovamo na šišanje i brijanje do gole kože.

Pariz, grad svetlosti, sa svojim muzejima, restoranima, šampanjcem, krpicama i rasprodajama glavna je meta, sa oko 26 miliona posetilaca. Nekada su to bili Ameri i Japanci, a danas su to uglavnom novopečeni bogataši iz Kine, zatim naftodršci iz arapskih pustinja i ruski oligarsi. Ruke trljaju i agencije za nekretnine. Kao i u svakoj krizi, lov u mutnom je omiljena igra svih milijardera. Pariz je na rasprodaju. Manji stanovi se doduše teško prodaju, ali zato za one luksuzne nema frke. Čak vlada nestašica, jer ima više kupaca nego što može da se ponudi. Evo, pre neki dan javljaju na vestima kako je neki baja doleteo iz Rusije, zemlje gde u principu vlada žešća beda ili bar velika kriza, i pljune 100 miliona evrića za gajbu od 1000 kvm na kvadrat. Vest je prošla ne kao neko čudo po sebi, zbog cene, već kao prilog rasprodaji francuske baštine ljudima koji borave maksimum par nedelja godišnje u svojim vikendicama od 100 cigli.

Oligarhija je pojela demokratiju, spasavaj se ko može, ovo je kraj sveta, kukaju Francuzi i traže krivca za svoju bedu i krizu koja ne prolazi. Nekog žrtvenog jarca koji bi na sebe preuzeo odgovornost nemaštine i skupoće. Nekog koga bi okrivili za svoje laži i neuspehe u prethodnom mandatu jednog pogrešno izabranog čoveka.

Tako je poznati časopis Le Point nedavno posvetio ceo broj onima koji su francusku ekonomiju gurnuli pod led. Prozvani su mafije dokera, kontrolora letenja, farmaceutske kompanije, investicioni fondovi ili start-up Firmi koje preko interneta zarađuju veliko blago Ali su navedeni i članovi ogromnog aparata vlasti, pogotovo oni u Senatu koji baš debelo koštaju Državu. Neki krivci ipak uspevaju da skinu ljagu sa sebe Kao što će najverovatnije biti slučaj sa Štros Kanom čovekom koji je optužen za silovanje jedne crnkinje. Sada je jasno da dama laže i muva drogu bar prema poslednjim informacijama svi okreću ćurak.

Setimo se samo da je Tabloid bio prvi i gotovo jedini u celom svetu koji je posumnjao U iskrenost žrtve i pretpostavio neku zaveru. Prema pisanju jednog deputata Sarkozi loše sanja u poslednje vreme i to ne samo zbog onog vatanja za kragnu koje jasno govori koliko je voljen prvi čovek u Državi.

Eto, vidite i sami, vi koji kukate na golo preživljavanje u Srbiji, znajte da ni u Francuskoj nije mnogo bolje, a osim toga, kako reče jedna moja prijateljica, oni nemaju trubače ni čoček na astalu oko vangle sa pečenim prasencetom. Ko može da živi u takvoj zemlji. Da se čovek zapita.

 

 

 

 

 

Konkurs za krivca

 

Francusko razočaranje u njihov korumpirani sistem vlasti nije ništa bolje od srpskog. Mnogi ga čak upoređuju sa pravom i dobro organizovanom mafijom. Sa druge strane, same vlasti smatraju sebe simbolom moći i legalnosti te sve otvorenije napadaju sirotinju raju. Nisu pare otišle na ratovanje po Libiji i Avganistanu, niti je skup predsednikov avion, već je za deficit kriv - francuski narodni lopovluk. Ukratko, za sve loše u državi slobode i ljudskih prava krivi su sami Francuzi i, naravno, stranci koji tu žive. Doduše oni ne napadaju svoje neprijatelje direktno, već zaobilazno, putem medija i preko podobnih istomišljenika i profesionalnih ulizica.