Razaranje

Kako je u Lepenskom viru otvoren novi muzej, uprkos Tatjani Cvjetičanin (2)

 

Lepenski vir, skoro nov, malo prešao

 

Zašto se čekalo 40 godina da se napokon trajno zaštite ostaci Lepenskog vira. - Ko je Lepenski vir proglasio za pokretno kulturno dobro jer je lokalitet preseljen. - Ko je želeo da doživotno radi novu muzejsku postavku na lokalitetu. - Šta je zapravo sa originalnog mesta uopšte preseljeno na novo mesto. - Gde su završile hiljade pronađenih predmeta. - Šta su 40 godina radili "relevantni" stručnjaci Narodnog muzeja. - Šta zapravo stoji iza fame o izradi replika skulptura. - Ko proizvodi replike lepenaca u Nemačkoj

 

Stanislav Živkov

 

Preseljeni ostaci "prezentiranog" arheološkog nalazišta Lepenski vir verovatno bi još nekoliko decenija čamili ispod sklepane šupe, jer Narodni muzej, ustanova u čijoj je nadležnosti lokalitet, naprosto nije preduzimao ništa kako bi se lokalitet napokon trajno zaštitio, a ovakvo stanje je sigurno svima najviše odgovaralo jer je najlepše i najlakše bilo prepustiti svoju brigu drugome. Ipak, stvari su se drastično promenile 2005. godine, kada je započeta izrada projekta trajne zaštitne konstrukcije nad lokalitetom i kompletnog uređenja njegove jako zapuštene okoline u kojoj su se nalazili betonski temelji radničkih baraka i ostaci betonjerke.

Ovaj ambiciozno zamišljeni projekat započet je u krilu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali su sredstva za njegovu realizaciju dobijena iz Nacionalnog investicionog plana, kod kojeg je aplicirala Skupština opštine Majdanpek, čime je doslovce oteta zlatna koka Republičkom zavodu. Da je kojim nesretnim slučajem realizacija išla preko njega, sigurno bi više decenija arčio pare na dnevnice, monitoring, ćevape, honorare, komisije, lozu, kisele krastavce, ptičje mleko itd. Pošto je neradnicima u Zavodu jako smetalo da neko nešto uopšte radi, već u samom Zavodu pokušana je blokada i to tako da je tadašnji direktor Republičkog zavoda Marko Omčikus čitave dve godine, dakle sve do svoje smene, uporno odbijao da potpiše već izrađeni projekat. Naime, to je bio period kada je Marko Omčikus bio direktor (2001-2004), a Miladin Lukić šef Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, period koji sada ima direktan kontinuitet u direktorovanju Vere Pavlović-Lončarski.

 

Čuvajući cipelice

 

U to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je moglo. O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najmanjem krugu upućenih među upućenima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republičkog zavoda.

Tako je Marko Omčikus odbio da potpiše završen projekat zaštite Lepenskog vira (u kome je učestvovalo desetak stručnjaka Republičkog zavoda, Narodnog muzeja i Nacionalnog parka Đerdap), i to na zahtev Miladina Lukića, sa stavom da takvi projekti treba da se rade u privatnom birou, a ne u Republičkom zavodu, koji samo treba da izdaje konzervatorske uslove. A onda je Miladin Lukić, zbog svojih "zasluga" naprasno postao pomoćnik ministra kulture. Nova direktorka Republičkog zavoda Gordana Marković, shvativši sa kime ima posla, rasformirala je zavodsku "veliku ložu" neradnika, ali je zato nova velika loža proradila u Ministarstvu kulture, na čelu sa "velikim majstorom" Miladinom Lukićem, čiji dopisi su postali čuveni. Na primer, pisao je (2006) da Republički zavod ne treba da radi Lepenski vir, koji treba da je u nadležnosti Narodnog muzeja, pošto Lepenski vir nije nepokretno, nego pokretno kulturno dobro, jer je - dislociran. Čitajući to pismo, u dva ministarstva su se krstili i levom i desnom. A možda je samo nekom privatnom birou trebalo posla? Kasnije bi verovatno i novine imale pune ruke posla... Ipak, kada je trebalo raspisati tender, Gordanu Marković su u računovodstvu Zavoda ubedili da je to previše komplikovan posao za Zavod, pošto je zavodsko računovodstvo prvenstveno preokupirano friziranjem i štimovanjem finansijske dokumentacije za brojne terene i tezge kako radnika Zavoda, tako još više raznoraznih spoljnih saradnika.

Uglavnom, projekat je napokon počeo da se realizuje, pri čemu je nova direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović Lončarski, zbog svoje najave da je dovedena da zaustavlja nepoželjne radove, naprosto zaobiđena, ali je zato Miladin Lukić svim silama započeo da rovari po odborima za visokogradnju i niskogradnju pri Nacionalnom investicionom planu sa svojom morbidnom teorijom o navodnoj pokretnosti Lepenskog vira. Izgradnja novog muzeja na lokalitetu Lepenski vir, kao i konzervacija i prezentacija ostataka arheološkog nalazišta, uspešno je realizovana tokom protekle dve godine prema projektu eminentnih stručnjaka Marije Jovin i Siniše Temerinskog, ali uz svesrdno odmaganje Narodnog muzeja, bolje rečeno njegove direktorke Tatjane Cvjetičanin, kojoj je daleko važnije bilo da slučajno ne uprlja svoje živopisne haljinice i cipelice posećujući radilište, nego da se aktivno uključi u realizaciju projekta. Trebala je velika smionost da se tehnički veoma zahtevan projekat gradnje zaštitne konstrukcije realizuje gradnjom iznad sklepane šupe sagrađene iznad jadnih ostataka arheološkog nalazišta, ali je taj posao uspešno izveden te je tek tada demontirano ruglo privremene natrule i veoma rizične nadstrešnice, sačinjene od salonita na crvotočnim drvenim stubovima. Taj "privremeni" krov, postavljen ovdje još 1969. godine, više je odbijao nego privlačio posetioce, a kustosi tadašnjeg "muzeja" su ih, čak, upozoravali da čuvaju glave, budući da je krov bio suviše nizak. Nije bila retkost da gosti tada zarade i po koju čvorugu.

 

Kad se umešao Larus

 

Tako je ovaj poduhvat u minule dve godine izveden u vrlo teškim i specifičnim uslovima, ali besprekorno. Konzorcijum izvođača predvodila je Projektomontaža iz Beograda, a u poduhvat su bila uključena i beogradska preduzeća Krajina-inženjering, Elkoms i Polimers. Veliki znalački doprinos dali su i Amiga iz Kraljeva i Tončev-gradnja iz Surdulice, a sve su to stručno nadzirali stručnjaci Građevinskog fakulteta iz Beograda. U projektovanju pojedinih elemenata sudelovalo je i više od dvadeset stručnjaka svih profila, a statički proračun impresivne čelične konstrukcije koja nosi krov i zidove od leksana izradilo je preduzeće BMC iz Beograda. Sama konstrukcija je dobila ovaj oblik iz želje da se Lepenski vir predstavi u što otvorenijem prostoru, što je bio slučaj sa originalnim prvobitnim naseljem, koje je bilo uz vodu, u slobodnom prostoru i u najtešnjem sadejstvu sa prirodom i okolinom. Tu je bio i pogled na čuvenu stenu Treskavac koja je imala i religiozni i kultni značaj, a celo naselje bilo je orijentisano prema toj steni, prema otvorenom, prema reci. Ideja je bila da se omogući što bolji pristup i pogled posetiocima, ali i mogućnost za predavanja deci, koja su najbrojniji gosti, kako bi Lepenski vir postao svojevrsna škola praistorije.

Tek kada je natrula šupa demontirana, nakon njenog uklanjanja ukazali su se preseljeni ostaci iskasapljenog arheološkog lokaliteta, odnosno ono što su odabrali Milka i Milorad Medić, zapravo samo gornji sloj grumenja podova kuća debljine 5-6 cm zalivenih u betonske ploče, bez ijedne skulpture ili replike, sa gomilama sanduka prepunih fragmenata koji prilikom preseljenja naprosto nisu mogli da budu vraćeni na svoje mesto, jer se u topografskom snimku doživotnog studenta arhitekture Đorđa Mitrovića alias Đoke Larusa naprosto za njih nije moglo pronaći mesto!

Tako je podove kuća, bolje rečeno serije grumenja prenetih zembiljima, debljine 5-6 cm zalivene u betonske ploče, najpre trebalo osloboditi decenijskih naslaga lesne prašine i dobro ih oprati, kako bi se ispod debelih naslaga štroke došlo do sloja crvene, kamene drobine od koje su bili napravljeni i tek onda pristupiti opsežnim radovima na konzervaciji, rekonstrukciji i prezentaciji ostataka kuća prema dokumentaciji onih objekata ili njihovih delova koji nisu postavljeni na novu poziciju, sanaciji oštećenja koja je prouzrovao prodor vlage kroz privremeni pokrivač i prikazivanje slojeva terena na obodnim zidovima nalazišta. Iz depoa Narodnog muzeja u Beogradu trebalo je biti vraćeno sve što je, iz bezbednosnih razloga, pre 40 godina, tamo odneto. I sve je trebalo da bude ne kako je bilo u vreme otkrića, već u vreme nakon kasapljenja lokaliteta čiji su stariji slojevi ostali pod vodom. Pod novi, ovaj put trajni krov, trebalo je postaviti sav važan arheološki materijal s nalazišta, bukvalno hiljade pronađenih predmeta, uključujući desetine monumentalnih kamenih jajolikih skulptura lepenskih praljudi, što je sve decenijama čamilo u lagumima Narodnog muzeja. Osim čišćenja i rekonzervacije jadnih ostataka praistorijskih kuća, u muzeju na lokalitetu trebalo je da budu konzervirane i postavljene i one kuće čiji su delovi četiri decenije bili smešteni u sanducima. Najznačajnije je bilo ponovno postavljanje skulptura i žrtvenika na mesta u okviru staništa, gde su i nađene i bile deo arhitekture kuća.

 

Tatjanina umetnička pijaca

 

 

Ipak i ova faza realizacije projekta je kasnila i to pre svega zbog opstrukcije direktorke Narodnog muzeja u Beogradu Tatjane Cvjetičanin, koja je našla za shodno da minira realizaciju projekta štiteći navodna autorska prava na izradi replika skulptura iz Lepenskog vira i tražeći odlaganje otvaranja muzeja do trenutka kada bude završena kompletna postavka arheološkog lokaliteta zaboravljajući pri tome da Narodni muzej po zakonu uopšte nije nadležan za prezentaciju nepokretnih kulturnih dobara, već samo pokretnih, a sav materijal koji je 40 godina čamio u muzejskim lagumima je zapravo deo nepokretnog kulturnog dobra izuzetnog značaja! O tome da je Muzej do sada imao interesa da se radovi otegnu najbolje svedoči i činjenica da je tamo godišnje doskora prolazilo preko 30.000 posetilaca neevidentiranih preko fiskalne kase, čime se pokazalo da su sklepana šupa i lokalitet gotovo nevidljiv ispod salonitnog, izdašan skoro 40 godina, bila odličan izvor prihoda za vešte. Tako je Cvjetičaninova čak javno izjavljivala da će za publiku lokalitet biti otvoren tek kad bude završena kompletna postavka, dakle na sveti nikad! Dalje je rečeno da su skulpture sa Lepenskog vira izuzetna kulturna dobra i deo zbirke Narodnog muzeja, pa shodno zakonu isključivo muzej brine o izradi kopija, što otvara čitav niz drugih pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovor.

Iako je poznato da je tokom 40 godina u Narodnom muzeju urađen ogroman broj replika skulptura, Tatjana Cvjetičanin je javno izjavila da se sada nove replike moraju raditi u novom otpornijem materijalu, jer kopije ne samo da moraju da odgovaraju originalu, već i tamošnjoj klimi, pa za odlivke nije korišćen gips već jedan novi materijal. Takođe, shodno zakonu, kalup ostaje u Narodnom muzeju, što sprečava eventualne zloupotrebe. Kako se radi o izuzetnim nalazima, Narodni muzej mora da ima punu kontrolu nad njihovim korišćenjem. U tom kontestu, Narodni muzej ne dozvoljava 3D snimanje skulptura, jer je na osnovu takvog snimka moguće izrađivati kopije, a muzej je zadužen da štiti skulpture od mogućeg umnožavanja. Po mišljenju Tatjane Cvjetičanin, tek kada svi zanatski radovi na Lepenskom viru budu završeni na red dolazi postavka koju će raditi svi relevantni stručnjaci koji se bave tim periodom i prostorom - Narodni muzej, arheolozi Filozofskog fakulteta, stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a učestvovaće i Republički zavod za zaštitu prirode, Nacionalni park Đerdap, što u prevodu znači još nekoliko decenija razvlačenja, komisijskog rada "velikih loža", dnevnica, piva, ćevapa, honorara itd. Ako se Tatjana Cvjetičanin već toliko brine za kopije pa ih uskraćuje Lepenskom viru, postavlja se pitanje zbog kojih je razloga muzeju u Kladovu omogućila izlaganje kopija skulptura. Tatjana Cvjetičanin je veliki problem napravila Narodnom muzeju i pitanje je čiju to visoku zaštitu uživa i čime ju je zaslužila. Da li je zaista moguće uskraćivanjem obrazovanja velikom broju mladih, bacanjem novca, blokadom rada muzeja zaslužiti takvu zaštitu. Treba Muzeju uskratiti plate i zaposleni će odmah tražiti njenu smenu. Ovako je svima lepo. Tatjani Cvjetičanin posebno. Izgleda da je Tatjana Cvjetičanin, poučena izvanredno organizovanim depoom Kunstransa u Pančevačkom ritu, imala u vidu scenario po kome Tatjana Cvjetičanin sada vodi brigu o sudbini kopija, a očito i o razlici u ceni između gipsanih i kopija od specijalnog materijala. Gospođa direktorka očigledno ne zna o čemu priča a još manje zna da se gipsani odlivi mogu impregnirati radi zaštite, a pitanje je od čega ih uopšte treba štititi ako će se nalaziti u zatvorenom prostoru sa kontrolisanom klimom. Ko će znati da nisu podmetnuti i naplaćeni našminkani stari odlivci? Narodni muzej nema nikakva autorska prava nad nalazima, jer su autori lepenaca umrli pre par milenijuma, a pošto su predmeti već naučno objavljeni, postali su public domain a direktorka bi htela da još i zaradi!

Po svemu sudeći idealan scenario izrade kopija bi podrazumevao sledeće: Narodni muzej će dozvoliti da se urade replike skulptura, samo treba da se ispune sledeći uslovi: 1) replike može da pravi samo jedna firma (napr Arttrans), a sa njom će Narodni muzej sklopiti ugovor direktnom pogodbom, 2) projekat će raditi projektant kog direktno izabere i ugovori Narodni muzej, 3) administriranje projekta će raditi firma sa kojom će Narodni muzej sklopiti direktnu pogodbu, 4) bivši pomoćnik ministra Miladin Lukić će dopisom potvrditi da cena projektovanja i administriranja nije visoka, 5) Narodni muzej će formirati visoki odbor za izradu replika, 6) Niko neće moći da vidi originale, koji će se čuvati u posebnom depou koji će izgraditi Arttrans, 7) tajni aneks: Arttransu će biti date dve originalne lepenske skulpture, Adam i Praroditeljka, kao garancija da će mu sve biti plaćeno, za slučaj da neke novine saznaju cene direktnih pogodbi i da dobra zamisao krene po zlu, pošto se na apele 216 intelektualaca i njihovih automehaničara ne može čovek osloniti. O tome da se neki tajni scenario u nekom trenutku zaista i dogodio najbolje svedoči činjenica da su izvori Tabloida ustanovili da se replike skulptura sasvim legalno proizvode i prodaju u Nemačkoj i to preko firme Sacada, a distribucija se vrši preko - interneta. Klikajući na link http://www.sacada-online.de/product_info.php?products_id=308 vidi se da se replike prodaju po 120 eura. Na ovaj način je velikom broju ljubitelja umetnosti koji nisu blagovremeno uspeli da nabave kopije skulptura iz Lepenskog vira, koje su se svojevremeno prodavale u knjižari u Knez Mihajlovoj ulici uz blagoslov Narodnog muzeja, sada omogućeno da dođu do njih, i to još naručivanjem od kuće! Postavlja se pitanje da li ova priča ima za osnovu lično iskustvo Tatjane Cvjetičanin u trgovini replikama lepenskih skulptura? A i to što se kod nas ne mogu kupiti kopije skulptura lepenaca - bruka je. Takođe se postavlja pitanje da li će sada, u režiji Narodnog muzeja i Tatjane Cvjetičanin, po nekoj novoj i višoj ceni opet početi prodaja novih i lepših replika izrađenih od nekih "skupljih" materijala? Očito je da je Tatjana Cvjetičanin zapravo želela se pogađa, jer pošto joj Narodni muzej ne radi, Tatjana Cvjetičanin se ponaša kao da je na pančevačkoj buvljoj pijaci gde se antikviteti prodaju direktnom pogodbom, a ne u kulturi. Ipak u ovom slučaju je reč o kopijama originala, a Tatjana Cvjetičanin je plagijat direktora i to loš. Tatjana Cvjetičanin zaboravlja da skulpture nisu pokretno dobro, one su deo arhitekture lepenskih staništa. Skulpture su otkrivene ugrađene u podove kuća i treba da budu tako i postavljene ispod novog trajnog pokrivača na Lepenskom viru. Lepo je što su izložene u Kladovu, bar na jednom mestu mogu da se vide, i to ne sve, nego verovatno samo one koje nisu prodate. Koliko je poznato, niko već godinama nije video originale. Da nisu zabunom i oni prodati na nekoj tezgi, i kome?

 

Manekenska posla

 

Postavlja se i pitanje šta je Tatjana Cvjetičanin uopšte mislila dok se na Lepenskom viru gradilo, nego direktorka je navikla da ne radi i da se ne meša u svoj posao i da redovno prima platu za svoje poziranje i kićenje tuđim perjem. Više je nego očigledno da je ona i ovde htela da zaradi i da oteže kako bi što duže trajalo... da se lovi u mutnom. A ko zna, možda je Tatjana Cvjetičanin uspela da otkupi autorska prava od lepenaca, svašta je u toj kući moguće! Gde to ima da svako radi svoj posao? Kakva sramota! Pa ova persona je i posle svih afera direktor Narodnog muzeja. I još se pojavljuje u javnosti da nam objasni kako stvari stoje, da će biti kako ona hoće.... praviće se od "novih materijala" - što skuplje to bolje - za nju.

Kažu da se naša kultura može videti u najboljem izdanju u Narodnom muzeju - ako se jednog dana otvori. I ako Tanja dozvoli? Direktorka muzeja je već toliko štete nanela oko rekonstrukcije zgrade Narodnog muzeja, nanela veliku štetu sa ugovorima koje je zaključila i dovela do toga da institucija kojom "rukovodi" ne radi devet godina i sada se ponaša kao da je i Lepenski vir njen hir. Sebe ubraja u "relevantne" stručnjake. Pa šta su čekali "relevantni" stručnjaci četrdeset godina - da se sruše direci i saloniti koje su postavili na Lepenskom viru? Pustite "relevantnu" stručnjakinju da spava i da i dalje skuplja paučinu i prašinu! O tome da "relevantna" stručnjakinja Tatjana Cvjetičanin zapravo najviše voli da se kiti tuđim perjem najbolje svedoči i činjenica da se gđa direktorka šepurila i pozirala na otvaranju novog muzeja iako je učinila sve što je bilo u njenoj moći kako bi se završetak projekta po svaku cenu otegao narednih četrdeset godina. Zaboravila je direktorica da se pohvali, što je svakako za posebnu "pohvalu", da institucija na čijem je čelu tih osam godina (malo li je?) već četrdeset godina upravlja i lokalitetom Lepenski vir, koji je jedinstven primer javašluka, haotičnog ponašanja i nebrige kakav u svetu do sada nikada nigde nije zabeležen, inače sasvim u skladu sa narodnom poslovicom da iver ne pada daleko od klade! Zato je i u Narodnom muzeju prava pustoš i raspašoj. Verovatno je zbog toga uveden "red" da za svako snimanje i fotografisanje lokaliteta upravnica mora da za to da posebno odobrenje. A kada se i upriliči snimanje, doskora nije ni bilo šta da se snimi osim pustoši. Očigledno se tu niko nije mešao u svoj posao i nadležnost. Iako je ministar Nebojša Bradić, posle obilaska Lepenskog vira, podržao izvođenje konzervatorskih radova, pojavila se prepreka. Narodni muzej je sprečavao pristup skulpturama i trodimenzionalno skeniranje. Skeniranje skulptura i žrtvenika trebalo je da posluži za izradu savremene prezentacije, uz primenu trodimenzionalnih projekcija i virtuelnih idealnih rekonstrukcija. Štaviše, Bradić je lično obećavao podršku pri rešavanju problema na relaciji Narodni muzej - Lepenski vir i davao je naloge svojoj tadašnjoj pomoćnici Dušici Živković, inače relevantnoj stručnjakinji za pletene čarape i bliskoj rođaki haškog osuđenika Nikole Šainovića, preko kojih je ona hladno prelazila ne preduzimajući ama baš ništa. Ovaj zločinački poduhvat Tatjane Cvjetičanin dobio je i pojačanje od strane direktorke Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture Vere Pavlović Lončarski, koja je odbila da konkuriše za sredstva za konzervaciju lokaliteta. Trebalo je da na položaj ministra dođe Predrag Marković, da se Tatjana Cvjetičanin i Vera Pavlović Lončarski dobro izmuštraju, pa da stvari krenu sa svog mesta. Sve ovo rečito govori da se svako ko nešto efikasno i stručno uradi automatski zamera gomili neradnika i štetočina okupljenoj u velikim ložama adoranata Tatjane Cvjetičanin i Vere Pavlović Lončarski, koje otezanjem radova žele da sakriju diletantizam i nerad u ustanovama kojima rukovode, o čemu najrečitije govori kriminalno stanje samog lokaliteta Lepenski vir, koji neometano propada već 40 godina, a pitanje je da li iko u Narodnom muzeju uopšte zna gde je šta u sveopštem haosu! Prosto čudesno!

Tatjani Cvjetičanin uprkos, novi muzej je ipak otvoren u prisustvu najviših zvanica, ali iz Narodnog muzeja osim direktorke i nekolicine adoranata niko nije došao, dok direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović Lončarski uopšte nije našla za shodno da se pojavi na otvaranju muzeja, čime je jasno potvrdila da joj je do profesionalnosti i uspešnog konzervatorskog i projektantskog rada stalo kao do lanjskog snega. Licemerno je zvučala govorancija Tatjane Cvjetičanin na otvaranju, kada je bleda kao kreč jedva procedila kroz zube da je Lepenski vir, jedna od najsloženijih i najintrigantnijih evropskih kultura, čekao više od 40 godina da bude adekvatno zaštićen. Na primeru Lepenskog vira treba da učimo kako da vrhunsko kulturno nasleđe bude dostupno. Sa druge strane upravo na primeru Tatjane Cvjetičanin treba učiti kako ne treba raditi, a i kakvi su to direktori manekeni, odnosno ljudi za sve režime.

 

 

 

Kako to izgleda

 

Projekt Arheološko nalazište Lepenski vir sa pristaništem realizovan je prema programu Sektora za turizam u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Tehnička dokumentacija za zaštitu lokaliteta Lepenski vir i uređenje sadržaja za prijem posetilaca kreirana je u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, a takođe su izrađeni i projekti za Vizitorski centar i etno-naselje sa pristaništem. Projektom je predviđena i revitalizacija te uređenje prostora i čitave okoline Lepenskog vira, tako da se devastirane površine saniraju, a izgradnjom objekata da se ovaj prostor približi posetiocima. Za prihvatanje posetilaca Lepenskog vira predviđena je izgradnja turističkih objekata, u duhu arhitekture narodnog graditeljstva porečkog kraja. S obzirom na osetljivost prirodnog okruženja, projektima objekata i infrastrukture moraju biti zadovoljeni strogi uslovi za čuvanje prirode i limitiran broj stacionarnih posetilaca. Uz parkiralište za goste područja Lepenskog vira projektovan je objekat u kome je turistički informativni punkt, i otvoreni prostor za okupljanje posetilaca. Uz restoran sa terasama i pogledom na Đerdapsko jezero je sanitarni čvor za posetioce. Apartmansko etno-naselje se gradi na devastiranim površinama, gde su sada ostaci temelja i betonskih podesta bivših radničkih baraka. Kuće su u stilu tradicionalne arhitekture porečkog kraja, sa karakterističnim elementima tremova, streha, lukova, ćeramide i sl. Unutrašnjost je savremeno opremljena, stilski povezana sa arhitekturom. Opremaju se za stanovanje jedne obitelji, odnosno sa 4-5 ležajeva. Rešenjem krovne konstrukcije isključeni su stubovi ili drugi konstruktivni elementi koji bi bili postavljeni na zaštićenu površinu staništa, pa je u potpunosti postignut jedinstven prostor pod pokrivačem. Staze, rampe i stepenice biće izrađene uglavnom po trasi postojećih staza i stepenica. Konstruktivni sistem dozvoljava izgradnju oslonaca nezavisno od postojećeg stanja, zadržavajući tako arheološki lokalitet u nedirnutom obliku. Montaža konstrukcije izvedena je u skladu sa organizacijom i prema redosledu koju osigurava punu sigurnost lokaliteta. Projektirani sistem omogućio da se zadrži postojeća privremena drvena konstrukcija i pokrov od salonita do završetka montaže i pokrivanja nove konstrukcije. U zoni Lepena, koja je devastirana betonskom bazom za potrebe izgradnje magistralnog puta projektovana je istraživačka stanica, koja može primiti istraživače, studente, letnje škole. Objekt je opremljen kancelarijama i laboratorijima, kao i salom za predavanja i prezentacije. Spavanje je u dvokrevetnim sobama u potkrovlju. Objekt je projektovan u stilu arhitekture porečkog kraja, odnosno sa karakterističnim elementima trema i ćeramide.